Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sport

Rusija izbačena sa ZOI: Velika priča o špijunima, dopingu i posledicama

Rusi su izbačeni sa ZOI zbog dokaza o državnom sistemskom i sistematskom dopingu na Igrama 2014. čiji su bili domaćin u Sočiju. A istorija dopinga počela je sa dve krigle piva
Datum: 05/12/2017

Rusija izbačena sa ZOI: Velika priča o špijunima, dopingu i posledicama

Foto Profimedia

Pola godine pre nego što će Rusija biti domaćin najpopularnijeg sportskog takmičenja - Svetskog prvenstva u fudbalu - stigao je težak udarac za sportski život u ovoj zemlji.

Rusiji je zabranjeno učešće na Zimskim olimpijskim igrama u Pjongčangu 2018. godine, saopštio je Međunarodni olimpijski komitet.

Rusi su izbačeni sa ZOI zbog dokaza o državnom sistemskom dopingu na Igrama 2014. čiji su bili domaćin u Sočiju.

Takođe, Olimpijski komitet Rusije moraće da plati odštetu MOK u iznosu od 15.000.000 dolara, zbog učešća u organizovanju sistema dopinga, dok je Vitali Mutko, tadašnji ministar sporta, doživotno suspendovan za učešće u olimpijskim aktivnostima.

Ipak, ruski sportisti koji dokažu da nisu bili dopingovani moći će da učestvuju pod neutralnom, olimpijskom zastavom. 

Posle doping skandala iz 2015. godine, ruski atletičari su već dobrim delom sklonjeni sa svetske scene, kao i u nekim drugim sportovima.

Na prošlim OI, onim letnjim u Riju 2016, od 389 sportista koje je Rusija priavila, na kraju je učestvovalo samo 282.

Prema izveštaju istražitelja Svetske antidoping agencije (WADA) Ričarda Meklaren, više od 1.000 ruskih sportista je učestvovalo u programu 2011-2015. godine s kojim je bila upoznata i država.

Dakle, ovo sa izbacivanjem sa ZOI 2018. je samo nastavak dugog procesa.

Svojevremeno, u intervjuu za Njujork Tajms, zvaničnici su priznali postojanje programa, ali su demantovali da ga je sponzorisala država.

"To je bila institucionalna zavera u koju nisu bili uključini vladini zvaničnici", rekla je Ana Anceliovič, direktorka Antidoping agencije Rusije.

Prema svedočenju bivšeg direktora laboratorije Grigorija Rodčenkova još u maju, sportistima je pružan koktel stimulativnih lekova, a članovi Federalne službe bezbednosti (bivši KGB) su menjali uzorke urina i zataškavali celu stvar tokom Zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014.

Visoki sportski zvaničnik Vitali Smirnov, koji je karijeru počeo još u sovjetsko vreme, a kojem je predsednik Rusije Vladimir Putin poverio reformu državnog antidoping sistema, rekao je svojevremeno za NYT da ne želi da priča u ime "odgovornih osoba".

"Nisam upoznao pojedince koji se pominju u izveštaju gospodina Meklarena, zbog čega su oni i otpušteni, niti znam gde su bili. S moje tačke gledišta, kao bivši ministar sporta i predsednik Olimpijskog komiteta, napravili smo mnogo grešaka", rekao je 81-godišnji Smirnov.

Julija Stepanova, to je ime atletičarke koja je tada MOK-u i antidoping agentima dostavila dokaze, u maniru hladnoratvoskog špijuna, o sistematskog dopingovanju ruskih sportista. Međutim, ona se za to odlučila nakon što je 2011. pala na doping kontroli i bila kažnjena zabranom nastupanja dve godine.

Da je Julija Stepanova to uradila u vreme Hladnog rata, bila bi veliki heroj za Ameriku i po kojeg američkog saveznika. Pošto je to uradila danas, uz tapšanje po ramenu olimpijskih birokrata mora da nosi i teret licemera.

Bila je, tako je pričala posle, ogorčena što je sav teret dopinga pao na nju. A oni koji su je podsticali, pričala je, nisu trpeli nikakve sankcije. Čak su, veli, i nastavili da dele sportistima svakakve steroide.

Igrom slučaja, njen suprug Vitalij je radio kao tehničar u glavnoj ruskoj laboratoriji za testiranje na doping.

I oni su se odlučili za akciju. Tražila je osvetu, i postala “krtica”.

Njih dvoje su počeli tajno, mobilnim telefonom, da snimaju razgovore o dopingu sa drugim sportistima, trenerima, lekarima...

Krajem 2014. godine odlaze u Nemačku. Onda su jednom novinaru pokazali materijal, ovaj je oduševljen onim što je video predložio da snime dokumentarac i tako je klupko počelo da se odmotava.

Tako je Julija postala nacionalni izdajnik i sa suprugom napustila zemlju.

Kao nagradu dobila je od Međunarodne atletske federacije pravo da nastupa na Olimpijadi i na Evropskom prvenstvu, doduše kao “olimpijski takmičar”, bez nacionalne zastave, nešto slično poput naših sportista u Barseloni 1992. godine. Ali je poziv povučen pošto nije mogla da dokaže da nije imala problem sa dopingom. Jer, jeste.

Poenta svakog sportskog takmičenja je pobediti sebe, dati svoj maksimum i lestvicu maksimuma svaki put dizati za nijansu više. U sportu postoji samo jedan protivnik. Međutim, postoji i druga strana medalje. Ona ne baš lepa strana, u kojoj se za pobedu ne biraju sredstva i koja bitke vodi nečasnim metodama.

I toga je oduvek bilo. Recimo, 1904. godine Tomasu Hiksu je za vreme maratonske trke na samoj stazi ubrizgan strihnin, kako bi uopšte bio sposoban da završi trku. Pobedio je i osvojio zlatnu medalju. Iako je potez daleko od viteškog i časnog, zanimljivo je kako nije bio ilegalan. Naime, u to vreme nije postojala zabrana ikakvih sredstava. Dakle, sve je bilo dopušteno.

Čitava ova situacija podsetila je na dane Hladnog rata, kada su sportisti Istočnog bloka bili planski dopingovani pod strogom prismotrom državnih službi. Naravno, ni tada se nije radilo o apsolutno svim sportistima, ali broj onih sa zabranjenim supstancama bio je zapanjujuće velik.

Ipak, ako govorimo već o dopingu, možda i najstrašniji doping skandal nije vezan ni za SSSR ni za DDR, već za Alžir. I to ne u nekom individualnom sportu, reč je o fudbalu.

Mohamed Kuasi Al Saed, Mohammed Šoaib, Saleh Larbas, Džamal Manad i Tak Ben Savlah imaju nekoliko dodirnih tačaka. Osim što su delili svlačionicu u reprezentativnom dresu početkom osamdesetih, dele i životnu situaciju u kojoj su očevi deci s poteškoćama u razvoju i teškim mentalnim bolestima.

Međutim, vratimo se na početak priče. Mundijal 1982. u Španiji bio je debi Alžira na velikoj sceni i baš u debiju dobili su izrazito teškog protivnika. Zapadna Nemačka, tada aktualni prvak Evrope sa zvezdama poput Brajtnera, Magata, Litbarskog i Karla Hajnca Rumenigea, koji je tada bio najbolji evropski fudbaler dve godine zaredom. Gotovo niko Alžiru nije davao nikakve šanse, a utakmica je krenula u takvom pravcu. Prvo poluvreme prošlo je u dominaciji Nemaca, međutim rezultat je i dalje bio nula-nula.

U drugo poluvreme Alžirci su ušli bolji nego ikad pre, motivisani i sveži, te su poveli. Nakon samo 9 minuta drugog poluvremena Djamel Zidan proturio je loptu kroz nemačku obranu, Šumaher je obranio Beluomijev šut, ali Rabah Madjer je bio miran i završio je posao. Kako su Nemci napadali, Alžirci su pretili iz kontri. Ipak, Rumenige je izjednačio nakon ubacivanja Magata, ali samo minut kasnije Alžir ponovo vodi. Ključni čovjek je opet Beluomi, koji je počeo akciju da bi je nakon desetak sekundi i sam završio golom koji se pokazao pobedničkim.

Do kraja utakmice videli smo dva poništena gola, stativu i mnoštvo šansi s obe strane, što je utakmicu pretvorilo u jedan od klasika Mundijala. Ipak, rezultat se nije menjao i to je postala prva pobeda afričke nad evropskom reprezentacijom.

Nekoliko dana kasnije Alžir je izgubio protiv Austrije i za prolazak dalje trebala mu je pobeda protiv Čilea. Tu pobedu su ostvarili sa 3:2 i čekali su utakmicu Austrije i Zapadne Nemačke. Ono što se dogodilo ostalo je u istoriji zapamćeno kao „Sramota u Hihonu" što dovoljno govori o događajima na terenu. Naime, nakon što su sve reprezentacije upisale pobedu protiv Čilea, eventualnom pobedom Nemačke stvorio bi se krug tri ekipe u kojem bi o prolasku odlučivala međusobna gol razlika. U tom krugu jedini rezultat koji bi vodio i Zapadnu Nemačku i Austriju dalje bila je pobeda Nemačke 1:0. Nakon samo 10 minuta igre Horst Hrubeš zabio je vodeći go za Zapadnu Nemačku i oba tima su jednostavno prestala da igraju. Preostalih 80 minuta pretvorilo se u farsu, jednu od najsramotnijih epizoda na Mundijalima. Publika je zviždala, sudija upozoravao da će prekinuti utakmicu, a Alžirci su u neverici gledali kako su izigrani na najgori način.

U tom trenutku, postali su heroji svetskog prvenstva iako nisu prošli grupu. Zbog slučaja Nemačke i Austrije FIFA je odlučila da se završne utakmice igraju u isto vreme, ali to nije bila jaka uteha za Alžirce. Ispali su nakon junačke borbe, na sasvim nesportski način i pobrali simpatije čitavog sveta. Ipak, godinama kasnije kontekst se promenio.

Rašid Hanafi je veliko ime u Alžiru, između ostalog bio je i predsednik Alžirskog olimpijskog odbora. Međutim krajem 70-ih i početkom 80-ih bio je šef medicinske službe Alžirske fudbalske reprezentacije. U svom jedinom javnom istupu na ovu temu, u intervjuu CNN-u rekao je kako je sve počelo 1981. kada je reprezentaciju preuzeo ruski trener Genadi Rogov. Prvi potez ruskog trenera nije bio taktički ni tehnički, prvim potezom je odlučio da oduzme Hanafiju ikakve ovlašćenja u reprezentaciji, da preuzme medicinsku dokumentaciju i zabrani mu ikakve kontakte s igračima.

Ni sam Hanafi niti iko od igrača ne može sasvim jasno da kaže šta su uzimali niti može sa sigurnošću da garantuje da je upravo to imalo tako teške posledice na decu. Zapravo, u teoriji dopinga takvi slučajevi nisu zabeleženi. Međutim, jednostavno previše je statističkog odstupanja i slučajnosti da bi uticaj dopinga bio odbačen. Pet igrača čija je jedina zajednička tačka bila reprezentacija i devetero njihove dece, svi rođeni do početka 90-ih. Svako od devetero dece ima teške poremećaje u razvoju i ozbiljne mentalne i duševne bolesti. Iako nema nikakvih medicinskih ili genetskih razloga, nijedan od pet spomenutih igrača nema zdravo dete.

Nakon što su u Meksiku 1968. uvedena antidoping pravila, prva osoba kojoj je oduzeta osvojena medalja postao je Hans Gunar Liljenval. Ovaj Šveđanin se tamičio u modernom petoboju, a „pao" je zbog - dva piva. Naime, pre streljaštva popio je dva piva, a nalazi krvi su pokazali nedozvoljenu supstancu. Zanimljivo bi bilo proveriti i Pjera de Kubertena, takođe osvajača zlatne olimpijske medalje. Otac modernih olimpijskih igra medalju je osvojio u jako čudnoj disciplini - najbolja pesma sa sportskom temom. Ako je Liljenval pao zbog piva, nije isključeno da bi i de Kubertenu medalja bila oduzeta zbog francuskog konjaka.

Naravno, vremenom su se pravila usavršavala, pa su ovako bizarne scene izbegavane. Metode dopinga su postajale sve modernije, ali i borba protiv nepoštenog sticanja prednosti je rasla. Padala su velika imena, većinom u atletici i biciklizmu, ali zapravo nijedan sport nije bio lišen mrlja.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.