Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Politička ispovest Milovana Danojlića: Pekić i ja smo dobili što smo zaslužili

Meni je, prvi prvom čitanju Memoranduma SANU, smetalo insistiranje na socijalističkom samoupravljanju, ali i to je bilo iskreno ubeđenje slobodnih ljudi, a ne frazeologija partijskih aparatčika. Bile su to godine kad se slepo gazilo Titovim putem i posle smrti doživotnog predsednika, i taj je put vodio onamo gde je i despot ležao, u grob. Memorandum je nudio pomoć ljudima na vlasti, uzalud. Njima se nije dalo pomoći. Srljali su u propast, da na kraju udare glavama u Berlinski zid, konstatuje Milovan Danojlić, akademik i jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, u intervjuu za Nedeljnik, svojevrsnoj političkoj ispovesti
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 12/10/2016

Politička ispovest Milovana Danojlića: Pekić i ja smo dobili što smo zaslužili

Foto Profimedia

Milovan Danojlić već više od tri decenije živi u Parizu, ali će nam ovaj akademik i jedan od najznačajnijih srpskih pisaca reći da se ni za pedalj nije udaljio od Srbije. I zaista - kao da nije.

Osim značajnog književnog opusa, koji je, logično, praćen brojnim priznanjima, uključujući i akademski status, Danojlić se u međuvremenu dotakao i politike, bio jedan od osnivača moderne Demokratske stranke. Čini se da je za njega taj politički iskorak ostao samo gorko sećanje i da bi radije taj detalj izbrisao iz svoje bogate biografije. Možda zato, priznaće nam u ovom intervjuu za Nedeljnik, prema političkom životu oseća prezir, a prema političarima gadljivost. Našeg sagovornika, međutim, danas više tretiraju kao nacionalno osvešćenog pisca nego kao demokratu. Njemu je svejedno kojoj Srbiji ga pripisiju - samo da nije u službi tuđina.

A u čijoj službi je bio Memorandum SANU, koji je objavljen dve godine nakon što je Danojlić promenio adresu?

 

Kako ste tumačili Memorandum te 1986. kad se pojavio, a kako ga danas čitate?

Na sedamdesetak stranica neuredno otkucanog teksta bila su pokrenuta neka važna pitanja onoga trenutka. Ukazano je na bolesno stanje rasklimane državne zajednice, na bezizlaz u koji je zapala ideja i praksa socijalizma, te na položaj Srbije i srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Pristup je, u sva tri slučaja, bio levičarsko-disidentski, i to je bila specifičnost vremena i mesta, kritika socijalističke vlasti u ime levih, socijalističkih ideala. Usprotivljeni Ustavu iz 1974, sa kojim je počela demontaža države, autori Memoranduma su se našli na udaru partijske i državne vrhuške, koja je to stanje poslušno trpela, bez snage da mu se odupre. Zvaničnici su još kako bili svesni problema na koje je Akademija htela da upozori, ali nisu voleli da ih neko na to podseća, i nesposobni da išta preduzmu, grozili su se neželjenih "partnera".

Meni je, prvi prvom čitanju, smetalo insistiranje na socijalističkom samoupravljanju, ali i to je bilo iskreno ubeđenje slobodnih ljudi, a ne frazeologija partijskih aparatčika. Bile su to godine kad se slepo gazilo Titovim putem i posle smrti doživotnog predsednika, i taj je put vodio onamo gde je i despot ležao, u grob. Memorandum je nudio pomoć ljudima na vlasti, uzalud. Njima se nije dalo pomoći. Srljali su u propast, da na kraju udare glavama u Berlinski zid.

 

Sreo sam, na Zapadu, novinare i javne radnike neprijateljski raspoložene prema Srbiji; pročitavši prevod Memoranduma pitali su me kako bi mogli doći do autentične verzije tog dokumenta, pošto ono što su tražili u postojećem, inače vernom prevodu, nisu nalazili, a verovali su u ono što im je propaganda doturila

 

Kome je bila potrebna takva osuda ili stigma SANU, kao i napad na najveće srpske intelektualce?

Najpre njima, kukavnim srpskim vlastodršcima. Oni su se plašili opozicije, naročito ove, levičarske, a strahovali su i od partijskih vođa i ostalih republičkih centara. Srbija je u Jugoslaviji bila dežurni krivac za sve i svašta, sumnjivo lice, onemoćali hegemonista, razoružani unitarista. Protiv te hipoteke ustao je Milošević, da bi završio kako je završio. I zaista, čim se čulo za nezavršeni program izlaska iz krize sačinjen u srpskoj Akademiji, krenula je kampanja iz Zagreba, a potom sa mnogih drugih strana, sa evropskog Zapada, u vremenu satanizacije Srba. Separatisti su u Ustavu iz 1974. videli pravnu osnovu žuđenog otcepljenja, pa su Memorandum, i ne čitajući ga, proglasili za Satanin priručnik, i za novi „Majn kampf". Načinjen je drzak, bestidan falsifikat, srpskom rodoljublju je prišiven predznak šovinističke, odnosno fašističke isključivosti. Sreo sam, na Zapadu, novinare i javne radnike neprijateljski raspoložene prema Srbiji; pročitavši prevod Memoranduma pitali su me kako bi mogli doći do autentične verzije tog dokumenta, pošto ono što su tražili u postojećem, inače vernom prevodu, nisu nalazili, a verovali su u ono što im je propaganda doturila.

Memorandum nije mogao zaustaviti poguban tok stvari. On je samo ukazao na pravce iz kojih je pretila opasnost. Prepoznao je buduće razbijače Jugoslavije a i oni su se, u tom tekstu, prepoznali, te su kao lopovi uhvaćeni u pokušaju krađe, digli drsku larmu. Inače, to je bio najnapadaniji i najmanje čitan tekst naše novije publicistike. Svi su, i bez čitanja, znali za kakva su nedela Srbi sposobni. Toliko moralnog bezobrazluka i intelektualnog nepoštenja retko se sreće u politici, koju ne odlikuju visoki etnički principi, i na Balkanu, gde se mnogi služe rečima kako im zgodno dođe.

 

Vaša je konstatacija da o srpskoj sudbini još od 1945. odlučuju drugi. Ko trenutno odlučuje? Kome smo prepušteni?

Tragovi zavisnosti sežu u prošlost, vrlo su vidljivi u 19. veku, ima ih i između dva rata. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a nije bilo srpskih predstavnika, a i sama Komunistička partija Srbije osnovana je tek po završetku rata, u dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta, ako se ne varam. Sa uspostavom novog režima bili su stalno pod sumnjom i prismotrom. Student Dobrivoje Vidić se proslavio izjavom da su ustaški zločini osveta nad srpskim hegemonistima. Mi smo mali narod, okružen manjima i od nas, nesrećnima i zavidljivima, kivnima zbog sopstvene nevažnosti, kao da smo im za to krivi...

Ko danas odlučuje? Pa, onaj ko je najjači. Strani ambasadori su se primirili, oni u Bosni mrače i oblače, a Dodik im stoji kao kost u grlu. Eh, kad bismo svi bili onakvi, bar desetak dana, koliko da se setimo da smo ljudi. Ambasadori su u Beogradu pronašli neke manje vidljive kanale, ali je zato Međunarodni monetarni fond vidljiv iz najdaljih kutaka Srbije. On odlučuje čak i o povećanju plata prosvetnim radnicima. Pored političke i ekonomske zavisnosti od moćnika, tu je i dužničko ropstvo. Ovo je jedno od težih razdoblja naše ionako nevesele istorije. Do pre nekoliko godina, naši upravljači su se pokoravali otvoreno i ponosno, danas su uzdržani, pomalo se opiru, ali su prinuđeni na poslušnost, upali su u zamku.

 

Može li se danas govoriti iz perspektive "oslobodilaca i izdajnika" o tome gde je ko, ili je posle podele na Srbe i Hrvate, Srbe i Muslimane, došlo do nove podele na Srbe i Srbe?

Hrvati, Muslimani i svi ostali, krenuli su svako svojim putem, jedino se mi vrtimo ukrug, ne znamo šta ćemo sa sobom. Nismo se spremali za ovo, verovali smo u Jugoslaviju. Oni koji su nas, posle 5. oktobra, oslobađali društvenih i državnih firmi, banaka i fabrika koje su decenijama uspešno poslovale, izdali su nas svetskom kapitalu, zadovoljni što smo pali na prosjački štap i na uvoz svega i svačega. Potomci nekadašnjih "oslobodilaca" i dalje su na vlasti, samo se više ne kunu u marksizam, nego u američki kapitalizam. Naučili su na lep život, osladilo im se vladanje, našli su nove sponzore...

Propuštena je povoljna prilika da se zatrpa jaz između sukobljenih strana u građanskom ratu 1941-1945. I partizani i četnici su naša deca, rodoljubi gurnuti u obračun zarad tuđinskih interesa. Ideje za koje su ginuli su odbačene, nema više ni monarhije ni komunizma, ostala je jedino mržnja, kao poklon zajedničkim neprijateljima. Kad govorim o komunistima, mislim pre svega na boljševike i na titovce. Izvorna naša levica se izgubila u olujama prošlog veka, ni danas ne daje znake života. Ni u Evropi, doduše, nije bolje. Treba se izlečiti od zlih sećanja na staljinizam i titoizam, a to traži mnogo vremena. U sistemu tržišne privrede ideje nemaju visoku cenu.

 

Do mudrih zaveštanja Ljube Davidovića i Milana Grola, do njihovog prosvećenog držanja u balkanskom nacionalnom karakazanu, do njihove moralne čestitosti, današnja Demokratska stranka nikad nije držala. To je ispao nekakav čudan proizvod, bez boje, mirisa i ukusa, ni levo ni desno, skupina larpurlartista koja se bavi politikom radi politike i lične koristi

 

Jedan ste od osnivača DS-a. Kako vam onda danas izgleda ova stranka u poređenju s onom koju ste obnovili sa Đinđićem, Koštunicom, Mićunovićem, Pekićem?

U Inicijativni odbor za oživljavanje Demokratske stranke mene je pozvao profesor Pravnog fakulteta, politikolog i sociolog Kosta Čavoški, onako kako me je, pre toga, povremeno pozivao na potpisivanje raznih protesta i peticija. Pripadao sam grupi intelektualaca u otvorenoj opoziciji prema režimu, imao sam nešto kondicije u toj vrsti borbe, a za obnovu stranke se, u prvi mah, tražilo i nešto hrabrosti. To je bila jedna od zdravijih struja u našoj političkoj istoriji - komunisti su je ugušili posle 1945. Bio sam počastvovan da mogu pripomoći obnovi normalnog javnog delovanja. Moje oduševljenje je brzo splaslo. Ispostavilo se da tu ima svakojakih ličnih ambicija i karijerističkih težnji, izbili su sukobi i intrige, kako to već ide među ljudima...

Udaljio sam se, bez reči, postao sam suvišan, i nisam zažalio što sam se udaljio. Posle je ta stranka došla na vlast, i ja sam prekinuo svaku vezu sa njom.

Sa Đinđićem sam poslednji put razgovarao u leto, čini mi se 1996. godine. Izneo sam mu neka svoja zapažanja, na šta mi je on rekao: "Potpuno se slažem s tobom, ali kad bih tako javno govorio, imao bih pristalica koliko Vesna Pešić..."

Kostu Čavoškog retko viđam, ostao sam u prijateljskim odnosima sa Koštunicom, a i on je, po volji stranog faktora, skrajnut sa javne scene.

 

Borislav Pekić je izgubio u Rakovici, a vi na izborima u Malom Mokrom Lugu. Šta vam to govori? Da Srbi tada nisu bili spremni za velike intelektualce u politici? Ili politika vama nije bila potrebna?

Pokojni Pekić i ja smo dobili što smo zaslužili. Nije nam tamo bilo mesto, nije trebalo da se petljamo u to. Ja prema političkom životu osećam prezir, a prema političarima gadljivost. A eto, ne uspevam da, uvek, ostanem po strani. Osluškujem, sa pola uha, ono što se u svetu i kod nas zbiva.

Za poslaničkog kandidata u Malom Mokrom Lugu odredio me je Đinđić, nije imao nikog drugog pri ruci, trebalo je pokriti 250 biračkih mesta, mnogo glasačkih kutija a malo ljudi, bar u onom času. Imao sam, kao pisac, nekakvo ime u javnosti, i on se ponadao da će to, bar ponekog, privući. Dobio sam osam odsto glasova, bolje nisam ni očekivao. Izlepili su postere sa mojom slikom po varoši, i sin jednog mog prijatelja pitao je svog oca: "Zašto je čika Mića izlepio svoje fotografije po banderama?" Kad sam to čuo, postideo sam se, ali u životu ima i većih bruka. Pametno dete, pomislilo je da sam poludeo.

 

Kako je Demokratska stranka završila ovde gde je završila? Da li Srbiji uopšte treba Demokratska stranka? I kakva?

Vlast zarad vlasti sama sebe uništava i obesmišljava. Izgubili su svaku programsku orijentaciju. Sve su naše stranke "demokratske", kad bi razmenile programe, niko ništa ne bi izgubio a ni dobio. Nijedna se ne oslanja na jasno izdvojenu socijalnu bazu. "Žuti" su dugo držali rukovodeće položaje, narod im pripisuje odgovornost za sadašnje stanje. Do mudrih zaveštanja Ljube Davidovića i Milana Grola, do njihovog prosvećenog držanja u balkanskom nacionalnom karakazanu, do njihove moralne čestitosti, današnja Demokratska stranka nikad nije držala. To je ispao nekakav čudan proizvod, bez boje, mirisa i ukusa, ni levo ni desno, skupina larpurlartista koja se bavi politikom radi politike i lične koristi. Dajte im vlast, a oni će videti šta će raditi. Takvo je vreme, takve su okolnosti u kojima se nalazimo, ni u svetu nije bitno bolje.

Ni naši socijalisti ne drže do socijalizma, oni se tako zovu, a kad su u pitanju radnička prava, brane interese poslodavaca, ili se drže po strani kao da ih se to ne tiče. Nazivi partija su puste reči, bez smisla i sadržaja. Ko brani interese radnika, ko seljaka, ko je za srednju klasu, ko za ženska prava? Demokratska stranka se držala slugeranjski prema Zapadu dok je bila na vlasti, to joj nije podiglo ugled kod našeg frustriranog i poniženog sveta. Stigla ih je kazna.

 

Demokratska stranka bila je jedna od zdravijih struja u našoj političkoj istoriji -- komunisti su je ugušili posle 1945. Bio sam počastvovan da mogu pripomoći obnovi normalnog javnog delovanja. Moje oduševljenje je brzo splaslo. Ispostavilo se da tu ima svakojakih ličnih ambicija i karijerističkih težnji, izbili su sukobi i intrige, kako to već ide među ljudima

 

Ko je za vas bio Đinđić, a ko su Koštunica ili Boris Tadić? U čemu ste ih podržavali, a šta su bile njihove najveće greške?

Nemojte gubiti iz vida da sam ja pre svega pisac, posmatrač ljudi i pojava, i da moje procene ne moraju biti, a najčešće i nisu relevantne. Ponešto znam, ponešto osećam. Čovek je kvarljiv stvor, u politici je teško ostati čist...

Zoran Đinđić je bio inteligentan čovek, imao sam simpatija prema njemu, a i on prema meni, mada mi je njegov pogled na ljude i na stvari bio suštinski tuđ. Pragmatičan, cinik, videlo se da prema nečemu teži, a prema čemu, nisam razumeo. Nastradao je, a to znači da je bio naivniji od drugih ili, ako hoćete, da nije bio pokvaren onoliko koliko je situacija zahtevala. Intervju koji je dao nekoliko dana pre ubistva bio je odličan. Žao mi ga je, šta drugo da kažem...

Koštunica, obrazovan, human, uviđavan intelektualac, osetljiv na ljudsku muku, tolerantan prema suprotnim mišljenjima. Bio mi je blizak pre nego što je došao na vlast, a drag mi je i sada kad je sišao s vlasti. Istinski rodoljub, legalista, nepopustljiv, pa su ga oni koji odlučuju o našoj sudbini skrajnuli na marginu.

Tadića ne poznajem, čuo sam, od pouzdane ličnosti, da nije lopov, što nije dovoljno da se postane državnik. On nije moja šolja čaja, što bi rekli Englezi.

 

Šta mislite o vladavini Aleksandra Vučića?

Voleo bih da na kraju ispadne dobar kako se u nekim trenucima pokazuje, a plašim se da će biti loš kako se, takođe povremeno, dade naslutiti. Previše je osetljiv na kritičke primedbe, kao da nije čuo za izreku da se svetu ne može ugoditi. Verujem da je vođen dobrim namerama, a šta će učiniti, ne zavisi samo od njega. Nije mu lako, daj Bože da ispliva...

 

Kojoj Srbiji vi danas pripadate - Prvoj ili Drugoj?

I jednoj, i drugoj, i trećoj, pod uslovom da nisu u službi tuđina. Ne smeta mi kritičnost drugosrbijanaca, ako je nadahnuta patriotizmom, i oni koji misle drukčije ne moraju samim tim biti izdajnici i neprijatelji. Treba slušati velike pretke, oni su gradili plemenitu Srbiju, otvorenu prema svetu, ponositu, kadru da izdrži svakojaka iskušenja, Srbiju vernu izvesnoj višoj ideji postojanja. Imamo mnogo mana, ali i izuzetnih vrlina, koje danas nedovoljno negujemo. Ostaje nada u mlade, na njima je da donesu preporod, u duhu bogatog istorijskog iskustva.

 

Koje je danas najveće nacionalno srpsko pitanje?

Demografija, to jest obustava rađanja. Bez rađanja nema ni ekonomskog napretka, ni državne nezavisnosti, nema nacionalnog dostojanstva, nema vere i nade. Nema života. Demografija je, između ostalog, žrtva poremećenog sistema vrednosti, gubljenja pravca i smisla. Izišli smo iz dvadesetog veka ošamućeni, zbunjeni, uplašeni, nikako da se povratimo od ružnog sna, da se izlečimo od udara i razočaranja. Od momenta kad počne obnova stanovništva i sve drugo će krenuti kako treba.

 

Da li bi Srbi trebalo uopšte da se pitaju - Evropska unija ili Rusija? Ili to pitanje više nema nikakvog smisla?

Naše je da sarađujemo sa svakim ko to hoće i ko nas poštuje, i da se ne zanosimo iluzijama o ljubavi i prijateljstvu među narodima. Od Evrope se može dosta naučiti, nezavisno od Unije, mimo Brisela. Rusija nam je u genima, iako ne obraća naročitu pažnju na nas. Brisel nas ucenjuje i gleda kako da nam, mic po mic, konačno otme Kosovo i Metohiju. Evropa je američka kolonija, ona nam je, pod vođstvom svog mentora, u poslednja četvrt veka nanela mnogo zla, štete i nepravde. Moramo trpeti i biti svesni svega, ne zaboravljati, ne zavaravati se. Rusija je velika majka, ona gleda svoja posla, pa se i nas ponekad seti. To smo što smo, tu smo gde smo, osuđeni na sebe i na svoju istoriju. Upućeni na mudrost, i na borbu, borbu za opstanak.

 

Za poslaničkog kandidata u Malom Mokrom Lugu odredio me je Đinđić, nije imao nikog drugog pri ruci, trebalo je pokriti 250 biračkih mesta, mnogo glasačkih kutija a malo ljudi, bar u onom času. Imao sam, kao pisac, nekakvo ime u javnosti, i on se ponadao da će to, bar ponekog, privući. Dobio sam osam odsto glasova, bolje nisam ni očekivao. Izlepili su postere sa mojom slikom po varoši, i sin jednog mog prijatelja pitao je svog oca: "Zašto je čika Mića izlepio svoje fotografije po banderama?" Kad sam to čuo, postideo sam se, ali u životu ima i većih bruka. Pametno dete, pomislilo je da sam poludeo

 

Šta biste vi kao neko ko od 1984. živi i radi u Parizu poručili srpskoj omladini? Da ostaju u zemlji ili da krenu vašim stopama?

Neka ostane tamo, ako ikako može. Moje iskustvo je netipično, ja sam pisac, moja domovina je radna soba, polje delovanja jezik i sećanja na rodnu zemlju. Nisam se ni za pedalj udaljio od nje. Svake godine provedem po dva-tri meseca u rodnom selu, u Šumadiji. Živim kao vodozemac, malo na kopnu, malo u vodi, u Francuskoj i u Srbiji, najviše sam sa sobom, u sebi. U bekstvu, bežim iz zemlje i bežim u nju. Nisam nikuda pobegao, samo sam se sklonio. Malo je onih koji uspevaju da uistinu raskinu sa zavičajem, koje je usrećilo eventualno poboljšanje materijalnog položaja.

Moja deca su rođena u Francuskoj, a mlađi, Borislav, nosi majicu na kojoj piše "Srbija". Ko ne mora, nek ne napušta rodni kraj. Valjda će i tamo jednog dana krenuti nabolje.

 

Ako je, kako tvrdite, jezik najveće umetničko delo našeg naroda, šta je onda naše najveće nacionalno delo? I koje su za vas nacionalne institucije?

Akademija, Matica srpska, Srpska književna zadruga, narodna književnost, Srpska pravoslavna crkva, nekoliko muzeja i pozorišta, krsna slava... Ima se šta čuvati i negovati, nismo tikva bez korena.

 

Živite u Parizu, ali ne kupujete njihovu štampu još od bombardovanja Srbije zbog bunta protiv tog čina. Kako vam izgledaju srpski mediji?

Stranu štampu sam prestao uzimati u ruke zbog uvreda i laži kojima nas je zasipala. Oni da me vređaju, a ja da im za to plaćam, ne ide. A i inače, laž je dosadna zabava, sve sam novine zauvek "pročitao", u prenosnom značenju te reči. Kad sam u Srbiji, uzimam Politiku, po navici. Ni ona nije bogzna šta, ali bar je stara i ume kadikad da me prijatno iznenadi. Obrukala se kad je krenula da oponaša Njujork tajms, seckajući sebe na tematske celine. Tada je ukinula i međuratni dodatak za decu... Šteta.

Ostale listove ne poznajem. Smotrim, u kiosku, poneki naslov na prvoj stranici i to mi je dovoljno.

 

Kako izgleda vaša lista pet najvećih srpskih pisaca?

Ima ih više od pet, i tu neću biti originalan ako navedem Vuka, Njegoša, Andrića, Crnjanskog, Boru Stankovića, Lazu Kostića i tako dalje, u tom pravcu. Ima ih i biće ih, jedino nas jezik, pomalo, služi.


Ukupno komentara: 9



Sva polja su obavezna.



Lune
15.10.2016 - 20:06
milan.cv@gmail.com
Hm,hmm...ali, cika Mico, mi ne zivimo u \"samoupravljanju i kuci cveca\", mi zivimo pod \"disidentskom novom klasom koju treba izdrzati\"..kako je to definisao \"borac i disident\"..Milovan Djilas. Sa, specijalitetima, cika Ive u kafani u Francuskoj 7
Зоран Николић (Ваљево)
16.10.2016 - 21:56
Господин Песник
и када умно чувство у стих освештава, српски домаћин и европски мудрољубац кад политичку и световну слободну риму саздава тек да истина и савет буде...Српски песник који Србију воли, слутњу и обрис Завета Лазаревог у поезији својој словесно словослагао, праведно је, но корисно није, у памћења тканицу и митологему српску уплести Данојловићево поетско предиво...
Radmila
20.10.2016 - 09:39
Melem
Ovaj intervju je melem za dusu. Trebalo bi da ga procitaju oni koji pisu, ali i slede, svoje političke programe. Hvala redakciji.
sneyana
25.10.2016 - 16:26
Valjda će biti..............
Nije dovoljno nositi majicu, uz svo poštovanje Danojlicu kao piscu.
Filip
28.10.2016 - 21:56
Nacionalizam
Šta reci, gos. Danojlić veliki srpski nacionalista, ne voli zapad, ne kupuje njihove novine, a tamo živi više od trideset godina, nego se ti lepo vrati u tvoju Šumadiju i tu mogu da se pišu knjige, a još Josip Broz ( koga ti ne voliš ) vam je izgradio puteve i osvetlio sela,(za razliku od kralja koji vas je ostavio u blatu ) .
ex yu
30.10.2016 - 17:55
Srpski nacionalista koji udobno živi u Parizu
O Milovanu Danojliću nemam neko visoko mišljenje. U ovom interbjuu sam dobio od njega više nego što sam očekivao. Ipak sve to na kraju nije za prelaznu ocenu.
Lune
07.11.2016 - 13:38
Rakovica..?
Hm,hmm..biti,protiv samoupravljanja, a kandidovati se u radnickoj Rakovici, opstini \"proletarijata i polutana\",nije bila njbolja oluka, mozda ste precenili vasu popularnost, ili disidentske kvalitete, za tu \"klasu\" u klanom dustvu ?
Lune
07.11.2016 - 13:39
Ustav..?
Slepo gazci, Titovim korakom, utvrdjeno je, da caruje nacionalizam pa i elementi nacizma, i, dato je \"voljno\"..tu mrznju, vucemo i dan danas, sa ostatcima Drugog \"velikog rata\", i tu nebi pomogao ni onaj,ni neki drugi ustav. Posle \"one diktature\", kakva bi to trebala d bude dikttura, da zadrzi \"Crnu Goru uz Srbiju\"..o drugima da ne govorimo. Veliko trziste, sveli smo na buvlje pijace \"u ime boga\".
Petar Kralj
20.11.2016 - 08:30
Dosada
Ovaj gospodin koji živi u neodredjenom ponoru izmedju Francuske i Srbije, već decenijama presipa iz šupljeg u prazno o sudbini Srbije i njenoj prošlosti. Izgleda da mu je to profesija, zvanje ili apostalat kojom osrednja deca ili nedaroviti ljudi sami sebi podižu postament nekakve važnosti, uvaženosti i samoneophodnosti. Bolje bi mu bilo da igra šah na Kalemegdanu ili da prodaje kestenje po Parižu. Netalentovanom piscu ni sapun ne pomaže.