Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Oči crnog psa

Svakom ponekad zatreba podsetnik. Onaj kad bez greške osetiš da te od mladića koji sa psom spava na trotoaru deli samo taj jedan momenat u kome vam se pogledi sreću
Piše: Maja Piščević
Datum: 14/05/2017

Oči crnog psa

Bilo je kasno popodne, ono doba dana kad drama grada polako prelazi u slow motion. Žurila sam na neku ranu njujoršku večeru blizu Central parka i sve vreme mi se činilo da šlajfujem, kao kad u snu pokušavam da potrčim ali nikako ne mogu da pređem u trk. Na Petoj aveniji utopila sam se u uobičajenu papazjaniju od ljudskih nogu, glasova, sirena, mirisa i semafora, a onda u sve više svega kako sam prilazila ružnoj Trampovoj kuli koja nije prestajala da mami turiste željne jeftine istorije.

Izdaleka mi je delovalo kao zgužvani prekrivač na asfaltu. Ne bi to bio neobičan prizor, ljudi ovde svašta ostavljaju na ulici, posebno onih dana kad se iznosi krupnije smeće. Jednom sam tako u Sohou ušetala pravo u nečiju dnevnu sobu ostavljenu na trotoaru. Pored sofe od tamnoljubičastog pliša na čupavom tepihu stajale su dve vitke stojeće lampe sa požutelim abažurom, a preko puta njih bila je moćna bidermajer beržera na koju sam odmah poželela da sednem. Kad sam pitala kako je moguće da se tako dobre stvari ne prodaju u nekoj antikvarnici, objasnili su mi da je Njujork veliki protočni bojler u kome se niko ne zadržava duže nego što mora, a novi stalno pristižu. Zato je ljudima koji žure lakše da poklone ono što im ne treba nego da se bakću s oglasima i kupcima. U međuvremenu sam to i na svojoj koži osetila.

Ovo ipak nije bilo đubre, neko ili nešto nalazilo se ispod tog pokrivača, ali izdaleka nisam mogla da razaberem šta. Tada sam još imala šansu da okrenem glavu i da gledam svoja posla, ali đavo mi nije dao mira, morala sam da nahranim svoju pustu radoznalost. Prilazeći, usporila sam ne bih li bez zaustavljanja rešila enigmu zgužvanog ćebeta i nastavila ka restoranu.

Na desnom boku, okrenut ka ulici, ležao je mršavi mladić čiji obrisi tela su se tek nazirali pod pokrivačem ispod koga je virilo samo par kovrdžavih pramenova kao ugalj crne kose. Pripijen uz njega u identičnom položaju bio je veliki crni pas, delimično pokriven, sa moćnom glavom na golom trotoaru. Obojica su spavali. Pas je bio rotvajler.

Kao i uvek kad naletim na homlesa sa psom, steglo me je u grlu pa sam dodala gas i produžila da se probijam groz gužvu. Tako ti i treba kad zabadaš nos gde ti nije mesto, lepo su te učili da ne bleneš u svakog nesrećnika pored koga prođeš. U žučnom unutrašnjem diskursu prešla sam na drugu stranu ulice u nadi da ću tako brže zaboraviti na ukus pepela u ustima. U daljini su se već nazirale krošnje Central parka.

U trenutku kad sam se okrenula, nisam imala pojma šta radim. Osvestila sam se tek kad sam već bila na samo par koraka od mladića i psa koji su i dalje spavali u istom položaju. Iz ranca sam izvadila novčanicu od pet dolara, sve što sam imala kod sebe, i sagla se da je ubacim u providnu plastičnu čašu dopola ispunjenu metalnim novčićima i tek pokojim papirnim dolarom.

Tada sam napravila grešku. Pomislivši kako će im neko ukrasti novac dok oni dremaju, podigla sam čašu da bih je približila njihovim telima. U toj sekundi pas je skočio na noge, iza svojih leđa začula sam piskav ženski krik, a oko mene je nastao brisan prostor. Čučeći s čašom u ruci koju se nisam setila da spustim, našla sam se oči u oči sa crnim psom koji je onako narogušen bio veći od mene. Jedino što pamtim je da sam pomislila kako je baš čudno što me nije strah. Gledali smo se u tišini, nisam čula nijedan zvuk, mladić je i dalje spavao.

Pas mi je prišao korak bliže, još jednom je zastao, a onda je uradio nešto što niko ne bi očekivao -- spustio je svoju veliku glavu u moje krilo. Pomazila sam ga između ušiju, glava mu je bila topla, ruka mi je sama klizila po njegovoj sjajnoj kratkoj dlaci ka vratu. Oko mene se formirao široki krug prolaznika koji su u tišini posmatrali prizor. Polako sam ga zagrlila obema rukama. Gurao me je njuškom tražeći da ga još mazim, bio je u stvari džinovska beba.

U jednom trenutku mladić je izvirio ispod pokrivača i pogledi su nam se sreli. Nikad nisam videla takav pogled. Dolazio je iz neke nepoznate daljine od koje me je prošla jeza. Pre nego što je ponovo zatvorio oči, pogledao je čašu s novcem, možda mi se samo učinilo da mi se osmehnuo i podigao palac. Klimnula sam glavom i još jednom zagrlila psa. Nije mi bilo lako da odem. Nisam želela da odem.

Iako ih nisam stavila na svoju listu, već znam da će mi nedostajati ovakvi susreti. Svakom ponekad zatreba podsetnik. Onaj kad bez greške osetiš da te od mladića koji sa psom spava na trotoaru deli samo taj jedan momenat u kome vam se pogledi sreću. I da češće nego što misliš imaš priliku da budeš malo više ili malo manje čovek koji si želeo da budeš. Čak i kad ništa ne možeš da promeniš.

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.