Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Esej

Reči su postale roba

Kako je moguće, kako je do toga došlo da Klempererova definicija za jezik nacista postaje aktuelna i danas u društvima masovnih komunikacija koja se diče navodnom demokratijom?
Piše: Filip David
Datum: 28/02/2016

Reči su postale roba

Filip David

O dokazanoj, višestrukoj vezi između jezika i nasilja pisali su, svaki u svojoj epohi, između ostalih, Karl Kraus, Džordž Orvel, Radomir Konstantinović. Suština je u tome da zloupotreba jezika proizvodi nasilje, a istovremeno totalitarno društvo stvara jezik nasilja.

U svojoj poznatoj studiji LTI, Istina o jeziku nacista, Viktor Klemperer, "hroničar u srcu tame", analizirao je jezik nacista. Ovaj savremenik i talac Hitlerove Nemačke, pisao je o tome kako je "nemački jezik u rukama nacista postao moćno oružje i narkotičko sredstvo". Način govora uspešno u mnogo čemu odslikava epohu i duh te epohe. Klempererove analize pokazuju da je jezik nacista "sadržajno i izražajno" veoma siromašan, oskudan, sveden na demagogiju i propagandu. O takvom siromaštvu jezika možemo govoriti i u ovom našem vremenu. Kako je moguće, kako je do toga došlo da Klempererova definicija za jezik nacista postaje aktuelna i danas u društvima masovnih komunikacija koja se diče navodnom demokratijom? 

Nove štamparske tehnike i tehnologije omogućile su pravu jezičku poplavu političkih i reklamnih poruka, pretvorile su virtuelni svet komunikacija u veliku neograničenu i nesavladivu brbljaonicu. Reči su postale roba kao i sve drugo. Toliko je reči na tržištu da su u većini izgubile svako značenje i svaku vrednost, postale su lažljive, sadržajno i izražajno veoma siromašne. Savremeni francuski filozof Žan Bodrijar napisao je da tamo gde postoji previše informacija, gde smo iz minuta u minut, iz časa u čas, bombardovani nebrojenom količinom informacija, to obilje se pretvara u siromaštvo, više nema razlike između važnog i nevažnog, suočeni smo sa nemogućnošću da odvojimo bitno od nebitnog.

Nikada u istoriji pisane i izgovorene reči nije bilo tolikog obilja reči, a nikada toliko oskudnog govora, toliko komunikacijskih šumova, teškoća u sporazumevanju, toliko demagogije i toliko praznoslovlja. Tehnologije same po sebi nisu ni uzrok, ni posledica. Tehnologije samo izoštravaju probleme, kontradiktornosti i nedoumice savremenih društava. U jednakoj meri u kojoj postoji zagađenje atmosfere radom bezbrojnih industrijskih postrojenja, postoji i ovo zagađenje lingvističkim muljem i blatom koje isplivava na površinu u oblasti komunikacija i informacija.

Revolucije u tehnologiji doprinele su da potpunije i svestranije sagledamo sve nesavršenosti sveta u kojem živimo i opasnosti kojima je izložen. Stvarni je apsurd da uporedo sa neograničeno uvećanim mogućnostima sporazumevanja pod ruku ide ograničenost stvarnih komunikacija, umnožavanje različitih oblika nerazumevanja, širenje najrazličitijih oblika ljudske gluposti i netolerancije. U starom Egiptu, vladala je opšta zabrinutost kako će uvođenje pismenosti predstavljati veliku opasnost za budućnost Egipta. Verovalo se da niko više neće ništa učiti napamet a mogućnost da se sve zabeleži na listovima papirusa vodiće ne napretku nego opštem zaglupljivanju. Nekoliko hiljada godina kasnije, naša savremenica, nobelovka Doris Lesing, u tekstu karakterističnog naslova "Obrazovani varvarin" pokazuje sličnu zabrinutost, piše o "zatupljivanju". Njene reči se odnose na onaj intelektualni sloj koji dominira savremenom političkom i kulturnom scenom.

"Nije reč o lenjim i glupim ljudima", piše Lesingova, " ali oni se ponašaju lenjo i glupo a da to očigledno ne uviđaju." "Elektronska revolucija" posle štamparske revolucije donosi još jednu "totalnu promenu". Doris Lesing izražava strepnju sličnu onoj koja je postojala i u starom Egiptu. "Izgubili smo svoje memorije... izgubili smo vrlo dragoceno svojstvo." Drugim rečima, izgubili smo svoje mišljenje. Reči kojima smo preplavljeni, to više nisu naše reči, to su reči političkih ideologija, reklamnih spotova, senzacionalističke žute štampe i zatupljujućih elektronskih medija. Taj nametnuti, prizemni, populistički diskurs zauzeo je mesto izgubljene i zapuštene memorije. Rečima je oduzet njihov pravi smisao i značaj.

Savremeni jezik i elektronska slika postali su predmet višestruke manipulacije.Jedno se govori i piše a sasvim drugo misli. Kaže se "mir" a misli na "rat". Govori se o pomirenju a prava poruka je sukobljavanje. Kaže se istorija a podrazumeva se revizija istorije. Piše se o ekonomskoj obnovi dok preti potpuni ekonomski krah. Orvelovski oblik govora prisutan je u mnogim oblastima života. U politici, u ekonomiji, u kulturi. Ova vrsta govora proizvodi bolestan, prevarantski jezik, jezik ispražnjen od stvarnog smisla, usko povezan sa jezikom demagogije i jezikom mržnje. Istovremeno, to je govor konfuzije i pometnje. Borislav Pekić pitao se početkom devedesetih godina, istinski zabrinut, kako je uopšte moguće pisati romane i pripovetke na tom izopačenom, sunovraćenom, lažnom jeziku koji je postao opšteprihvaćen. 

Primo Levi, logoraš Aušvica i rodonačelnik logorske literature, govorio je da se patnje i stradanja logoraša u koncentracionim logorima nacističke Nemačke nikako ne mogu ispričati postojećim jezikom. Za to bi bilo neophodno smisliti neki novi jezik kojim je moguće dopreti do same suštine doživljenog terora, mučeništva i patnje.Postavlja se nezaobilazno pitanje, kako se izvući iz klopke siromašnog, lažljivog, demagoškog jezika koji ne tumači, ne izražava na istinit način složenu, osetljivu i tragičnu stvarnost u kojoj živimo. Kako povratiti izgubljeno mišljenje. To važno, u mnogo čemu i presudno pitanje, za sada ostaje bez odgovora.Veza između jezika i nasilja očevidna je i u novijoj istoriji Srbije."Demokratija" je u Srbiju došla na krilima i uz svesrdnu pomoć tajnih policijskih službi. Državna bezbednost osnovala je većinu opozicionih partija ili je u njima imala svoje ljude. To je bio, po njihovom uverenju, najpouzdniji način da kontrolišu nejaku i tek rođenu opoziciju.

Istovremeno, za odbranu Miloševićevog režima protiv uličnih demonstracija organizovane su grupe batinaša koje su upadale među demonstrante, u zgrade Univerziteta, nezavisne radio-stanice, obračunavale se sa prolaznicima na ulici. Obično su nosili "fantomke" da sakriju lica, sa toljagama za prebijanje protivnika režima i slučajnih prolaznika. Ti nasilnici ostali su zvanično neidentifikovani, iako se zna da su uglavnom dolazili iz vežbaonica za borilačke veštine, u okviru policijskih sportskih društava. Tako je vladajuća politička partija čvrsto čuvala vlast, tako je nasilje postalo legitimni pratilac politike, izgubila se tanka crvena linija između političara i kriminalaca. Zločinci osuđeni na najteža kriminalna dela početkom rata oslobađani su kazni i slati na front. Iz paravojnih formacija iznikli su "arkanovci", kasnije "crvene beretke", organizacije sa nacističkom ideologijom i nacističkim obeležjima "Krv i čast", "Rasonalisti Srbije", "Nacionalni stroj"... Počinjeni su veliki zločini nad civilima. Organizovana su politička ubistva: Ćuruvija, Stambolić, Đinđić... To je nasleđe sa kojim se ušlo u postmiloševićevsko vreme.U našoj epohi različiti su oblici nasilja. "Revolucionarno nasilje", "ideološko nasilje", "ratno nasilje", nasilje u ime patriotizma", u ime države, organizovano nasilje, stihijsko nasilje. Nasilje da se očuva vlast, politički sistem, povlašćena pozicija. Elementarno, golo nasilje, prikriveno nasilje. Nema kraja nabrajanju.

U domaćoj varijanti nasilnici su uvek imali svoje pokrovitelje na visokim državnim položajima. Govorom nasilja slale su se poruke domaćoj ali i stranoj javnosti. Paljenje ambasada, džamija, sprečavanje "Parade ponosa", obračuni sa neistomišljenicima, dirigovane poruke mržnje navijača na stadionima, sve su to jasne i čitljive poruke. Ako "političke volje" nije bilo za mnoge druge važne stvari, za nasilje nikada nije nedostajalo, uz naopako i pogrešno shvatanje da se nasiljem išta može razrešiti. Pored fizičkog nasilja postoje i drugi oblici nasilja, manje vidljivi ali jednako prisutni.

Verbalno nasilje, nametanje stereotipa i predrasuda iz kojih se rađa mržnja koja se iznova preobražava u fizičko nasilje, zatvarajući tako začarani krug nasilja.Živimo u vremenu i prostoru gde je u svaku poru života utisnuto nasilje. Glavni proizvod nasilja je strah. Države nasilja prepoznaju se po strahu njihovih stanovnika. Strah da se ostane bez posla, strah od gladi, strah od organizovanih nasilničkih grupa, strah od svemoćne države. Mera straha je mera nasilja.Kada se tako žestoko i duboko izmešaju politika, nasilje i kriminal, veoma je komplikovano a često i nemoguće razdvojiti ih. Između jezika politike i jezika kriminala brišu se granice i razlike. Jezik političara i kriminalizovanog društva ovde i danas najbolje se ogleda u potpunoj tabloidizaciji medija, gde preovlađuje siromašan, prostački, primitivan način komunikacije, jezik koji se pretvorio u nasilje nad jezikom i nasilje nad kulturom. Ne tako davno putem političke i ideološke propagande izgovarane reči su se pretvarale u stvarno oružje kojim su ubijani ljudi. Sudeći po onome šta se danas događa sa jezikom koji dominira javnom scenom, imamo razloga da duboko strepimo za budućnost zemlje koja je naša domovina.


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



fernandes
03.03.2016 - 19:29
antifašista
Sramota je da naš list daje prostor E.Hadžihafizbegoviću koji stalno ima fašističke komentare.Ta osoba u više intervjua,čak i u otvorenim pismima javnosti ratne zločince,ubice i kriminalce koji su ubijali i pljačkali Srbe po Sarajevu brani i naziva herojima i dobročiniteljima.Za 200.000proteranih Srba kaže da su se dobrovoljno iselili.
spreda
03.03.2016 - 22:54
i otpozadi
moze biti ovo sto gospodin david prica. da se jedno govori i pise, a da drugacije znaci. samo onda se postavlja pitanje da li su oni borci za ljudska prava zapravo borci za neku vrstu diktaturu ljudskih prava?! da li uz ratne profitere imamo i antiratne profitere? ili da li su veciti govornici o demokratiji i borbi za slobodu reci zapravo imaoci aribiterske uloge kojom nekom daju dozvolu da neko moze da bude demokratican i pitanje na osnovu kojih kriterijuma su stekli te pozicije. poseban paradoks se javlja ako kroz taj \"kljuc\" citamo odluke nekih zirija, pa bismo mogli da zakljucimo da neka nagradjena knjiga mozda i nije najbolja, vec je imala najbolji lobi u ziriju...