Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Slučaj Jokić: Tek ćeš da shvatiš, sine

Nikola bi morao da odoli. Da posluša savet Saleta Đorđevića. Da objasni Denveru zašto je važno da bude sa drugarima i igra ovog leta. Ne zbog nacije, ne zbog himne, ni zbog zastave, već zbog sebe. Da se ne osvrće unazad, za jedno petnaest godina, i da gorko žali što nije uzeo to zlato koje nam je, verujte, suđeno
Piše: Marko Prelević
Datum: 20/04/2017

Slučaj Jokić: Tek ćeš da shvatiš, sine

Foto Profimedia

Sportistima se pruža prilika da predstavljaju svoju zemlju u nečemu. Da li ima nešto više i veće? Ugovor, novac, jedno leto više provedeno na plaži ili brodu - ima vremena za to. Karijera sportiste vrlo brzo prođe, pogotovo ta reprezentativna jer je zahtevna...

Ove reči izgovorio je, u diktafon novinarke Nedeljnika Zorice Marković, čovek koji ozbiljno zna o čemu priča, selektor košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević.

Bila je sredina jula prošle godine, naša ekipa provela je ceo dan na Kopaoniku sa košarkašima, a tih dana koplja su se, sećate se, lomila oko (ne)pozivanja Bobana Marjanovića i Saletovog saopštenja koje je objasnilo sve.

Bio sam tada - a i svi u redakciji, iako se ne slažemo gotovo ni oko čega - potpuno na selektorovoj strani.

Košarka je za Srbiju nešto više od sporta, naša lična karta, mezimica nacije čiji nas porazi bole više nego neki u nekim drugim sportovima, jer (uglavnom s pravom) mislimo da smo Bogom dani za tu igru; ono zlato kojima se, evo jače od deceniju, kite drugi, nekako pripada nama, pa ga samo pozajmimo ponekad Špancima, Francuzima ili Litvancima, možda još jedinom drugom narodu koji košarku kapira kao što je kapiraju Srbi (samo što Litvanci imaju bolji horog!)...

(I opet je to Đorđević rekao u Nedeljniku bolje od bilo kog novinara: "Ova nacija je imala toliko emocija vezanih za košarku, toliko zlatnih medalja je narodu dalo kiseonik, hranu, i vraćalo veliku veru u naciju...")

Zato nas svaki otkaz - a bilo ih je ihaj-haj; kako to da je u fudbalu, tom poniženom i uvređenom srpskom fudbalu, neigranje za reprezentaciju eksces, često lako objašnjiv, a u svetoj košarci više pravilo nego izuzetak?! - boli više, i zato su s nelagodom i podozrenjem, da iskoristimo eufemizme, dočekani probni baloni koje su pustili prvo menadžer Miško Ražnatović, a potom i njegov pulen Nikola Jokić, momak koji nas je naterao da ponovo zavolimo NBA, momak u kojem je, uprkos visini ili možda baš njoj zahvaljujući, otelotvorena čitava ideja srpskog basketa: i vic, i spontanost, i osmeh, i dribling, i još pride ono u gaćama da kreneš na jačeg Amera i odvališ mu bananu...

Reakcije na Jokićevo "videćemo, ovo je leto važno", ako gledate komentare na internetu (nota bene: ako ikako možete, ne gledajte komentare na internetu), bile su unekoliko očekivane.

 

Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: 'Je l' sad shvataš, sine?' A on me grli i viče: 'Sad shvatam.' I suza suzu stiže. Shvatiće oni - Saša Đorđević


Jokić je, otkako je Novak Đoković izgubio par turnira, postao novi idol nacije, koja se za pospani televizijski signal iz Denvera uhvatila kao otoič za Novakov reket. S Jokarom smo zaspivali, pa smo se s Jokarom i budili, pošto je prva stvar koju pogledamo i prva tema uz jutarnju kafu bila koliko je Somborac koševa dao prošle noći i koliko je bio blizu novog tripl-dabla.

Sada se, posle samog nagoveštaja da Jokić možda neće biti među Saletovim osvetnicima koji najzad, posle dvokoraka u poslednje tri godine, u septembru na Evropskom prvenstvu treba laganim zakucavanjem da vrate zlato u Srbiju - onaj balkon na Skupštini grada, on je za košarkaše, ostali su tu samo dragi gosti - ta armija oseća povređenom, pomalo čak i izdanom. Sa Jokićem smo dominantni, razume se, i jedini veći žal, ako Nikola ne bude igrao, ostaće što je Pefi Marković, srce i duša tima, ovih dana podvukao da je rekao zbogom reprezentaciji. Ali on nam je toliko dao da mu se mora stisnuti ruka za još jedno "Bravo, majstore, i hvala".

Nije ovo, dakle, ništa novo. I pre Jokića, i pre Bobija Marjanovića bilo je ovakvih slučajeva. Peđa Stojaković je posle 2003. godine, kada je igrao, govorio kako mu je važno "samo ovo leto", a svaki naredni put će se "sigurno odazivati selektoru", pa ga nije bilo ni 2005. u Beogradu, niti je ikada kasnije ponovo video dres nacionalnog tima. (Okej, stigle su ga i godine.) Marjanović se takođe nudio prošle godine, ali je Sale bio nepokolebljiv. Da li će se Jokiću oprostiti jedan "sabatikal", ako uopšte bude samo jedan?

Postoje, naravno, i oni koji su na strani Jokića i koji su izvukli sada već redudantnu tezu a-šta-je-ova-država-uopšte-njemu-dala i onu racionalnu - a to često znači oportunističku! - da-li-biste-vi-rizikovali-tolike-pare-licemeri-jedni.

Denver u Srbinu s pravom vidi grumen zlata i ne želi da ispusti šansu da ovaj po svemu provincijski tim dobije vedetu i čoveka koji će ih jednom rukom uvoditi u plej-of u narednih nekoliko godina, a njegovo izbivanje sa svih letnjih liga i pripremnih utakmica - ta ne šalju džabe kondicionog trenera čak u Sombor, i sigurno ne da bi se bavio bačkom kujnom - moglo bi da poremeti planove Nagetsima.

Pritisci na Jokića, dečka koji je pokazao koliko voli svoju zemlju iznova i iznova - da je u proteklih godinu dana dao samo ona bacanja Hrvatima na Olimpijskim igrama, kada su pretili da nas stignu, bilo bi dovoljno od njega! - sigurno su ogromni. Novac je veliki. Nezamisliv. NBA-franšize su moćne i vole da drže sve pod kontrolom.

Ali Nikola bi morao da odoli. Da posluša savet Saleta Đorđevića s početka ovog teksta. Da objasni Denveru zašto je važno da bude sa drugarima i igra ovog leta (evo, prevešćemo im onaj intervju i poslati ga u Pepsi Center). Ne zbog nacije, ne zbog himne, ni zbog zastave, već zbog sebe. Da se ne osvrće unazad, za jedno petnaest godina, i da gorko žali što nije uzeo to zlato koje nam je, verujte, suđeno.

Da mu se ne desi ono o čemu je u Nedeljniku govorio Sale:

"Nikada neću zaboraviti Vladimira Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu. Dočekao sam ih i otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje jer je napravio jedan 'dišpeto' prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Smiljanić, koji uopšte nije igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: 'Je l' sad shvataš, sine?' A on me grli i viče: 'Sad shvatam.' I suza suzu stiže. Shvatiće oni..."


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Frank Zappa
25.04.2017 - 19:44
The Mothers of Inventions
Da li ce mozda nekome na pamet pasti da je bolje u zivotu pokusati iskazati (i uspeti) sebe a ne padati u trans za idolima kao dva navedena u tekstu. Momak je ulozio ko zna koliko godina u ovo i stoji pred potpisivanjem velikog ugovora a ekipa sto ne sme da pisne i strepi za posao od par stotina eura mu objasnjava sta bi trebao da radi. A moze i da vidi preko Novaka sta bi mu se moglo desiti ako ne ispunjava ocekivanja. Pustite momka da odluci, ima on svoj zivot i zna sam sta je za njega najbolje.