Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sećanje

Odlazak Žarka Vidovića, poslednjeg autentičnog srpskog mislioca: Životna priča koja mora ostati upamćena

Sinoć nam je stigla tužna vest da je preminuo Žarko Vidović istoričar umetnosti, likovni kritičar, filozof (mada sebe nije tako nazivao), istoričar civilizacije... Nazivali su ga i poslednjim autentičnim srpskim misliocem. Preminuo je dan nakon što je napunio 95 godina. Do juče je možda bio i jedini istinski svedok srpskog veka - od Jasenovca 1941. do Bosne 1993. Pročitajte njegov poslednji veliki intervju koji je objavljen u Nedeljniku
Veljko Miladinović
Datum: 19/05/2016

Odlazak Žarka Vidovića, poslednjeg autentičnog srpskog mislioca: Životna priča koja mora ostati upamćena

Moglo bi se reći da je Žarko Vidović bio konzervativni pandan Radomiru Konstantinoviću, samo što je manje "upotrebljavan", i posledično "zloupotrebljavan". U svakom je slučaju - jednako je bio skrajnut.

Poštovaoci će ga danas nazivati i "zabranjenim misliocem". Oni koji to nisu, nazivaće ga pežorativno "hrišćanskim filozofom". A opet, od ovih drugih se može čuti da je možda i jedini srpski autentični filozof. Iako on sebe nikada neće tako nazvati, jer su "filozofi falsifikatori istorije".

Ali ako bi se njegova biografija svodila na jednu reč - za ovu priču nije nimalo nevažno da on ima 94 godine - to bi bila reč "svedok". Rođen 1921. godine, kao mladi skojevac svedočio je sukobu na levici, učestvovao u gerilskoj borbi sa čuvenim Valterom Perićem, bio zatočenik Jasenovca i Starog sajmišta, učestvovao u posleratnim sukobima intelektualaca... Sa razvijanjem "duhovne svesti", posvedočio je i okupljanju "udarnih snaga" Justina Popovića u SPC i pratio uspon budućih najuticajnijih vladika. Decenijama kasnije biće i osnivač Bogoslovije u Foči, u vreme rata, kada će državni vrh Republike Srpske ostati nem na njegova upozorenja da po svaku cenu treba uspostaviti mir sa muslimanima.

Po želji patrijarha Pavla bio je govornik na sahrani ovog "najduhovnijeg crkvenog oca za našeg doba". Da, Žarko Vidović je svedok jednog doba. Zato danas može da kritikuje SPC zbog klerikalizma. Ili da kaže: "Kada pričate sa akademicima, shvatićete da ne znaju šta je to nacija." Ili da kaže: "Ja sa političarima ne bih znao o čemu da razgovaram."

Satima je Žarko Vidović može da govori o kritici zapadne metafizike, tumačenju nacije i istorije, hrišćanskoj vertikali zavetnog srpskog naroda... Ali kad bi počeo da iznosi svoju životnu priču, postaje jasno da je to priča koja ne sme da se zaboravi.

Pročitajte poslednji veliki intervju Žarka Vidovića, objavljen u Nedeljniku.

 

Danas ste poslednji čovek koga bi povezali sa skojevcima, kako gledate na svoje "skojevstvo"? Šta vas je privuklo da uđete u SKOJ?

Rođen sam u Tešnju, u Bosni, ali sam gimnaziju pohađao u Novom Sadu. Redovno, svakog četvrtka, imali smo književne sastanke, i kada je počeo čuveni sukob na levici, on je uvučen u književnost. I te teme su se provlačile kroz naše diskusije.

Zagrebački levičari su bili proaustrijski, a kod nas je postojala neka vrsta rusofilije. Verovali smo u mitove kako Rusija ima tenkove velike kao hipotekarna banka, da cela divizija može unutra da stane. I kada ona vrši manevre, trese se cela Pešta. To je bila naša teorija. Šta da vam kažem, bili smo glupaci, totalno neobavešteni.

Ali što se tiče tuča sa policijom, bez daljeg smo uvek bili tu kada neki radnici štrajkuju, uvek smo bili na strani štrajkača i borili smo se protiv štrajkolomaca.

To je bilo kod mene od 1938, pa sve do 27. marta. Tog 27. marta 1941, mi Bosanci smo već shvatili o čemu se radi.

Ipak, najviše je SKOJ-u doprineo klerikalizam u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a naročito u Bačkoj, koji i sada vidim. Naše skojevstvo nije bilo napad na veru nego odgovor na klerikalizam; međutim, ja sam poslednjih 50 godina svestan o čemu se radi i ne brkam pravoslavlje sa klerikalizmom.

Kad smo stigli u Jasenovac, otvoriše se vrata, a pred vagonima ustaše. I kažu: "Dobro došli." Baš smo dobro došli, mislim se ja. A onda pitaju: ''Ima li ko da je gladan ili žedan?'' Javi se jedan dečak od šesnaestak godina, a ustaša se savije pa mu nabacuje šljunak i naređuje da hvata ustima. Trkom smo išli do logora. Ko ostane na nogama živeće - do logora. Ko padne, dotuku ga

 

Kako ste se vi postavili u tom sukobu na levici?

Mnogo puta sam čuo da se sukob na levici predstavlja kao estetički sukob. Jer se raspravljalo o tome za šta treba umetnost da se angažuje. Ali to nije bio estetički sukob.

Sukob na levici bio je direktan sukob između partije i SKOJ-a. Na strani partije su bili Krleža, Marko Ristić i slični, i bili su za odvajanje hrvatske partije iz KP Jugoslavije. Sukob počinje od Konkordata 1937, posle čega je KPJ objavila svoj raspad, a Tito došao na čelo razbijene partije koja se podelila na katoličke narode, tako da su Hrvati mogli direktno da pregovaraju sa Kaptolom i bez saglasnosti sa Srbima. Međutim, razbijanju SKOJ-a usprotivila se Dalmacija, i zadržala jugoslovenski stav do kraja.

Imaće partizansku brigadu kojom je komandovao Vicko Krstulović. Međutim, Tito će tu brigadu da ukine 1943. godine. Kao što će i SKOJ najpre u Beogradu da napuni huliganima, a da onda, tobože zbog huliganstva, ukine SKOJ u celoj Jugoslaviji.

Pošto je Konkordat odbačen 1937. godine, Krleža i hrvatski komunisti napali su beogradsku studentsku omladinu što je u demonstracijama marširala pod crkvenim zastavama protiv Konkordata...

 

A kako se u tom sukobu držao beogradski SKOJ?

Bili su protiv Konkordata jer je on tumačen kao fašistički pakt. Beogradska omladina je do kraja bila leva, jugoslovenska, srpska, ali ne velikosrpska... Nikada nisu negirali naciju. Drugim rečima, još je bilo jasno šta je nacija. Danas nije jasno šta je nacija, apsolutno nikome, nijednom političaru. Pa ni Dobrici Ćosiću nije bilo jasno šta je nacija, a šta je država.

 

A kakva je bila Ćosićeva pozicija u to vreme?

On je bio niko i ništa za vreme rata. On je posle rata počeo da piše.

Tito je vodio prohrvatsku separatističku politiku, koju je za vreme rata skrivao, ali je nije skrivao na zasedanju AVNOJ-a kada je podelio Jugoslaviju na republike i razdelio bosansku i hrvatsku Krajinu. Moša Pijade je bio veliki protivnik presecanja Krajine, smatrao je da je to jedinstveno ustaničko područje, ali je bilo toliko jedinstveno da nije moglo da se sakrije da je to srpsko područje. I to će ga koštati glave. U tom smislu je nerazdvojan od Branka Ćopića, Skendera Kulenovića...

Junak tog sukoba na levici, dakle, bio je samo Moša Pijade. Kao i Prica i Božidar Adžija, ali oni su streljani 1941. godine. Posle su o Moši užasno pokušavali da prave intrige da je organizator pokolja Srba na Petrovdan u Crnoj Gori, što nije istina. Bio je to pokolj Srba u Crnoj Gori, uglednih ljudi koji su bili protiv klasnog rata koji je tražio Tito, pa i Dobrica Ćosić, koji je umro s mržnjom prema četnicima.

 

Kako to da ste otišli na studije u Zagreb?

Pre nego što ću otići u Zagreb, SKOJ je bio propagiran kao zajednica solidarnosti, drugarstva i uzajamne pomoći. A moj otac je rekao: "Bolje da ode u Zagreb, pa da mi se vrati kao Srbin, nego da ode u Beograd i da mi se vrati kao komunista." Tako da sam u Zagrebu svedočio svemu ovome o čemu vam pričam.

 

Pred sam početak rata bili ste svojevrsni ilegalac u Sarajevu, da li ste poznavali čuvenog Valtera Perića?

Kako da ne. Lično sam ga poznavao, imao sam više od dvadeset sastanaka s njim u Sarajevu, kako bih mu referisao stanje na terenu. On je prvobitno bio zaposlen u Sarajevu, radio je u banci. Onda je tobože otišao iz Sarajeva, ali je zapravo bio gore na Palama, dolazio je redovno da prima referat o ilegalcima o Sarajevu. Pošto smo mi posle poraza, kada je potpisan sporazum, skinuli uniforme i uvukli smo se u Sarajevo da živimo kao civili.

 

A kako to da ste protivno nalogu partije u aprilu 1941. otišli u dobrovoljce?

Da, to je bilo uz protivljenje hrvatskih komunista. Kao patriota, na neki način, promenio sam stranu. Verujte, nama u to vreme nije bilo ni jasno šta je komunizam, ali smo znali šta je demokratija.

 

Vaše lično iskustvo je doprinelo da razvijete tezu da su Srbi logoraški narod? Kako biste to objasnili nekom mladom čoveku koji ne zna šta je logor?

Rekao bih mu da žrtve partizana i četnika zajedno ne čine ni 10-15 odsto žrtava koje su podneli Srbi u logorima, na putu za logore ili u bombardovanjima. I jedni i drugi nemaju ni 10 odsto žrtava, a ćute o ovih 90 odsto.

Beogradska omladina je do kraja bila leva, jugoslovenska, srpska, ali ne velikosrpska... Nikada nisu negirali naciju. Drugim rečima, još je bilo jasno šta je nacija. Danas nije jasno šta je nacija, apsolutno nikome, nijednom političaru. Pa ni Dobrici Ćosiću nije bilo jasno šta je nacija, a šta je država

 

Kako ste pali u zarobljeništvo?

Uhapšen sam 6. oktobra 1941. godine na pijaci u Sarajevu, dok sam kupovao šljive. To mi je bilo da se najedem. Znao sam ta dva agenta, bili su pre toga u Novom Sadu pa su prešli u hrvatsku službu u Sarajevu. Već 7. oktobra sam bio izveden na saslušanje. Dovode preda me dva vrlo značajna člana skojevske organizacije, Dinka Falatara i Dragutina Bracu Kosovca. Ja sam već bio plav, premlaćen i pitaju me da li poznajem njih dvojicu. Naravno da sam ih znao iz moje organizacije. Kažem: "Ne znam gde sam mogao da ih vidim, ali možda sam ih video." - "Gde?", pitaju me. "Pa možda na korzou, ne znam... Meni su sve Sarajlije poznate. Ne znam da li oni korziraju." Bio sam ubedljiv, nisam rekao odlučno da ih ne znam, nego onako, kao da želim da pomognem, ali ne mogu.

I kada sam 1945. uhapšen prilikom vraćanja u Jugoslaviju, upadaju mi njih dvojica, tada oznovci, prilaze meni i ljube me. Svi se čude, otkud to... I šta je bilo s njima, otišli obojica na Goli otok. Rusofili. To je ta prva Ozna koja je uvela obaveznu ćirilicu na ulicama u Sarajevu. Niko u to vreme nije smeo da kaže da je Hrvat dok nisu celu tu Oznu pohapsili i poslali na Goli otok. Posle toga dolazi Udba koja je sasvim druga priča.

 

Šta se dešavalo u hrvatskom zatvoru?

Majka nije mogla da me prepozna koliko sam bio premlaćen, a onda su građani formirali jednu komisiju, otišli u štatkomandanturu i tražili milost prema uhapšenim Srbima.

Kad su okupatori došli, oni su u Sarajevu igrali na kartu austrougarske kulture i Sarajeva kao kulturnog centra austrougarske kulture u Bosni. Čak su štitili Srbe od ustaša u Sarajevu sve dok nisu povukli svoje trupe na Istočni front posle poraza pod Moskvom. I tad su celu vlast u Sarajevu preuzele ustaše i prestala je nemačka kontrola koja je spasla nas, i mene, da ne budemo ubijeni.

Nas su uhapsile ustaše kao komuniste, a građani su se okupili i objašnjavali kako "naša deca nisu nikakvi komunisti". Tako da su me Nemci povukli iz ustaškog zatvora pred nemački sud. Izveden sam prvog aprila 1942. na suđenje, a za to vreme sam živeo u nemačkom zatvoru i dobijao hranu od svojih, i bio sam mnogo bolje hranjen od onih jadnika u ustaškim zatvorima. Nemački zatvori su bili spas od ustaša. To su nepoznati momenti sarajevske istorije.

Oslobođen sam optužbe da sam komunista - svedočenjem svog oca koji je krštenicom dokazivao da sam Srbin i da sam uhapšen kao Srbin, a ne kao komunista. I onda sam 3. aprila pušten, majka me čeka u čekaonici, s njom se pozdravljam, izlazim kad prilaze dvojica ustaških agenata i stavljaju mi lance na ruke. Majka plače, a oni kažu: "Otišli su Nemci."

Nemci su se ponašali kao u Parizu, kao kod Sartra koji je napisao da nikada nije bio slobodniji nego za vreme okupacije Pariza. Očekivali su samo da Srbi ne dižu ustanak. A Ćosićevi partizani u Srbiji su ustali protiv Nedića koji je pripremio da prihvati 500.000 Srba u banje i hotele besplatno. To je vrhunski patriotizam. Danas kada bi me neko zvao da svedočim o Nediću, znam šta bih rekao.

 

Kada ste formirali taj stav o Nediću?

U nemačkom zatvoru mi je bilo jasno da je najveći srpski neprijatelj u to vreme bila NDH, a ne Nemačka. Ustanak koji je Tito digao nije bio ustanak protiv ustaša nego protiv Nedića u Srbiji. Trećeg aprila sam vraćen u isti ustaški zatvor gde sam bio prvobitno pritvoren. Sa nama je tada bio i Zija Dizdarević, kome je Branko Ćopić posvetio „Baštu sljezove boje", a i njega sam odranije poznavao kao ilegalca. Često me je zafrkavao. S pravom, jer je bio mnogo obrazovaniji i inteligentniji od mene. Kad jednom, ulazi jedan naš zatvorenik u ćeliju, bilo nas je oko 60 unutra, i onako naivno kaže: "Braćo, Italijani stižu na Ilidžu, oslobodiće nas sigurno."

 

Ali?

Na Đurđevdan 1942, otvara vrata ključar ustaša i kaže: "Ajde, Srbi, na uranak." Misleći na đurđevdanski uranak. Spremamo se mi, pakujemo se, ne znamo kud će nas...

Isterali su nas na obalu Miljacke, gde je bila železnička kompozicija dugačka kilometar i po. Na vagonima piše, kao pre rata, "7 konja, 40 vojnika".

Silazile su kolone zatvorenika sa svih strana.

Tu je bilo oko tri hiljade ljudi, sve su ih nabili za Jasenovac, upravo zato što su se bojali da će Italijani umarširati u Sarajevo, jer prvo što oni urade je da otvaraju zatvore i puštaju zatvorenike napolje.

I nabiju nas u te vagone i kad su zatvorili vagone, mi nismo verovali da je moguće disati. Bili su mali prozorčići pod krovom. Niko nije mogao da čučne ni da sedne. Nije bilo prostora ni da se otkopča šlic, da se izvrši mala nužda. Ljudi su, da izvinite, usput mokrili. Dva dana smo se tako vozili do Slavonskog Broda.

Dečaci su se onesvešćivali uspravno, stisnuti između ostalih. I tako puna dva dana, do Broda, gde smo stigli tek uveče 7. maja.

Čujemo kako se otvaraju vrata i viku: ''Ispadaj, brzo!'' I čujemo udarce! Otvoriše se, najzad, vrata i na našem vagonu. Mi izlazimo po naredbi, kad iza nas ko klade padaju mrtvi među nama, za koje nismo znali. Nismo ni znali da su mrtvi dok su stajali ne mogavši da padnu, smoždeni, slomljeni. A onda su nas u transport za Jasenovac iz po dva mala sarajevska vagona sabijali u jedan veći. Ne znam koliko je mrtvih ostalo u vagonu. Kad se priča o Jasenovcu, ljudi zaboravljaju na žrtve koje su padale od mesta gde su zarobljeni. Znali su da teraju čitavo selo preko Kozare do Save. Verovatno je od nas tri hiljade do Jasenovca stiglo dve do dve i po hiljade.

A mi tada nismo ni znali šta je Jasenovac.

 

Kako ste saznali šta je to Jasenovac?

Kad smo stigli u Jasenovac, otvoriše se vrata, a pred vagonima ustaše. I kažu: "Dobro došli." Baš smo dobro došli, mislim se ja. A onda pitaju: ''Ima li ko da je gladan ili žedan?'' Javi se jedan dečak od šesnaestak godina, a ustaša se savije pa mu nabacuje šljunak i naređuje da hvata ustima. Trkom smo išli do logora. Ko ostane na nogama živeće - do logora. Ko padne, dotuku ga.

I kad smo došli, sednemo svi na zemlju. Pred logorom sede neki esesovci i neki totovci. Došli su da biraju mlade ljude među nama sposobne za rad u logoru, jer u Jasenovcu nisu mogli da nađu nijednog čoveka sposobnog za teške radove.

''Totovci'' nas postrojavaju u nekoliko redova ispred ulaza u glavni logor, u stroj dug oko dvesta metara. I idu iza nas i teškom čizmom udaraju svakog pod koleno. Ko poklekne ili padne, ne sme da ustane - ubiće ga. Ko ostane na nogama ide među odabrane. Oni koji padnu idu u Jasenovac.

Ja sam pre rata bio trkač, bio sam i treći na državnom takmičenju za juniore, pa sam imao snažne noge. Tresnuo je i mene dva puta, ali sam izdržao.

Oko 700 nas odvoje Nemci u barake, koje su izvan žice, ali imali su svoju ogradu od žice. Između našeg i glavnog logora je brisani prostor. Tu su stalno prolazile ustaše. Mi smo tri puta dnevno od Nemaca dobijali porciju kuvane hrane. A naša gladna braća nas gledaju, morali smo da se krijemo. Mahali su nam, slali pozdrave svojoj familiji, verujući da mi idemo na slobodu.

Jer iz Sarajeva se znalo da Nemci puštaju.

I dalje niste znali šta će biti s vama?

Tu smo čekali desetak dana dok nas nisu spakovali u vagone, i to u osobne vagone sa kupeima, u svaki kupe po nas šestorica. I tako smo došli do Zemuna u Staro sajmište. Tu smo, otprilike, bili oko 17. maja. Vadili smo pesak iz Dunava kod Hotela "Jugoslavija", i gradili nasip, a nismo ni znali da zapravo gradimo "Princ Eugenštat", kako su Nemci hteli da nazovu Novi Beograd. Onda su nas odabrane kao sposobnu radnu snagu pokupili krajem maja i odvezli brodom pored Sombora, Apatina, Pešte, Beča... do jednog logora u Badenu, gde smo bili nekoliko dana, a odatle vozom za Šćećin, pa odatle brodom za Norvešku. Tamo je trebalo da gradimo strateški put za napad na Rusiju, koji je trebalo da vodi duž atlantske obale Norveške. Radili smo i sabotirali koliko je ko mogao. Zbog sabotaža je streljano oko 300 ljudi. Tako da smo mi kroz Jasenovac prošli kao svedoci, a ne kao sapatnici.

 

A kako posle tog iskustva tumačite pokušaje da se beatifikuje Alojzije Stepinac?

Mi smo svi Stepinca znali u Sarajevu 1941, i nismo jednom čitali njegove izjave, čak smo gledali i na filmskom žurnalu Stepinca kako blagosilja ustaške divizije. On je napad Nemačke na Sovjetski Savez tumačio po papskoj politici kao pobedu "kršćanstva". Treba samo pokupiti te listove koji su izlazili u Mostaru, Banjaluci, Sarajevu, Tuzli... To je sigurna dokumentacija, ali na nju nikada nisu obraćali pažnju. Tito je proračunato skupljao dokumentaciju, ali je krio činjenicu da je sa Stepincem sedeo na prvoj paradi jugoslovenske armije, dok su po dogovoru poslednje ustaše bez pucanja napuštale grad. A ovde u Srbiji je likvidirano 50.000 ljudi.

 

Kažete da su se Nemci civilizovano ponašali kao okupatori, ali iskustva iz Srbije su drugačija?

Ja to ne znam, o tome mogu da govore ljudi iz Srbije, ja znam kako su se ponašali u Bosni. Nemački oficiri koji su bili u srpskim stanovima bili su veoma prijatni prema domaćinima. Nisu oni bili glupi. Glupi su bolesnom mržnjom obuzeti Hrvati, a Nemci su imali svoj plan.

 

A kako je došlo do toga da se u Drugom svetskom ratu stvori tolika mržnja prema Srbima?

Oni su u Prvom svetskom ratu bili neprijatelji, u Drugom... Od 19. veka, od kada Vuk postaje počasni građanin Zagreba, krstašku mržnju među Hrvatima organizuje Vatikan, koji želi da do Drine pokatoliči sve. Oni se drže krstaške prošlosti katolicizma, i toga su svesni Srbi preko Drine ili iz Srema. Brana Crnčević je imao stihove o Srbiji: Poslednja si moja sinagoga, moj poslednji Petrovgrad i Rim. S Tobom, možda, mogu i bez Boga, a bez Tebe ne mogu ni s Njim. I posle kažu da je to protiv pravoslavlja, a to je potvrda pravoslavnog stava da se Bog javlja tako što formira hristoljubivu, čovekoljubivu zajednicu. Jedini dokaz Boga je postojanje zajednice ljubavi i saradnje. Pravoslavno shvatanje nacije je shvatanje zajednice koja nije ratoborna nego živi u uzajamnoj solidarnosti. Dok Hrvati hrišćanstvo shvataju kao krstaški pohod...

 

Ali i Italijani su katolici, a baš za njih ste rekli da su bili civilizovani prema Srbima?

Zato što oni nemaju plemensku kulturu, oni imaju kulturu građanskih zajednica. Oni imaju najmanje 70 Dubrovnika, i vrednuju pripadnost građanskoj zajednici od renesanse i uspeli su da je sačuvaju u umetnosti, ali nisu uspeli da je sačuvaju u crkvi. A mi smo to uspeli da sačuvamo u crkvi. Ja, recimo, ne pripadam nijednoj stranci, ali pripadam svojoj parohiji. To nije krvna pripadnost, nego zajednica zaveta, reči date na moralu i sposobnosti da budeš veran reči koju si dao. To je i svojevrsna komuna ili sovjet kojim je Lenjin prevario Ruse. Drugim rečima, pravoslavno hrišćanstvo čuva tu autokefalnu zajednicu dok katolici čuvaju univerzalnu, imperijalnu gde država stvara naciju.

Pogledajte zašto pravoslavni, kada se susretnu sa ekstremizmom, idu u komuniste, a katolici u fašiste. Zato što mi idemo u sovjete, samoupravljanje, a oni su - država.

 

Iz Norveške ste uspeli da pobegnete u Švedsku...

To je bilo u septembru 1943. godine. Ne bi se moglo pobeći bez Norvežana. Nas trojica smo pobegli zajedno, pokušavali smo da što pre uđemo u Crvenu armiju, i mi od juna, jula tražimo to ali neće da nas prime. Toliko smo bili uporni da je ambasadorka SSSR-a, grofica Kolontajeva, pristala da nas primi. Mi smo ušli u tu ambasadu, popeli se na prvi sprat u jedno veliko predsoblje. Sedimo kad ulazi jedna dama. Vidim ja, nije drugarica, nego baš otmena dama, kakvu ja nikada pre toga nisam video. Ona je, inače, iz finske aristokratije koja je prešla u pravoslavlje, ali je u mladosti bila feministkinja. Nju je Lenjin uzeo za saradnicu jer nisu imali kadrove za diplomatske poslove. U Stokholmu su je poštovali kao najuglednije diplomatsko lice.

Prilazi ona nama: "Što vi?" Ja kažem: "Mi smo srpski partizani i želeli bismo da se borimo u Crvenoj armiji." Ona nas samo pogleda i kaže: "Duraki." Budale. Iznenadilo me je kada je rekla da ne možemo tamo. Izgledalo je kao da nema poverenja u nas. A onda smo pitali da li mogu da nas prebace u Jugoslaviju pa da idemo u partizane. "Pa da vas Tito upotrebi." Zinuo sam od zaprepašćenja, nisam mogao da verujem da ona sumnja u Tita.

 

Rekli ste da su vas i u Jugoslaviji hapsili po povratku u zemlju. Zašto?

Zato što sam u listu "Slobodna Jugoslavija", u Švedskoj pisao, između ostalog, stvari na osnovu utiska Kolontajeve. Ja sam i studirao u Upsali, a posle rata sam ovde završio prvo istoriju filozofije, pa onda istoriju umetnosti, koju sam doktorirao. Diplomirao sam kod Svetozara Radojčića 1952. godine.

Žrtve partizana i četnika zajedno ne čine ni 10-15 odsto žrtava koje su podneli Srbi u logorima, na putu za logore ili u bombardovanjima. I jedni i drugi nemaju ni 10 odsto žrtava, a ćute o ovih 90 odsto

 

Zašto je istorija umetnosti okupljala ljude koje će mnogi okarakterisati kao nacionaliste?

I Dejan Medaković i Vojislav Đurić bili su mlađi od mene. Ja sam 1952. za „Borbu" pisao likovnu kritiku, pa sam prešao u "Književne novine". Mi smo se borili za to da prilikom prekida sa Sovjetskim Savezom umesto socrealizma ne prihvatamo nekakvu drugu zapadnu teoriju, koja je protivna neposrednoj istini. To je bio uticaj Svetozara Radojčića, Aleksandra Deroka. Bilo je pitanje na koju ideologiju će da krenu kritičari sada kada smo raskinuli sa SSSR-om. Ovi velikani su nas učili - nikakvu politiku, nikakvu ideologiju, pisaćete istinu. Ja sam se držao toga, i došao sam pod njihovu zaštitu.

Bio je sukob katedre istorije umetnosti koju je vodio Radojčić i katedre istorije folozofije koju je vodio Dušan Nedeljković. On je bio užasan. Pošto je izderao moj diplomski rad, ali sam ipak položio, onda meni kaže Radojčić: "Pređite vi kod mene." I za dve godine rada diplomiram i kada je trebalo da postanem asistent, kaže on meni: "Pređite vi u Sarajevo i borite se tamo", jer je komitet određivao ko će da mu bude asistent. Pa je komitet odredio Dejana Medakovića i Voju Đurića.

Ja sam otišao za Zagreb, gde sam predavao.

 

Zašto je komitetu bio pogodniji Medaković od vas?

Akademija nauka je bila jako kontrolisana ustanova. Sećam se kad su morali da prime Oskara Daviča, ili Dobricu Ćosića kao neku vrstu partijskog komesara, pa su stari akademici to posmatrali sa podozrenjem. Sve je bilo kontrolisano.

Medaković je udario na barok. Barok nije renesansa i nema nikakvu bliskost Vizantiji, kojom sam se ja bavio.

Komitet se najviše bojao srpskog nacionalizma, zato je i bio protiv Ćopića. Ćopić je bio opasnost, a ne Ćosić. Takve stvari su njih plašile, sve to miriše na tradicionalizam, a barok ih nije plašio.

Medaković nije bio pogodan za obnovu tradicije. Kao što to ne može da bude Dositej, a može da bude Vuk.

 

 

Kako ste upoznali Kašanina?

Mi smo se tamo sastajali dva puta nedeljno, imali smo sto koji je bio rezervisan za Kašanina. On je sedeo u vrh stola. Kada sam došao iz Zagreba, onda je Kašanin preko Vukadinovića i Mileta Markovića tražio da me dovedu da se upoznamo, to je bilo 1968. u zimu. Predrag Vukadinović me je doveo u Kašaninovo društvo.

 

Zašto?

Zato što je dobro znao srpsko-hrvatske odnose i pogotovo nakon onoga kad sam objavio tekst "Papska crkva, sveta država". To je objavila "Filozofija" ali su izbrisali kraj. Kašanin je bio živ duh i kao pravog Srbina interesovala ga je svaka pojava. Tek kasnije smo vodili rasprave o istoriji umetnosti.

 

A zašto su vas izbacili sa fakulteta u Zagrebu?

Titoizam je u komunizam uveo krležijansku teoriju da je Jugoslavija Velika Srbija i da je svako srpstvo velikosrpstvo. Tito to nije smeo da govori za vreme rata jer su mu skojevci bili jedini borci.

Tako da je on počeo da vodi antisrpsku politiku i ja sam to napisao kao profesor Univerziteta u Zagrebu, u "Književnim novinama" objavljenim 27. novembra 1967. godine. Napisao sam da je centar srbofobije u Beogradu i to u CK Jugoslavije. To su objavili Tasa Mladenović i Moma Kapor, i kada ga je Simo Zatezalo iz komiteta pitao -kako ste to smeli da objavite, Kapor je rekao: "Pa iz Zagreba je došlo, kako da odbijemo kad je iz Zagreba došlo."

Hteo je da kaže da je u to vreme Zagreb imao daleko veće slobode u pisanju - pa i slobodu da podgreva mržnju prema Srbima - a centar toga je bila zagrebačka štampa. Danas kada se govori o tome, istoričar treba da uzme kao izvor zagrebačku štampu i da vidi ko je vodio antijugoslovenski rat od 1966. godine i Brionskog plenuma. Ja sam iskoristio tu slobodu u Zagrebu i kao zagrebački profesor to napisao. Onda su me isterali sa Univerziteta.

 

To je bilo vreme i kada je Ćosić postajao disident. Kako se on tada postavio?

On je čitavo vreme izigravao nekog ko treba da bude tolerantan prema Hrvatima, čak ih je i branio. Pokazivao je da nije nacionalista, međutim, nismo ni mi bili nacionalisti nego smo govorili o čemu se radi. Sa Ćosićem imam ovakav jedan momenat: kada je izdao svoje Piščeve zapise, vidim u jednoj knjizi piše odrednica 'Vidović Žarko' strana ta i ta, kada tamo piše: "I mi smo, CK Srbije, ustali protiv napada na Srbiju. Žarko Vidović, član CK Srbije, napisao je članak o srbofobiji." Da, ali ja nikada nisam bio član CK. Bio je general Žarko Vidović iz Pljevalja koji je bio član CK Srbije, a ne ja iz Zagreba.

Ja zovem Ćosića telefonom da se to ispravi. A on kaže: "Kako da ispravim, to je štampano." - "Daj izjavu da nije CK Srbije tad reagovao i kaži ko je taj Žarko Vidović koji je bio član." Njegov odgovor je bio: "Ma to je neki tvoj Bosanac u redakciji radio, nisam ja to radio." Eto...

 

Sarađivali ste i sa "Praksisom". Kako uopšte vidite tu disidentsku intelektualnu scenu?

Sarađivao sam i u "Praksisu", dva puta sam dao priloge zahvaljujući Rudiju Supeku koji je primio te priloge, dok moji sunarodnici nisu hteli da ih prime jer nisu bili dovoljno marksistički.

 

Na koga mislite? Ljubu Tadića?

Ljuba Tadić je mlađi od mene. Kada je on završavao partizansku gimnaziju kada su se dve godine davale za jednu... Znao sam i Mihaila Markovića i Svetu Stojanovića i Zagorku Golubović. I Miladina Životića... On mi jednom, početkom devedesetih kada su počeli saradnju sa Zapadom, rekao: "Što nećeš da nam se priključiš, bili smo u Budimpešti, da znaš kakve su večere." U "Praksisu" je najbolji bio Rudi Supek, s njim ne može da se uporedi nijedan Srbin marksista. Bio je najbolji i kao Jugosloven i kao demokrata.

 

Često kritikujete SPC zbog klerikalizma? Na koga mislite danas?

Danas najviše na episkope. Ja sam od Sinoda dobio Orden Svetog Save i nijedan sveštenik nije prišao da mi čestita, sem jednog. Zato što znaju šta mislim o njima.

 

Da li ste sa patrijarhom Pavlom pričali o tome?

Jesam, dva puta, i to na njegov poziv. Bila je jedna radio-emisija pre više od dvadeset godina i slušao je šta govorim, pa me je zvao. On je bio antiklerikalan, pravi pravoslavni čovek. Neverovatno neposredan i govorio je ono što oseća.

 

I kada ste mu skrenuli pažnju na klerikalizam, kako je reagovao?

Pa reagovao je, kako nije. Reagovao je i javno kada je video one njihove automobile i rekao: "A šta bi radili da se nisu zavetovali na siromaštvo." Svakako da o tome nije mogao da razgovara sa državnicima. Političari uglavnom ništa ne razumeju. Ja sa njima ne bih imao o čemu da razgovaram.

 

Zašto? Kako vam se čini Srbija danas?

Problem je što se ova partitokratija koja vlada, a koja je direktno nasleđena od komunizma, direktno oslanja na partije, a tradicija bi se oslanjala na opštine. Opština je nekakav zavičaj, to je naše građanstvo. Čovek je građanin po gradu i opštini, a ne po državi ili partiji. Zato verujem da bi bio bolji izborni sistem u kom bi bile predstavljene opštine, a ne partije. Partije dobijaju novac od poreskih obveznika za predizborne kampanje, s kakvim pravom? Šta je to? Svaka od tih partija ima želju da svojim programom obuhvati čitavu državu, a nijedan član partije ne živi u čitavoj državi, nego ih ima najviše u Beogradu. Nemojte da mi dajete partijski plan države kao celine, takav plan treba da usvoji skupština poslanika.

Mi živimo u vremenu kada vladaju političke partije kao nova klasa, i to je dobro Đilas predvideo 1952. godine. Nova klasa, ljudi, nije to mala stvar. To treba izdržavati.

 

Često pričate o muslimanima i potrebi Srba da uspostave mir sa njima...

U Foči sam, kada je osnovana Pravoslavna akademija 1993. godine, po preporuci sarajevskog mitropolita Nikolaja bio određen za glavnog predavača. Imam i od njih orden kao osnivač. I, kada sam predavao kako treba da se ponašaju vojni sveštenici i oficiri Republike Srpske, pričao sam da nipošto ne smemo da se zavadimo s muslimanima. Rekao sam - a bili su tu vladike Amfilohije i Atanasije, Nikola Koljević, Radovan Karadžić, Krajišnik, Biljana Plavšić i mnogi drugi - nikako rat sa muslimanima, jer Amerikanci su želeli da u Bosni Srbi zaratuju sa muslimanima, što će biti okidač novog rata pravoslavnih hrišćana sa muslimanima. Odavde do Azije. Rekao sam da ne smemo mi da počnemo taj rat, čak i ako ubiju nekog našeg ne smemo da se latimo oružja. Izgubićemo. A Koljević mi kaže: ti opet svoje skojevske teorije.

 

A Atanasije i Amfilohije?

Oni su bili na mojoj strani. Mi se poznajemo još od 1968. kod Justina u Ćelijama, od kada sam objavio tekst "Papska crkva, sveta država". Onda je i Justin zatražio da to pročita. Atanasije me je tamo odveo, ušao sam u njegov najuži krug, kada je rekao "Imao sam navalu, falilo mi je levo krilo." A navala su bili Atanasije Jevtić, Irinej, Artemije Radosavljević i Amfilohije Radović. Svi su oni bili jeromonasi tada, i za mene, starog skojevca rekao je: "Evo mi i levo krilo."

 

Postoji još jedna epizoda iz Jasenovca koje se nismo dotakli. Vi ste pre rata poznavali zloglasnog Ljubu Miloša?

Znao sam ga sa studija u Zagrebu, čak sam ga svojom gojzericom izudarao po cevanicama decembra 1939. godine. Imali smo veliku skupštinu studentske omladine iz Zagreba u skojevskoj solidarnosti sa beogradskim studentima. To je bilo pre Molotov-Ribentrop sporazuma protiv fašizma. Posle je bila muka da nam se objasni taj sporazum.

Kad smo to zakazali, dolazi Ljubo Miloš sa grupom batinaša da upadne na skupštinu. A meni kažu: "Ajde, brucoš, organizuj vrata da ih ne puštaš." On je već bio poznat frankovac. On me gurne. Imao sam gojzerice i udarim ga, on se savije, priđem i gurnem ga i uspem da zatvorim vrata da ne upadnu. A onda su oni mene premlatili, na izlazu iz knjižnice gde smo učili za ispite, za bolnicu. Dve nedelje sam proveo u bolnici. A posle sam i priveden.

Bilo je tih tuča između frankovaca, tako su se tada nazivale ustaše, i Jugoslovena skojevaca, koji nisu prihvatali Jugoslaviju pod uslovom da bude antisrpska, i koji nisu Jugoslaviju smatrali maskom za Veliku Srbiju.

 

Imali ste sreće da ga niste videli u Jasenovcu?

Video sam ga. Imao sam sreće da nije video on mene. Kada smo bili u stroju, on je postavio pitanje ima li ko da je bio u KUSP-u, a to je bilo Kulturno udruženje studenata pacifista. Ja sam bio u KUSP-u. A meni jedan kaže: „Javi se, zovu te." Kažem ja: "Ćuti, budalo, gde da se javim, ubiće me."

Zamislite nekog sa talentom kakav bi film od ovoga mogao da osmisli. Ja, nažalost, taj talenat nemam. Imam samo ove činjenice.

 

 

 


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



Vlada
20.05.2016 - 07:44
Duh i intelekt
Kada se duh i intelekt spoje, biva čovek poput Žarka..
мирјана јаниш
20.05.2016 - 15:50
прави природни човек,хвала Богу!
чист филозоф и намјере до краја за демократу и правог патриоту,несаломљив,истрјан треба неко да смисли филм о правим стварима.Лака му земља,све написао како је истина било, наша предавања у школи у корпу за бацање,фуј школа и историја,пишите о правим људима и истрајним борцима за праве ствари.
Milentije
20.05.2016 - 19:13
neprocenjivo
Niko ne zna sve, ali ovakvi detalji su dragoceni. Kockice se sklapaju. Hvala.
Међутим
02.07.2016 - 13:40
Ипак
Попут већине, он је своја сећања идеализовао. Видовић је био личност за поштовање. Релативно је интересантан као мислилац, уз крупна ограничења, али, најпрецизније речено, изврдавао је истину ту и тамо.