Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sećanje

Oproštajna kolumna Draže Petrovića od svog kuma Gage Nikolića

Sećam se ponosa u dečačkim godinama kada sam postao svestan ko je u stvari moj kum Gaga. "Ej, moj kum Gaga je Prle!" - niko mi nije u početku verovao dok po školi nisam počeo da nosim slike sa krštenja. Znam i da je ceo gradić Trsteno na Pelješcu, gde smo letovali, gledao u mene kada je iz nekog turističkog autobusa, koji je tu pristao, istrčao on glavom i bradom i podigao me uvis. Scena jeste bila nestvarna - Gaga Nikolić moli vozača da zaustavi autobus kojim je redovnom linijom pošao u Lovište, mesto na samom špicu Pelješca gde su Nikolići imali kuću.
Piše: Dragoljub Draža Petrović
Datum: 16/03/2016

Oproštajna kolumna Draže Petrovića od svog kuma Gage Nikolića

Foto: Privatna arhiva

Godinama sam bio ubeđen da je Drugi svetski rat u našoj maloj varoši počeo pomalo bizarno, ali da je ključni faktor bio moj kum. Na nekom stepeništu na Kosančićevom vencu moj kum Gaga je mangupski zviznuo za jednom okupatorkom, Nemicom, pa je na lice mesta stigla tročlana patrola Trećeg rajha da vidi ko to zviždi za mladim arijevkama. Debeli Švaba iz patrole potom je mom kumu Gagi zviznuo šamarčinu, pa je onda kum Gaga, držeći se za obraz, rekao: "Mamicu ti tvoju, zapamtićeš me kad-tad!" I kao što je rečenica kojom je počeo Drugi srpski ustanak bila: "Evo mene, evo vas, rat Turcima", verovao sam da je istorijsku repliku kojom je krenulo oslobođenje od okupatora i domaćih izdajnika vizionarski izgovorio moj kum.

"Mamicu ti tvoju, zapamtićeš me kad-tad!" - odlično zvuči za početak jednog rata.

I trebalo je posle ubediti društvo na velikom odmoru u Osnovnoj školi "Oslobodioci Beograda" da je uloga Prleta u stalnim dečjim igrama partizana i Nemaca rezervisana za mene, pošto kum nije dugme, a posebno nije dugme ako ti je kum Prle, lično.

Znao sam napamet bar polovinu replika iz "Otpisanih", ako ne Prletovih, onda onih gde se pominje Prle. Najpre onu kada ilegalci kroz kanalizaciju idu u akciju, a Prle im kaže: "Izvol'te u govnima." Posle sam saznao da toga nije ni bilo u scenariju, već je kum Gaga to smislio na licu mesta. Pamtim i onu iz prvog serijala, kada Prle ulazi u kafanu, a kelner mu kaže: "Prle, tebe kad vidim, dve me groznice spopadnu: ili tražiš da ti nabavim nešto sa crne berze ili da pucam!" A posebno onu iz epizode "Otpisanih", kada skojevac umire posle upucavanja, i poslednje što kaže jeste: "Beži, Čibi! I kaži Prletu da mi duguje džak brašna."

Pod uticajem Prleta i kuma Gage i kasnije sam u životu voleo sve one filmove, knjige i novinske tekstove gde se mnogo ne mitologizira, gde se ne stvaraju nedostižni heroji, gde se ne govori o bezgrešnosti. I gde uvek možeš dobro da se zezaš.

Moj kum Gaga je bio baš takav - zezator i jednostavan čovek, a verujem da su svi veliki ljudi jednostavni. Čak i kada su, kao on, već za života ušli u legendu, ambijent gde ne možeš baš tako lako da uđeš, a ni da izađeš.

Gaga je živeo u Požarevačkoj ulici na Crvenom krstu sa majkom Jelom i ocem Dušanom, a preko puta njihove zgrade, na mansardi, moj otac Bogoljub. Drugarstvo nije bilo samo komšijsko - zajedno su igrali u Akademskom pozorištu "Branko Krsmanović" u Balkanskoj ulici, popularnom "Krsmancu", u predstavi "Klovnovi" Radeta Pavelkića. Njih dvojica i Vladan Živković glumili su Rikija, Papija i Bucu, klovnove koji zabavljaju druge, ali žive van prostora i vremena, u nekoj nedođiji. Sve ono što poručuju vlastima podjednako je bilo aktuelno juče, kao i danas, i zato oni nisu popularni. Kada na kraju jedan od njih, da bi spasao sebe, biva pušten iz zatvora pod uslovom da više nikad ne zasmejava narod i kada mu je jedino još ostalo da lovi muve i komarce, njegovi razočarani drugovi ga napuštaju, jer ih je izneverio. "Krsmanac" je u to vreme bio relevantno pozorište u beogradskom teatarskom miljeu, iako se radilo amaterski, predstave su bile profesionalne, tako da su "Klovnovi" na raznim festivalima širom Jugoslavije osvojili 13 nagrada.

Iz predstave Klovnovi

Ta predstava je Gagi Nikoliću otvorila vrata filma. Jedne večeri u "Krsmanac" je došao režiser Žika Pavlović, pogledao "Klovnove" i iste noći mu ponudio ulogu Džimija Barke u filmu "Kad budem mrtav i beo".

 Gaga je bio mlađi godinu dana od mog oca, ali je Akademiju upisao još tokom srednje škole, pa je studije glume završavao kada je ćale tek počinjao.

Sedeli su u kafani "Dva jelena" u Skadarliji, gde im je konobar Tasa u trenucima kada su bili dekintirani servirao takozvanu "jevrejsku večeru" - hleb koji su umakali u mešavinu ulja, sirćeta, soli i bibera.

Ćale je u "Krsmancu" upoznao i moju mamu, ćerku upravnika beogradske Patrijaršije, skromnog čoveka koji je uredno postio sve postove i kao petnaestogodišnjak prešao Albaniju, ne baš oduševljenog kada je saznao da njegova mezimica planira da se uda za glumca.

Kum na venčanju, 6. jula 1969, bio je Gaga Nikolić. Gaga i ćale su dan pre venčanja najpre lumpovali u "Krsmancu" slaveći kraj pozorišne sezone, a uveče je bilo momačko veče. Spavali su tek nekoliko sati. "Probudio me je kum Gaga da idemo po venčani buket. Pljuštala je kiša" - piše u nekim očevim zabeleškama.

Na fotografijama sa venčanja u Sabornoj crkvi vidi se Gaga iz Džimi Barka faze, onako šmekerski nasmejan, kako pod ruku uvodi moju mamu u beloj venčanici u portu. Venčanju je prisustvovao i patrijarh German, školski drug mog dede, a kažu da su Gaga i ćale i pored mamurluka bili "koncentrisani" te je sve proteklo u redu. Ipak su bili profesionalni glumci, uvežbani da nemaju tremu čak ni na svadbama.

Potom su krenuli kolima na ručak u Novi Sad. Mladence je vozio Aleksandar Aca Gavrić, tada čuveni glumac ("Kapetan Leši"), koji je poginuo tri godine kasnije u saobraćajnoj nesreći na Iriškom vencu, baš na moj drugi rođendan.

I na dan venčanja, pričala mi je mama, vozio je tako "oštro" da su sa haube odletele sve ukrasne ruže. Usput, Gaga i ćale, sa komplet svatovima, simbolično su se oprostili od tamburaša u kafani "Kod Paje Točka" na Petrovaradinu.

Godinu i po dana kasnije spletom okolnosti tom društvu priključio sam se i ja pravo iz porodilišta na Zvezdari, te me je Dragan Nikolić krstio. Od tada je on za mene bio "kum Gaga". Posle me je cela familija zvala Gaga. Kum i ja smo dobili neka mnogo komplikovana imena - njemu je pravo ime bilo Dragoslav, to je neka varijanta Dragoljuba, te je nadimak Gaga trebalo da ublaži one "ozbiljne nazive" za dva ne mnogo ozbiljna lika.

Krštenja se, naravno, ne sećam. Sudeći po fotografijama, uplašio sam se sveštenika, ali me je kum tako čvrsto držao da nikako nisam mogao da se izmigoljim i ne primim hrišćanstvo.

Ispod jastuka kum Gaga mi je stavio francuski zlatnik sa likom Napoleona.

Kao i krštenje, i sva ostala druženja su kumom ostala su mi maglovita, kao neki prastari film. Znam da mi je za prvi rođendan doneo konja koji se ljuljao napred-nazad. Posle sam dobio neke pantalone, od materijala koji me je užasno bockao, grebao, pa sam ih zvao "grebene pantalone". Na nekoj večeri kod kumova, godinama kasnije, spremio sam njihovu uvodnu koreografiju iz šou programa "Obraz uz obraz", ali sam imao tremu da to izvedem pred Gagom i Milenom, posebno jer su me grebale pantalone, te je moja glumačka karijera u startu propala. Odlazili smo i kod Gaginih roditelja, teta Jele i čika Duleta, gore na Krstu. Znam da je čika Dule imao nekog papagaja koga je naučio da govori. Jedino što je znao da kaže bilo je: "Duško šuška!" Sećam se ponosa u dečačkim godinama kada sam postao svestan ko je u stvari moj kum Gaga. "Ej, moj kum Gaga je Prle!" - niko mi nije u početku verovao dok po školi nisam počeo da nosim slike sa krštenja. Znam i da je ceo gradić Trsteno na Pelješcu, gde smo letovali, gledao u mene kada je iz nekog turističkog autobusa, koji je tu pristao, istrčao on glavom i bradom i podigao me uvis. Scena jeste bila nestvarna - Gaga Nikolić moli vozača da zaustavi autobus kojim je redovnom linijom pošao u Lovište, mesto na samom špicu Pelješca gde su Nikolići imali kuću. Vrata se otvaraju i iz autobusa, samo da bi baš nas pozdravio, izlazi Gaga Nikolić.

To što ste ga u vreme najveće slave mogli videti kako u autobusu hita ka špicu Pelješca, dok je vozač od Beograda verovatno zurio u retrovizor uperen ka Gaginom sedištu, vazda ga je izdvajalo od velikog dela ovdašnjih "poznatih i slavnih".

 Mislim da mu je smetala i ona gužva na sahrani. I oni naslovi "Ćao. Legendo", "Zbogom, šmekeru", koje su na naslovnice stavili isti tabloidi zbog kojih je Milena napisala ono potresno pismo prošle godine: "Povodom medijskog linča koji se dogodio u danima koji su iza nas, a događa se i u ovim trenucima, primorao me da kao supruga Dragana Nikolića, umetnika, glumca, da kao Beograđanka i kao umetnik, postavim pitanje vlasnicima, urednicima, novinarima listova i internet portalima. Poznato je da je u prošlim vremenima (postoji dokumentacija) Srbija jedina zemlja koja je streljala, u ogromnom broju, svoje glumce, nevine ljude. Užasne stvari su se dogodile. Da li su svi ovi ljudi koji nama dvoma čine ovoliko zlo potomci tih streljačkih vodova? Razapinjanje mog bolesnog muža i mene, potpuno samu u ovom bezumlju, sigurno je početak jedne velike tragedije za našu kulturu, umetnost. Dragi umetnici, drage kolege, podsećam vas, danas smo mi, a sutra svi Vi."

Sav taj nabujali lešinarski polusvet nije poznavao Gagu Nikolića. Bar nisu bili na "ti", niti su bili na "Gaga".

Kada sam čuo da je bolestan, zamišljao sam kako je mogao da izgleda njegov prvi susret sa lekarom. Kladio bih se da mu je rekao: "Je l' čuješ kako lupa đunta?" A da je negde tamo gore glavnom dispečeru za raj objasnio da je on šlager pevač. I da žuri na audiciju u "Lipov lad".

 

NE PROPUSTITE

Specijalno izdanje Nedeljnika na povećanom broju strana posvećeno Draganu Nikoliću od četvrtka na svim kioscima

 

Filmografija, kolumne, ekskluzivni sagovornici, tekst koji je spremala cela redakcija Nedeljnika

Veliki intervju Sergeja Trifunovića o Gagi, podsećanje na poslednji intervju Milene Dravić dat Nedeljniku, esej Zdravka Šotre, Voja Brajović, Dragan Nikolić iz svih uglova...

Na više od 30 strana...


Komemorativno izdanje Nedeljnika i broj koji će se čuvati

Jedina naslovna strana kojoj ne treba nijedna reč

 

U elektronskom obliku dostupno na novinarnica.net

 


Ukupno komentara: 11



Sva polja su obavezna.



Dete kaldrme
16.03.2016 - 22:41
Hvala
Hvala na ovom ljudskom tekstu, sita sam se ismejala. Konačno neko ko ima prava da piše o Draganu Nikoliću, i to piše srcem. Smučilo mi se ovih dana sve ono razvlačenje po novinama, rekao bi čovek da više pate novinarčići raznih tabloida nego porodica i prijatelji. \"Tek kad neko umre, o njemu se misli, započinje opšta rasprodaja bola\" - ovi Borini stihovi su mi se nevoljno ali istrajno uvukli u glavu prethodnih dana. Hvala još jednom!
Miki
17.03.2016 - 09:31
Raletov drug
Pozdrav Drazo, svaka cast na prelepom tekstu, pravi istinski I iz prve ruke. Nijedan tekst koji sam procitao o Gagi nije ostavio tako lep I intiman utisak o njemu. Pozdrav Tebi I I tvojoj porodici I hvala na podeljenoj intimi. Miki
душан
17.03.2016 - 09:31
Хвала
као и увек, Дража је маестралан. Колумна о Гаги је на свој начин лепа и поучна. Хвала за детаље о којима је мало нас знало, а који опет говоре какав је заиста био Драган Николић.
nikica
17.03.2016 - 11:14
sećanja
prvo - baš si bio sladak klinac. nije da si danas ružan, ali ... iako su se tvoji venčali u crkvi i ti se krstio, nije vas komunizam pojeo /kao što se pričalo da je bilo zabranjeno/. drago mi je što si svoju intimu podelio sa vernim čitaocima /bar kad si ti u pitanju/, a sad odoh da kupim nedeljnik
Colovic Mira
17.03.2016 - 12:02
Od srca hvala
Postovani Drazo, dozvolite mi da Vam se tako obratim! Hvala vam na ovim veoma lepim i toplim recima i sto ste sa nama podelili uspomene na vašeg kuma i našeg velikog glumca Dragana Gagu Nikolica. Jos jednom veliko hvala od jedne 72-godišnje bake
Jelena
17.03.2016 - 15:27
Ja se nisam smejala, ja sam plakala. Plakala za nekim svojim Gagom, svojim detinjstvom, za svojim sećanjima. Hvala za divan tekst i hvala vašem, ali malo i našem Draganu Nikoliću
Hvala
RAJKO MAKSIMOVIČ
17.03.2016 - 18:09
PRIMEDBA
Tekst je lep, čak, na momoente i dirljiv. Ali na samom početku postoji nedvosmislena greška: \"Na nekom stepeništu na Kosančićevom vencu moj kum Gaga je mangupski zviznuo za jednom okupatorkom, Nemicom, pa je na lice mesta stigla tročlana patrola Trećeg rajha da vidi ko to zviždi za mladim arijevkama.\" a Gaga je rodjen 20.08.1943, pa kao jednogodišnji dečkić NIJE mogao da zviždi za Švabicom! Takodje, koliko znam, Gagino ime je bilo Dragan a NE Dragoslav. Ali to nije toliko bitno.
nevena
17.03.2016 - 21:19
re: primedba
Poštovani Rajko, Očigledno niste razumeli ovaj tekst. Napisan je iz perspektive deteta. Deca, dok ne krenu u školu, pa tamo u u poodmakloj fazi školovanja počnu da uče o Drugom svetskom ratu imaju svoje verzije istog , dok se ne suoče sa činjenicama. priča počinje sa \"Godinama sam bio ubeđen da je Drugi svetski rat u našoj maloj varoši počeo pomalo bizarno...\". Budući da su se \"Otpisani\" snimali 70-tih i da je Draža bio dečkić, idealizovao je svog kuma do te mere u to vreme, da je verovao da je zobg Prleta započeo rat. Postoji veoma velika razlika između dečje maštarije, koja najčešće nema čvrste veze sa realnosću i toga da odrasli Draža Petrović zaista veruje u to da je rat počeo zviždukom Prleta za zgodnom Nemicom. Ja se zaista nadam da bar Vi, kao odrasla osoba shvatate da je prle fiktivan lik? Dalje, verovatno kumče Dragana Nikolića bolje od Vas zna pravo ime svog nedavno preminulog kume, a nama dragog glumca. Verovali ili ne, njegovo ime jeste Dragoslav, ali je jednom, zbog slovne greške prilikom odjavne špice bilo napisano Dragan, umesto Dragoslav, te je on ime zadržao kao umetničko. Dražo, prelep, ljudski, dirljiv, intiman tekst!!! Primite moje saučešće povodom ranog odlaska Vašeg kuma koji je Vama mogao da pruži još lepih trenutaka, ali pozorišnoj i filmskoj sceni Srbije nesumnjivo!
Nenad
17.03.2016 - 22:37
Bravo Gospodine Dražo!
-naravno da je tuga za takvom osobom sveprisutna i da smo već navikli na svakakve komentare, ali ovakav komentar je osveženje za čitaoca, koji si može dočarati veličinu osobe koja nas je napustila bez patetičnih konotacija i ujedno da i silina dojma o ličnosti koju smo kroz filmove zavoleli i upoznali ostane u realnim okvirima neokrnjena.
Branko
18.03.2016 - 12:03
Hvala
Kupio sam Nedeljnik i pročitao ga kako bi rekli \"od korice do korice\" i opet još jednom da ne zaboravim šta sam čitao, hvala na ovim rečima iz Vašeg ugla o Draganu Nikoliću, i još samo da spomenem da sam izuzetno poštovao Vašeg oca , isto gllumčinu bez premca, , a ko nije kao mali zadrhtao na sudbinom Zimzelena u filmu poslednja trka i džokeja Vidoja čiji sin hoće da ga nasledi, četničkog komandanta u filmu Užička Republika , sa Merimom Isaković u filmu Jovana Lukina i još mnogim drugim, pa ovom prilikom da zamolim iz poštovanja prema Vašem ocu jednu priču o njemu jer smatram da je i on to zaslužio i u ime onih glumaca koji su tiho otišli sa scene i tek posle nekoliko godina smo primetili da ih nema (Milan Erak, Vojka Čordić, Sonja Savić, Milenko Zablaćanski i dr.)
Milena
21.03.2016 - 13:19
meseca@gmail.com
E, dobro je da ti nisi ni ovaj put propustio priliku da nam nabiješ pod nos, kako si ti Neko ko ima čime da se pohvali, kako ti život nije bio ni malo banalan i prazan, kao nama, plebsu. Celog života pričam, da svako ko se negde pojavio ima nekog ko ga je tu progurao. Tebe su progurali i dali ti ulogu lučonoše i prosvećenja beslovesne mase