Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Istorija

Senke nad Balkanom: Kako je princ Đorđe završio u ludnici

U jučerašnjoj epizodi se pojavljuje lik kraljevića Đorđa koji igra Žarko Laušević. Pročitajte priču o jednoj od najintrigantnijih ličnosti srpske istorije
Moj Nedeljnik/Milan Bogojević
Datum: 13/11/2017

Senke nad Balkanom: Kako je princ Đorđe završio u ludnici

printscreen/promo

Kraljević Đorđe je i posle abdikacije nastavio sa skandalima. Već na novogodišnjem balu koji je organizovao Dvor 1910. godine kraljević Đorđe napraviće novi skandal. Između njega i austrougarskog poslanika Forgača nastala je rasprava, a zatim izbila i svađa sa Dušanom Alimpićem, upravnikom grada Beograda. Sutradan je Alimpić dao ostavku a Đorđe je za kaznu morao da napusti Beograd. Po naređenju kralja Petra morao je da otputuje za Gornji Milanovac, gde je služio u vojnom garnizonu.

Ostaće tamo samo do uskršnjih praznika kada će mu lekari konstatovati upalu debelog creva, a zatim je u pratnji potpukovnika Milana Nedića otputovao za Viši na kratko lečenje. Nakon povratka u Srbiju kraljević Đorđe je izrazio želju da nastavi školovanje na francuskoj vojnoj akademiji. Njegova želja izneta je pred Krunski savet, a Đorđe je, ne dočekavši mišljenje i odluku saveta (koja je se najviše ticala apanaže od 5.000 dinara mesečno) otputovao u Pariz na školovanje.

Izgledalo je u tom trenutku da će kraljević Đorđe posle svega u Francuskoj naći svoj mir, a dinastija Karađorđević očuvati ugled i dostojanstvo.

Međutim, školovanje je prekinuto, jer je Kraljevina Srbija ušla u balkanske ratove.

 

PROČITAJTE JOŠ: 

Kako je abdicirao pretolonaslednik Đorđe

 

Kraljević Đorđe se 6. septembra vratio u Beograd. Očekivao je da preuzme komandu nad Prvom srpskom armijom kako je ratni raspored nalagao, ali to je važilo dok je bio na mestu prestolonaslednika.

U međuvremenu, na čelo Prve armije stao je njegov mlađi brat, sada prestolonaslednik Aleksandar.

Krađević Đorđe je zatražio od brata da se i njemu dodeli neka komanda.

Prestolonaslednik Aleksandar izbegavao je da mu dozvoli komandu nad vojskom. Pokušavao je raznim izgovorima da opravda takvu odluku: "Rat je velika muka... ako svi izginemo u ratu, ko će dođavola ostati da nam se seme ne zatre..."

 


Pravi razlog za takvu odluku leži u činjenici da je Aleksandar bio upoznat sa sastankom Krunskog saveta od 12. Septembra 1912. godine koji je održan pod predsedništvom kralja Petra, a na kome se razmatrao psihijatriski pregled kraljevića Đorđa obavljen u Švajcarskoj.

Savet je saslušao izveštaje lekara i na osnovu njih zaključio da se prema princu Đorđu ne primenjuju više disciplinske kazne nego da treba „preduzeti sistematsko lečenje, pa i na taj način preduprediti slične postupke" .

Ovo je prvi put da je kraljević Đorđe pregledan od strane psihijatara i da je preporučeno njegovo lečenje. Do lečenja u tom trenutku nije došlo zbog ratova.

Tokom balkanskih ratova kraljević Đorđe nije bio u prilici da komanduje vojskom. Međutim, u Prvom svetskom ratu general Stepa Stepanović dozvoliće kraljeviću Đorđu da komanduje jednom jedinicom. Već u prvom boju na Mačkovom kamenu, kraljević Đorđe biće ranjen u glavu.

Po jednim izvorima kraljević Đorđe je pokazao neverovatnu hrabrost kada je gotovo iz bezizlazne situacije poveo jedinicu u juriš, dok je po drugima napravio ispad, jer je preko gole uzbrdice bez odobrenja komande poveo juriš. Prilikom ovog juriša gotovo svi vojnici iz jedinice su izginuli.

 

PROČITAJTE JOŠ:

Senke nad Balkanom, četvrta epizoda: Tri glave, tri prsta i jedan Arčibald Rajs... A videli smo i Kaluđera

 

Pukovnik Todorović izjavio je kasnije da je kraljević Đorđe rekao da mu je ta rana kapital, jer njegov brat Aleksandar u ratu nije nigde ni ogreban i da će svoju ranu iskoristiti kada mu bude porebno. Ovu informaciju svakako treba uzeti sa rezervom, jer je pukovnik Todorović kasnije obavljao funkciju kraljevog ađutanta.

Ranjavanje kraljevića Đorđa bilo je i kraj njegovor ratovanja. On kasnije odlazi u Rim, Pariz... Tamo živi rasipničkim životom okružen "lošim društvom". Dovoljno je reći da mu je društvo pravio Rade Pašić, sin Nikole Pašića.

A kakvo je to drugovanje bilo možda najbolje govori svedočanstvo Ivana Meštorovića:

Tako mi je jedanput došao s pismom od svoje sestre Jelene, gde mu ona iz Petrograda piše, da nije ni sanjala da je nesretna Srbija tako propala, da ni on nema od čega živeti, te da mu je na njegov telegram odmah poslala trideset hiljada franaka. Kako on nije sestri nikada telefonirao, ni uopšte bilo šta tražio, odmah je pomislio da mu je neko 'podvalio', pa je otišao Radi Pašiću i rekao: 'Nije mi niko ovo podvalio, niko nego ti', i kad mu je Rade priznao da jeste, tražio je da mu da te sestrine pare, a on da je rekao, da nema sada ali da su uostalom, od toga zajedno već potrošili trećinu, da mu nije više dužan nego dvadeset hiljada franaka, za koje će pisati tati, da mu ih vrati."

 

Kada je Pašić bio u Parizu krađević Đorđe je otišao kod njega i saopštio mu da mu je Rade dužan.

- Ovaj, onaj, Vaše Kraljevsko Visočanstvo, i vi i Rade trošite mnogo para.

- Što se mene tiče, što vaš sin troši, a šta li se vas tiče, što ja trošim, nego mi dajte što mi je vaš sin dužan. On je moju sestru prevario, pa ću izneti u javnost, ako mi ne vratite.

- Šta ja znam, kako je među vama. Rade je meni pripovedao, da ste potrošili zajednički.

 

Na to ga je Đorđe uhvatio za bradu i stao vući, a Pašić je ostao miran, pa mu je rekao:

- Ta umirite se, visočanstvo, ja ću poslati Radi, pa neka vam odmah vrati.

Prvih godina nakon rata kraljević Đorđe se malo primirio, a odnosi između njega i brata Aleksandra su bili dosta dobri. Prilikom boravka prestolonaslednika Aleksandra u Parizu februara 1919. i pored gustog rasporeda on se često viđa sa bratom, odlaze na večere, šetaju Parizom... sve je izgedalo da se stvar smiruje.

Međutim, samo je tako izgledalo...

 

Kada se danas sagleda slučaj kraljevića Đorđa može se reći da je on vrlo vešto i srećno balansirao na granici između genijalnosti i ludila sve do spleta događaja koji su ga metaforično rečeno "ubacili u centrifugu emocija".

Taj niz događaja počinje 16. avgusta 1921. sa smrću njegovog oca kralja Petra i proglašenja Aleksandra za kralja.

Slobodan Jovanović je javno komentarisao kako bi budući prestolonaslednik mogao biti kraljević Đorđe i da njegova ranija ostavka na presto Kraljevine Srbije "...ne može ugasiti njegovo pravo na presto u novoj Kraljevini SHS".

Ovakve izjave očigledno su podgrejale nove nade kraljeviću Đorđu da bi se ipak mogao vratiti na nesuđeni presto i to ga je veoma oraspoložilo. Zašto je Đorđe sada toliko želeo da se vrati na presto koji je pre toga odbacio? Da li je u pitanju šikaniranje koje je doživeo tokom balkanskih i Prvog svetskog rata? Da li je sada želeo osvetu? Teško je odgovoriti na ovo pitanje, ali je činjenica da on piše svojim prijateljima, naročito Miki Alasu, kako postoji velika šansa da se on jednog dana ponovo vrati na presto koji mu pripada.

Međutim, kada se sledeće godine bude dogodila veridba kralja Aleksandra sa rumunskom princezom Marijom, sve nade biće ugašeno. Ova veridba je značila da će se verovatno u najskorije vreme rešiti i pitanje nasleđa. Kraljević Đorđe je bio van sebe. Odmah je javio svom prijatelju Miki Alasu da ne planira da ide na tu svadbu, a novu kraljicu nazivao raznim pogrdnim imenima.

Kako se vreme svadbe bude približavalo tako će Đorđe postajati sve razdražljiviji, ispoljavajući svoju poznatu agresivnosti i okrutnu banalnost u razgovorima.

Sigurno jedan od ljudi koji se pored porodice najviše namučio sa kraljevićem Đorđem bio je ambasador u Parizu Milenko Vesnić. Krađević Đorđe je najviše vremena provodio u Parizu, tamo je pravio najviše problema i skadndala koje je Vesnić očigledno vrlo dobro rešavao i prikrivao.

Posle iznenadne smrti Milenka Vesnića na njegovo mesto dolazi Miloš Mihailović, čovek bez velikog političkog iskustva a očigledno i bez ljudskog. On u startu nije uspeo da se „poveže" sa kraljevićem Đorđem, a ovaj je bio u "nikad lošijoj fazi".

 

Kraljević Đorđe, foto Wikipedia/ Mariaflores1955
Kraljević Đorđe, foto Wikipedia/ Mariaflores1955


Đorđe će gubitkom Vesnića ostati i bez svog „štita" za skandale, jer Mihailović nije ni pokušao da ga zaštiti. Naprotiv, on će redovno slati vrlo detaljne izveštaje o prestupima kraljevića Đorđa svom ministru Ničiću. Jedan od izveštaja koji će kasnije biti i najsadržaniji dokaz protiv kraljevića Đorđa glasio je ovako: „Već ima dva meseca kako Nj.K. Kraljević Đorđe, s vremena na vreme pada u jaču duševnu razdraženost i u tom stanju vrši akte i govori stvari koje nisu normalne. Kad Ga to uhvati, onda je Njegovo ponašanje neizdržljivo, a često i opasno. U poslednje vreme Njegova je razdraženost sve veća i češća. Odavno već Kraljević dolazi svaki dan u Poslanstvo i vrlo često izaziva svađu i skandal. Prepire se sa poslugom, svađa sa činovnicima i preti. Da bih izgegao skandal po svaku cenu, naredio sam činovnicima i posluzi da se skloni kad On naiđe... Ali ukoliko sam ja mirniji bio, utoliko je On bio razdražljiviji i počeo je onu Njegovu uobičajenu viku i lupnjavu. Rekao mi je vazdan uvredljivih reč, i da bi mi pokazao da je njemu sve dopušteno, izvadio je predamnom svoj ud i pomokrio se na moj pisaći sto. Ništa me nije ovo uzbunilo i iznenadilo, jer su to akti jednog duševno razdraženog čoveka kojeg treba lečiti. Razume se, ovu sam bruku sakrio od činovnika i posluge, polivajući jedan litar vode po stolu koji se tu srećom zadesio. Sličan skandal napravio je i u hotelu 'Kontinental' jednoj gospođi u hodniku opkazao je svoj ud, a direktoru hotela pretio je da je već ubio jednog svog sobara. Posle ovoga Kraljević je prestao opštiti sa mnom. Iako sada ni skim ne govori u Poslanstvu, ipak dolazi svako jutro... On sa sobom nosi napunjen revolver, koji često vadi i jednu veliku štapinu..."

Milan Antić izjavio je kasnije: "Za njega ne postoji ni Kralj ni monarh, ni narod, ni država, za njega postoji samo brat i njegova mržnja prema bratu."

U leto 1922. Kraljević Đorđe iznosi svoje zahteve srpskoj vladi koji su se ponajviše ticali novca. Želeo je da mu se poveća apanaža. Po nekim izvorima tražio je da se sa dosadašnjih 365.000 franaka apanaža poveća na čak milion franaka godišnje. Pravdao je svoje zahteve velikim dugovima još iz vremena rata.

Kraljević Đorđe će lično izjaviti da duguje Francusko - srpskoj banci 181.000 dinara u zlatu a 1916. zadužio se i kod Mihaila Pupina za 10.000 dolara (taj dug biće isplaćen tek 1938. Pupinovoj ćerki). Tokom avgusta vlada je razmatrala zahteve kraljevića Đorđa i bila blizu konačnog rešenja problema, međutim nakon sastanka od 11. avgusta između Nikole Pašića i kraljevića Đorđa svi dogovori su pali u vodu. Sutradan je objavljeno da kraljević Đorđe nije pristao na ponudu vlade. Tražio je više novca za apanažu od ponuđenog i ponovio neke stare zahteve , recimo „Da mu se poveri određena komanda u vojsci".

Jedanaestog novembra 1922. Započela je sednica Krunskog saveta, ali bez prisustva kralja. Na toj sednici bio je saslušan i kraljević Đorđe. Na drugoj sednici predsednik Pašić i ministar Marković zastupaju mišljenje da se kraljević Đorđe pošalje u dvorac Belje i da mu se odredi nekoliko stranih i domaćih lekara radi lečenje. Tog dana preduhitriće ih kraljević Đorđe sa pokajničkim pismom koje je uputio kralju Aleksandru:

Sandro, Ja sam se razboleo i želeo bih da te vidim. Razmislio sam da je krajnje vreme, u interesu našem i Zemlje, da naš sukob bacimo u zaborav i odgovorimo poslednjim željama našeg Oca. U opštem interesu izjavljujem da u svemu priznajem Dvorski statut, Đorđe."

Nakon ovog pisma došlo je do izmirenja braće. U čast pomirenja 22. novembra priređena je svečana večera za 36 osoba. Kraljević Đorđe se preselio u Dvor. Knez Pavle će se kasnije žaliti Milanu Stojadinoviću kako je kralj Aleksandar insistirao da porodica zajedno ruča i večera što u mnogome remeti njegov radni dan, a sve u cilju da Đorđe shvati da nije odbačen i da je član porodice.

Krajem novembra, kraljević Đorđe će preko Pariza krenuti za Švajcarsku na oporavak, pa je zatim bilo planirano da otputuje Ameriku da bi obišao naše sunarodnike. Međutim, posle mesec dana u Parizu stižu opet loši glasovi. Đorđe traži da mu se nasledstvo odmah isplati i kaže da se kaje što je uputio ono pokajničko pismo te da poriče sve što je rekao.

Kraljević Đorđe će celu 1926. godinu provesti u Belju gde će ga lečiti tim lekara. Početkom 1927. godine Đorđe će biti prebačen u Toponicu kod Niša, gde je za njega specijalno preuređen jedan paviljon.

 

Materijal sa platforme Moj Nedeljnik iz tekstova koje je objavio Milan Bogojević

Profil autora pogledajte OVDE


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Ana
14.11.2017 - 17:40
Istina o mome životu
Istoriju pišu pobednici, te je moja topla preporuka za sve koji žele da znaju vise o životu princa Đorđa da pročitaju knjigu Istina o mome životu koju je on napisao. E sada, šta je prava istina - za njih i njega sigurno nije ista...