Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Prvi veliki intervju osnivača Nordeusa: U čemu je tajna najveće srpske IT kompanije

Premijer Aleksandar Vučić danas je ispričao kako se ruski premijer Medvedev raspitivao o našoj kompaniji Nordeus. Ali, kako je nastao Nordeus? Kako funkcioniše najuspešnija domaća IT kompanija? Kako se do njih dolazi i koje su tajne njihovog uspeha, ako ih ima? O tome je prvi put za neki štampani medij, specijalno za Original, govorio Branko Milutinović, jedan od trojice čelnika Nordeusa
Piše Miljana Nešković, Original magazin
Datum: 20/03/2017

Prvi veliki intervju osnivača Nordeusa: U čemu je tajna najveće srpske IT kompanije

Foto: Nordeus

Branko Milutinović, Milan Jovović i Ivan Stojisavljević radili su zajedno u Microsoftu, u Danskoj. Imali su uslove o kakvim verovatno većina mladih ljudi sanja, ali oni su sanjali o pravljenju igara. Vratili su se u Beograd i osnovali Nordeus, 2010. godine. Tako je, u njihovoj radionici, nastala igra Top Eleven Football Manager. Ubrzo, postala je broj jedan među Facebook igrama, a ovi momci postali su vrlo bitan deo mlade srpske IT istorije.

Danas Nordeus ima 170 zaposlenih u Dablinu, Londonu, San Francisku, Skoplju i Beogradu. 

Branko Milutinović, čelni čovek Nordeusa, dao je svega nekoliko intervjua tokom karijere. Uglavnom je na pitanja novinara odgovarao putem mejla. Ideja Originala mu se dopala i rešio je da odvoji vreme za razgovor oči u oči. 

 

Današnji klinci vaš posao doživljavaju kao ultimativni dream job. Bavite se pravljenjem i testiranjem igara, dakle onim zadovoljstvima za koje većina "običnih smrtnika" mora da štrpne od obaveza. Da li se zaista toliko dobro zezate na poslu kao što deluje?

Nije da se samo zabavljamo, dosta radimo. Ali se uglavnom dobro osećamo. Neka interna istraživanja su to potvrdila, a i ja se tako osećam. Mislim da ljudi ovde nemaju stres. Velika je razlika između stresa i pritiska koji nameće poslovna odgovornost. Svakome ko barata psihologijom verovatno je jasna ta razlika. Mislim da ovde nema stresa. To znači da nekad ima zabave, nekad ne, ali opet, nema nepotrebnog stresa.

 

Kompletan prostor i radno okruženje podredili ste sebi i kreativnom radu. Koja su tvoja iskustva na polju izvlačenja maksimuma iz sopstvene kreativnosti, i iz kreativnosti kolega? Šta je tu, po tvom iskustvu, najvažnije kad je reč o rukovođenju? Šta možda menadžerima sa ovih prostora fali kad je reč o odnosu prema ljudskim resursima?

Kreativnost je mnogo važna. Međutim, ona je samo jedan mali, doduše neophodan deo, u toj slagalici dobrih rezultata. Van kreativnosti, bitno je znanje, i bitna je volja. Mi smo narod koji dosta ceni ideju. Dešava se, sa tim sam se i ranije susretao, da ljudi smatraju da je ideja najvažnija i najskuplja. To je nekako srpska teorija. Tako, niko ne da svoju ideju, svi imaju ideju i čuvaju je, jer će onda to neko da čuje pa će da ukrade ideju. Kreativnost jeste ključna u našoj industriji, ali neophodno je i ključno još dosta toga.

U principu, mi se trudimo da u fokusu kompanije budu ljudi. Nekad uspevamo. Nadam se da ćemo u budućnosti sve bolji biti po tom pitanju.

Nijedan resurs ne može biti nije vredniji od ljudi i njihovog znanja. Na prvom mestu su ljudi, onda ide hiljadu mesta prazno, pa novac, oprema i sve ostalo. Ljudi su najvredniji jer je sve ostalo dostupnije. U skladu s tim principom, fokusirani smo na dosta toga.

Pre svega, mora da postoji prepoznavanje i priznanje. Ljudi treba da budu svesni svrhe svog rada, svesni toga da su cenjeni i svesni rezultata. Treba da budu na neki način i nagrađeni. Ne pričam o "šargarepica na štapu" metodologiji, to je jedan sasvim drugi recept.

Sledi neko davanje moći. Ljudima treba omogućiti slobodu da urade ono što oni misle i na način na koji oni misle. Omogućiš im to kroz rad i kroz prostor, hranu, platu, kroz činjenicu da nemaju brige koje se tiču egzistencije ili slične profesionalne nesigurnosti. Omogućiš im to i tako što se ne mešaš, ali ponudiš edukaciju koja je neophodna da bi se neki izazovi rešili. Jednostavno, podrediš stvari tome da svi imaju šansu da uspeju u tome što hoće da rade i mogu da rade.

Otprilike to tako ide. Potrebno je ljudima dati neku vrstu podrške, ali i konstruktivnog fidbeka. Pomoći im da sami shvate šta rade dobro, a gde može bolje. Takođe, na tom putu, neophodna je i ogromna doza poverenja. Ljudi moraju da budu spremni da potpuno veruju u nečije sposobnosti, da potpuno veruju u namere koje su dobre i čiste. Vrlo je važno da ljudi veruju menadžmentu, svojim kolegama, i u činjenicu da su odluke koje se donose u interesu svih nas. Poverenje je jako važno i puno treba uložiti napora da to poverenje ostane konstantno. Kad jednom izgubiš poverenje, jako je teško da ga vratiš.

Kad se tako postave međuljudski odnosi, onda ljudi ne traže odmor da ne bi radili, već da bi se odmorili i vratili sa više energije. Dakle, to je dosta obrnuta paradigma od ovdašnjih načina.

 

Ovo što si sad naveo, zvuči kao doslovno poštovanje Maslovljeve piramide potreba u psihologiji. Odmah nakon fizioloških potreba slede potrebe za sigurnošću, zatim potrebe za pripadnošću, potrebe za uvažavanjem i, najzad, potrebe za samoostvarivanjem. Kad podmiriš sve, naravno na polju poslovnog okruženja, zapravo nastojiš da omogućiš okruženje u kom će svi svoje lične poslovne ciljeve moći da smeste na vagon ciljeva firme u kojoj rade?

Da. Ali na jedan način koji je prirodan i koji ima razlog. Trudimo se da ljudi znaju šta se od njih očekuje i da imaju jasan odgovor na svako: "Šta?" i svako "Zašto?". U tom smislu, naš sistem je transparentan. Svi znaju i dobro i loše. Svi znaju kad smo i šta pogrešili. Dakle, da bude: "Došao sam ujutru na posao jer hoću da uradim ovo zbog toga i toga", umesto onog standardnog: "Došao sam da bih sedeo 8 sati na poslu, zato što ću tako jedino da dobijem platu".

 

Po obrazovanju si inženjer elektrotehnike, odseka za računarsku tehniku. Reč je o deficitarnoj struci na globalnom nivou, što znači da među vama gotovo da nema nezaposlenih. Ipak, uvek postoje izuzeci. Kako neko postane izuzetak u jednoj tako traženoj branši?

Nije na meni da osuđujem nekoga. Pravila moje branše verovatno ne važe za sva zanimanja, ali inženjera elektotehnike uvek fali. Takav sled događaja dovodi do toga da i ljudi u Srbiji imaju posla. Mislim da u našoj struci nema onih koji se bave nekim alternativnim poslovima zato što ne mogu da pronađu posao u struci. Pogotovu što svako ko ne može da pronađe posao u svojoj zemlji, uvek može da ga pronađe putem interneta za 20 minuta i da se odseli.

 

Kad su stvari tako postavljene verovatno nivo znanja najviše pravi razliku između ljudi.

U ovom poslu, znanje je na prvom mestu. Moj pokojni otac, koji je preživeo i ratove, govorio je da je znanje jedna stvar koju nikad niko ne može da ti oduzme. Pored znanja, ono što nekim mladim ljudima u ovom poslu ume da nedostaje, i da ih u tom smislu koči, je samopouzdanje.

 

Kako to da vam je baš Microsoft bio prvi posao? Nije loše za početak...

To je duga priča. Da je svedem. Otišao sam u Microsoft čak i pre odbrane diplomskog rada. Odbranio sam ga nešto kasnije, dok sam praktično živeo i radio u inostranstvu. Kad sam već privodio studije kraju, pokrenulo se pitanje toga šta ću da radim. Par mojih prijatelja sa fakulteta i ja počeli smo da razmatramo Microsoft kao opciju. Verovatno smo bili povučeni tom standardnom idejom da je napolju sve mnogo bolje i lepše. Pritom, bili smo u situaciji u kojoj nam se javila šansa da potencijalno započnemo karijeru u tada najjačoj kompaniji na svetu. Microsoft je i dan danas jedna od najjačih kompanija sveta i među najuticajnijim je na svetu. Ići u neke obećane zemlje i raditi u broj 1 kompaniji, čiji je vlasnik najbogatiji čovek na svetu, jedan je dosta primamljiv koktel za mladog čoveka. Tako mi odosmo tamo. Tačnije, odoh ja.

Na neki način, Microsoft mi jeste bio prvi posao posle fakulteta. Podrazumevao je radno vreme, rad s ljudima i mnoge stvari sa kojima sam se prvi put u životu susreo.

 

Koje su najveće predrasude o radu za veliku kompaniju u inostranstvu, još IT orijentisanu?

Postoji to predubeđenje da je tamo sve fantastično, a da ovde ništa ne valja. Ovde po Srbiji čitam stalno po forumima i po novinama neke tako pompezne odredbe. Tipa: "Inženjer ima platu 90.000 dolara". U tome ima istine, ali nije tako kao što se čini.

Konkretno, od tih 90.000 dolara, porez je 50 odsto, dakle 45.000 dolara. Moram da naglasim da 90.000 dolara primaju ozbiljni inženjeri, nikako oni koji su tek pali s Marsa. Dakle, ljudi sa ozbiljnim iskustvom, ozbiljnim rezultatima, ozbiljnim godinama školovanja... I posle cele te borbe, dobijaš 45.000 dolara neto. Na mesečnom nivou, to izađe oko 3.800 dolara. U vreme kad sam ja počinjao, to je u evrima iznosilo oko 2.800 evra.

Kad se tome pridoda činjenica da ti je potrebno još 1.000 evra da iznajmiš stan sa nekim, i da ti treba oko 300 evra za gradski prevoz, od tih 100.000 dolara dođeš do neke normalne sume. Sve je to super, ali u finansijskom smislu, nema neke drastične razlike. To je možda najveća predrasuda.

Profesionalno, ja sam osetio veliku razliku u Microsoftu. Bio je to moj prvi susret sa nečim što je u poslovnom smislu vrlo ozbiljno. Microsoft je mesto na kom rade world class ljudi. Ali to zaista, naglašavam, nisu bile "nebo i zemlja" razlike.

Sa druge strane, bilo je i negativnih stvari. Živiš odvojen od porodice i prijatelja. Tad sam imao 24 godine. Takve stvari svaki čovek drugačije doživi. Meni dosta smetaju ljudi kojima ovde kao sve smeta, onda odu u inostranstvo, tamo rade neke sasvim obične stvari, imaju neki prosečan život, i o tome pričaju kao o ne znam kakvom uspehu. Nije neki uspeh biti prosečan.

 

Kako je izgledao tvoj ulazak u Microsoft mašinu? Bio si vrlo uspešan na fakultetu, važio za jednog od najboljih, a onda stupio na posao u kompaniji koja okuplja tebi slične sa svih krajeva sveta. U međuvremanu, oni su stekli i iskustvo, a ti si tek došao iz klupe. Da li si osetio taj gubitak tla pod nogama kad si video gde si došao i koji su sve izazovi pred tobom? Gotovo svako stupanje na novi posao zahteva period adaptacije, a ovo je ipak bila velika promena. Da li si imao onaj čuveni: "ništa ne znam", osećaj?

Pojma nisam imao, maltene o bilo čemu. Sad sam nešto bolji, hah. Bar sam imao tu sreću da sam tokom školovanja imao prilike da radim i nešto praktično. Te prilike sam najčešće sam stvarao. Danas, mislim da mladi ljudi ne bi trebalo da se oslanjaju samo na tradicionalne sisteme učenja. Znanje je nikad dostupnije i manje-više je besplatno. Ovo nikako ne treba da se protumači kao: "Batalite fakultet". Naprotiv. Ja imam petogodišnju diplomu jedne svetski priznate škole. Hoću da kažem da i pored formalnog obrazovanja svako ko hoće da postigne nešto treba da radi na sebi, treba dodatno da istražuje, da vidi šta sve može da se napravi i postigne sa znanjem koje stiče na formalan način.

Nisam doživeo šok tipa: "Do juče sam rešavao zadatke, a odjednom treba nešto da radim". Stvarao sam i tokom fakulteta. Ipak, šok sam doživeo kad sam shvatio koliko, u poređenju sa svojim novim kolegama i zahtevima novog posla, još uvek ne znam. Znao sam kako posao izgleda, znao sam šta želim da radim i kako se to radi. Onda sam se našao u takvoj jednoj grupi ljudi. Shvatio sam koliko je ljudi koji to sve isto znaju da rade, ali bolje.

Tu je bilo stvari sa kojima nisam imao priliku da se susrećem u našem poslovnom sistemu: počev od timskog rada, komunikacije, nekih tehničkih stvari... I tako, sačekala me je jedna istina. Ali kad te to sve tako sačeka, stvari bolje razumeš.

 

 

Foto Nordeus
Foto Nordeus

 

 

Koliko je kod tebe trajao taj period adaptacije u Microsoftu? Posle koliko vremena si mogao da kažeš da se osećaš kao ravnopravni deo tima?

Zavisi o kojoj vrsti znanja pričamo. U svakom slučaju, to je par meseci. Taj period u industriji traje od 3 do 6 meseci.

 

Kako ste rešili da se vratite u Srbiju?

Prvenstveno smo se vratili zbog razdvojenosti od porodice. Ako si iole u mogućnosti da se ovde razvijaš i obezbediš sebi egzistenciju podjednako dobro ili bar slično, mislim da nema razloga praviti tako teške kompromise. I, veruj mi, ko god da je ostao ovde iz moje struke, nema nikakav drugi metarazlog za ostanak. Dakle, to što je neko otišao u inostranstvo nimalo ne znači da je sposobniji od onoga ko je ostao u Srbiji, ili da bolje zarađuje. Naprotiv. Većina vrlo sposobnih ostala je ovde. Baš zato što su bili sposobni da stvari realizuju i naplate ovde.

Treba da naglasim da sve vreme pričam o mikrouniverzumu svoje struke. U ovom konkretnom poslu, kad imaš znanje ceo svet je tvoj. Mi imamo proizvode kao i svi ostali, ali je naše tržište otvorenije jer što ne postoje fizičke barijere. Kao na primer, što postoje u proizvodnji nameštaja ili jabuka.

 

Šta misliš o tezi da je IT eksplozija planeti darovala čitavu jednu paletu mladih, čistih i mentalno potpuno "strejt" bogataša. Tokom celog prošlog veka, u američkom biznis balonu važila je teza da svakog poštenog milijardera možeš da pitaš sve sem one čuvene: "Kako si zaradio prvi milion?" Danas, na čelu sa Zakerbergom, imamo čitavu jednu ekipu klinaca koje smeš da pitaš apsolutno sve.

Informaciona tehnologija i industrija bazirane su isključivo na znanju i na sposobnosti da svojim znanjem na neki način promeniš svet. Kao takva realizuje se iz dana u dan. Logično je ta finansijska čistoća očigledna. Slažem se sa tim pogledom. Naravno, ne poznajem baš sve slučajeve. Moguće je da i tu ima svega i svačega. Ipak, koliko ja poznajem ličnosti iz industrije, a znam ih mnogo, znam ih i mnogo baš bitnih, primetan je među svima njima, u proseku, vrlo visok ljudski kvalitet koji nije uporediv sa mnogim drugim poslovnim sredinama.

 

Kako je nastao Nordeus? Koliko je dugo živeo samo kao ideja?

Ivan, Milan i ja smo radili zajedno u Microsoftu. Imali smo zajedničku predistoriju. Na primer, Ivan i ja smo i na fakultetu dosta radili zajedno. Onako, na svoju ruku. Radili smo zajedno i master rad. Prvi put u istoriji našeg fakulteta, odobreno je da više ljudi radi jedan rad. Morali samo da se podelimo po oblastima, ali smo u principu radili zajedno.

Reč je bila o jednoj igri, tačnije o softveru za decu ometenu u razvoju i njihove roditelje, staratelje i predavače. Ideja je bila da im se kroz video igru olakša učenje o bezbednosti u saobraćaju. Stvorili smo 3D grad, kroz koji možeš da šetaš dete koje na taj način uči. Bio je to vrlo komplikovan softver. Radili smo devet meseci, manje-više, svaki dan po ceo dan.

Kad smo završili, pokušali smo da mu pronađemo primenu. Malo je to bilo do našeg neiskustva, malo je tome doprinela sredina... Ideja nije baš uspela da nastavi dalje da živi. Već tad smo prećutno želeli da se bavimo razvojem igara u našim daljim karijerama.

Ipak, otišli smo u Microsoft i tamo radili na razvoju nekih biznis rešenja. Drastično smo podigli nivo razumevanja struke.

To nije bio samo nivo razumevanja tehničkih stvari. Moram da naglasim da naši studenti iz ove oblasti imaju vrlo visok nivo znanja kada završe školu. Ništa ne kaskaju za ostalim diplomcima iz sveta.

Mnogo više, tu su ležali odgovori na pitanja: "Zašto ti uopšte radiš taj posao?", i "Kako se to radi sa drugim ljudima?". Stekli smo osećaj za posao, shvatili organizaciju, ciljeve i metodologiju koja je potrebna da bi se kroz rad došlo do rezultata.

Dosta je to bilo značajno iskustvo za nas. Učili smo stvari na pravi način od prvog dana. Kada se stvari ne nauče kako treba, teško se ispravljaju posle.

U jednom trenutku, došlo je do velike promene u našem ekosistemu. Promena je zahvatila ceo svet. Imali smo sreće. Tih godina, između 2007. i 2009, život je transformisan pomoću Facebooka i pametnih telefona. Sreća je što smo u tom trenutku bili na pravom mestu u pravo vreme, i što smo, u neku ruku, već bili poslovno dovoljno zreli.

Prepoznali smo priliku. Ona je tada bila jako mlada, nejasna i ne baš opšte prepoznata. Pojavio se novi medij i pojavilo se novo tržište koje je bilo prazna tabla. Prelomili smo i rešili da probamo da napravimo igru. Dosta su na našu želju za povratkom uticali i oni faktori o kojima smo govorili ranije.

Vratili smo se kući i počeli da radimo na nečemu što se zove Nordeus. Zapravo, otpočeli smo rad na igri Top Eleven Football Manager.

 

U međuvremenu, ta igra postala je No. 1. Kako ste došli do tog konačnog paketa? Da li ste od početka pucali u tako visoku metu?

Reč je o različitim nivoima kompleksnosti. Igre moraju da prate onu premisu: "Easy to learn, hard to master". Ako govorimo o igri kao iskustvu za korisnika, tu smo gađali to što smo napravili. Dakle, nešto što ima potencijal da zainteresuje veliki broj ljudi i da ih, što više i što duže, zadrži. To se postiže na prilično komplikovane načine. Svi su manje-više ispoštovani od strane mehanike same igre. Tada je Top Eleven bio možda i najkompleksiniji proizvod sa strane. Možda je zato i tako dugo uspešan.

Odgovorio je na mnoga teška pitanja.

Sa strane vizuelne kompleksnosti, reč je opet o principima kojima se gađa ciljna grupa. Nemaju svi iste potrebe i ista očekivanja od određenih proizvoda. I na tom polju smo ispratili sve. Vodili smo se nekim očekivanjima. Sa strane tehničke kompleksnosti, Top Eleven je kao projekat bio daleko kompleksniji od svega što smo radili ranije. Uključujući i naš rad u Microsoftu.

Lično moje inženjersko znanje je kroz rad na tom projektu još drastično skočilo. Morao sam mnogo stvari da rešim. Morali su i Ivan i Milan. Kad govorimo o uspehu, on ima različite aspekte. Neki su vidljivi, a neki ne.

 

Kad si mlad i kreneš da se baviš kreativnim poslom koji dugo iščekuješ, postoje neke zamke, neke možda čak i "dečije bolesti kreativnog posla". Jedna od njih je i želja da u svoj prvi projekat ubaciš sve što ti se ikad dopadalo, privlačilo te ili ti palo na pamet kao dobra ideja. Tu se onda, jasno, javi i opasnost skretanja sa puta, ulaganja energije u pravljenje nečega više zbog sebe, a manje zbog početne svrhe. Da li ti je poznato to? Koliko ti je rad u Microsoftu pomogao da u tom smislu "spustiš loptu" i misliš kao profesionalac?

Slažem se sa tim opažanjem. Vrlo je tačno i definiše nešto što je vrlo opasno za mlade ljude. Reč je o klasičnoj rasplinutosti koja je odlika neiskustva. Microsoft mi nije ništa preterano pomogao u tom smislu. Microsoft je jedna tradicionalna kompanija, postoji 35 godina. Kompanija koja tako dugo postoji je tradicionalna čak i u našoj struci.

U tu rasplinutost upadali smo i mi. Pravili smo takve greške. Možda ih i dan danas pravimo, pa ćemo ih postati svesni za koji mesec. Naravno, u početku je takvih grešaka bilo mnogo više. Verovatno smo uspeli da ih prepoznamo, pa smo na kraju uspeli da izguramo ono što je trebalo da se izgura. Nemam neki recept za prevazilaženje te početne rasplinutosti. Jedino što mogu da kažem je da ljudi treba da je budu svesni i da, koliko god mogu, objektivno gledaju u sebe i u to što rade. Tako će moći da uvide grešku, pa i da poprave. Daleko od toga da smo mi bili idealni. Naprotiv.

Problemi i izazovi koje si primetila, koje smo imali i mi, problemi su i izazovi koje svako ima. Takođe, izazove koje mi danas imamo kao kompanija, imaju i svi naši konkurenti. Nema tu nikakve razlike. Svi iste muke muče i pronalaze slična ili različita rešenja. To je normalno. Treba biti uporan, a najvažnije je biti svestan realnosti.

 

Kako ste došli do Murinja?

Hteli smo da pozicioniramo našu igru kao broj 1 u svetu. U tom trenutku, ona je to već i bila, ali nastojali smo da sve poslovne odluke uskladimo sa tom porukom. Ako nam treba partner, zaštitno lice ili promoter, kao najbolji hteli smo da idemo kod najboljeg. Voleli ga ljudi, mrzeli, niko neće reći da Murinjo nije ubedljivo najbolji. To je činjenica. Tako je izgledala naša logika. A kako je to izvedeno već je na nivou naših poslovnih stvari.

 

Da li su ga zahvaljujući vašoj igri ljudi ipak malo više zavoleli?

Ne bih znao. Možda. Murinjo je cool tip.

 

Koliko populiarizacija ličnosti kroz video igru polako postaje novi trend u svetu? Koliko se video igre imaju potencijal da se definišu kao novi medij za promociju?

Ne bih rekao da smo blizu toga da video igre budu mejnstrim za promociju ličnosti. Suština igara je da budu zabavne i da ljudima pružaju zadovoljstvo kroz razonodu. Za sada, to promovisanje ličnosti kroz igre više je izuzetak od pravila. Kim Kardašijan je jedina uspela da tu napravi veliki rezultat. Niko drugi nije. Međutim, ona je inače neko ko uspeva da ni iz čega napravi svašta. Videćemo kako će se stvari dalje razvijati. U svakom slučaju, Murinjo je tu zbog nas. Takva je vrsta saradnje, ugovora. Nismo mi tu zbog njega.

 

U kom trenutku ste mogli zasigurno da kažete da je to - "to", da je igra postigla baš ono što ste zacrtali i da ste uspeli?

Taj period razvoja je bio vrlo naporan. Govorimo o prve, recimo, dve godine. Tad smo sa malo ljudi mnogo radili. Bilo je nekoliko bitnih momenata uspeha. Verovatno najbitniji uspeh je kad dokažeš sebi da si nešto uradio. Taj uspeh smo doživeli onog trenutka kad smo igru pustili. Radili smo nešto, pravili, ulagali sebe do kraja i onda smo to dali svetu. Dan kasnije, videli smo da je par hiljada ljudi našu igru igralo. Svi su imali lepe komentare. Bio je to veliki trenutak za mene u ličnom smislu, i u smislu moje inženjersko-kreativne profesije. To je poenta - da ti nešto napraviš.

Sledeći naš korak, bio je da ta igra uđe među najbolje. Do tog uspeha smo stigli vremenom. Takođe, sve je opet zahtevalo mnogo rada.

Trenutak za koji konkretno pitaš dogodio nam se na nivou kompanije. Kad smo došli u situaciju da imamo stabilan izvor prihoda, da imamo ljude koji su ono što mi želimo, i kad je postalo jasno da nam je fundament stabilan, osetili smo da je to - "to". Tog prelomnog trenutka se najradije sećam kao najdragocenijeg. Dogodio se baš u ovim prostorijama. Nije bilo jednog konkretnog trenutka koji je značio uspeh. Bilo je više koraka, svaki jeste zahtevao veliki trud i rad, ali svaki od njih je vrlo lep.


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Gordana
23.03.2017 - 08:54
Bravo
Zreo i normalan pogled na rad i svet.
Gordana
22.03.2017 - 23:22
Bravo
Zreo i normalan pogled na rad i svet.