Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sport

Sale Đorđević: Pa je l' sad shvatate, sinovi?

Sportistima se pruža prilika da predstavljaju svoju zemlju u nečemu. Da li ima nešto više i veće? Ugovor, novac, jedno leto više provedeno na plaži ili brodu - ima vremena za to. Karijera sportiste vrlo brzo prođe, pogotovo ta reprezentativna jer je zahtevna. Nikada neću zaboraviti Vladimira Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu. Dočekao sam ih i otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje jer je napravio jedan "dišpeto" prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Smiljanić, koji uopšte nije igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: "Je l' sad shvataš, sine?" A on me grli i viče: "Sad shvatam." I suza suzu stiže. Shvatiće oni...
Razgovarala Zorica Marković
Datum: 20/08/2016

Sale Đorđević: Pa je l' sad shvatate, sinovi?

Foto Igor Pavićević

Trening košarkaške reprezentacije Srbije na Kopaoniku, nešto više od dve nedelje pred početak Olimpijskih igara u Riju, podsetio me je na jedan od onih na koje sam kao klinka sasvim slučajno zavirila svojevremeno 1995. godine, i gledala Sašu Đorđevića, sada selektora te selekcije, kako se priprema da razbije ostatak Evrope. Bile su to godine kada smo živeli i disali samo dok su se odbrojavali napadi u kojima je on predvodio najbolju belu petorku koju je svet imao. Njima je oduzeto mnogo toga devedesetih, između ostalog i odlazak na Olimpijske igre u Barseloni 1992. i susret sa prvim, strašnim drim-timom, i dato malo vremena da nadoknade propušteno zbog embarga.

Ta deca koja pomno slušaju Saleta danas, rođena otprilike u vreme kada je dominirala "European nightmare", idu po novu olimpijsku medalju, prvu za državu Srbiju. Jer selektor Đorđević ne priznaje ništa manje od toga. Videvši taj trening, shvatila sam da oni ništa manje ne mogu da postignu kao generacija. Njima reprezentacija nije mesto gde će se prodati - boljem klubu, menadžeru, boljoj zemlji. Više su delovali kao porodica, kao drugari u kraju koji ne mogu jedni bez drugih dobro da se provedu. Nije baš bilo jednostavno nagovoriti ga na intervju, posebno jer se oglašavao isključivo saopštenjem o tome zbog čega ipak u Ekipu - a pisao je u saopštenju velikim početnim slovom Ekipa - neće Bobi Marjanović, i zbog čega se prvo na Tviteru pojavila informacija da Nemanja Bjelica ipak neće driblati protivnike u Riju, odlučivši da zaštiti te klince, tu tvrđavu, kako ih je nazvao, koje će generacije opet čekati ispred balkona. Treba im mir, kompaktnost, kako je rekao, a to se ne stvara guranjem prsta u oko i pretresanjem prljavog veša, i tako smo počeli razgovor, o tome da je za medalju - a Saša računa samo to - potrebna drugačija podrška medija, nacije, celog sistema.  

 

Koliko ste fokusirani sve vreme, imate li neki ventil, jer čovek može da poludi od tolikog pritiska?

Kad sam počeo da se bavim trenerskim poslom, posle kratkog vremena sam išao od jednog do drugog trenera koji su me trenirali, i govorio im: "Sad vas cenim još više." Ali to su stvari koje idu sa profesijom. Ja sam vrlo zahtevan pre svega prema samom sebi, i niko ne može da postavi veće zahteve meni i mojoj grupi ljudi ili da bude moj veći kritičar od mene samog. Tražim uvek nešto više, bolje, perfekciju, nikad nisam zadovoljan do kraja, što je možda i dobro jer me tera da stalno razmišljam kako da se nadgrađujem i dajem ono što najbolje mogu u tom trenutku. Veoma sam direktan, zahtevan, kritičan i samokritičan i nekada ta direktnost ljudima koji rade sa mnom ili igračima ne prija. Međutim, to je preko potrebno u ovom poslu da bismo imali jasne karte na stolu.

 

A kad je neko direktan prema vama?

Ja obožavam to. Obožavam kad se igrač otvori, kad ima sigurnost da može da mi kaže sve što misli, naravno, u dozi vaspitanja i pristojnosti. Sa mnogim igračima razgovaram o mnogim stvarima, ne samo o košarci, i to je nešto o čemu mnogo vodim računa i jedna od stvari koje su potrebne za uspeh. Ta bliskost i iskrenost dovodi do toga da se pouzdajemo jedni u druge u teškim trenucima, okrećemo se jedni prema drugima i dobijamo pomoć jedni od drugih kako u jednoj utakmici, tako i u celoj sezoni. Živeći zajedno, sve više se upoznajemo i tu dolazi do veze koja je potrebna da ovaj ambijent bude jako dobar, da bude pobednički.

Teren ne laže. Sve se vidi na terenu. Ovo je treća sezona kako radim u reprezentaciji i to je vrlo lepo opisao moj kum i asistent Joca Antonić: kad smo se prvih dana sretali, pozdravi su bili onako bledi i u prolazu; posle petnaest dana već smo počeli da stiskamo ruku jedni drugima, a posle dva meseca se grlimo svako jutro kad se vidimo. Ta je metafora meni vrlo draga i bliska, na njoj zasnivam svoj rad i život.

 

Pre neki dan sam čitala da je Dženifer Kaprijati još kao tinejdžerka rekla da se ne bi bavila tenisom da se boji ijednog protivnika, pa i najjačeg. Pitam vas sada čega se vi bojite - da se naruši ta atmosfera, ili rivala, ili sebe možda?

Ne bih bio ovde i ne bih se bavio ovim sportom da ne mislim da možemo sve da pobedimo i da prenesem to na celu svoju grupu ljudi. To mi je celog života bila zvezda vodilja, nikome ne želim da priznam pre utakmice da je bolji od mene, neka to pokaže na terenu, pa ću vrlo iskreno pružiti ruku i čestitati ukoliko je bolji na terenu. Strah je pojam za koji nema mesta u vrhunskom sportu, ni u kom smislu. Ni za strah od protivnika, niti za strah od povrede, neuspeha, ili da ću promašiti - nije promašio samo onaj igrač koji nije pokušao da šutne, poslednju loptu, recimo. Možda sam analitičan, pažljiv ili oprezan, uz dozu respekta prema svakom protivniku, ali apsolutno nemam nikakav strah.

 

Citirali ste profesora Vladimira Koprivicu: "Šampioni prepoznaju šampione." Ko su kod nas šampioni danas, po čemu se oni prepoznaju?

Kada je on to rekao, podsetio me je na moje početke, ne samo kao reprezentativca nego i kao igrača u Partizanu. U to vreme je Boban Petrović bio reprezentativac i drugi dan mog bitisanja u prvoj ekipi sa 16 godina, samo je upro prstom u mene i pitao: "Mali, kako se ti zoveš, koje si ti godište?" Rekao sam: '67. "A ja sam '57, ti i ja smo generacija, dođi kod mene. Grbo, ti i ja više nismo cimeri, mali, ti si moj cimer", zagrlio me je i uhvatio pod mišku i otvorio mi vrata velikog kluba. On je bio moj guru. To isto se dogodilo kad je ušao Bodiroga u reprezentaciju, već na prvom treningu sam ga zvao da igramo jedan na jedan, razgovarao sam sa njim, iako je bio dosta mlađi, ali nešto sam prepoznao u njemu. I sad gledam te stvari na terenu i prepoznam. Sa profesorom Koprivicom pričam svake godine, on je jedan od mojih savetnika.

 

Imate tu sreću i nesreću da je košarka ljubimica nacije i da je ne doživljavamo kao bilo koji drugi sport... I uvek sve najbolje znamo. Koliko vas to opterećuje a koliko vam je motiv?

Ova nacija je imala toliko emocija vezanih za košarku, toliko zlatnih medalja je narodu dalo kiseonik, hranu, i vraćalo veliku veru u naciju. I kad se rodi neki Novak Đoković ili kad postoji košarkaška reprezentacija ili vaterpolo reprezentacija, narod se poistovećuje sa tim, i to jako voli i zna da ceni. I neuspeh je odraz neke velike ljubavi, velike tuge. To je normalno i ja to tako prihvatam, stavljam svoju glavu, sliku, delo ispred organizacije, ispred svih njih, stavljam svoja ramena za svakakav poraz ili neuspeh, a drugi su u prvom planu za sve što smo dosad dobro uradili.

 

Pa ipak, Srbi moraju da se dele po svim osnovama...

Bukvalno ste rekli stvar koja mi je juče stigla na mejl. Hajde da se podelimo da bismo ispali pametniji, značajniji, a niko stvarno ne zna kako je to unutra, kakva je atmosfera, ambijent, koga ja treba i moram i želim da gledam direktno u oči i nemam neku grižu savesti povodom bilo koje odluke koju donesem, bilo tokom utakmice ili pripremnog perioda ili celogodišnjeg rada. To je ono što me vodi, direktnost i pravičnost koja mi je usađena ne samo kroz roditeljsko vaspitanje već i kroz neku moju evoluciju kao čoveka i sportiste.

Ono što smo moja generacija i ja uradili, to nismo nasledili već pozajmili od prethodnih. Jer kad nešto pozajmite, vi to morate da vratite još bolje onima koji dolaze posle vas. I to je nešto što mene vodi. Vodili su me treneri u reprezentaciji od Kreše Ćosića, Dude Ivkovića, Karija Pešića, Željka Obradovića, i sa svima njima ja i dan-danas razgovaram, upijam njihove savete. Moj otac Bata Đorđević bio je trener, sa njim najviše pričam, sa pokojnim Rankom Žeravicom sam mnogo pričao, sa Božom Maljkovićem mnogo pričam, sa profesorom Aleksandrom Nikolićem mnogo sam takođe razgovarao. Ti veliki treneri su utkali u mene mnogo toga, i kao u igrača i trenera na kraju krajeva.

 

Imate li zadršku da ih pitate nešto?

Volim da se suočavam sa različitim mišljenjima. Isto tako ne smatram da sve znam, daleko od toga, zato volim da čujem i drugo mišljenje. Nemam nikakav problem da sedim i slušam, ali samo ako je taj sagovornik spreman da sluša i mene. Jer tu dolazi do dobrih vibracija.

 

Ali pred mnogo važan put u Rio vi morate da izdajete saopštenja?

Da, zato što su preterali, mnogi, ne shvatajući koliko greše. Moje saopštenje je stav čoveka koji je odrastao a i lično učestvovao u izgradnji košarkaškog pobedničkog okruženja i ima određene principe, vodi određenu grupu ljudi, i koji pre svega treba svako jutro da pogleda u oči svakog saradnika i igrača, vrlo miran, i sa saznanjem da je uradio pravu stvar. E ja to ovde imam.

 

Primetili smo da ste "Ekipa" pisali velikim slovom. Šta još treba pisati velikim slovom?

Naravno. Vidim da je saopštenje odjeknulo, a to je ono iza čega ja stojim. Ja Saša Đorđević, trener, nekada igrač, a pre svega čovek Saša Đorđević. Koji vrlo odgovorno gleda na svoju profesiju. I tačka. Ne postoje bočni vetrovi koji mogu da poremete moj brod kojim ja kormilarim. Postoje neka pravila, postoji etika našeg rada, postoji sportska kultura, postoji institucija koja se zove reprezentacija, i zato ja imam ovu grupu momaka sa kojima se smejem, uživam da gledam dok ih maltretiram na treningu, dok igraju.

 

A šta biste pisali još velikim slovom, koje su to vrednosti?

Porodica. Vaspitanje. Seka, Tara i Tesa - to je moja najjača ekipa.

 

A kad gledate naslovne strane...

Ja ih i ne gledam. Više ne želim. Nemam želudac za takve stvari. Imam svoje principe, svoj moto, svoj način života i način na koji komuniciram sa igračima tako i sa ljudima. Prve godine kada smo se sretali ujutru, nismo mogli da čujemo mnogo puta "Dobro jutro" ili "Prijatno", a onda su mene čuli kako se svako jutro derem: "Dobro jutro, momci", "Prijatno", što i danas radim, i sada je to normalno. Izgledaju kao male stvari, a za mene su veoma bitne.

 

Imate li objašnjenje zbog čega smo kao društvo skrenuli u agresivnost, krv na naslovnicama... Da li su ratovi i nemaština dovoljno opravdanje?

Ne smemo da imamo izgovor, da se stalno pravdamo istorijom i nečim šta je bilo. Hajde da gledamo sadašnjost i u budućnost, hajde da gledamo šta mi možemo da prenesemo nekom drugom. Na nama je odgovornost da učinimo društvo malo boljim. Ja sam ambasador UNICEF-a i na to sam ponosan i mislim da je to moj mali doprinos celoj priči. Jer i ako u jedan mali broj te dece usadimo prave vrednosti koje UNICEF zagovara, i edukuje ih i daje im šansu za bolje odrastanje, postajaće kvalitetni mladi ljudi, i svojih familija i društva u celosti. Smatram da mnogo više moramo da se bavimo decom, da im upućujemo prave poruke. Deca ne čitaju novine, ali svi imaju mobilne telefone gde im izlaze notifikacije i vide mnogo toga...

 

Sad dok slušate kao selektor himnu "Bože pravde", verovatno se setite tih devedesetih kada smo bili nepostojeća zemlja, bez himne... Stvara li to poseban osećaj danas?

Ja sada fiksiram dva orla na zastavi i naježim se svaki put kada čujem našu himnu. To je moj ritual i priprema za utakmicu. Ne gledam u četiri S, to mi je već izbledeo amblem srpstva jer mislim da je jedna fraza bez obzira što lepo zvuči, ali dva orla su mi, bez obzira na to što gledaju na suprotne strane, neka unutrašnja inspiracija i snaga. Čak i kad svira himna druge zemlje, ja tražim taj let orla da se i ja negde vinem zajedno sa njim. Tako je otkako sam trener i slušam himnu pred svaku utakmicu, a moj je san da čujem himnu na kraju nekog takmičenja. To je misija.

 

Kad pričamo o Igrama u Riju ne možemo da ne pričamo o OI u Barseloni. Imate li osećaj da nam je svima nešto oteto, a posebno vama, vrhunskim sportistima?

Uh... Mnogi od vas ne znaju, ja sam 1987. ušao u reprezentaciju, ali 1988. sam pred Seul posle tri dana i velikih bolova u kuku, sa nekih 20 godina, morao da ležim na Banjici, dve nedelje, sa 40 kila tega koji mi je izvlačio nogu od kuka, i potom prva tri meseca na štakama. Imao sam sreću, nisu me operisali, ali sam već imao artrozu kuka u to vreme. Sada, pre dve godine sam operisao kuk, ali te 1988. nisam mogao da budem deo tih 16 igrača koji bi se borili za odlazak. Krivo mi je zbog toga. To je bio moj prvi problem sa Olimpijadom.

Godine 1992. smo se spremali dva i po meseca, i na tri dana pred ulazak u Olimpijsko selo, bili smo u Monpeljeu na poslednjim pripremama, na TV smo videli da smo jednostavno izbačeni sa svih takmičenja. To je za mene bio poraz, ljudski, najveći...Sećam se da smo dva-tri sata blenuli jedni u druge, niko nije znao šta da kaže. Raspustili smo se dan-dva posle toga. Neko je ostavio sve one dresove, patike i bacio ih iz nekog besa. Sećam se nemoći.

 

Stigle su i sankcije...

I te tri godine embarga su bile možda najmoćnije u mojoj klupskoj karijeri; tada sam bio proglašen za najboljeg igrača par godina zaredom, i za najboljeg igrača i plejmejkera, a to nisam mogao da dam onome što sam najviše voleo na svetu - a to je reprezentacija. Nisam mogao da odem da slušam himnu kao poslednju na takmičenju. To su za mene bili moji dečački snovi. Otišli smo svako na svoju stranu, sve ove zemlje napravljene su veštački, a mi smo napravili svoju zemlju tako što su nas svi ostavljali polako. Nas su svi živi ostavili, da bismo sad došli do nekog ponosa, Srbije i srpstva i onog što je trebalo možda odmah da uradimo. Ali da se vratim na košarku - te tri godine su bile mnogo teške i vrlo sam ljubomoran na generacije posle toga jer su stalno imali šansu. Ti igrači koji olako shvate poziv za reprezentaciju, ne shvataju zašto će im biti žao jednog dana, jer ne žališ za onim što si uradio, nego za onim što nisi. I te 1992. u Barseloni, kada je još Dražen Petrović bio živ, i kada je igrao pravi drim-tim... Sa Džordanom, Džonsonom, Malinom, Barklijem, Olajdžuvonom, to da nam neko oduzme šansu da igramo protiv njih... I ono naše iza zgrade: "Ma dobićemo ih!"

 

Je li to novobeogradski ili zvezdarski fazon?

Novobeogradski. Na Zvezdari sam počinjao, ali na Novom Beogradu sam odrastao. "Rančerski." Ali ipak da kažemo, beogradski. Ja sam lokalpatriota.

 

Mislite da će ta deca jednog dana zaista žaliti?

Apsolutno. Zato što su u pitanju stvari koje su samo za izabrane. Pruža im se da predstavljaju svoju zemlju u nečemu. Da li ima nešto više i veće? Ugovor, novac, jedno leto više provedeno na plaži ili brodu - ima vremena za to. Karijera sportiste vrlo brzo prođe, pogotovo ta reprezentativna jer je zahtevna. Nikada neću zaboraviti Vladimira Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu i dočekao sam ih i otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje jer je napravio jedan "dišpeto" prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Smiljanić, koji uopšte nije igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: "Je l' sad shvataš, sine?" A on me grli i viče: "Sad shvatam." I suza suzu stiže. Shvatiće oni.

 

Da li se slažete s tim da je evropska košarka sve dalje od NBA?

Pre svega zavisi šta stavljate pod termin evropska košarka. Devedesetih je bilo pet-šest neameričkih igrača u NBA. Sada je neamerikanaca u SAD preko 100 i to je dovelo do globalizacije. Hajde da samo trećinu vratimo u Evropu, sigurno će se podići nivo košarke. A da ne kažem da vratimo 80, a u Americi ostavimo 20 onih koji razvaljuju. Onda bi se nivo te košarke i približio NBA. To nam fali, kvalitet koji je otišao gde je bolje i veće tržište. NBA ima organizaciju koja je deset godina iznad naše. Reprezentativna takmičenja su pokazatelj da je košarka na veoma dobrom nivou, da je dosta blizu američke, jer gubimo sa manje razlike, a čak su i neke evropske ekipe uspevali poslednjih desetak godina da dobijaju NBA ekipe. To je znak da smo tu negde.

 

Da li to znači da nam ništa ne nedostaje da bismo pobedili "drim-tim"?

Sve je moguće u sportu i u košarci. Jedan odličan dan i sigurnost, dobra forma. Sve je moguće, ali to su opet samo priče, teorija. Kad se dođe do terena - tu je potrebna stvarna akcija umesto reči.

 

Sad imate tu sreću da se odmah na početku skoro sastajete sa njima?

Da. Nećemo otkriti baš sve tajne. (Smeh)

 

U Titovo vreme jugoslovenski košarkaši su se borili protiv dve imperije da pokažu da mogu bolje od njih, vaša generacija je imala ceo svet protiv sebe, i to je davalo motiv. Da li je malim zemljama i u sportu za velike uspehe neophodno da u igri pronađu viši smisao?

Ja imam svoje načine komuniciranja sa igračima i inspiraciju crpim sa raznih strana, s tim - kada pripremam baš taj govor pred odlazak na teren - da ne vidim da se na bilo koji način igra za reprezentaciju nego svim srcem. I to sam izvukao, čini mi se protiv Francuske u polufinalu, kada sam slušajući muziku koju su igrači puštali u svlačionici, a mi smo bili u svlačionici do njihove, pripremao šta da im kažem, kako da ih dodatno motivišem. U tim trenucima sam čuo pesmu "Svim srcem" od Beogradskog sindikata koju su puštali u svlačionici, pošto ih vole i, evo sad sam se naježio kad se setim, ušao sam i rekao im, između ostalog: "Vi igrate Svim srcem i zato ćemo pobediti!" Samo su izleteli na teren i nije bilo šanse da nas bilo ko tada stigne. Tako da mislim da je danas zaštitni znak naše igre - igramo svim srcem.

Kako ste vi podneli onih nekoliko godina kada je izgledalo da je presušio izvor naših ogromnih talenata, kada je između zgrada bilo sve manje koševa i tabli? Jeste li se zabrinuli za budućnost ovdašnjeg basketa kao mi ostali?

Jedan od mojih zadataka bio je da tu veru u košarku na neki svoj način prenesem svima vama koji nas pratite, igračima i saradnicima. Izuzetno poštujem košarku koja mi je mnogo dala, što je rekao Bjelica: "Meni je reprezentacija mnogo više dala nego ja njoj." E to je moja mala pobeda, da čujem jednog takvog igrača da tako razmišlja. Ta vera ne može da se vrati rečima, veštački, preko Tvitera, intervjua, polemika, već samo na terenu. Teren nikada neće da slaže. I na terenu zna se ko su: oni koji žele, koji izgaraju bez ikakve ručne, bez ikakvih razloga koje navode da ne budu tu, samo oni koji imaju isključivo najiskreniji odnos.

 

A vi ste tako brzo vratili taj kult, i imali ste ludo hrabre izjave da odmah idete po medalju?

Ja šutiram da bih pogodio. Ne šutiram samo da šutnem, nego da pogodim. Ne igram košarku da bih igrao, nego da pobedim. Svaki put kad se kao grupa ljudi, a ja stajem ispred njih, zajedno obavežemo tim ciljem, svi ga štrikliramo, onda ćemo svi dati 101 odsto da dođemo do tog cilja.

 

Priča o kultu reprezentacije deluje kao ona sa kokoškom i jajetom. Igrači će se odazivati ako je reprezentacija uspešna, ali će reprezentacija biti uspešna samo ako se najbolji igrači odazivaju. Kako naći pravu formulu, pravi odnos?

Ekipu ne čini 12 najboljih igrača, nego 12 onih koji najbolje igraju zajedno. Na ličnom primeru ću vam objasniti. Godine 1989, ja sam odigrao odličnu sezonu u Partizanu, sledilo je EP u Zagrebu, a selektor Duda Ivković je, tri dana pred objavljivanje spiska od 16, izjavio - a i dan-danas čuvam taj isečak iz novina - "Aleksandar Đorđević je najbolji jugoslovenski plejmejker sa izvanredno odigranom sezonom". Tri dana posle toga, ja nisam dobio poziv za 16, i jako, jako razočaran, odlazim u vojsku, shvatajući to veoma lično. A u stvari, bio je to potez čoveka koji zna kako se prave ekipe i da jedan napadački plejmejker kakav sam ja bio, uz jednog dominantno napadačkog igrača kao što je Dražen Petrović, ne može da igra u paru. Oduzimajući jedan kvalitet, u stvari je dodao svojoj ekipi. Ja to sad kao trener i te kako shvatam.

 

Da li iz te pozicije selektora bolje razumete i sopstvene greške kao igrača?

Najviše pričam o svojim greškama. Snaga je u tome da znam sopstvene greške, da ih kažem javno čak, i da iz toga izvučem pouku. I dan-danas pravim greške, i napraviću je i danas, pa posle moram da sednem i analiziram je sam sa sobom, da probam da je ne ponovim. Mislim da je cilj trenera da napravi što manje grešaka u radu sa ekipom.

 

Niste jednom dali intervju u kojem ste pokazali da ste jugonostalgičar. Da li vas i danas uhvati žal za velikom, uspešnom i perspektivnom zemljom?

Nisam ja samo jugonostalgičar po sebi, ja sam nostalgičan jer sam imao identifikaciju kao mlad čovek sa svojom zemljom. Ja sam dočekivao Tita u Belom dvoru i kao učenik generacije nosio mu cveće u ime mladih pionira jer sam se identifikovao sa svojom zemljom. Pitate me da li im pričam o tome? Da, trudeći se da im prenesem svoju ljubav prema zemlji. I sada bez obzira na to što smo manja zemlja, ja i te kako Srbiju osećam kao veliku naciju. Ja sam ponosan na Srbiju, na nove stvari u Srbiji, i želim da je učinim ponosnom onim što radim, da svet ima pravu sliku o njoj, ili mi sami pred nama samima. Meni to fali.

 

Kako onda menjati mentalitet nacije, jer mi nemamo takvu sliku?

Kao čovek koji vodi ovo malo društvo moram da održavam prave vrednosti na svoj način i ukoliko su prave i iskrene, i prepoznaju ih ljudi kojima se obraćam, onda mi šaljemo pravu poruku. Zato bih voleo da što više mojih igrača i saradnika, i ljudi koji su uradili nešto dobro u životu, prenese to znanje na neki svoj način, ne samo nama u profesiji, trenerima i igračima, nego i mladim ljudima - kako mi to radimo, funkcionišemo i zašto. A da nemamo to pitanje "zašto nisi pozvao njega", "a pozvao si njega".

 

Prepoznajete već sada u njima te potencijale?

Autoritet mora da se zaradi, faktima, činjenicama, znanjem. Reći ću vam nešto: igrače ne zanima koliko znaš dok im ne pokažeš koliko ti je stalo. I kad im jednom pokažeš koliko ti je stalo, oni će ti dozvoliti da im pokažeš koliko znaš. E tada nije kraj. Tada moraš da im pokažeš stvarno koliko znaš. Ko je to rekao? Ja, Saša Đorđević. I to je živa istina.

 

Ako su šezdesete donele prvu medalju za srpski basket, sedamdesete prvo zlato, osamdesete i olimpijsko zlato, devedesete apsolutnu dominaciju, a dvehiljadite pobedu protiv drim-tima, šta je to veliko što će se dogoditi srpskom basketu u ovoj deceniji?

Daj bože da ponovimo deo toga. Jedan od mojih zadataka je kontinuitet, da se stalno borimo za medalju. Da smo stalno u te četiri ekipe koje se bore za medalju, da stignemo do polufinala, a onda detalji rešavaju. Imamo srebro sa SP, bili smo četvrti na EP, odlučila je ta jedna lopta koja nekad ispisuje istoriju... Dva puta smo preskočili Olimpijske igre, i sada prvi put odlazimo na Igre kao Srbija. I idemo tamo da se pobijemo za medalju. Ako hoćete da nam pomognete, dobro ste došli svi, a ko hoće da nam odmogne, zna se da postoji blokada, zatvorena su vrata. Jasno je svima da je ovo tvrđava.

 

Da li je pobeda u kvalifikacijama u Areni skidanje svojevrsnog malera, pošto reprezentacija nije osvojila zlato od kada je otvorena Arena? Možda te fensi dvorane nisu za nas?

Relacija između igrača i navijača je preko potrebna, jer tako dobijamo još veću snagu kao kolektiv, i onda se svi zajedno u Areni, svih 20.000 ljudi, osećamo kao kolektiv. Svih 20.012. ljudi. Navikli smo se već na Arenu i to umnogome zahvaljujući Crvenoj zvezdi i Partizanu koji su u evroligaškim takmičenjima pravili fenomenalne atmosfere. Ljubomoran sam što ja kao igrač to nisam imao. Ja sam poslednju utakmicu Evrolige 1992. u Partizanu odigrao pred praznim "Pionirom", zbog embarga. Sačuvaj me bože.

 

Kad ih pominjete, vi kao selektor imate priliku da u tim pozivate više Zvezdinih nego Partizanovih igrača, što ranije nije bio slučaj?

To su ciklusi, prirodne smene, a ja ne gledam ko gde igra. Pre tri godine sam izabrao trojicu igrača iz Radničkog iz Kragujevca. Svi su govorili: "Ovaj je lud", a dan-danas su oni nosioci igre u svojim klubovima i reprezentativci. Ali mislim da moramo što pre da menjamo način igre u Srbiji. Da igramo mnogo brže, atletski snažnije i uz tehniku, smisao i naš talenat za košarku, bićemo još dominantniji kao košarkaška nacija. Mora košarka da se igra brže, sa manje driblinga, sa mnogo više tranzicija. To je moja vizija i cilj.

 

Kakve još promene zahteva naša košarka?

Trebalo bi da se kalendar naše lige adaptira za svrhu onoga što čeka reprezentaciju po završetku te lige. Ne može liga da bude duga i zahtevna jer taj fizički zamor je kontra za reprezentaciju. Mislim da je Dragan Đilas imao jedan dobar predlog i da to treba i te kako analizirati.

 

Možete li da spavate pred Rio?

I pred Rio i pred bilo koje takmičenje. I to veoma dobro. Pogotovo otkako sam operisao kuk. Jer nemam pritisak takmičenja. Bilo je nemoguće do tada. To sam vukao još od 1988. Radio sam vežbe, na snazi i na mnogo toga, da bih ostvario svoju karijeru. Poslednja tri meseca karijere sam proveo tako što sam plaćao iz zezanja, a na kraju krajeva nije iz zezanja, po pet evra fizioterapeutu da mi skine desnu patiku jer nisam mogao da je dohvatim.

 

Koje sekunde su najduže u životu?

Verovatno one kada se uputi taj poslednji šut, izgleda kao usporeni kadar filma koji se snima s deset kamera, kao da nikad neće stići do koša. Daj bože da ima tih dugih sekundi u životu jer to je znak da si do nečega došao.

 

Ko je taj jedan igrač iz vaše generacije za kog biste mogli ida kažete: "Da mi je on u timu, garantovao bih medalju na OI"?

Zoran Savić i Saša Danilović. Zoran Savić je igrao 19 finala u svojoj karijeri, i 17 je osvojio. I bio je moj cimer. Nedostaje mi, mislim da bi on bio idealna figura na nekoj funkciji. On je izabrao drugu profesiju, ali je personifikacija pobedničkog mentaliteta, karaktera, pravih vrednosti, direktnosti, kritike i samokritike, politike na kraju krajeva u jednoj organizaciji kao što je košarkaška. Saša Danilović je jedan nestvaran sportski pobednički mentalitet preneo kroz svoj način igre na teren. Kad te neko pita: "Idemo da se bijemo", uvek kažeš: "Ajmo Saša, Zoki, da se bijemo"... To su izuzetni takmičari.

Da ne izuzimam Paspalja, Divca, to su igračine i ljudine. Bodiroga je imao jednu nestvarnu mirnoću, mislim da dan-danas ima taj svoj mir koji je jako dobra karakteristika. Bodiroga je kao potpredsednik Saveza bio taj koji je zalegao za mene kao selektora, i ja sam se osećao jako sigurno i snažno u tom tandemu. Daj bože da oni dođu u Rio i iznenade nas. Daj bože. Zadatak nekadašnjih vrhunskih asova je da postave svoja ramena ispod nogu ovih sadašnjih da bi im pomogli da se vinu u zvezde koje su oni dodirnuli. Mislim da to u jednom trenutku nismo uradili, i možda nismo dobili šansu kao generacija da postavimo svoja ramena.

 

Mislite, nisu vam dali?

Nisu nam dali, da, u pravu ste, i zato kažem, nismo imali priliku. Ima tu određenog straha od toga šta mi sve možda znamo i možemo da uradimo i razmišljalo se: "Bolje da ne probamo koliko su ovi dobri."

 

Planovi neposredno posle Rija?

Da se vidim sa svojom porodicom.

 


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



Travis Bickle
20.08.2016 - 13:24
Uh...
...gde je sad onaj prepametni što je trabunjao o Bobiju i Kosovskom boju.
Vladimir Tomovic
21.08.2016 - 00:15
sale za ministra
Опет ћу да поновим... Да сам премијер залагао бих се да Сале буде министар у влади. Министар за културу, па тек онда спорта!
Rakita
22.08.2016 - 10:40
.....
A sta cemo sa nasom tradicijom?