Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Ples oko smrti

Čemu danas učimo decu? Da se smrt događa daleko od nas, u bolnicama, da ožalošćeni ne moraju da prate sanduk do groba, da više ne viđamo mrtve. Ili ih, s druge strane, viđamo konstantno...
Piše: Umberto Eko
Datum: 28/02/2016

Ples oko smrti

Ilustracija: Mina Rakidžić

Magazin Litteraire, mesečnik iz Francuske, posvetio je nedavni broj jednoj temi: kako se književnost odnosi prema temi smrti. Pročitao sam ga sa zanimanjem, ali na kraju sam ostao razočaran. Neki od članaka možda su se dotakli ideja sa kojima nisam bio upoznat, ali su na koncu samo ponavljali već poznatu poentu: da se, zajedno sa obraćanjem ideji ljubavi, književnost uvek obračunavala sa konceptom smrti. Članci su navodili prisustvo smrti i u narativima iz prošlog veka i pregotskoj literaturi, ali su mogli takođe da citiraju i grčku mitologiju -- možda Hektorovu smrt ili Andromahinu tugu -- ili patnje žrtava u mnogim srednjovekovnim tekstovima. Da i ne govorimo o činjenici da istorija filozofije počinje sa premisom najfundamentalnijeg od svih silogizama: "Svi ljudi su smrtni."

Možda je problem ukorenjen u činjenici da ljudi danas čitaju manje knjiga nego što su to činile prethodne generacije. Ali, šta god bio razlog, izgubili smo sposobnost da se pomirimo sa smrću. Religije, mitologija i drevni rituali činili su smrt možda ne manje strašnom, ali makar poznatijom. Kroz velike ceremonije sahrana, kroz kuknjavu tužnih i kroz velike mise sa rekvijemima, navikli smo se na koncept smrti. Pripremile su nas za njega propovedi o paklu, i sećam se da sam i kao dete čitao delove "Pratioca mladih" koji su se bavili smrću.

Taj tekst, priručnik za molitve koji je uredio devetnaestovekovni sveštenik Don Bosko, bio je podsetnik da ne znamo gde će nas i kada smrt uzeti -- u krevetu, na poslu, na ulici; sa moždanim udarom, groznicom, sa zemljotresom ili nečim potpuno drugim. U tom trenutku osetićemo kako nam se glava zamračuje, oči će nas zaboleti, jezik odebljati, vilice se zatvoriti, grudi će nam otežati, krv će se zalediti, naše meso će se potrošiti, naše srce biće probodeno. Odatle i potreba da se uvežbava ono što je Don Bosko nazvao "Vežbom za srećnu smrt":

"Kada mi moja nepokretna stopala kažu da se moje bivstvovanje bliži kraju... Kada moje utrnule ruke ne mogu više da te grle, o moje dobro raspeće, i uprkos svemu dozvoliću ti da legneš na krevet mojih patnji... Kada su mi oči zamagljene i prepadnute strahom od nadolazeće smrti... Kada moji bledi obrazi izazovu saosećanje kod prolaznika, i kada moja kosa, vlažna od znoja, objavi bliskost moja kraja... Kada moja mašta, preplavljena zastrašujućim fantazijama, uroni u samrtni ropac... Kada izgubim moć da kontrolišem sva svoja čula... Milostivi Isuse, smiluj se na mene."

Neko bi mogao da kaže da je ovo čisti sadizam. Ali čemu danas učimo decu? Da se smrt događa daleko od nas, u bolnicama, da ožalošćeni ne moraju da prate sanduk do groba, da više ne viđamo mrtve. Ili ih, s druge strane, viđamo konstantno -- izudarane, upucane, dignute u vazduh; kako padaju na dno reke sa stopalima utisnutim u beton; kako leže beživotni na trotoaru, kako im se glave kotrljaju po putu. Ali to nismo mi i to nisu naši voljeni; to su samo glumci.

Smrt je spektakl -- i u filmovima i na televiziji, ali i u realnom životu. Proždiremo vesti o mladoj devojci koja je silovana i ubijena, proždiremo vesti o žrtvama serijskog ubice. Ne želimo da vidimo izmučena tela, jer bi nas to podsetilo na stvarne smrti. Umesto toga, vidimo uplakane prijatelje kako donose cveće na mesto zločina ili pale sveće. Ili, još više sadistički, vidimo novinare kako kucaju na vrata ožalošćene majke da je pitaju kako se "osećala" kada je čula da joj je ćerka ubijena. Smrt se prikazuje samo indirektno, kroz slike prijateljstva i majčinskog bola, koje nas pogađaju manje.

Smrt je uglavnom nestala iz našeg neposrednog horizonta iskustva. Posledica toga je da će većina nas biti mnogo uplašenija kada dođe vreme da se suočimo sa onim što nam je bila sudbina od samog rođenja -- sudbina s kojom su se mudriji ljudi mirili ceo svoj život.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.