Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Istorija

Senke nad Balkanom: Čekajući Žarka Lauševića, ili priča o nesuđenom kralju Đorđu

I danas su otvorena pitanja da li je princ Đorđe bio ludak ili intelektualac, zavodnik ili homoseksualac, heroj ili baraba, monarhista ili republikanac...
Moj Nedeljnik/Milan Bogojević
Datum: 12/11/2017

Senke nad Balkanom: Čekajući Žarka Lauševića, ili priča o nesuđenom kralju Đorđu

Foto Wikipedia/ Mariaflores1955

Intrige i misterije oduvek su pratile članove srpskih kraljevskih porodica, ali čini se nikoga kao kraljevića Đorđa, starijeg sina kralja Petra Prvog, kog u seriji "Senke nad Balkanom" igra Žarko Laušević.

Zašto je kraljević Đorđe toliko intrigantna istorijska ličnost?

I danas su otvorena pitanja da li je princ Đorđe bio ludak ili intelektualac, zavodnik ili homoseksualac, heroj ili baraba, monarhista ili republikanac...

Takve grube dileme gotovo da su nespojive, ali očigledno ne i kada je u pitanju ličnost princa Đorđa.

U slučaju princa Đorđa, kao i cele porodice Karađorđević, postoje dve istine, one pre i one posle Drugog svetskog rata. Zbog toga, zbog te "dve istine" svako ko bi se drznuo da nešto napiše o princu Đorđu stavio bi sebe u ulogu sudije, nekoga ko bi morao da "preseče", da odluči koja je istina prava, a šta je laž...

Njegovi memoari pod naslovom "Istina o mom životu" trebalo je da donesu konačnu istinu i stave tačku na mnoge događaje iz života kraljevića Đorđa, međutim samo su otvorili dodatne dileme i nove sumnje. Sama činjenica da je knjiga pisana i objavljena šesdesetih godina u komunističkoj Jugoslaviji, kada se lepa reč o Karađorđevićima „plaćala" zatvaranjem, govori za sebe. Nema sumnje ni to da je kraljević Đorđe kao jedini Karađorđević koji je živeo u komunističoj Jugoslaviji poslužio Titu kao svojevrsan alibi.

Mnogo toga je do danas ostalo nejasno kada je princ Đorđe u pitanju.

Na prvom mestu nalazi se svakako njegova abdikacija, koja će prouzrokovati mnogo drugih događaja i problema koji će se kasnije javljati, a sama abdikacija će postati predmet najrazličitijih rasprava do dana današnjeg.

U već spomenutim memoarima princ Đorđe kao zvanični razlog abdikacije navodi nesrećan slučaj u kome je stradao njegov sobar Stevan Kolaković. On taj događaj ovako opisuje:

"Padala je kiša. Hladna martovska kiša koja je mrzla krv u žilama. Obukao sam se brzo uz pomoć Kolakovića. Naredio da mi osedla konja i mrzovoljno krenuo iz toplog stana u mutno, gotovo zimsko jutro. Kolaković me je pratio do izlaza i pomogao mi da uzjašem. Kada sam već bio u sedlu, setio sam se pisma.

- Ponovo moraš da ideš kod gospođice, - rekao sam, - Pismo je u mojoj sobi na stolu. Uzmi ga i odnesi odmah.

- Razumem! - Odgovorio je Kolaković i sklonio se malo u stranu, a ja sam odjahao po kiši put Banjice.

Celog dana bio sam na manevrima i dockan uveče, pokisao i ozebao, stigao sam kući. Nisam imao vremena da u toku dana mislim na pismo. Ali, odmah po dolasku, čim sa ugledao Kolakovića, setio sam se pisma.

- Ima li kakvog odgovora na pismo? - Pitao sam, dok se Kolaković trudio da mi skine pokisli šinjel. Kako je on ćutao, zastao sam u skidanju šinjela.

- Nisam odneo pismo, Visočanstvo, - Promucao je Kolaković. - Pismo nisam našao u Vašoj sobi.

- Gubi mi se sa očiju, izdajico! Dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom ,koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo ali je moja svest bila nesposobna da to registruje. Požurio je vratima, a meni se prividelo da teško ide i da posrće...

Kolakovića odmah odvode u bolnicu i on tamo daje izjavu u kojoj ne spominje princa Đorđa već navodi sledeće:

Noću između 27. i 28. Februara pao sam na stepenicama i udario sam se po trbuhu. Obe moje stare kile su u tom momentu bile napolju. Odmah sam osetio jak bol u trbuhu i donesen sam u bolnicu."

Dva dana kasnije ( 2. marta) i upravnik grada Dušan Alimpić uzeće izjavu od Stevana Kolakovića. U njoj se navodi sledeće:

Preksinoć oko 11 časova uveče, žureći se niz stepenice u stanu prestolonaslednikovom, nesrećno sam se okliznuo i stropoštao do dna stepena, udarivši se pri tome u donjem trbuhu. Nesreća ova potekla je tim povodom što sam žurio da odnesem jedno pismo Njegovog Visočanstva, a stepenice u ovom vremenu, već nisu bile osvetljene. Kako sam već od ranijeg vremena bio prosut sa obe strane, te sam se pobojao da mi bolovi, koje sam odmah osetio, ne budu veći, to sam molio drugove da me odmah isprate u bolnicu, što je i učinjeno. Ovako je u istini bilo."

Izjavu koju je Kolaković svojeručno potpisao overili su upravnik grada D.Alimpić i još četiri lekara: N.Krstić, S.Alkalaj. V.J.Subotić i T. Leko.

Ovom izjavom Stevan Kolaković je potvrdio prvu izjavu koju je dao nakon dolaska u bolnicu i s obzirom da nije bilo drugih svedoka do njega i princa Đorđa, pravno je bilo sve uređeno da u slučaju najgoreg princ Đorđe bude zaštićen.

Do najgoreg je došlo dva dana kasnije, 4. marta, kada je sobar Stevan Kolaković podlegao povredama.

Za policiju bez svedoka i sa zvaničnom izjavom stradalog nije bilo ništa sporno. Ministarstvo unutrašnjih dela izdalo je zvanično saopštenje:

Prema dosadašnjim službeno utvrđenim faktima izlazi da je Stevan Kolaković bio žrtva nesrećnog slučaja. Po tome i akcija vlasti, koja bi bila upućena na istraživanje krivice i pronalaženja učinioca, zasad nedostaje zakonski osnov. Pojava novih i dosad nepoznatih činjenica, ako bi ih bio, imala bi se uzeti u nadležnu ocenu."

Međutim ispostaviće se da je Stevan Kolaković pred svoju smrt napisao još jedno pismo koje je poslao svojoj supruzi Anki Kolaković.

Stevan Kolaković pred smrt piše još jedno pismo adresirano na njegovu suprugu Anku Kolaković, u njemu navodi sledeće:

Pre neki dan tuko me grozno princ Đorđe sa nogama u mali trbuh, a pesnicama po licu i glavi. I ja sam odmah dobio jake udarce u mali trbuh i dovezli su me u bolnicu i baš sinoć 2. Marta dođe u bolnicu upravnik varoši Beograda g. Alimpić i načelnik saniteta g. Zastupnik upravnika dvora Milutinović i nateraše me da potpišem jedan akt kako me niko nije ubio nego sam pao i tako sam se ubio. Zato ti javljam ženo ovim pismom da ja nisam pao nego me ubi prestolonaslednik nogom u trbuh. Zato ženo čuvaj decu dobro i podigni tužbu protiv ubice i traži izdržavanje za tebe i moju decu."

Ovo pismo se pojavilo tek posle dvadeset godina od smrti Stevana Kolakovića ono je do dvora stiglo nekim čudnim putevima a svemu je kumovao Dragiša Lapčević - predsednik Socijaldemokratske partije Srbije. On je u jednom pismu koje je poslao izvesnom Gendkaleu naveo te „nove dokaze" a u prilogu dostavio i samo pismo. Ovi novi dokazi će doći do dvora gde će ostati među dvorskim papirima, nepoznati javnosti.

Interesanto je da je Ministarstvo unutrašnjih dela svoje saopštenje izdalo tek devet dana nakon smrti Stevana Kolakovića, mnogi su govorilo da je to namerno učinjeno kako bi prestolonaslednik Đorđe bio prepušten sudu nemilosrdnih novinara.

Međutim u praksi nije bilo tako. Srpska štampa je ostalapoprilično uzdržana. Neke novine čak nisu objavili ni reč o slučaju „Kolaković" sve dok nije došlo to zvanično saopštenje. Jedino su „Radničke novine" u svom broju od 10. marta 1909 godine objavili članak o tom slučaju i naveli sledeće: „Kolaković je bio premlaćen, sa mnogim teškim povredama po glavii trbuhu. Svi uboji, bili su, po mišljenju lekara, naneti udarcima noge." Bitna napomena je da su ove novine bile pod kontrolom Srpske radikalne stranke odnosno lično Nikole Pašića.

Dnevni list „Politika" ne objavljuje apsolutno ništa u vezi sa incidentom. „Politika" od 1. Marta 1909. Obavešteva u jednoj rečenici da se kraljević Aleksandar vratio u Beograd iz Francuske, kao i 6. Marta 1909 da knez Arsen dolazi u Beograd. Nama danas te inforamacije govore da je vanredno stanje u tom trenutku već uveliko zahvatilo srpski dvor.

Štampa tek 12. marta 1909. objavljuju vest da je prestolonaslednik Đorđe poslao pismo predsedniku vlade Stojanu Novakoviću u kome ga obaveštava o svojoj abdikaciji. Sutradan štampa iznosi i razloge za njegovu abdikaciju koje su vrlo interesantne.

Politika od 13.03.1909. objavljuje članak pod naslovom „Prestolonaslednikova abdikacija - Austrijske intrige i austrijski trijumf" u njemu između ostalog navode :

...Odavno već - ima već dve godine od toga - Prestolonaslednik Đorđe krvno se zavadio sa dvojicom - trojicom starijih zaverenika koji su hteli da imaju uticaj nad njim. Najurio ih je od sebe i od tog doba upotrebljavali su sve da ga survaju. Oni su prvi lansirali onu priču u bečkim listovima da je prestolonaslenik Đorđe poludeo. Iz te kujne nicali su od tog doba svakojaki glasovi. Pričalo se svašta: kad je ono princ Pavle bio operiran od zapaljenja slepog creva i ležao zbog toga u bolnici pričalo se da ga je prestolonaslednik udario nožem u trbuh i td. Prestolonaslednikova naprasitost i prekost davala je materijala za sve nove izmišljotine. Sve je to tako išlo do objave aneksije. Ali kada je posle objave aneksije prestolonaslednik Đorđe svojim odlučnim držanjem u tom pitanju postao kao neka personifikacija celokupnog nacionalnog otpora prema Austriji, onda su u Beč, Pešti i Zemunu počeli da lažu na kvantum... Kada je izbila ova afera sa Kolakovićem, austijsko poslanstvo dobavilo je odmah njegovu ženu, ma da je ona srpska podanica, i sutradan je izašao tekst u svim bečkim listovima kako je ona tražila bečku zaštitu itd. "

Dnevni list" tvrdi da ubistvo Kolakovića nije toliko bitno za abdikaciju prestolonaslednika Đorđa, on bi ionako morao da odstupi pod pritiskom oficira zaverenika.

I kod samih razloga zašto su se zaverenici toliko zalagali da uklone Đorđa sa mesta prestolonaslednika postoji dosta intriga i nejasnoća. Jedni navode da je osnovni razlog njegov oštar stav koji je zauzeo ka Austriji, drugi navode njegovu prekost i ludilo koje ga često obuzima, dok se sve glasnije pričalo i o njegovoj seksualnoj orjentaciji.

Po nekim navodima prestolonaslednik Đorđe bio homoseksualac a njegovo partner je bio bio ni manje, ni više, nego profesor Mihailo Petrović, čuveni Mika Alas.

Branislav Gligorijević o tom odnosu piše:

Velika ljubav koju je pokazivao princ Đorđe prema Mihailu Petroviću bila je za mnoge neobična i čudna. On, koji nije mario za svog oca, iz dna duše mrzeo svog brata i sestru, sva svoja pozitivna osećanja i naklonost usmerio je prema ovom čoveku. Veliki srpski matematičar bio je okoreli neženja i to nije bio ništa neobično, jer su i neki drugi poznati naučnici u to vreme ( akademici Jovan Žujović, Slobodan Jovanović, Ljuba Stojanović) izbegavali bračne veze. Međutim, zapaženo je da i Đorđe još od mladosti nije pokazivao nikakvo interesovanje za žene, ispoljavao je prema njima samo grubost, ćudljivost i razdražljivost, govorio je i o pristojnim i lepim ženamam da su „akrepi"... Za običnog čoveka njegova intima je njegova privatna stvar, ali kad je u pitanju jedan kralj, interesovanje za njegov ljubavni život pobuđuje želja za saznanjem da li on može imati potomstvo."

Knez Pavle je navodno ispričao u razgovoru sa Jovanovićem Pižonom kako je kralj Petar jednom rekao za svog sina Đorđa „Ej, kuku meni, gde Đorđa pečati odostrag Mika Alas" (AJ, 80-54-140). Kralju Petru se nikako nije dopadalo što se njegov sin toliko intimno sprijateljio s Petrovićem i kad je pročitao u novinama da Petrović jedno svoje pismo Đorđu završava rečima „Vaš pas na lancu", rekao je revoltirano: „kako sme jedan ozbiljan čovek tako nešto napisati jednom dečaku.(Beogradski dnevnik 31.8.1921)

Bečki list „Noje Fraje Prese" takođe se slaže sa srpskom štampom i misli da je to urađeno pod pritiskom oficira zaverenika, a da je kralj Petar izgubio svaki ugled: „...pritešljen od zaverenika, u čijoj se vlasti nalazi dvor i država, bez merodavnog uticaja na stranke u parlamentu, bez popularnosti u zemlji, izgubio je svaku veru u budućnost."

U svojim memoarima Ivan Meštrović opisuje jedan razgovor sa kraljevićem Đorđem u kojem su se dotakli njegove abdikacije.

U ruskom poslanstvu organizovan je prijem povodom Carevog rođendana, prestolonaslednik Đorđe je u jednom trenutku rekao ruskom poslaniku , pred svima, da je ruski car lažljivac, jer je njemu, Đorđu, rekao, da neće dopustiti da Austrija anketira Bosnu, a onda se okrenuo austrijskom poslaniku, pa mu je rekao:

- A vaš car je lopov i lupež, koji krade tuđe zemlje.

Iza ovog skandala nastale su velike diplomatske poteškoće, jer su Austrajanci tražili zadovoljenje. Ruski poslanik je hteo da se slučaj reči tako da se prestolonaslednik Đorđe kod svog poslanika lično izvini za svoje ispade.

- Pre ću se odreći prestola nego požaliti, što sam rekao istinu.

I zaista, Pašić je poslao k njemu Ljubu Jovanovića - Patka, „svog izmećara i lukavaog Bokelja", te ga je ovaj na lep način pokušao skloniti, jer da drugogo izlaza nema, a državni interes to traži.

- Ja ću se onda onda odreći prestola, rekao je u jednom trenutku Ljubi, a ovaj mu je uzvratio

- To vi nećete nikada učiniti.

- Hoću - ponovio je prestolonaslednik

- Vi ste neverovatno kuražni, ali to nećete uraditi - rekao je Patak.

- Hoću. Evo papira, pa pišite, a ja ću potpisati. Kad je bilo napisano, prestolonaslednik je potpisao, a Patak je stavio papir u dšep, pa Pašiću.

Po Meštrovićevim zapisima Đorđe je tvrdio da ne žali za taj svoj čin i da misli da je za zemlju tako bolje ali je naglasio da prezire Pašića i Jovanovića, što su ga tako lukavo nasamarili.

Šta je pravi razlog za abdikaciju verovatno nikada neće biti u potpunosti razjašnjeno. Prestolonaslednik Đorđe ima je niz incidenata u kojima se posebno ističe ubistvo sobara Kolakovića ali je veliko pitanje da li je baš to bio razlog njegove abdikacije. Svakako ovo ubistvo je poslužilo kao povod za njegovu smenu i postavljanje kraljevića Aleksandra za novog prestolonaslednika.  

 

Materijal sa platforme Moj Nedeljnik iz tekstova koje je objavio Milan Bogojević

Profil autora pogledajte OVDE


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Sava
12.11.2017 - 21:40
Dobar clanak
Cinjenica je da je Pasic zeleo da skloni Djordja i postavi Aleksandra kojim je mogao manipulisati. Cinjenica je i da su partizani oslobodili Djardja i ludnice kraj Nisa gde ga je rodjeni brat smestio. Cinjenica je i da nam i dan danas Pasici kroje politiku, trenutno kosovsku. Tuzno, sve probisveti, polusvet, lopine i zlotvori.