Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Polder sofa ili priča o toleranciji

Sve što smo stariji radije se držimo poznatog i sigurnog. Ne ispuštamo iz ruku svoje titule, navike, stavove, lovorike. Nismo spremni da promenimo prašak za veš, a kamoli uverenje. Što je sigurno -- sigurno
Piše: Jasminka Petrović
Datum: 29/02/2016

Zahvaljujući darežljivosti naše drage prijateljice Vesne, moj suprug i ja obišli smo Holandiju, uzduž i popreko. Ne samo da nam je ustupila sobu, frižider, kišobrane, bicikle i mape, Vesna nam je organizovala dvonedeljni kulturno-turistički program od jutra do sutra. Razrogačenih očiju upijali smo sve što smo videli, od klasičnog slikarstva do savremenog dizajna. Zavirivali smo u vetrenjače, obilazili bašte s organskim zasadima, šetali uskim ulicama i peščanim plažama, hranili se živim haringama, slikali se na mostovima, mahali kraljici u zlatnoj kočiji, zabavljali se interaktivnim muzejskim postavkama i detinje zurili u oblake na obalama Severnog mora. Vetar i kiša nam nisu smetali, naprotiv, osećali smo se holandskije od samih Holanđana. Tih dana sve se uklapalo kao polder sofa.

Holandska dizajnerka Hela Jongerijus gostovala je na Beogradskoj nedelji dizajna još 2007. godine. Tada je predstavila sebe i svoj rad. „Polder sofa -- to je Holandija! Bolje rečeno, njen pejzaž. Ne onakav kakav bi mogao da bude, kakav bih ja želela, nego pravi, kakav uistinu jeste", rekla je. Hela stvara predmete koji su novi, drugačiji, provokativni. Bez obzira da li se radi o keramici, tekstilu, visokorafiniranoj plastici ili nameštaju, ona kombinuje tradicionalne zanatske tehnike i vrhunska tehnološka dostignuća. Sva njena pitanja su otvorena, svi njeni odgovori privremeni. Poštuje nesavršenost, pa joj se poneki radovi pojavljuju kao polugotovi proizvodi. Ustajem od kompjutera. Ta njena sloboda u stvaralaštvu nagoni me da hodam po stanu u svim pravcima. Hela se ne plaši da bude drugačija, nema autocenzuru. Ne misli da je genije, ali se ne posipa pepelom. Smatra da je deo beskrajnog procesa. Ona poštuje korisnika i ostavlja mu prostor da se pridruži njenom istraživanju. Prepoznajem da su ova načela podjednako važna i za dečjeg pisca. Ako ja nisam slobodna, kako će biti slobodni moji čitaoci? Žurno se vraćam kompjuteru u želji da saznam šta je dalje bilo. Godine 1993. Hela Jongerijus otvara dizajn studio u Roterdamu i radi sa deset zaposlenih sve do 2009. godine, a tada se seli u Berlin. „Želela sam da budem sama. Jedino u samoći mogu da saznam gde su granice mog talenta. Želela sam opet da budem pionir, autsajder, neko koga ocenjuju prema radu, a ne po imenu i lovorikama iz prošlosti."

Stajem na prozor i gledam niz ulicu. Odsutno pratim prolaznike. Pokušavam da zamislim roditelje Hele Jongerijus. Čemu su je učili kad je bila mala? Koje priče su joj pričali? Kako su joj razvili samopouzdanje? Decu je teško zadržati na stolici. Radoznalost i nesavršenost stalno ih nagone da budu u pokretu. Ako nemaju mogućnost da skakuću, onda se vrpolje u mestu. Sećam se da je tako jedan dečak na nekoj radionici iz čista mira ustao i počeo da trči ukrug. Odmah su mu se pridružili i ostali. Cerekali su se i jurcali i nije bilo šanse da nastavimo s radom. Odrasli na radionicama, naprotiv, ne vole mnogo da se kreću ni kroz prostor, a ni kroz maštu. Sve što smo stariji radije se držimo poznatog i sigurnog. Ne ispuštamo iz ruku svoje titule, navike, stavove, lovorike. Nismo spremni da promenimo prašak za veš, a kamoli uverenje. Što je sigurno -- sigurno. Međutim, ako ne pristajemo na promene, kako ćemo razumeti mlade, kako ćemo ih ohrabriti da naprave svoj izbor? Vraćam se za kompjuter.

Reč "polder" označava zemljište koje leži ispod nivoa mora, jezera ili reke. Nastaje tako što se oko močvarnog tla grade nasipi, a suvišna voda se ispumpava i odvodi kanalima. Često se govori da su Holanđani oteli zemlju od mora i načinili je plodnom. Teškom mukom su došli do čvrstog tla i verovatno zato imaju veće poštovanje prema zemlji nego neki drugi narodi. Odbrana od vode uticala je na pojavu prvih demokratskih institucija još pre 400 godina. Holanđani su počeli da se udružuju, prave nasipe, podižu vetrenjače za ispumpavanje vode iz oranica. Priroda ih je naučila da budu složni ukoliko žele da im noge budu suve. S vodom nema šale, u Holandiji to znaju i mala deca. Kad voda krene da nadolazi, već je kasno.

Hela Jongerijus pronašla je inspiraciju za svoju sofu u holandskom polderu viđenom iz ptičje perspektive. U pitanju je jednostavna forma, koja asocira na red i skromnost. Svaki jastuk je različit po boji, veličini, obliku i materijalu. Ako su mebl-štofovi u nijansama zelene boje, onda se radi o poljoprivrednim usevima. Žuto-zlatne boje ukazuje na pejzaže uz more, a jarkocrveni koloriti podsećaju na polja s lalama. Polder sofa je urađena po meri čoveka. Skladno se prožimaju tradicionalno i moderno, ekološko i estetsko, telesno i duhovno. Hela ne poštuje simetriju, ona uvažava bogatstvo različitosti. Polder sofa objedinjuje različite elemente na jednostavan i suptilan način, baš kao što visoko razvijena društva pružaju jednake šanse svakom pojedincu.

Odlazim u kuhinju i kuvam kafu. Dok čekam da provri voda, prisećam se jednog istraživanja među srednjoškolcima u regionu. Na pitanje "Čega se bojiš?", mladi odgovaraju -- "Da budem različit od ostalih". Taj strah ih tera da se ponašaju kao kameleoni: da slušaju istu muziku, objavljuju iste poruke na društvenim mrežama, navijaju za iste sportske klubove i na isti način mrze sve one koji se razlikuju od njih. Nije lako biti odbačen iz društva zbog drugačije nacije, vere, seksualnosti ili frizure. Uneskova definicija kaže nešto sasvim suprotno -- tolerancija znači biti slobodan, držati se svojih uverenja i prihvatiti da se i drugi drže svojih. Ljudska bića su prirodno različita u svojim nastupima, govoru, ponašanju i vrednostima. Svaki čovek ima pravo da živi u miru i da bude kakav jeste. Različito ne znači lošije, već drugačije.

Spuštam šoljicu s kafom pored kompjutera. Pokušavam da izvučem neki zaključak. Holandski narod je zbližila nevolja. Poslednja poplava dogodila im se 1953. godine. Odnela je na hiljade ljudskih života, stoke, kuća. Tada je rečeno: „Nikad više". Holandija važi za liberalnu zemlju. Legalizovani su abortus, prostitucija i eutanazija. Dozvoljena je upotreba određenih vrsta narkotika. Holandija je prva zemlja na svetu koja je uvela istopolne brakove. Holanđani nisu srušili spomenike antifašizma i nisu zaboravili Anu Frank. Postoji uverenje da je ovaj narod prve lekcije o toleranciji naučio pre nekoliko stotina godina kada je počeo da trguje po udaljenim zemljama. Holanđani su se tada susretali s različitim ljudima, njihovim kulturama i običajima. Vrlo brzo su shvatili da će im poslovi propasti ako počnu da kritikuju klijente zbog drugačijeg izgleda i morala. Otpijem gutljaj kafe. Svaki narod je priča za sebe. Ljudi mogu da budu ovakvi ili onakvi. Niko nije ni najbolji, ni najgori. I svako ima svoj trenutak kada kaže: "Nikad više". Ali taman kad pomislimo da je došao kraj i da nema dalje, sasvim iznenada ćemo otkriti neki novi stih, oblik, boju, zvuk, polder sofu ili poruku u mobilnom: "Dragi Petrovići, jedva čekam da dođete. Ponesite lepo vreme, a peškire i papuče imate kod mene. Voli vas vaša Vesna."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.