Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Patrik Beson: Finale SP sam pratio u Beogradu, baš kao i 1998. Ali tada Srbi nisu navijali za Francusku

Srbi tada nisu navijali za „plave", jer je Francuska malo pre toga bombardovala Republiku Srpsku, a slična se sudbina spremala i Srbiji
Piše Patrik Beson (Le Point)
Datum: 12/08/2018

Patrik Beson: Finale SP sam pratio u Beogradu, baš kao i 1998. Ali tada Srbi nisu navijali za Francusku

Profimedia

U Beogradu, fan zona je bila u bašti i u ogromnoj dnevnoj sobi Ambasade Francuske, beloj građevini koja se nadnosi nad Savom, nadomak jednog od najlepših parkova na svetu - Kalemegdana. To je stara turska tvrđava koju je sagradio jedan Švajcarac, melanž duha pokoravanja i slatkog života. Mnogi Srbi oba - ili tri? - pola izgubili su tu nevinost, jer se, za razliku od Luksemburškog parka, Kalemegdan noću ne zatvara, niti ima bilo kakva vrata. To je originalnost ove tvrđave: ona je širom otvorena.

Ambasador Frederik Mondoloni i njegova supruga Ana baš su se potrudili: piva i vina koliko ti duša hoće, i prijateljska usluga, jer Srbi i dalje veruju da konobari moraju da se smeše. Šampanjac je potekao kada se oglasio poslednji zvižduk argentinskog sudije. Sem An-Sofi i mene, tu je još samo jedna osoba koja nije vrištala od radosti kada su „plavi" pobedili Hrvatsku, ali neću vam reći ko je to. S obzirom na trenutno stanje uma naših sunarodnika, ona bi mogla da izgubi posao, a možda čak i starateljstvo nad decom.

Bilo je leto 1998. kada sam bio u Beogradu, mada ne u ambasadi: ona je bila zatvorena, ili je makar bila zatvorena za one koji su podržavali Srbe. Sećam se da sam šetao sa marksističkim filozofom Mladenom Kozomarom po tihim, praznim ulicama nakon meča Francuske i Brazila. Srbi nisu navijali za „plave", jer je Francuska malo pre toga bombardovala Republiku Srpsku, a slična se sudbina spremala i Srbiji.

Pijuckajući ambasadorov šampanjac kojeg je bilo u izobilju u tom malom parčetu Francuske, govorio sam sebi: kako bi dobro bilo, prijatno, nežno, ironično pa čak i puno zadovoljstva živeti u nekom svetu u kom, ni u jednim okolnostima, ljudi ne bi slavili pobedu, ma kakva ona bila. Je li potrebno da naš svakodnevni život bude ispunjen razočaranjima, tugom, teskobom, kajanjem, sramotom, rečju porazima, da bi jedan pozitivan rezultat u fudbalu protiv jedne male centralnoevropske države uronio milione ljudi u takvu ekstazu. Priznajem da mojim hrvatskim korenima nije stran takav rezon.

Na poluvremenu razgovaram sa Vladimirom Veljkovićem. On je jedan od mladih Srba rođenih u inostranstvu, koji su uspeli u Evropi i sada su došli da uspeju u Srbiji. Oni rade u advertajzingu, oni su bankari, oni se bave tehnologijom, keteringom: nonšalantni plejboji koji obavljaju svoje poslove na smartfonu dok šetaju decu po nebrojenim beogradskim baštama. Ovde nalaze ono što se ne može naći ni u jednom glavnom evropskom gradu: mir. Beograd je, kaže mi Vladimir, kao Berlin, samo manji, više kul i jeftiniji. Škola je blizu, bioskop odmah pored. Prodavnice su kao crkve, otvorene čak i nedeljom. Vladimir vodi pet suši restorana u Beogradu, pod imenom „Go". Naterao je Srbe, koji jedu samo meso, da zavole presnu ribu. Veliki i neobjašnjivi uspeh, kao i mnogo stvari ovde.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.