Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Sarkazam je učinio podnošljivim život sa njim na čelu zemlje

Osećamo se kao oaza u kojoj žive najbolji, usred neke tuđe zemlje. Shodno tome, ne osećamo da snosimo bilo kakvu odgovornost. Kada bi neki čovek sa naše opcije osećao da je i on kriv, ne bi razmišljao o preseljenju u neku drugu zemlju, dostojniju da ga ima za građanina. Međutim, mi na svakim izborima moramo da tražimo glas od ove zemlje koja nam se ne dopada
Piše: Marko Prelević
Datum: 05/12/2017

Sarkazam je učinio podnošljivim život sa njim na čelu zemlje

Jedan deo zemlje - skoro svi oni od kojih se očekivalo da se bore protiv njega na političkom planu, predlažući efikasniju alternativu - nije se odnosio prema njemu kao prema šefu protivničke koalicije, a zatim i predsedniku (vlade) ove zemlje, već je godinama govorio o njemu kao o nedostojnom čoveku.

Ogromna količina vremena i energije upotrebljena je kako bi se smislili sarkastični izrazi za neprijatelja i ljude oko njega. Rasipanje opozicione energije na sve te sarkastične, tračerske, nametljive potočiće oslabilo je suštinu. Usredsređivanje na gluposti bilo je energetski centar zemlje koji mu se suprotstavio.

Građanska hrabrost se tih godina merila time koliko si puta izvrgao premijera/predsednika ruglu, koliko si mu se puta smejao; koliko si članaka napisao protiv njega, koliko si puta javno izrazio mržnju prema njemu. On je na nas imao suprotno dejstvo od diktatora: dospevao si na spisak sumnjivih ukoliko NISI loše govorio o njemu.

Sarkazam je uništio opozicionu političku energiju. Svakodnevno se uvlačio u duše i usta ljudi, deformisao ju je, promenio, oni su mislili u njihovu korist, a zapravo na njihovu štetu i na štetu zajednice. I imao je pogubno dejstvo: najpre je ublažio tragediju, a zatim je učinio podnošljivom njegovu dominaciju u politici i sve te godine života sa njim na čelu zemlje.

Na ovoj strani, na strani protiv njega, smestili su se "svi ostali". A ima nas mnogo. Mislimo veoma različito, ali smo prinuđeni da budemo svi zajedno. Držimo se zajedno, komuniciramo između sebe. Potvrđujemo jedni drugima da smo u pravu, umirujemo jedni druge u vezi sa ključnom pretpostavkom - pošto osećamo potrebu da nas umire - da je naš svet najbolji; on liči na nas i na život koji vodimo, na odluke koje donosimo ne samo u vezi sa propisima i zakonima već i u vezi sa zdravljem, hranom, obrazovanjem, načinom izražavanja, knjigama, filmovima, putovanjima. Među nama ima čuvenih i harizmatičnih mislilaca, oni nas umiruju, kažu da smo mi ljudi na mestu i da radimo prave stvari; iako svet ide na drugu stranu, iako većina ljudi glasa drugačije, ne treba da se brinemo; oni greše i uvideće to jednoga dana, shvatiće i vratiće se.

Stvorili smo novine po svojoj meri, pisce po svojoj meri, filmove po svojoj meri, događaje po svojoj meri i svi nam zadovoljno poručuju kako ne grešimo, kako sve radimo dobro, kako moramo tako da nastavimo. Niko nikad ne dovodi u sumnju naše ideje, ne pita se da li nešto nije u redu, ne pita se zašto drugi uspevaju da dokuče želje većeg broja ljudi nego mi. Nikad se ne zapitamo ko su oni, šta rade, koje su njihove slabosti, imaju li neku vrlinu koju mi ne primećujemo. Potpuno smo sigurni da je svet podeljen nadvoje, na one koji u svemu greše i one koji sve rade dobro, ali je zbog neke nesrećne slučajnosti većina i dalje slepa i gleda one koji greše. Ali brzo će se otrezniti, vrlo brzo.

Osećamo se kao oaza u kojoj žive najbolji, usred neke tuđe zemlje. Shodno tome, ne osećamo da snosimo bilo kakvu odgovornost. Kada bi neki čovek sa naše opcije osećao da je i on kriv, ne bi razmišljao o preseljenju u neku drugu zemlju, dostojniju da ga ima za građanina. Međutim, mi na svakim izborima moramo da tražimo glas od ove zemlje koja nam se ne dopada, koju ne možemo da volimo, kojoj ne pripadamo i koju posmatramo užasnuti i držeći se po strani. Hoćemo, naime, da nas onaj deo zemlje koji preziremo pusti da ga vodimo. I upravo se to ne događa, upravo zato što ostatak zemlje oseća to naše neučestvovanje. A pošto se to ne događa, mi smo još ogorčeniji, još se više otuđujemo i smatramo se još manje odgovornim za ovu zemlju kojoj ne osećamo da pripadamo.

 

***

Autor prethodnih redova, datih u sjajnom prevodu Gordane Breberine, jeste Frančesko Pikolo, jedan od najuvaženijih italijanskih pisaca i dobitnik nagrade "Strega", čovek koji će postati komunista (Berlingverov komunista, ako to išta znači!) sa devet godina, po podne 22. juna 1974. kada Jirgen Šparvaser postiže gol protiv Zapadne Nemačke, usred Hamburga, i DDR u jeftinim dresovima pobeđuje bogatiju braću s onu stranu Zida. Knjiga je Želja da se bude kao svi drugi (u izdanju Lagune); citati su, mutatis mutandis, gotovo netaknuti, umesto "premijer" pisalo je Berluskoni, i to je, otprilike, to.

Voleo bih, sebično i sujetno, da sam sve ove prethodne redove napisao ja; u isto vreme, mnogo bih više voleo da ih nije napisao niko, da ne postoji i da nikada nije postojala još jedna zemlja koja liči, ko brat na brata, na današnju Srbiju. Sa predsednikom i njegovom dominacijom, sa nama i našim sarkazmima, sa opozicijom i njihovim lutanjima, sa novinama i filmovima po našoj meri, sa čekanjem da oni drugi shvate i da se vrate.

 

 


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



Александар
05.12.2017 - 17:33
Квазиелитизам
Највећи проблем српске квазиелите је презир према сопственом народу исти онакав презир који осећа и Овај који је на власти, само за разлику од њих он тај презир успешно прикрива. Највећа несрећа овога народа су искомплексирани интелектуалци и политичари који имају комплекс ниже вредности према западу и који све време сањају о промени свести овог народа да би тај народ био безлични део глобалног села баш по њиховој урбано-снобовској мери.
Milica
05.12.2017 - 18:25
Odličan tekst
Narod u Srbiji je duboko nesvestan sebe, svojih kvaliteta i mana. Postoji kolektivan problem sa samopouzdanjem. Verovatno je to posledica Jugoslavije i njenog raspada, trebaće još mnogo vremena da se naše traženje identiteta okonča. Iskreno mi je tužno što se svaka ozbiljna kritika vlasti pretvori u sprdnju umesto u protest, npr. rušenje u Savamali je sada već sprdnja na tviteru kojom se love lajkovi. Kao da smo se pomirili sa činjenicom da smo nemoćni (a nismo). Opozicija je tu da kaže da vlast ne valja ali bez jasne ideje, manifesta ili bilo čega što bi pridobilo masovnu podršku.
Snezana
05.12.2017 - 22:57
Novine
Blago njima, imali su novine po svojoj meri.
sneyana
07.12.2017 - 15:45
Prezir
Ko živi i misli svojom glavom u ovoj stvarnosti koja se zove Srbija ne može biti kao i svi ostali, oni koji ubacuju flajere u poštanske sandučiće sa najgorim kvalifikacija o onim drugim koji nisu sns, sps, krkobavici, rasimcići....................