Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sport

Pre dva meseca sam rezervisao sobu u "Hajatu" da bih se slikao sa Klopom i igračima: Ispovest beogradskog navijača Liverpula

I sam klub se prema navijačima iz Srbije odnose sa punim poštovanjem. Za naše poslednje okupljanje klub je poslao dres sa licencom i potpisima svih igrača kako bi na aukciji bio prodat. Taj novac smo usmerili u humanitarne svrhe, kaže Lazar Andrić
Piše Uroš Jovičić
Datum: 06/11/2018

Pre dva meseca sam rezervisao sobu u "Hajatu" da bih se slikao sa Klopom i igračima: Ispovest beogradskog navijača Liverpula

Lazar i Klop, foto FB/Privatna arhiva

Postoji ono vanvremensko pitanje gde se graniče navijanje i ludilo. Odgledati svaki minut svih utakmica voljenog kluba u poslednjih 15 godina, imati kolekciju od 96 dresova tog kluba, dva meseca ranije rezervisati sobu u hotelu u kome će boraviti ekipa tokom gostovanja? A ako je još u pitanju "strani" klub?

Mnogi bi sada rado iskoristili jesenju kolekciju drvlje&kamenje govoreći o prostoru, vaspitanju, možda i o pomodarstvu.

Jer divno je voleti "razdeljak na levoj strani, najbolje desne polutke" u istoriji crveno-belog kluba, divno je voleti crno-beli klub njegovog najboljeg prijatelja. Ima nečeg "romantičnog" u ljubavi prema OFK Beogradu zbog Petra Borote - urbanog, kontroverznog, ludog i modernog. I prema svim drugim klubovima u koje pilje dečije oči i o kojima vam roditelji pričaju. Divno je, zaista.

Ali, da li je ludost identifikovati se i zavoleti neke timove koji daleko od očiju - iako po principima možda vrlo blizu srcu - jure za loptom na zelenim travnjacima?

Ako o tome razgovarate sa Lazarom Andrićem, navijačem Liverpula koji je rođen i živi u Srbiji, on će vam reći da je to mnogo više od ludosti i daleko od gluposti.

Jer ne možete voleti glupo, a Lazar je svojom ljubavlju prema klubu udaljenom 1.943 kilometra od glavnog grada svoje zemlje, naterao one koji to ne razumeju da smišljaju posprdne, lažne priče šta je sve spreman da uradi kako bi "privukao pažnju".

"Svi kao mali biramo neki od domaćih klubova, da za njega navijamo, da ga pratimo. Ja sam izabrao Zvezdu. Međutim, postoje neke stvari u srpskom fudbalu koje vas stalno od njega teraju. Taj mulj koji vas sputava da sve svoje emocije usmerite na voljeni klub. A onda kako odrastate imate priliku da vidite dalje od toga, šire vam se vidici. Meni se to dogodilo 2001. godine. Tada sam prvi put čuo da je neki klub ovojio pet trofeja u jednoj sezoni i tada sam video Patrika Bergera. Meni je to bilo dovoljno da se ozbiljno zainteresujem za Liverpul, a onda i da počnem da istražujem. Tako sam otkrio da je Liverpul zapravo velika porodica. Zajednica kojoj se rado vraćaju i bivši igrači - poput, recimo, Ćabija Alonsa koji je igrao za velike klubove kao što su Real Madrid i Bajern Minhen, a opet voli da se vrati u Melvud i oseća se kao kod kuće", kaže Andrić za Nedeljnik.

Lazar i Milner, foto FB/Privatna arhiva
Lazar i Milner, foto FB/Privatna arhiva

On objašnjava da su sentimenti i želja za pažnjom na dva različita kraja stvarnosti i da se ne može voleti zbog pomodarstva.

"Da je u pitanju čista emocija dokaz je potpuno razumevanje porodice, supruge i roditelja, koji su svesni kakva je ljubav u pitanju. Kad čovek od 28 godina plače kao malo dete posle saznanja da se Stiven Džerard povlači, zar postoji veći dokaz da je u pitanju zaista iskreno osećanje? U periodu kad sam počeo da navijam za Liverpul on je bio mlada zvezda u usponu. On je spona sa svim važnim događajima za navijače Liverpula. Imam teoriju da je sjajno što se baš Stivi Dži okliznuo (na utakmici protiv Čelsija 2014. godine), kad je već sudbina htela da se tako nešto dogodi. Tako je to za sve nas postao još značajniji događaj".

Često se govori o tome da je "nemoguće" navijati za klub čiji te igrači nikada uživo nisu razgalili ili doveli do ludila. Andrić je uveren da emocije i čula nisu vezani prostorom i da su možda oni koji vole neki engleski klub veće patriote od onih koji bodre samo lokalne timove. Da je možda emocija jača prema nekom italijanskom klubu koji nikada niste videli, nego kod onih koji svojim klubovima pevaju svakog vikenda. On potpuno negira "naklapanja" da Englezi posprdno komentarišu ljude širom sveta koji navijaju za njihove klubove.

"Apsolutna je neistina da Englezi, stanovnici Liverpula koji vole taj klub sa nipodaštavanjem gledaju na navijače Liverpula širom sveta. Na meču protiv Stouka razgovarao sam sa starijim gospodinom koji je od svojih 75 godina čak 65 proveo na Kopu. On tamo ima svoje mesto i bio je oduševljen što i daleko od Enfilda postoje ljudi koji vole i prate klub. Raspitivao se o tome odakle dolazimo i nudio nam pomoć. Kao da nismo iz Srbije, nego živimo dve ulice od Enfild Rouda. Tada sam upoznao i mlađe navijače. U stalnom smo kontaktu, sa njima sam išao u Moskvu na gostovanje Spartaku, oni su obezbedili ulaznice navijačima Zvezde koji su želeli da gledaju utakmicu odigranu u Engleskoj, u prošlom kolu. I navijači, ali i sam klub se prema navijačima iz Srbije odnose sa punim poštovanjem. Za naše poslednje okupljanje navijača klub je poslao dres sa licencom i potpisima svih igrača kako bi na aukciji bio prodat. Taj novac smo usmerili u humanitarne svrhe. Zato je Liverpul porodica".

Razmislite samo na trenutak koliko su divne letnje avanture iz nekih zaboravljenih godina, koje ipak ne možete zaboraviti. Sa njima je i sa onom čežnjom koju sećanje na njih izaziva, odgovorni urednik Nedeljnika Marko Prelević uporedio navijanje za "daleke" klubove. E pa zamislite da vam se ta letnja ljubav posle mnogo godina javi i pozove vas na piće. To uzbuđenje, radost, adrenalin i strah, osetio je Lazar kada je posle žreba, Crvena zvezda završila u istoj grupi sa Liverpulom.

Lazar i golman Alison, foto FB/Privatna arhiva
Lazar i golman Alison, foto FB/Privatna arhiva

Redsi u Beogradu, 6. novembra.

"Poučen ranijim iskustvima još pre dva meseca sam rezervisao sobu u 'Hajatu'. Znao sam da je odlazak na aerodrom besmislen jer čitavu delegaciju prati veoma rigorozno obezbeđenje. Zato sam odlučio da im priđem najbliže moguće. Čitav sprat u hotelu na kom se nalaze igrači i stručni štab blokiran je obezbeđenjem. Kroz hotel ih obezbeđenje prati u stopu, ali baš tu se ogleda tvrdnja da je Liverpul porodica. Svaki igrač koji je imao priliku da posveti makar sekund svoje pažnje navijačima, to je i uradio. Posebno Džejms Milner. On se bukvalno na silu provukao između ljudi iz obezbeđenja kako bi ispoštovao želju ljudi koji vole Liverpul da se sa njim slikaju i da porazgovaraju. Vrlo je prijateljski nastrojen, pravi kapiten! Osim njega, razgovarao sam i sa Dejanom Lovrenom. On je sjajan momak".

I kada fudbaleri u crveno-belim i (možda) ljubičastim dresovima istrče na teren stadiona "Rajko Mitić", sve ostalo će postati manje važno.

"Koji god rezultat bude na Marakani, ja ću biti srećan. Ako pobedi Liverpul, biće to pobeda mog kluba. Ako bude nerešeno biće mi drago zbog moje dečačke ljubavi, jer je Zvezda u ovoj teškoj grupi zaslužila da ostavi trag. A ako Liverpul izgubi, biću srećan jer će tim moći da se usmeri na Premijer ligu. Retki su takvi mečevi kada imate slobodu da uživate u igri, bez brige o rezultatu", zaključuje Andrić.

Retke su takve ljubavi koje vam pružaju potpunu slobodu. Onaj koji bi morao da dobije ulicu u Beogradu, napisao je jednom da neki ljudi nemaju sreće jer "kada bi se ponovo u životu zaljubili, opet bi bilo nesrećno - u sebe".

Zato će valjda ta ulica biti daleko od mesta na kojima se okupljaju oni koji osuđuju i glupacima nazivaju ljude koji vole.

Jer divno je voleti klub Rajka Mitića, klub Stjepana Bobeka ili Petra Borote. Ali, divno je voleti uopšte.

Pa makar, uprkos logici - daleko od očiju daleko od srca - to bio i Liverpul.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.