Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Ovo nije polemika

Umesto primedbi na Veljkov tekst - kojih nije da nema - nadovezaću se na jednu stvar oko koje se slažemo. Verujem da ga neki nazivaju "žutim" i "izdajnikom", a neki "četnikom" jer se i sam suočavam sa sličnim reakcijama jednoumnih tumača naše stvarnosti
Piše: Vladimir Kecmanović
Datum: 27/05/2016

Ovo nije polemika

Pre koju godinu je mog druga i koautora Deksu Stojiljkovića i mene jedan novinar koji se samoproglasio književnim kritičarem - a koji je, by the way, u međuvremenu, na opštenarodnu polzu, prestao da se bavi i "književnom kritikom" i novinarstvom, e da bi, iz "višeg interesa", avanzovao u državnog službenika ili državnog funkcionera nižeg ranga, nisam siguran kako mu se nameštenje tretira - optužio da ga "mučki" napadamo u medijima, po principu dvojica na jednoga.

Odgovorio sam mu da polemika nije tuča, pa da brojčana prednost jedne strane u toj disciplini ne igra bitnu ulogu.

Dosledno tome, nisam protestovao što se u moju polemiku sa Brankom Rosićem uključio Veljko Lalić - naprotiv, radovalo me je.

Samo, kada je u prošlom broju Veljko proglasio kraj polemike, pade mi na pamet da nije okej što sebe i Rosu - jesu njih dvojica kolege iz redakcije, a ja tek spoljni saradnik, ali ipak - tretira kao jedan subjekat. Jer bi, samo ako se stvar posmatra tako, bilo ispravno da polemiku koju sam, komentarišući Rosin intervju ja započeo, Veljko završi.

Drugu polemiku je, naime, započeo Veljko, a ne ja, pa bi bilo korektno da mi se da završna reč.

Ali, budući da mi je druga strana u polemici i honorarni šef - i pri tome sam u toj priči honorarac ja, a ne on - nema mi druge nego da prihvatim ad hoc ustanovljena pravila igre, sve sa puštanjem mog teksta i Veljkovog odgovora u istom broju, što se baš i ne uklapa u najbolje tradicije žurnalizma. Mada, opet, što jest - jest, moj odgovor na njegov uvodnik jeste duži no što pravila nalažu, kao što je i Veljkov odgovor na njega - ako ne računamo tekst iz arhive - kraći od mog. Tako slučaj možemo da podvedemo pod onu: Što izgubiš na mostu, dobiješ na ćupriji (koja ne mora nužno da bude ona na Drini).

Ovo što ću da kažem, dakle, nije polemika jer ću se, umesto primedbi na Veljkov tekst - kojih nije da nema - nadovezati na jednu stvar oko koje se slažemo.

Verujem, naime, da ga neki nazivaju "žutim" i "izdajnikom", a neki "četnikom" jer se i sam suočavam sa sličnim reakcijama jednoumnih tumača naše stvarnosti, u koje spadaju i etikete bivšeg novinara i bivšeg turbopatriote s početka ovog teksta. To je, valjda, tako zato što i sam u novinama pišem, a tu te od kontradiktornih etiketa može spasti samo ako si jednoumniji od najjednoumnijih, u kom slučaju te nalepnice opet neće mimoići, ali će, svakako, biti manje kontradiktorne.

Kao što nisam rekao da je napisao kako je "evropski život vredniji od hiljadu neevropskih", nego da to iz logike njegovog teksta kao krajnja konsekvenca proizilazi, stvarno mi nije padalo na pamet da Veljka nazovem "žutim Veljkom" - ne samo zato što polemišem sa idejama, a ne sa ljudima, nego i zato što takve kvalifikacije nemaju nikakvog smisla.

I sam volim da razgovaram i da se družim sa ljudima različitih stavova i verujem kako mi se stavovi ne uklapaju u unapred izlivene kalupe.

Ali se nadam da, uprkos tome, ne gubim "svoju stranu".

A to je, biće, zato što, iako se trudim, ipak nisam novinar.

 

U nastavku pročitajte i prethodne tekstove iz ove polemike

 

Veljko Lalić

Odgovor o Aliji (Đerzelezu)

 

Ispalo je dobro što je Kecmanović prošle nedelje poslao duplo dužu kolumnu (očigledno ga rasprave inspirišu) pa smo morali da je odložimo za ovaj broj u kome konačno možemo da stavimo tačku na ovu raspravu.

Istina je da u novinama najviše volim polemike, da mi je i ova bila simpatična, dok nije prerasla u kafansku raspravu ("A ono kad si ono rekao..."), kao i za mene neverovatnu optužbu da sam napisao da je "evropski život vredniji od hiljadu neevropskih".

Kecman se seća moje kolumne koju puštam (integralno), i u kojoj naravno piše sve suprotno. Ali zanimljivo je zašto se toga tako seća. Da li me stvarno doživljava kao evrofanatika (verovatno mu je glupo da me baš nazove Žuti Veljko), pošto me ova žuta Srbija, na primer, najviše zbog tog teksta u kome kažem kako muslimani imaju prava da vode ovaj rat, često naziva četnikom.

Oni obrazovaniji, makar što ja znam, često me smatraju za čistog izdajnika pošto sam pisao knjigu o knezu Pavlu, što je dobro dok me ne nazovu fašistom, kao kneza zbog Trojnog pakta koji je u njegovo ime potpisao Ivo Andrić.

Ume to i da se pojača pred obeležavanja velikih pobeda u Drugom svetskom ratu, kada mnogi, slaveći svoje pobede, slave to kao vrhovni dokaz da su bili u pravu. Ko kaže da gubitnik ne može da bude u pravu? Zar nije Hitler zgromio Francusku, čak stigao do predgrađa Moskve koja je s njim pre toga imala pakt o nenapadanju.

Sve to, ipak, meni ulazi u sferu naručivanja četničkih i partizanskih pesama, a ne ozbiljnih rasprava. Ili ozbiljnih novina.

Novinarski problem jeste što čovek mora da se drži po strani, pa vremenom i izgubi svoju stranu. Ja stvarno uživam jednako kod Dobrice Ćosića, Latinke Perović, Mila Lompara ili Vesne Pešić, pa se sav začudim kad mi neko posle toga pošalje poruku -- još samo XXX da pustiš.

Novinarski posao je da pokrije sve opcije, od kolumni do sagovornika. I to je nekad (životna) prednost, ali nekad i usud zbog kojeg nekome izgledate kao uobraženi čovek koji se stavlja van situacije, ili pokvareni analitičar kome je svejedno koga će da savetuje.

To i jeste posao novinara. Verujem da svi mogu manje-više da pogode za koga glasam, ali to stvarno nema nikakve veze s novinama koje uređujem, i u kojim su mi najbliži saradnici s totalno druge strane. Ako nešto za sebe mogu otvoreno da kažem (otvoreno u smislu da sam ja siguran u to), onda je to da sam antikomunista, iako bi me moji prijatelji u Americi često, kad pričamo o besplatnom obrazovanju i zdravstvu, nazvali komunistom.

Zato obožavam što izdajem najlevičarskiji časopis na svetu -- Mond diplomatik, kao i najliberalniji -- Njujork tajms. Ovog vikenda imao sam sreću da provedem vreme s jednim od najvećih levičarskih intelektualaca na svetu. Bio je Serž Alimi na našoj konferenciji, koja je nekim novinarima ili onima koji bi to da budu bila dosadna, a ja sam ga još zadržavao na ručkovima satima posle toga.

Ne dolazi vam jednostavno svaki dan u goste čovek takvog intelektualnog gabarita. Mogao bih satima da pričam šta sam sve od njega zapisao, ali jedna stvar mi je u sećanju ovim povodom. Sedeli smo na ručku u jednom širem društvu kad mu je jedan kolega sav srećan rekao kako se trudi da piše "o pozitivnim primerima".

Alimi se šokirao:

"Izvinite, ali šta znače pozitivne priče?! Ili negativne. Zar uloga novinara i pre svega intelektualaca nije da pišu i govore istinu?"

Tamo nije bio Kecman. A trebalo je...

 

"Sporni" uvodnik

Terorista iz mog sokaka

Da postavimo nekoliko činjenica na početku: karikaturisti Šarli ebdoa nisu nikoga ubili! I zato su braća Kuači mogla da ih tuže sudu, da prestanu da ih čitaju, ili da im nacrtaju istu takvu karikaturu. Ništa drugo nisu smeli da urade. Ni braća Kuači, ni ovi mali teroristi iz našeg sokaka, koji se poslednjih dana takmiče u "alikanju" i pronalaženju opravdanja za strašni masakr u Parizu.

Šta je tu "ali"? S koje to visine aličete? Zar stvarno još nekoga zanima da li ste Šarli ili šarlatani? Zašto nikad ne proverite svoj stav pre nego što ga teatralno pljusnete u javnost? Zar vam nije bezveze da se zezate nad sudbinom vaših kolega koje su teroristi streljali na kolegijumu na početku 2015? Kako vas nije sramota od sopstvene dece? Kako vam nije jasno da će vas se deca stideti za 20 godina ili da ćemo svi živeti u fašizmu?

Otkud vam potreba da dođete na sahranu nevinih ljudi i da tu aličete, izvlačite paralele... Kao da govorite roditeljima ubijenih: "Ovo je strašno, ali sećate li se kako se vi niste potresli kada je meni umrla mama." Da je normalna situacija, neko bi vas odavno poslao kod tri mame... Ali, to je razlika između pristojnog sveta i primitivizma.

 

Ovo je rat civilizacija koji će posebno teško da se vodi u društvima civilizacijski podeljenim kao naše. O tome je, uostalom, pisao Semjuel Hantington, predviđajući rat tri civilizacije: zapadne, islamske i kineske. Svoje delo započeo je u Sarajevu 1994. na tromeđi druge tri civilizacije: zapadne, istočne i islamske, iako nije doduše do kraja izvukao razliku između zapadne i pravoslavne civilizacije. Nismo ni mi sami.

Mi se više ne razumemo. Ne slušamo. Ne pratimo. Mogao sam u glavu da vam gađam ljude koji će imati potrebu da vređaju Francuze na njihovom sprovodu. Mogao sam da se kladim kako će odjednom lažno da se zabrinu za Nigeriju, Siriju. Znam da ni oni sami ne znaju šta bi sad bilo rešenje? Da se okupira Nigerija, ili da se ostavi da sama to reši? A za šta ste u Siriji? U Ukrajini? Je l' dobro ako okupira brat Rus, ili Kinez?

Svet je postao Tviter, skučeni prostor malog broja prijatelja u kojem svi zauzimaju stav o temama koje ne poznaju. Iskrivljena slika generacije koja komunicira sama sa sobom.

No, ajmo opet redom. Šta je najveća civilizacijska vrednost modernog doba? Šta je glavna pouka Drugog svetskog rata? Nema agresije!

Dakle, agresija može da se koristi samo kako bi se zaustavila neka druga agresija. Ako kreneš na Moskvu zato što si umislio da si iznad Moskovljana, Moskovljani će da ti sruše Berlin, a ako godinama zasipaš fau bombama London, onda će da nestane Drezden. Fair enough.

 

Tu je naše osnovno nerazumevanje nedostatka empatije prema Srbima devedesetih. Jer, koliko god je taj rat bio nepravedan (18 na jednog), nelegalan (bez odluke SB UN), to je ipak bio rat. Kao karikaturista Šarli ebdoa mogli ste da budete na našoj ili na njihovoj strani. Da poverujete Albancima ili Srbima. Da imate neka saznanja ili da ih nemate.

Problem u Iraku je što ne možete da birate stranu. Tamo nije bilo nikakvog nasilja, nikakvog rata pre nego što ih je Amerika napala -- drugi put. Nije bilo ni oružja za masovno uništenje. Dakle obična pljačka, varvarizam. Zločin protiv kojeg je prvo ustala Francuska.

Tu leži najveći problem s muslimanskim svetom. On je u pravu. Braća Kuači imala su razlog, ma koliko on bio poremećen, da napadnu neprijatelje islama. Promašili su državu, ubili civile umesto vojnika. Ali, koji razlog imaju naše "Alije"? Osim da nas trajno udalje od zapadne civilizacije. I to ne na Istok koji je druga strana iste medalje (priznao je to na kraju i Hantington). Već na Orijent! Ono na šta naša pravoslavna braća cupkaju na proslavi Srpske nove godine.

Ćeri moja, "Aliji" da l' da te dam?

To je naš rat civilizacija...

 

 

Vladimir Kecmanović

ODGOVOR O ČARNOJEVIĆU

Za razliku od mog druga Rose, nalazim da je i simpatično i korisno kada ljudi koji pišu u istim novinama tu i tamo polemišu. Očigledno je da moje mišljenje, mada to eksplicitno ne kaže, deli i naš glavni urednik Veljko Lalić, koji mi je u prošlom broju posvetio još jedan uvodnik.

Istina, našlo se u tom uvodniku prostora i za Aleksandra Vučića, ali ja sam, definitivno, „izdominirao".

Otkud Vučić i ja u istom tekstu? Ispada - otud što ni jedan ni drugi ne razumemo šta Veljko hoće da kaže jer je Vučić pogrešno shvatio da podržava ulazak koalicije DSS-Dveri u parlament, a ja da ne voli Bosnu i Andrića.

Što se ovog prvog tiče - osim što osećam potrebu da napomenem kako sam, pišući tekst za prošli broj Nedeljnika, izneo tvrdnju da će pomenuta koalicija ući u Skupštinu, što se do izlaska tog broja i desilo - ne bih ulazio u tumačenje Vučićevog i Lalićevog komunikacionog šuma. Ali, ako je Lalić u pravu da ga je Vučić pogrešno shvatio, analogija s mojim slučajem je obrnuta - nisam ja pogrešno shvatio Veljka, nego Veljko mene.

Nisam rekao da Veljko Bosnu i Andrića ne voli jer to ni on nije rekao, rekao sam da ga se Bosna i Andrić nešto baš i ne tiču jer je on rekao i ponovio da mu Andrić baš i ne leži, a da Bosnu ne poznaje, pa ne vidim šta je u mojoj interpretaciji sporno.

Onaj dobri švedski granični službenik o kom sam pisao, opet, nije bio srpskog, nego bošnjačkog porekla, što sam u tekstu jasno stavio do znanja. E sad, slažem se da je većina Bošnjaka srpskog porekla - ako je Veljko na to mislio - ali to je nešto što ni Bošnjaci mnogo manje šovinistički nastrojeni od Emira Hadžihafizbegovića ne vole da čuju, a pogotovo ne vole da budu nazivani Srbima, pa mi na pamet ne pada da ih iritiram, a Lalić kako hoće...

Poenta mog teksta, dakle, nije bila ta da će ti Srbin iz Bosne pomoći u tuđini, a Bošnjak neće, nego u tome da će ti dobar Bošnjak - kao, recimo, onaj Žiletov i moj na švedskoj granici - pomoći, a loš - kao, recimo, Emir Hadžihafizbegović - neće. I da ti dobar Bošnjak u „velikom svetu" postaje zemljak i brat, pa je već to dovoljan dokaz da je Bosna nešto što se tiče svakog Srbina i svakog Južnog Slovena, živeo u Srbiji, Švedskoj, u Americi ili na Islandu.

Nego, pošto smo, nadam se, bar donekle raščistili ovaj drugi šum u komunikaciji, dolazimo do suštinskog spora, koji je Veljko prilično precizno uočio, a koji je, čini mi se, zanimljiv jer je paradigmatičan za duhovno stanje našeg naroda iliti našeg društva - kako ko više voli - i u kom smo Lalić i ja, očigledno, reprezenti dveju škola mišljenja, što je mnogo bitnije od toga ko će kome duhovitije da spusti.

Veljko Lalić, naime, nalazi kako je problem sa kojim smo se moj drug Žile i ja suočili na stokholmskom aerodromu posledica srpskog javašluka, otelovljenog u neštampanju povratne karte, a da je „pomoć prijatelja" u liku dobrog Bošnjaka izraz tipično balkanske sklonosti obesmišljavanju procedure.

Ja, međutim, mislim da je taj problem posledica zapadnoevropskih duplih standarda i zapadnoevropskog licemerja jer povratnu kartu - koju, upravo zahvaljujući famoznom tehnološkom napretku, baš kao ni onu u jednom smeru, ne moraš da na aerodromu pokazuješ - na švedskoj granici niko ne bi tražio nekom Holanđaninu, a svakom Srbinu, svakom Bošnjaku, ali i svakom Hrvatu, svakom Poljaku, svakom Rumunu, Bugarinu i ostalim šatro ravnopravnim Evropljanima - bi.

Kao što mislim da dobri Bošnjak, skrenuvši kolegi pažnju da smo okej i da ne treba da se plaši kako ćemo u njegovoj državi ostati narednih nekoliko decenija, nije pomogao samo nama nego i njemu, i onim ostalim putnicima koji su čekali u redu, pa time i švedskoj državi kojoj nije u interesu da se na njenim graničnim prelazima pravi nepotrebna gužva.

Dok je naša polemika podstakla Veljka da pročita Andrićeve romane i moj Top - blagodarim na dobrom društvu - ja sam Veljkove tekstove čitao i pre ove polemike. Sećam se jednog, posvećenog napadu islamskih terorista na redakciju francuskih satiričnih novina, gde se razračunava sa domaćim mangupima koji zabijaju klipove u točkove „evrointegracija" time što podsećaju kako ceo svet bruji o užasnom ubistvu nekoliko ljudi u pariskoj redakciji, a gotovo niko se ne osvrće na masu ljudi koja svakodnevno gine po okupiranim arapskim zemljama.

Šta je tu sporno?

Sporno je, rekao je Veljko, što konačno moramo da se opredelimo hoćemo li u Evropu ili na Bliski istok!?

Po Veljku Laliću, dakle, ispada da opredeljenje za Evropu podrazumeva da ti je jedan evropski život vredniji od hiljadu neevropskih, što se, nekako, uklapa u priču o srpskom javašluku i provincijalizmu koji nam onemogućuje da se „modernizujemo".

A šta bi sa famoznim „evropskim vrednostima"?

Odoše u tandariju - tu ćemo se lako složiti.

Samo nikako da se složimo je li Evropljanin onaj koji se zalaže za uzvišene evropske vrednosti ili onaj koji veže konja gde mu kažu kreatori nimalo uzvišene evropske prakse.

Ne filozofiraj, opstanak je u pitanju", mogao bi, delimično s pravom, da mi odgovori moj pragmatični glavni, ali ne i odgovorni urednik (ne bih da anticipiram kako Marko Prelević razmišlja na ovu temu).

Jeste pitanje opstanka", rekao bih mu ja. „Kao što je pitanje opstanka bilo u srednjem veku. Pa se i Evropa, kada joj opstanak dođe u pitanje - u srednji vek vraća. A kako je izgledao život Srba u ratobornoj Evropi - i to ne mračnoj, srednjovekovnoj, nego u Evropi već odavno ogrejanoj suncem renesanse (obratiti pažnju na Seobe), pa čak i u onoj koja je morala da nosi fensi tamne naočare zaslepljena zvezdom „Bel epoka" (pažljivo pročitati Dnevnik o Čarnojeviću), možeš da se, mnogo bolje nego kod Andrića, informišeš kod i tebi i meni dragog Miloša Crnjanskog."

I - šta ćemo sad", mogao bi da me upita Veljko. „Da se, iz protesta zbog evropskog povratka u srednji vek, okrenemo Bliskom istoku?"

Nipošto", odgovorio bih mu. „Samo, nevolja je u tome što se u Evropi kojoj svaki ljudski život nije jednako vredan, život pravoslavnog Balkanca - oko toga se, za razliku od Veljka i mene, Ivo i Miloš ne bi sporili - kotira približno jednako koliko život Arapina islamske veroispovesti; dakle - kao što smo ne tako davno imali priliku da se osvedočimo - dozlaboga loše. I što bismo - a ne bi nam bilo prvi put - smešteni na obodu novog evropskog srednjovekovlja, kao neželjeni „šizmatici", sve kunući se u svoju evropsku orijentaciju, na Bliskom istoku lako mogli da završimo.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.