Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Politika

Pomirenje, ali stvarno: Zašto samo ratni veterani mogu da poprave odnose Srba i Hrvata

Uzajamno jačanje poverenja moguće je samo jačanjem empatije. Sve su to osobe koje su dobro iskusile rat na svojoj koži, ali je bitno da u suočavanju i razgovoru nema ambicija da se promene ili koriguju narativi i identiteti. Niti bi oni to dopustili. Tako se šalje poruka društvu. Ljudi pričaju kako im je bilo na ratištu, gde su ranjeni, koliko im je poginulo saboraca iz jedinice, imaju li žrtava u familijama, u kojim su firmama radili pre rata, kako su se "na liniji" grebali za pljuge... Družeći se sa takvim veteranima, osetio sam da ih nervira kad o ratu pričaju oni koji ne znaju šta je rat
Piše: Zoran Panović
Datum: 17/10/2016

Pomirenje, ali stvarno: Zašto samo ratni veterani mogu da poprave odnose Srba i Hrvata

Foto Profimedia

Da li ste ikada upoznali nekoga ko je navučen na koka-kolu? Ja jesam. Taj tip troši dnevno deset plastičnih flaša od litar i po. Ali "lajt" kole, ako je za neku utehu. "Sabije" malo sodu i cevči. Redovno ide na kontrolu jetre i ona je u granicama normale. Nije čak ni debeo od toliko kokiške. Gde sam ga upoznao? U Berlinu. Bosanac je. Tačnije Bošnjak.

Ali krenimo redom.

Bizarno, ali moguće. Možda i jedino moguće: srpski i hrvatski ratni veterani lako se mogu naći u mirovnoj misiji i popraviti odnose. Možda i inicirati dovođenje tih odnosa do nivoa "prosvećenog antijugoslovenstva". I to upravo u bilansu može biti ono što sam pre neki dan čuo od hrvatskog kolege Darka Hudelista za kafanskim stolom u slučajnom susretu - da suštinske normalizacije između Srba i Hrvata ima samo ako se odustane od "politike pomirenja". Jer, precizira on, svaka politika pomirenja, ma koliko bila dobronamerna, zadire u pitanje narativa - a oni su za dužu budućnost nepromenjivi. Kao "Oluja", recimo. Veterani mogu dovesti do normalizacije, a da se narativi ne menjaju. Pošto se, dakle, ionako ne menjaju, ali ne moraju biti "ubilački", kako o njima piše Amin Maluf, francuski pisac libanskog porekla.

U eventualnoj srpsko-hrvatskoj veteranskoj interakciji postoji asimetrija: hrvatski branitelji su, iako ogromnom većinom antikomunistički nastrojeni, paradoksalno, izrasli u Marksovu "klasu po sebi", u neku vrstu latentne "hunte". Hrvatski ogranak SUBNOR-a teško da je ikad bio tako jak. S druge strane Dunava, SUBNOR Mihaila Švabića i Petra Gračanina bio je Trilaterala u odnosu na današnju poziciju srpskih ratnih veterana koji zavise od milostinje i razumevanja resornog ministra Vulina, i za razliku od Hrvatske oni su mnogo više socijalna kategorija i maltene deo supkulture. Pitanje neisplaćenih ratnih dnevnica u Srbiji je pitanje za čije bi se konačno i pravedno rešenje mogla dobiti Nobelova nagrada iz ekonomije. Možda niste znali, ali jedino Vulinovo ministarstvo i gradonačelnik Beograda Siniša Mali su uspeli u nekom smislu da realizuju jedno od glavnih naprednjačkih obećanja iz njihovih opozicionih vremena - ono o "kancelariji za brze odgovore", kao razradi Tadićeve "Narodne kancelarije predsednika Republike".

Oštra retorika tokom izborne kampanje u Hrvatskoj inspirisala je tamošnje branitelje da traže sastanak sa šefom srpske vlade. "Imamo najveći kredibilitet da ublažimo ratnohuškačku retoriku", tvrde branitelji i dodaju da će objasniti da "nisu svi Hrvati ustaše, niti su svi Srbi četnici". Mada ne moraju. Uporedićemo to sa "proleterima". Uostalom, Milovan Đilas je govorio da su ratovi devedesetih za jugoslovensko nasleđe bili repriza rata 1941-1945, "ali samo bez partizana".

Prva proleterska brigada NOV i POJ zvanično je formirana 21. decembra 1941. u Rudom da bi se na taj način obeležio Staljinov rođendan. Nakon 1948. i sukoba sa Staljinom, zvanično je kao datum osnivanja uziman 22. decembar, kao dan prve borbe - otuda i dan stare JNA. Bila je sastavljena od boraca iz Srbije (manjim delom i Crne Gore). Prvi komandant bio je Koča Popović, a politički komesar Filip Kljajić. Danas deluje bizarno da je i Oliver Dragojević (koji još neće u Srbiju), snimio jednu pesmu o Prvoj proleterskoj, i to u prilično modernom aranžmanu. Pominje se i Rudo.

Staljin nije bio oduševljen tim proleterskim odrednicama partizanskih jedinica. Čak ga je i nerviralo to klasno udvorištvo i podilaženje njegovom kultu ličnosti, pragmatično naravno, jer je to moglo da isprovocira zapadne saveznike, a on to nije hteo. Ali, kako je rat odmicao, iz prideva "proleterski" iščilio je klasni naboj, prestala su, radi omasovljavanja pokreta i "leva skretanja" i to "proletersko" postalo je skroz narodnooslobodilačko. To su bile elitne partizanske jedinice. Jesu imale komesare i na crvenim petokrakama srp i čekić, ali pre svega su bile narodne, antifašističke i udarne brigade.

Na neki opskurniji način tokom ratova 1991-1995. i četnici, ustaše i mudžahedini su postali "opšti pojmovi" koji su nadilazili klasične nastavljače četništva i ustaštva, odnosno prave mudžahedine. Ustaše su postale i domobrani (i branitelji), demotivisani "rezervisti JNA" postali su četnici, a cela Armija BiH postala je "mudžahedinska", iako realni proces islamizacije Armije BiH ipak u bilansu nije bio toliko radikalan. Takav je na kraju bio "diskurs". Bez mnogo nijansi. Otuda i ne treba izbegavati da će dijalog voditi "ustaše" i "četnici".

Umesto od Vučića, odgovor hrvatskim braniteljima je stigao od srpskih ratnih veterana, i to pozivom. Veterani Srbije pozvali su veterane Hrvatske na sastanak u Novi Sad. Oni smatraju da mogu institucijama s obe strane granice pomoći da pronađu 11.000 do 13.000 onih koji se vode kao nestali u ratu. "To mogu samo ratni veterani između sebe, da razmene te podatke i da porodice tih nastradalih napokon dobiju, da kažem, eto, ostatke tijela svojih najmilijih i da mogu da ih dostojno zakopaju", istakao je Željko Vukelić iz Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Hrvatski veterani smatraju da je najbitnije što je uspostavljen kontakt, a o mestu i vremenu sastanka će naknadno. Oni traže i neku vrstu "institucionalizacije" sastanka.

"Huškačka retorika sigurno nije dobra, treba nam politika dijaloga", naglasio je Josip Klem iz hrvatskog Udruženja veterana specijalne policije.

Srećom, promenu narativa niko ne pominje. U temelju narativa je identitet, a on je, za razliku od ideološke svesti, nepromenjiva kategorija. Ako promeniš ili koriguješ ideološku svest, možeš biti (ili si bio) i revizionista i jeretik, ali ako oskrnaviš identitet, možeš biti samo izdajnik bez ideološko-klerikalnih ornamenata kojima bi se ukrasila a time na neki način i relativizovala "izdaja".

Ne znam da li su branitelji čitali Amina Malufa, ali kao da razumeju materiju. Polazeći od bezazlenog pitanja koje mu često postavljaju, francuski akademik istražuje pojam identiteta, strasti koje identitet budi i smrtonosne posledice. Pitanja su suštinska: zašto samopotvrđivanje mora biti tako često praćeno negiranjem drugog ili drugačijeg? Hoće li u našem društvu uvek biti nasilja, samo zato što nemamo svi istu veru, boju kože ili izvornu kulturu? Hoće li postojati zakon prirode ili zakon istorije koji će osuditi ljude koji se međusobno ubijaju u ime svog identiteta?

Kao što je Gardijan pisao, Malufovi Ubilački identiteti su "glas koji ne možemo sebi priuštiti da ignorišemo". To je knjiga mudrosti i lucidnosti, zabrinutosti ali i nade, poziva nas na izgradnju novog humanizma koji u isto vreme odbija planetarnu uniformisanost i povlačenje u "plemena". Tim rečima kao srpski izdavač "Laguna" reklamira ovu kapitalnu knjigu.

I tako ti ja novembra 2012, kad još nisam pročitao Malufovu knjigu i kad nisam, iskren da budem, verovao da će cikličnost mržnje u Regionu tako da se ubrza, stojim u Berlinu, gledam u nebo i razmišljam o "Nebu nad Berlinom" Vima Vendersa. Kad sam čuo za inicijativu hrvatskih branitelja, setio sam se te posete Berlinu. Lišće je već bilo dobro opalo. Mirno je i teško bilo u vazduhu. Boje su, sećam se, bile pastelne. Sve dok se ne usudiš da uđeš. Prolazimo kroz kapiju: "Rad oslobađa". Zemlja i zvezdasto raspoređeni pravougaonici šljunka gde su nekad bile barake. Raspoređene tako da bi lakše bile pod kontrolom mitraljeza sa osmatračnice.

Logor Zaksenhauzen (Sahsenhausen) pored gradića Oraninburga, nadomak Berlina, bio je jedan od prvih nacističkih koncentracionih logora i u samom početku bio je logor u koji su dovođeni politički protivnici nacista, a kasnije i homoseksualci, osobe ometene u razvoju, Jevreji, Romi, Poljaci, Rusi... Način na koji je logor organizovan bio je primer ostalim konclogorima koji su nacisti uspostavili kasnije. Danas je na ovom mestu memorijalni kompleks.

U Oraninburgu je policijska škola koja se nalazi pored samog jezgra logora i koja jednim delom koristi zgrade koje su pripadale logoru, odnosno gde su bile smeštene SS trupe. Na samom ulazu u univerzitetski kompleks postoji velika tabla sa informacijom čemu je taj prostor služio u vreme dok je logor postojao. Oblik logora je trouglast. Jezivo trouglast.

Znali su za logor stanovnici Oraninburga. Gledali su dim iz krematorijuma (ostaci peći još su tu), znali su da zaključe da je dim gust i da je tog dana mnogo ljudi umrlo. Znali su i da se žale na pepeo koji im pada na čist veš, jer su znali da je to pepeo ljudskih leševa. Ciglana u logoru je radili za Špera - Hitlerovog ljubimca i glavnog arhitektu Rajha. Cilj je bio izgradnja Germanije od Berlina, a najveća zgrada te satanske prestonice morala je po projektima imati veću kupolu od katedrale Svetog Petra u Rimu. Očekivano vreme smrti logoraša usled rada u ciglani bilo je šest do osam nedelja. Ovde je bila glavna komandatura svih nacilogora Evrope, SS kadrovi odavde su išli u Aušvic, Treblinku...

E tu sam bio sa ratnim veteranima i vojnim invalidima iz Bosne i Hercegovine. Zajedno smo stajali na mestu za prozivku logoraša. Jedan pored drugog tu su bili bivši vojnici Armije BiH, Vojske RS i HVO. Oni su ovde bili došli na studijsko putovanje uz pomoć Centra za nenasilnu akciju (Sarajevo-Beograd) i nemačke Berghof fondacije. Da se upoznaju sa nemačkim traumama u suočavanju sa vlastitom istorijom. Pa da uporede iskustva sa bosanskim. Upoznali su ih domaćini i sa iskustvom s DDR-om i Štazijem.

Ovi veterani se ne foliraju. A i što bi kad su pucali jedni na druge. Sad se i dobro druže i zezaju kad se sretnu. U tom programu Berghof fondacije upoznao sam i onog Bošnjaka sa početka teksta koji je navučen na koka-kolu. Upoznao sam i Hrvata iz Posavine koji je posle rata išao u Osijek na Bajagin koncert. Upoznao sam i Srbina bez potkolenice (raznela ju je granata), koji je danas farmer.

Oni obilaze zajedno stratišta po BiH. Sad idu i van nje. I nemaju "nadnacionalnu ideologiju" koja ih koordinira, a što je veoma bitno. Nema doktrinarnog i direktivnog "mirenja". Oni se mire razumevanjem i spoznajom.

Čujem da su nedavno boravili u Daruvaru. Obišli su mesta stradanja civila i vojnika tokom poslednjeg rata, bez obzira na to kojoj su strani pripadali. Ovo je bila prva poseta jedne mešovite veteranske grupe ratnih strana daruvarskom području u mirovnoj misiji. Sa prošlošću se suočavaju oni koji su imali ratnu prošlost. Uslov je da nemaju ratne zločine. A maltene svi imaju neke rane. Na telu ili duši. Ima i gelera, toliko da zuje kao uzbuna kad prođu kroz aerodromske rendgene.

Ovako se odaje počast žrtvama bez obzira na strane kojima su borci pripadali. Uzajamno jačanje poverenja moguće je samo jačanjem empatije. Sve su to osobe koje su dobro iskusile rat na svojoj koži, ali je bitno da u suočavanju i razgovoru nema ambicija da se promene ili koriguju narativi i identiteti. Niti bi oni to dopustili. Tako se šalje poruka društvu. "Možda se i ne slažemo oko svega, no poštujemo se i vrlo dobro razumijemo; odajući počast žrtvama, šaljemo poruku društvu da su neka bolja vremena pred nama, da ne budemo zakopani u prošlosti te da jedni drugima pomažemo u otkrivanju istine", kazao je za hrvatske medije u ime pokretača posete Hrvatskoj Adnan Hasanbegović, član Centra za nenasilnu akciju iz Sarajeva.

Ljudi pričaju kako im je bilo na ratištu, gde su ranjeni, koliko im je poginulo saboraca iz jedinice, imaju li žrtava u familijama, u kojim su firmama radili pre rata, kako su se "na liniji" grebali za pljuge...

U Daruvaru su se sreli, na primer, Zdenko Šupuković, pripadnik HVO iz Žepča, BiH, iza kojeg je osim ratovanja i devet meseci u logoru Maglaj, i pripadnik Vojske SR Jugoslavije Veroljub Smiljković iz Kruševca, danas invalid, koji se borio na Kosovu. Najstariji među okupljenima je Hamdija Karić iz Viteza, pripadnik Armije BiH, dobitnik najvećeg državnog ordena Zlatnog ljiljana za spasavanje zarobljenih osamdesetak civila iz goruće dvorane.

Družeći se sa takvim veteranima i u Berlinu i na drugim mestima, osetio sam da ih nervira kad o ratu pričaju oni koji ne znaju šta je rat.

Možda je ovo i jedini način za izlizanu priču - kako do pomirenja. Ili, preciznije - kako spasti golobrade mladiće sa zenicama usijanim od mržnje. Iako verovatno još nisu sreli "uživo" nekog pripadnika drugog naroda - kojeg toliko mrze.

 

 


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



zoran
17.10.2016 - 19:13
fakti
Mislite li stvarno da je pomirenje moguće bez razdvajanja uzroka i posledica? Bez poštovanja istorije. Bez vraćanja konstituivnosti srpskom narodu nakon povratka na dedovinu i u domove. Bez priznanja da je bio genocid u II svetskom ratu. Bez prihvatana da je raspad Jugoslavije izazvan separatističkim građanskim ratom uz kršenje ustava tadašnje države? Stotinu pro et contra. Kada se sve ispegla-moguće je.
neidealni čitatelj
18.10.2016 - 10:29
pomirenje treći put
Dabogda se pomirili opet, šalaj
MILOS
12.01.2017 - 20:48
ZOKI
ZOKI NAJBOLJI SI