Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Nebojša Romčević: Bez grešaka i bez smrti sve bi bilo svejedno

Najteže je mladima ulivati optimizam i veru u njih same, jer sve oko njih svedoči suprotno. Neki put ih volim kao ranjenike, neki put kao junake
Piše Zorica Marković
Datum: 09/12/2016

Nebojša Romčević: Bez grešaka i bez smrti sve bi bilo svejedno

Foto Igor Pavicevic

Za svoj debitantski film i novopečenu ulogu kao reditelja, glumac Nikola Kojo izabrao je scenario profesora FDU dr Nebojše Romčevića. U stvari, možda je tačnije reći da je izabrao scenaristu koji će moći najvernije da napiše priču o umetnicima jer i sam deli taj hleb. Profesor Romčević, trostruki dobitnik Sterijine nagrade, dobitnik nagrada za najbolji scenario u više zemalja u Evropi, kroz Stado ispričao nam je istinitu priču koja može da se ispriča na mnogo jezika i u mnogo država, pa čak i u mnogo različitih vremena, o ljudima entuzijastima, onima koji su spremni da rizikuju sve da bi napravili umetničko delo. U vreme kada se entuzijazam definiše kao "višak" jer nije isto što i ambicija, sa profesorom Romčevićem, autorom romana Letnji dan do podne, kao i tekstova po kojima su rađeni Kordon, Na lepom plavom Dunavu, Miris kiše na Balkanu, Ljubav, navika, panika, Kazneni prostor, Bićemo prvaci sveta, Javna ličnost... pričamo o svemu onome što povezuje njegova dela: o kulturi, o statusu umetnika u društvu, o tome da li je bolje biti pragmatičan i zbog čega smo kao narod toliko talentovani za satiru i komediju. Jer kako se drugačije odbraniti od sivila osim - crnom komedijom?

 

Zašto baš Stado? Koje su to sličnosti između glumaca i stada, i jedne nacije i stada?

Stado zaista predstavlja snažnu metaforu, od samog osvita hrišćanstva, pa do današnjih političkih referenci. U razumevanju stada, bliži sam biblijskom nego modernom značenju. Stado čine nevina, naivna, i bića blage naravi, koja ne prihvataju da su okružena vucima. Ovca ne razume nasilje i logiku predatora. Da li je glupa zbog toga što gubi ovozemaljsku bitku sa silnima, ili su silni glupi što veruju da su pobedili?

Kada su nacije u pitanju, svi na svojim grbovima nose lavove, orlove, sokolove, zmajeve i grifone, čitavu jednu krvožednu menažeriju sa kojom bi se mogao identifikovati nacion; međutim, danas su svi, bez obzira na to iza kojeg grba stoje, ovce, ali ne u metaforičnom, biblijskom smislu, već potpuno lišeni digniteta - zbunjena, nemoćna gomila, prirodni resurs. Nikada nije bilo toliko demokratije u diskursu i tako malo moći izvan oligarhija.

 

Vi ste pisac, ali čini mi se da delite sudbinu glumaca, o kojima pišete.

Svi delimo istu sudbinu, ne samo unutar sveta umetnosti. Umetnici govore u ime mnogih, a ne isključivo u svoje. Tako je i naš film samo na osnovnoj ravni priča o glumcima, ali se njihova sudbina ne razlikuje od sudbine bilo koga ko živi i misli u svoje ime. Uz to, ja i doslovno delim sudbinu, ali sa glumicom.

 

Vaši junaci stavljaju sve na kocku u želji da naprave veliko umetničko delo. Kada vredi rizikovati zbog ideala i snova?

To je jedno od najtežih filozofskih, etičkih i umetničkih pitanja. Verovatno ne postoji jedan odgovor. Rekao bih - nikada, ako je cilj rizika pobeda ili ostvarenje nada, jer ideali poružne na stvarnosti. Međutim, ako je rizik put da se osećamo živo i spremni smo da budemo razočarani, onda mislim da vredi. Ideal je neostvariv, zato i jeste ideal.

 

A opet, koliko ste puta videli da ljudi, ipak, nisu spremni da se kockaju kada je egzistencija u pitanju i onda odlučuju da žive skučene živote. Šta je onda gore - rizikovati ili biti u komfornoj zoni?

U tome se razlikuju ličnosti od književnih likova. Likovi su monolitni i beskompromisni, a ljudski život traje duže od jedne večeri. U njega su, osim aktera, uvučene sudbine osoba koje mogu da stradaju u vaše ime. Mene su više puta dobronamerno podsećali da imam decu, a siguran sam da nisam jedini kome se to desilo. To su odluke s kojima čovek mora da živi, da podnosi sebe, šta god da odluči. Ponekad je to tačka nakon koje etika zanemi, gordost usahne i shvatite da ste pred crtom koju ne smete da pređete. Možda ta crta postoji samo u nama u vidu autocenzure, ali šta ako ipak nije tako? "Ali, avaj, Makbet dece nema", uzvikne Šekspirov Makdaf očajan što ne može da se u potpunosti osveti uzurpatoru prestola.

 

Koliko vas je iskustvo naučilo da su nekada entuzijazam i dobre namere popločan put do promašaja? Vidite li to danas kod mladih ljudi, i kao profesor, kako srljaju u greške?

I treba da greše; svaka je greška iskustvo, svaki pad dragocena spoznaja. Ako vas neuspeh obeshrabri, niste zaslužili uspeh. Strah od grešaka rađa strah od delanja. Ne možemo čekati da svet bude podesan za nas. Zato je život lep. Bez grešaka i bez smrti sve bi bilo svejedno.

 

Zašto smo mi tako dobri kao narod u pisanju crne komedije?

Biće da je gorka istorija u nama rodila odbrambeni mehanizam koji dozvoljava da se sprdamo i sa životom i sa smrću. Ta svest o relativnosti i nas i našeg sveta plodno je tle za crnu komediju. Mislim da je humor najzdraviji deo našeg bolesnog duha.

 

Kada jad preraste u smeh?

Sećam se jedne situacije iz doba bombardovanja, kada mi se rodio mlađi sin. Na Zvezdaru je pala neka ogromna bomba da nam se kuća gotovo raspala, a onda je usledio zemljotres. Kada nismo tada umrli od smeha... Preveliki jad lako preraste u apsurd i onda postaje groteskan, komičan, nelogičan. Možete samo da se smejete.

 

Koliko je opasno biti sarkastičan i duhovit, a koliko teško? Tanka je granica između toga da neko bude okarakterisan kao zao a ne kao satiričar?

Teorija komedije pravi jasnu razliku. Aristotel kaže da fizička mana ne može biti predmet humora, ali da moralna ružnoća može. Iza satire stoji želja da se društvo promeni, a iza ruganja želja da se neko povredi. Dobar humor nikada nije zao, a najbolji humor je najhumaniji.

 

Da li se stanje u zemlji ogleda obrnuto proporcionalno rastu satire u smislu: što je više satire, znamo da nam je sve gore?

Rekao bih da je najgore kada nema satire, kada nema viceva, kada nastupi muk. Tada oči zakrvave i povade se sekire. Čovekova je prirodna potreba da se smeje, to je jedna od retkih stvari za kojima svi žudimo. Kada nestane humora, nestaje humanosti. Gadim se ljudi koji smeh smatraju vulgarnom potrebom.

 

Vi ste duhovito konstatovali da "kada više nemate kud, morate da budete kreativni". Zanimljivo je da su kreativnost i humor lek, a mi imamo smrknuta lica oko nas. To znači da smo prešli i onu najvišu meru u gradaciji trpljenja?

Daleko smo od najviše tačke trpljenja. Čovek je opasna zver nesvesna svojih moći i snage. Mogućnosti ljudske patnje su neiscrpne. Ali mi najveći deo energije potrošimo žaleći sami sebe, pa nam ne pretekne empatije za druge. Svakome je njegova muka najveća, ali ko je zaista pretrpeo najveće muke, ima razumevanja za tuđe. To što nam fali saosećanja, govori da još ne patimo dovoljno.

 

Deo scenarija za Stado "napisali" ste na Vajberu, razgovarajući sa Nikolom Kojom. Sad ću ja probati da budem duhovita, a da ne budem proglašena zlobnom: jeste li razmišljali o tome kako u stvari pišete - rijaliti - za pametne?

Ta je naša prepiska epistolarni roman za sebe. U tome je bilo toliko drame, humora, ludosti, očajanja, da verujem da bi to moglo da se objavi kao "Porođajne muke jednog filma". Nakon što je nastao scenario, naše sudbine su u stopu sledile sudbine likova iz filma. Zapravo je bila reč o obrnutom rijalitiju. Ovde je, kako bi Duško Kovačević rekao, umetnost bukvalno potkazivala stvarnost.

 

Imate li problem s tim što danas svako može da postane tiražan pisac i javna ličnost?

Ne. Jeste me ponekad sramota u tuđe ime, ali to je kao sa lajkovanjima na Jutjubu. Postoje totalne budale koje imaju po milijardu pregleda. Da li to govori o kvalitetu? Ne, govori da te budale nisu same.

 

A kao profesor, bojite li se zagrljaja medija i njihove moći, kako su upotrebljavani i zloupotrebljavani?

Mediji su naša stvarnost. Internet je čudo ravno otkriću vatre i, baš kao vatra, ima dva lica. Tek nastaju etika i filozofija tog medija, za nas starije to je novo pismo koje pokušavamo da sričemo, pa smo i preoprezni. Internet je toliko divergentan da mislim da nije moguće njime manipulisati. Sve ipak zavisi od naše potrebe da čujemo što više o nečemu. Neobaveštenost više nije argument, ali glupost i dalje ostaje jak alibi.

 

Izjavili ste da se decenijama nije oglasio čovek poput jednog Sartra ili Čea. Verujete li da je u moru površnih informacija takav čovek samo privremeno nestao ili ste pesimističniji?

Tema je bila odsustvo velikih mislilaca s jedne i velikih revolucionara sa druge strane. Od smrti postmoderne koju krivim za mnogo šta, došlo se do tzv. igre diskursa, u kojoj reč nema nikakvo značenje ni smisao. Ona je samo još jedna besmislena igračka ljudskog uma. Intelekt i sumnja zabili su autogol nadi. Svet se više ne objašnjava izvan fenomena politike, niti se menja. Ideje su postale kaša koja se buđa onog trenutka kada je nastala. Hiperdinamizam je pojeo kontemplaciju, a informacija znanje. Niko ne zna kuda idemo, uprkos nebrojenim tajnim organizacijama starim vekovima koje se dnevno osnivaju u teorijama globalne moći.

 

Kao profesor na FDU, šta uočavate kod novih mladih? Da li postaju sve kreativniji ili sve apatičniji?

Kreativnost nije generacijski fenomen. Dešava se, kada se sklope istorijske zvezde, da određena generacija nastupi sa zajedničkim pogledom na svet, zajedničkom vizijom i tako izazove preokret. Pitanje je da li mladi mogu da dođu do vizije koja izaziva preokret, ili je ostala samo vizija koja izaziva užas. Najteže je mladima ulivati optimizam i veru u njih same, jer sve oko njih svedoči suprotno. Neki put ih volim kao ranjenike, neki put kao junake.

 

A šta kad jednog od najboljih među sobom kolege odbiju da izaberu za redovnog profesora, šta to govori o profesiji?

Ni to nije stvar koja se prvi put dešava. To je otpor promeni i podizanju lestvice. Da li su svi koji imaju pravo u pravu? Nisu. Da li zbog toga gube pravo? Ne. Da li je to pravo? Jeste. Sistem je takav, ali je ova greška, na sreću, popravljiva.

 

Možete li uopšte da zamislite o čemu bi Sterija i Nušić danas pisali ili je to smešno pitanje?

Realno, teško je zamisliti. Ipak su pisci proizvod svoje epohe. Možda bi bili blogeri?

 

Vi ste stručnjak za istoriju pozorišta i drame. Kad gledate unazad, koliko je pozorište bilo odraz stanja u društvu, a koliko je menjalo društvo? Šta može da se nauči iz te istorije?

Pozorište nastaje u društvu i namenjeno je njegovim savremenicima. Ono je, dakle, uvek odraz društva, čak i kada o društvu uopšte ne govori. Naravno, ne radi se o prostom odrazu društva, niti na osnovu teatra možemo da dešifrujemo kako je funkcionisao neki polis. Ipak, možemo da shvatimo čoveka, njegov odnos prema bogovima, slobodi, smrti, sudbini, što je važnije od političkog uverenja. U vremenima kada je pozorište bilo masovni medij svakako je moglo da menja društvo. Danas ipak mislim da je domašaj pozorišta manji, ali njegov ekskluzivitet i dalje provocira one koji nisu utrnuli.

 

Mislite li da su glumci i tada imali iste probleme kao i profesija danas? Možda je država odvajala više od 0,1 procenat za kulturu?

Glumci su uvek imali probleme kao danas, sa izuzetkom Periklovog doba. Pričati istinu nije odgovaralo nijednoj vlasti i nijednoj religiji. Sveti Sava je u "Krmčiji" smatrao da dete koje se bavi glumom treba razbaštiniti, Molijera nisu sahranili na osveštanom groblju, kod nas se prezime Glumac prvi put sreće na spiskovima dužnika... Gluma je profesija koja se realno najviše razvila od svih pozorišnih elemenata, ali je odnos prema glumcu i danas mešavina gađenja i obožavanja. Naša kulturna politika mora da donese dugoročnu odluku o prioritetu: baština ili savremeno stvaralaštvo? Ako mi danas ne stvaramo, kome će trebati Hilandar?

 

Vorhol je bio u pravu da će svi doživeti svojih petnaest minuta slave. Doduše, to se pretvorilo u godine. Govori li to da je kreativnost u krizi ili je to novi stepen na koji moramo da se naviknemo, jer najjeftinije se prodaje najviše?

Vorhol je govorio o slavi. Slava može biti cilj ljudima bez cilja. Možete biti slavni po poznatosti, bez ijednog ljudskog ili drugog kvaliteta. Slava je proizvod medija i ničega drugog. Slava je prokletstvo masovne kulture. Ali, naravno, ne znači da je masovna kultura dala išta pozitivno osim mase. Pitanje je naših izbora i prepoznavanja naših potreba. Nekome je dovoljan dubok dekolte, a nekome treba i duboka misao. Masovna kultura indirektno postavlja pitanje smisla demokratije; ako je masa beslovesna i bez kriterijuma u odabiru kulturnog sadržaja, da li je sposobna da donosi odluke o svojoj sudbini i, konačno, donosi li odluke o svojoj sudbini ili bira pop ikone u odelima?

 

Imate li razumevanje za te ljude koji moraju po svaku cenu da se dopadnu drugima? Da li nam je to definisano geopolitičkim položajem?

Potreba da se dopadnemo drugima uvek je posledica manjka samopouzdanja. Potrebno nam je da drugi potvrde ono u šta sami ne verujemo. Konačna posledica je da gubimo veru i u mišljenje drugih, čak i kada je afirmativno. Mi smo kao narod u slobodnom padu već četvrt veka. U duhovnom smislu, mislim da smo vrlo blizu Srbiji pred balkanske ratove. Pametni odlaze, konkurencija opada, ne znamo ko smo ni kao pojedinci, ni kao društvo. Utešno je što nismo sami u toj izgubljenosti, to je sudbina "malih naroda" u potrazi za identitetom. Pitanje je gde ćemo potražiti identitet: u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti?

 

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Svetislav
09.12.2016 - 18:58
Glas razuma
Dragi Nebojša, opet se uveravam da si ti jedan od najpametnijih ljudi na ovom tlu Pozdrav, Sveta