Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

"Naša jedina pobeda je 5. oktobar": Vladimir Kostić o srpskoj naciji, politici, kulturi, odrastanju, košarci...

O odrastanju, košarci, obrazovanju, medicini, zdravstvu, srpskoj naciji i kulturi, politici, devedesetim, Kosovu i Metohiji, SANU, Zoranu Đinđiću i spomeniku...
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 18/12/2017

"Naša jedina pobeda je 5. oktobar": Vladimir Kostić o srpskoj naciji, politici, kulturi, odrastanju, košarci...

Foto Nedeljnik

KOŠARKA

 

Čini mi se da je vaša prva velika ljubav iz detinjstva - košarka. Ko vas je „zarazio" košarkom?

Moj iskreni odgovor bi eventualno mogao da bude interesantan za one koje interesuje psihopatologija ljubavi. Od samog početka, naime, svakoj iole racionalnijoj osobi bilo bi jasno da će ta moja ljubav biti jednostrana i neuzvraćena, gotovo nemoguća... Nedostajalo mi je nekoliko desetina santimetara, i ne manje važno, talenta. Ali ja sam na toj nesrećnoj ljubavi dugo istrajavao - verovatno sanjajući sopstveni san. Jer, da se razumemo, ja sam jedino u snu mogao da „zakucam", na javi sam jedva dosezao do obruča. Ali, kako je to moj deda napisao u jednom pismu, začudo „čovek posebno voli ono što nema"!

Košarkom me je, uostalom kao i moje prijatelje, „zarazio" pokojni Obrad Belošević, naš nastavnik fizičkog i čuveni košarkaški sudija, koji je sredinom šezdesetih započeo sa školom košarke u Osnovnoj školi „Sveti Sava". Sećam ga se sa nekom čudnom nežnošću, imao je gabenovsko držanje i mir u pokretima i govoru. Vozio je vespu - bojim se da ste mladi da vam objašnjavam šta je to tada značilo za nas golobrade klince - i nakon utakmica je vespom, za nagradu, vozio najboljeg igrača kući. Ali najbolji je bio - po njegovoj definiciji - onaj ko je dao najviše u odnosu na ono što se od njega očekivalo. Neki Fića Lazarević, koji je za nekoliko klasa bio bolji od svih nas i sam davao više koševa nego svi ostali zajedno, nikada nije seo na vespu. Ja sam se vozio dva puta, a i za njih nisam siguran da sam ih zaslužio.

Drugi kuriozum je što se radilo o tajnoj ljubavi, koju smo morali da krijemo. Na Čuburi i Neimaru, gde smo odrasli, muškim sportovima su se smatrali gotovo isključivo fudbal i boks, pa smo opremu krili da nas ne otkriju stariji mangupi iz kraja i time postanemo predmet izrugivanja. Čini se da je tek nakon trijumfa u Ljubljani „ulica" prihvatila da se radi o i te kako „muškom" sportu.

 

I ko se tada okupljao na košarkaškim betonskim terenima Beograda?

Mi iz Beloševićeve škole smo se međusobno „vukli" i, iako su nam se igrački talenti i sposobnosti bitno razlikovale, želeli smo da igramo zajedno, pa smo se konačno skrasili na terenu beogradskog „Železničara". Danas je potpuno jasno da se radilo o potrebi da se družimo, što smo svojski i radili, kako između sebe, tako i sa prijateljima koji su se oko tima okupljali, ali i sa ljudima iz drugih timova beogradske „beton" lige: Ušća, Novog Beograda, Tašmajdana, Koraća, Vojvode Stepe... Sa prijateljima iz osnovne škole i gimnazije, delom i po liniji sporta, družim se i danas. Već više od 40 godina svake subote, „tačno u podne" nalazimo se u „Manježu" i izostanci se ne pravdaju. Kako moja supruga bez zlobe objašnjava ako me neko u vreme „Manježa" pozove na telefon: „Vlada je u crkvi", ostavljajući ih zbunjene pred tolikom mojom pobožnošću. I taj prostor edenske jednakosti mi sa starenjem sve više znači, iako se proređujemo, kao prostor u kome ne mogu nikoga da lažem, ali bogami i niko ne može mene da laže.

 

Interesantan detalj iz vaše biografije je da ste čak zamrzli studiranje godinu dana da biste bili trener KK „Železničar"?

Ako nastavimo sa pitanjima ovog tipa, bojim se da će čitaoci protestovati što intervjuišete osobu čije greške iz prošlosti mogu da kvare decu.

 

Danas, ipak, pasionirano pratite košarkaška zbivanja. Košarka je u Srbiji nacionalni sport, postojao je i taj mit o dugačkim Srbima. Kako biste nas vi okarakterisali?

Onih dana kada se na televiziji prenose utakmice Evrolige, supruga ume da me diskretno podseti na film u kome Endži Dikinson zauvek ostavlja Berta Rejnoldsa rečima da „samo idiot gleda dve utakmice dnevno". Međutim, i ona shvata da se radi o obaveznoj aktivnosti kojom pokušavam da sačuvam svoju socijalnu i sagovorničku kompetentnost u kontaktima sa najstarijim prijateljima. U tom svetlu, gledanje utakmica je obaveza, a ne zadovoljstvo, kako bi neko površan mogao da zaključi.

Danas košarku igraju svi i taj mit koji pominjete polako bledi. Uostalom, za mene sport ima smisla samo dok je igra, dok se oni koji u njemu učestvuju ili igraju, smeju i zabavljaju, kako je to radio jedan Kićanović, Mišović, Slavnić... Stoga bih ja govorio o mitu o onim našim igračima koji su umeli da se igraju košarke - nazovite to maštom, lucidnošću, kako god. Današnji sportisti su smrknuti, retko se smeju... Razumem da je u pitanju ogroman novac, svet „proslavljenih", čije relacije nisam u stanju da razumem i, štaviše, često ih, indirektno, doživljavam kao poniženje. Pa sredstva Nobelove nagrade namenjene onima koji su menjali granice saznanja gotovo su beznačajna u poređenju sa ugovorima sportskih i filmskih zvezda. I tu ne govorim o novcu, već o relacijama vrednosti. Naravno, kada bi to bio samo novac, jedan Ajnštajn ne bi mogao da uđe u poređenje sa kakvom levom polutkom ne nužno i posebno poznatog fudbalskog tima. Možda sam neizlečivo konzervativan, ali ja ovakve nesrazmere doživljavam kao znake dekadencije civilizacije kojoj pripadamo.

Ali, sa druge strane, da li smo uopšte odmakli od logike panem et circenses? Ovu kovanicu iz satirične pesme rimskog pesnika Juvenala iz 2. veka, Vikipedija objašnjava kao posledicu „podele besplatnog hleba i sve većim interesovanjem za gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države", zbog čega građani gube „svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, prepuštajući ih vladarima i njihovim klikama". Bojim se da se, nakon kratkog civilizacijskog iskoraka, ponovo vraćamo efemernostima i banalnostima, koje je Babelj divno okarakterisao kao „kontrarevolucionarne". Sa druge strane, više nema ni besplatnog hleba. O čemu se onda radi?

 

ĐAČKI I STUDENTSKI DANI

 

Koliki je na vas bio uticaj oca Svetislava, čuvenog beogradskog pedijatra, i majke Slobode, iz Ohrida? I šta ste poneli iz kuće?

Kada govorimo o uticajima, pokušavam da izbegnem zamku pretencioznosti imenujući neke velike učitelje i naučnike koji su na mene navodno uticali, koji jednostavno, da su živi, ne bi bili presrećni da ih svojatam i koji bi verovatno, da sam im pružio priliku, odbili svaku mogućnost da neko kao ja bude njihov učenik. Umesto toga, iskreno ću priznati da sam uticaje crpio od deda i baba, slučajnih tetki i stričeva, to jest prevashodno od onih koji nisu imali izbora. Da svesno suzim spisak, pored žene - iz razloga koje mi ne pada na pamet da iznosim pred bilo koga - to bi svakako bila moja mrtva mati, koja je umela da kombinuje nekritičnost ljubavi sa čudnim umećem cinizma da svaki moj nezasluženi, a i većinu istina retkih zasluženih uzleta relativizira i spusti na zemlju, često rečima koje se ne nalaze u Bibliji. U svom paradoksno i anarhoidnom i konzistentnom otporu prema autoritetima i pobednicima svih vrsta - kod nje je to bila pre estetička nego etička pozicija - naučila me je prvoj pouci života da ni od jednog ljudskog bića nisam vredniji ni, apriori, bolji.

U isti mah i mrtvom ocu, jedinom Kostiću koji je uspeo da za života napravi ključan korak kada je, pošavši iz vododerine mitskog Moklišta, one iste kojom će proći voda sa planine koja će mu odneti rodnu kuću da ne bi imao gde da se vrati, u tmini noći davne 1938. godine, kao jedanaestogodišnji dečak na prevoju Suve planine, konačno i bespovratno preskočio provaliju koja razdvaja one što su primorani da pamte od onih koji to mogu i da zapišu, da bi stigao do svih svojih Hiperboreja i ipak ostao svoj, bez talenta za mržnju, zlo pamćenje i osećaj prikraćenosti. Mada se povremeno pitam, da li je bilo pametno da uopšte silazimo sa planine? On me je naučio drugoj pouci u životu da ako već nisam bolji, ono nisam apriori gori ni od ijednog ljudskog bića. To mi je bilo dovoljno za život, mada sam sada dužan da se i čitaocima izvinim za ovu iznuđenu patetiku.

 

Kao najbolji đak završili ste Četrnaestu gimnaziju za koju ste tvrdili da je bila „beogradski Iton". Mogli ste da birate šta ćete da upišete. Zašto ste se odlučili za medicinu? Zašto za neurologiju?

Ta tvrdnja za moju gimnaziju samo je reakcija na intrige mojih prijatelja da su u to vreme oni koji su izbacivani ili se nisu snašli u drugim gimnazijama iz okoline - Osma, Peta, Prva, Šesta i druge - odlazili u Četrnaestu gimnaziju. Ja sam to video drugačije: slobodni i kreativni duhovi od po 15, 16 godina, koji nisu podnosili klasične stege represivnih didaktičkih sistema dolazili su u moju gimnaziju kao u prostor slobode. Ali, šalu na stranu, gimnazija kakvu pamtim bila je stara, otmena dama od koje se moglo svašta naučiti. I kakve smo profesore imali! Ako hoću da budem potpuno iskren, nikada nisam bio radoznaliji i pametniji nego u te četiri godine gimnazijskog obrazovanja.

Ta škola je u nama budila osećaj omnipotencije, pa se i moja dilema o fakultetu kretala između medicine, elektrotehnike, matematike, književnosti, filozofije... Dalekih zima ne sećam se više... ali mislim da je prevagnulo mišljenje moje tadašnje devojke, a danas supruge, da je medicina možda najbolji izbor za mene. O mom čvrstom stavu nije bilo ni govora. Danas mislim da nisam pogrešio... ali, da mogu da biram ponovo, da počnem ispočetka, verovatno bih ovoga puta izabrao nešto drugo - ako ništa drugo, zabavnije je.

 

Čime se vi zapravo bavite i kako ste se usavršavali?

Bavim se neurodegenerativnim bolestima centralnog nervnog sistema, od kojih su javnosti najpoznatije Alchajmerova i Parkinsonova bolest. Imao sam sreće da se ovim problemima, koje smatram najfascinantnijim u oblastima neuronauka, bavim i kao kliničar, ali i kao bazični istraživač na animalnim i ćelijskim modelima ovih bolesti.

Ukratko, nekako od diplomiranja sam znao da ću se baviti mozgom. Zašto? E to već nisam znao. Verovatno je to bio eros magle, mistike i neistraženih fenomena koji i danas obavijaju moju oblast. Imao sam veliku sreću da me u svoju laboratoriju neposredno po diplomiranju primi profesor Bogomir Mršulja, koji se prevashodno bavio životinjskim modelom moždanog udara. Bila je to u to vreme evropska laboratorija u kojoj su se eksperimenti radili svakog dana.

Uporedo sam se zaposlio na Klinici za neurologiju i moj dan je izgledao tako da sam ustajao oko četiri sata izjutra, sa mojim školskim drugom, advokatom Slobodanom Ušajem, koji je patio od nesanice, u pet sati odlazio u laboratoriju, gde mi je on pomagao da žrtvujem životinje i potom počnem sa izolovanjem kapilara mozga, što sam završavao nešto pre osam sati, potom jurio na Kliniku, radio do 15 časova, i vraćao se da završavam eksperimente do večernjih sati. To sam radio sa osećajem misije, kojoj se danas, ovako star, ponekad i sam podsmevam. Ali tada sam verovao da je to što radim važno i puno smisla. Mršulja je nas mlađe strašno forsirao, što sam pokušavao kasnije da imitiram. Bio sam ljuti početnik, i iza toga je bio njegov autoritet, kada sam dobio usmeno predavanje na kongresu u Zagrebu. Na kraju predavanja mi je stegao ruku i zamerio da mi je mašna predugačka. Bio sam povređen, ako je to bilo sve što je imao da mi kaže... Ali danas kada gledam sliku sa tog mog prvog predavanja, mašna jeste bila predugačka. Jednostavno, bio je veliki učitelj, vizionar retke hrabrosti i divan prijatelj.

Kliniku sam učio od sjajnih kliničara Milisava Nikolića, Jelene Gospavić, Borivoja Radojičića, Zvonka Levića i drugih. Srećom, imao sam priliku i da radim u velikim svetskim klinikama i istraživačkim centrima, par godina u Njujorku na Univerzitetu Kolumbija, u Midlseks bolnici u Londonu... Obišavši sve te škole, konačno sam - gajim iluziju - ovde napravio svoju.

 

U strahu da nekoga ne uvredim, ali zašto su Srbi prepoznatljivi kao nacija koja - uz onaj pomalo stereotipni inat - brzo zaboravlja?

Jedno dete je na pismenom testu u školi na pitanje ko većinski živi u Srbiji apsolutno ispravno odgovorilo, uz prihvatanje kritike o antropocentričnosti - ljudi. Jedino se nadam da mu je učiteljica odgovor prihvatila! Nije zaboravljanje specifično ni za jedan etnicitet, to je ljudski problem, a ja bih spekulisao da je ta sposobnost unekoliko i znak vitalnosti Homo sapiensa. Jednostavno, uprkos svemu idemo dalje! Zaboravljanje nije neizostavno i mana: mora se napraviti prostora i za nove sadržaje koje treba upamtiti.

Pre bih rekao da moramo da budemo svesni svojih tragičnih zakašnjenja u kontekstu istorije i civilizacije kojoj pripadamo. Veoma tanka pokorica urbanosti, dugovečna slaba ili nikakva vertikalna socijalna ustrojenost, nasilno izmeštanje stotinama godina iz jednog civilizacijskog konteksta - istina, nije se ni „kontekst" pretrgao da nam pomogne - izostanak iskustva sa plodovima renesanse, pa, zašto da ne, i dilemama reformacije, ranim nezadovoljstvima probuđene buržoazije i slično, pa ipak, evo nas, još uvek stojimo. Ne bi to bilo moguće da smo baš tako zaboravni kako o sebi mislimo!

Što se tiče inata, negde on ima smisla ako pomaže u istrajavanju na univerzalno teškim putevima stvaranja - na primer, u nadoknađivanju pomenutih zakašnjenja, što iskreno verujem da je moguće, čak i kada pokušavaju da vam ne daju. Ali, kao mistifikovana i estradna karakteristika jednog pogrešno gajenog i inferiornog primitivizma, on nije posebno raskošna osnova i obično je užasno štetan. Suviše puta sam i na svom primeru video da se iz neuspešnog i ritualnog inata pada u očaj i samoporicanje. Ni za jednim, ni za drugim nemamo potrebe. Hajde da za početak probamo sa mudrošću!

 

Bili ste student generacije sa prosekom 10. Kako biste sebe opisali iz tog perioda?

Kao prvo, ne verujte nikome ko tvrdi da je završio medicinu, a da nije uložio ogroman napor. Ja sam knjige iz anatomije iz psiholoških razloga horizontalno razmeštao na stolu, jer bi vertikalno, naslagane jedna na drugu obeshrabrile i znatno samouverenije od mene. U samo studiranje nisam ušao sa idejom o perfekciji, ali se to kasnije tako odvijalo i s vremenom sam postao talac inercije i, kako se studiranje bližilo kraju, ispiti su mi sve teže padali u iščekivanju „kiksa" i ocene koja će biti manja od najveće. Nešto čemu se nisam nadao, niti priželjkivao, s vremenom je preraslo u neprijatnu opsesiju. Danas mi gotovo humorno zvuče reči moje majke, koja je objašnjavajući prijateljima da zapravo i nisam baš najgori mogući štreber, izgovarala: „A znate, on ima i devojku i igra košarku!"

 

Svoju generaciju ste okarakterisali kao „dobro dete". Kakve danas generacije odrastaju u Srbiji?

Pripadam generaciji čija je jedina prava politička borba i pobeda bio 5. oktobar, uprkos pokušajima da nas ubede da se tako nešto nije ni dogodilo. Možda je naša infantilna politička svest - svaka čast pojedincima - razlog daljih raspleta. Građanski, lako smo planuli i lako se ugasili - bojim se ponekad da smo nedonoščad novije istorije koju su lako ubedili da žive u „najboljem od svih svetova"... Ili pak „grešan, grešno sam pevô" o nama sa početka pedesetih.

Čini mi se da su novije generacije pametnije, ciničnije i čvršće - prisećam se reči svoga sina koga sam tešio da će neko od teških vremena proći, kada je uzvratio da zapravo samo ja imam problem, a da on od kad zna za sebe živi sa nekom krizom i u stanju je da se sa njom nosi. Nadam se da dolaze generacije koje će, uz nešto vitalnog egoizma i ne manje vitalnog cinizma - pa i autocinizma - naučiti da vole i poštuju same sebe, da razumeju sopstvene interese i ciljeve, ne ugrožavajući tuđe. Koje će, konačno, biti građani sveta i, tim pre, građani Srbije.

 

Kakvo nam je danas uopšte obrazovanje u Srbiji?

Suviše veliko pitanje za jedan intervju. Obrazovanje danas nigde u svetu nije dovoljno dobro i zato sve ove reforme, Bolonje, napori, uspešni ili neuspešni. Borhes u svojoj Vavilonskoj biblioteci pretpostavlja postojanje neke vrste Vrhovnog bibliotekara, koji zna gde se nalazi knjiga svih knjiga, a time i vodič ili ključ kroz lavirint njihovih tajni i poruka. Ali, da se i sam uključim u ludističku naraciju postmoderne, šta ako knjiga svih knjiga uopšte ne postoji? Danas se lako i neočekivano dolazi u posed brojnih podataka - nevažno da li su potrebni ili nepotrebni, lažni ili istiniti - a opet, „utopljeni u informacije, ostajemo gladni znanja". Pre izvesnog vremena sam, ne posebno lucidno, lamentirao da „ravnodušno plivamo u okeanu informacija u potrazi za 'slatkim bizarnostima', gubeći i potrebu i sposobnost za sumnju". Ja starovremski verujem da će škola - u najširem smislu te reči - morati polako da se vraća Sokratovoj ili Platonovoj ideji dijaloga koji „istine ne propisuje, već ih traži, ne ustoličava ih, već ih ispituje", naravno u neizbežnom hladu „staromodne" etike i humanizma. Ja takođe, možda naivno, verujem u budućnost Univerziteta.

Mnogi istinski veruju i zatrpani su pričama da je na delu destrukcija srpskih univerziteta. Prokleta Bolonja! Takvu sklonost ka apokaliptičkom scenariju visokog obrazovanja primećuje i Umberto Eko u svom članku „Diplomci trogodišnjih studija" i poredeći italijansko sa američkim iskustvom konstatuje da je u Americi pohađanje nastave obavezno, studenti stanuju zajedno i u stalnom su kontaktu sa profesorom. Stoga, konstatuje on, i sam univerzitetski profesor, „problem nije u dužini studija, već u intenzitetu nastave". Šta ako u barem jednom delu svojih lamentacija mi kao profesori i nehotično branimo status kvo?

Da li je ono u čemu smo proveli godine, pa i decenije, „najbolji od svih svetova", pa promene nisu ni potrebne? Naravno, za promene su potrebna sredstva, a za obrazovanje se u Srbiji odavno ne izdvaja dovoljno, i drugo, stalno zajedničko preispitivanje ljudi iz obrazovanja - i ne samo obrazovanja - o novim putevima i alternativama, odgovorima na izazove vremena i pitanje kakva nam je škola potrebna, u čemu takođe nismo posebno uspešni! SANU u tom smislu čini izvesne, ali još uvek nedovoljne korake.

 

ZDRAVSTVO

 

A kakvo nam je zdravstvo?

Svakako mnogo bolje nego što se o njemu misli.

 

Zašto su lekari i medicinsko osoblje naš najbolji izvozni proizvod?

Ne znam da li su najbolji, ali su svakako dragocen „izvozni proizvod". U eri generalne mrzovolje i osporavanja, usudiću se da tvrdim da je Medicinski fakultet na kome radim, uz sve nedostatke, dobra škola - kritičarima bih samo poručio da sam video i mnoge druge po svetu, sjajnijeg imena, i da znam šta govorim. Jedno od objašnjenja je što smo dovijajući se u različitim periodima naučili i gotovo sve moguće alternative, ništa nam nije servirano, do medicinskih istina, veština i tehnologija smo često morali da idemo znatno dužim i zaobilaznim putevima, ali smo usput štošta i naučili. Sada se prisećam kada sam na auto-putu na ulazu u Beograd čekao sa pokojnim Boletom Drulovićem veliki kamion sa voćem iz Grčke u kome smo tokom sankcija prokrijumčarili aparat za evocirane potencijale, da bismo već sledeće godine publikovali i prvi rad u zaista uglednom časopisu - ovo „zaista" upotrebljavam jer danas često olako dajemo tu kvalifikaciju.

Ili pokojnog akademika Bogdana Đuričića i profesora Dejana Mićića, nakon što sam uspeo da jednom bizarnom donacijom dobijem HPLC aparat, ali bez postojanja servisne podrške, kako se sa francuskim ključevima i drugim alatima motamo i „zatežemo dizne" oko osetljivog aparata, da bismo, kada su se serviseri pojavili, mogli gotovo ekspertski da im sugerišemo gde je kvar i šta treba uraditi. Sumnjam da su moje drage kolege iz inostranstva imale takva iskustva. Dejan Mićić je srećom živ, pa ako je kome potrebna popravka HPLC - na sreću, danas ih ima više - mi smo i dalje spremni.

Ipak, imam posebnu želju da nešto kažem o svojim medicinskim sestrama. Ako se kome divim nakon svih ovih godina, onda su to one. Zašto? Mi lekari smo nalazili u igrama moći, ugleda, uspeha, zvanja i tuđe zahvalnosti nekakav smisao i razloge svoga delovanja. One nisu dobijale ništa od toga. Godinama ih gledam kako dolaze mlade, vitke i lepe, neke gotovo deca, nenavikle na disciplinu i nesanicu, da bi im ruke odmah gurnuli u gnoj, krv i fekalije, utanačili im susret sa ljudskim jadom duž „via dolorosa" krhke egzistencije po pravilu pojedinačnih i neuporedivih nesreća, tražeći im osmeh i razumevanje kao nešto što se podrazumeva. Bez priznanja okoline, bez zahvalnosti i uz brz zaborav i onih koji im se u bolesničkim krevetima kunu na večno pamćenje, često nepoštovane u hijerarhiji koju medicina podrazumeva, one su definitivno grupa čije se prisustvo u velikoj većini i bitno zasniva na njihovom osećaju vokacije, posvećenosti i nečega što mi nije lako da definišem, ali hajde da to nazovem osećajem dužnosti. Sada se neke od njih odlučuju da odu tamo gde su bolje plaćene i više poštovane. Ima li ikoga poštenog da na njih zbog toga baci kamen?

 

Pouzdano znam da pomen vašeg imena u inostranstvu izaziva ogroman respekt, čak i kod najvećih svetskih doktora. Da li ste nekad razmišljali da odete iz zemlje? I da li ste nešto slično predlagali vašim sinovima?

Poslednju ponudu imao sam pre desetak godina i pomislio sam da mora da im ne ide baš najbolje kad regrutuju islužene čiče iz Srbije. Svaki moj povratak bio je posledica jednostavne životne aritmetike koju smo supruga i ja na prste prebrojavali. I, nije inat iz vašeg intervjua, dobro smo računali. Kada se moj mlađi saradnik vratio iz Londona i ispričao da je predstavljen kao član „beogradske škole", učinilo mi se da nije baš sve što sam radio bilo samo udaranje prutom po vodi.

Moji sinovi odavno svoje odluke donose sami. Kada su roditelji mog oca saznali tokom Drugog svetskog rata da im je sin „sa crvenima", zbog čega su gorele kuće i gubile se glave, deda je nakon celonoćnog prevrtanja rekao: „Deso, ja ću gde su mi deca." I to je neki moj porodični amanet: do jednog momenta smo mi stariji od svoje dece, potom oni postaju stariji od nas, jer je i svet oko nas više njihov nego naš, pa stoga danas više slušam nego što dajem pouke. Povremeno me pitaju za poneki savet, ali to je više patrijarhalni ritual poštovanja, ja uspem da nazrem da su odluke već doneli. I njihovo ostajanje je stoga njihova odluka, a ja gajim veru da sam im pružio mogućnost da to bude informisana i promišljena odluka.

 

POLITIKA

 

Kako ste proživeli eru Slobodana Miloševića? I kakve su vam danas impresije na devedesete?

Nije nikakva tajna da sam kao građanin bio protivnik režima i politike Slobodana Miloševića. Čini mi se da nam je tada sve izgledalo jednostavnije ili barem smo mi sve pojednostavljivali: on i mi, dve strane, naizgled sve definisano. Danas vidim da je to vreme ipak složenije. Nisu samo lideri ti koji uspevaju da se nametnu, negde i mi sami, svojim političkim oportunizmom i ponašanjem, političkim sistemom i kulturom kao da ih zakonito kreiramo učini li nam se da ih makar za tren nema. Možda nije sva krivica u njima? Pamtim kada je Milošević trebalo da potpiše neki ugovor koji je većina onih koje poznajem grčevito i sa pravim strahom iščekivala, da bi kada je stavio potpis, potajno zadovoljna, a naizgled ogorčeno izgovarala: „Izdajnik, prodao nas je!" Bojim se mogućnosti da se takav scenario ponovi. A hipokrizija nije jednom bila predvorje nasilja.

Zanimljivo je da je, što se tiče mojih sećanja na taj period, sve izmešano, nikako da uspostavim vremenski sled - nešto mi se čini da se odigralo ranije, nešto znatno kasnije nego što odista jeste - a čitavog niza događaja čiji sam konačno bio i učesnik teško se ili uopšte ne sećam. Kao da nikada nisam uspeo da mi se taj period memorijski slegne i stabilizuje.

Zanimljivo je da sam sa porodicom u tom periodu u dva maha 1989/90. i 1995/96. godine boravio u SAD. Svaki put kada sam odlazio, prijatelji su mi govorili: „Ovo si dobro udesio, kada se vratite sve će biti gotovo." I svaki put po povratku, bilo je jasno da nije ni počelo. Ali valjda je to sada ipak prošlost...

 

Slavili ste 5. oktobra? Možemo li da vas svrstamo među razočarane?

Ne bih da se guram među prvoborce, ali da, 5. oktobar sam doživeo i kao ličnu pobedu. Pošto smo se uveče razišli, dobar deo noći moj prijatelj Jovan Despotović i ja šetali smo ulicama grada i udisali atmosferu. Osećali smo se svečano i kao po završenom važnom poslu. Sutradan ujutro u Amfiteatru Patološkog instituta na Medicinskom fakultetu održan je veliki zbor, sećam se da sam bio u predsedništvu i da sam nešto govorio, ali utisak mi je bio pokvaren gorljivošću pojedinaca da se krene pravcima koji su me iznenadili i već to jutro sam slutio da „važni posao" nije završen, kako sam se prethodne večeri nadao.

Razočaran? Ne... Neke prilike su propuštene. Za neke sam možda i sam nekim delom kriv. Otkud mi onda pravo na razočaranost?

 

Ko je za vas bio Zoran Đinđić? I kako tumačite ove poslednje podele u društvu oko njegovog spomenika?

Sa Zoranom Đinđićem sam razgovarao samo jednom prilikom, i to kratko, kada mi je ponudio da prihvatim resor ministra zdravlja. Odbio sam, jer taj posao ne znam da radim, a bio sam i strašno sujetan na svoj status nekakvog naučnika koji prerano treba da postane „birokrata". Sastanak je bio hladan i nisam imao utisak da se među nama razvila bilo kakva empatija - možda mu je bilo dosta onih koji odbijaju svaku ulogu protagonista. Kao neko sa distance doživljavao sam ga i poštovao, pre svega zbog njegove političke pragmatičnosti i energije, kao jedinstvenu i atipičnu političku pojavu u nas, i to u dužoj političkoj istoriji. Posledice njegovog ubistva još uvek se ne mogu sagledati.

Nemam nikakvu dilemu oko pitanja da li jedna takva ličnost zaslužuje spomenik - i sada, i pre. Lično imam rezervu prema lokaciji spomenika, ali to prevazilazi ovaj intervju. Spomenik nisam video, sem na ne naročito ilustrativnim slikama, pa ne mogu ni kao laik da dajem svoj estetski stav. Nisam, međutim, ni objektivan, jer sam veliki poštovalac rada Mrđana Bajića. Neshvatljive zamerke autorima što su u ovom političkom trenutku pristali da učestvuju na konkursu ispunjavaju me samo tugom i beznađem.

 

Jeste li nekad razmišljali da se politički angažujete?

Nikada! Da parafraziram stari vic, bolji sam kao košarkaš.

 

KOSOVO

 

Šta je rešenje za Kosovo? Koji je danas vaš predlog? I koliko SANU može da pomogne u rešavanju tog najvećeg nacionalnog pitanja?

Za nedelju dana Predsedništvo SANU će i zvanično definisati poziciju prema predloženom dijalogu o Kosovu i Metohiji. Dogovor je da članovi Izvršnog odbora pre toga ne istupaju sa idejama, jer bi to moglo da liči na neku vrstu prejudiciranja.

Usudiću se, međutim, da kažem da prateći početne razgovore u dosadašnjim formatima, strepim da će oni koji su se odazvali pre izgovarati sigurne formulacije „prkosa i nepopustljivosti" nego riskirati da budu prozvani za „prodaju" ili „predaju". Voleo bih da u najskorijoj budućnosti budem potpuno demantovan, da to neće biti još jedan nokturno naše hipokrizije.

U čitanju realnosti, koju će svako morati da uradi pojedinačno, dva prevashodna cilja verujem da su maksimalna moguća zaštita individualnih i kolektivnih prava naših sugrađana koji su ostali i na severu i na jugu KiM, a potom i beskompromisni stav o našoj kulturnoj i umetničkoj baštini, o kojoj SANU upravo u ovom trenutku najrečitije govori svojom izložbom koja je otvorena za javnost.

Drago mi je da su oni koji su razgovor inicirali čvrsto za rešavanje isključivo političkim sredstvima, mada bih lično voleo da čujem i njihove, za početak, makar i najnačelnije stavove o KiM.

Teško je, međutim, izolovano govoriti o KiM van konteksta daljeg razvoja Srbije i njene orijentacije, njenih perspektiva, koje su, verujem, nedvosmisleno demokratske - ili nemaju smisla - i evropski orijentisane. Korišćenje eventualnih ideja koje bi proistekle iz ovakvog dijaloga ne sme Srbiju da vrati u stanje izolacije, sa kojim imamo iskustva, niti da uzrokuje gubitak ili kompromitovanje perspektiva za koje se trenutno zalažemo.

Jedini zavet koji bi mene bespogovorno vezivao jeste izvesnost budućnosti Srbije u kojoj će kao slobodni ljudi živeti i moje praunuke i moji praunuci.

 

AKADEMIJA

 

U SANU ste ušli kao jedan od najmlađih akademika sa 47 godina. Šta je za vas značio taj čin?

Bilo je to 2000. godine i vest me je zatekla na poslu. Ideja da prihvatim kandidaturu govori da nisam bio lišen sujete, niti nepristojne i svakako narcisoidne ideje da je to što sam uradio dovoljno za prijem. Šest godina kasnije sa nešto više mudrosti i sumnje u samoga sebe izgovorio sam u pristupnoj besedi da značaj SANU ili barem onoga što bi ona trebalo da bude, čini da se osećam kao „uhvaćeni šarlatan, pajaco bez pokrića, ili da se približim našoj realnosti, kao čovek koji nesigurnom hipotekom uzima veliki kredit bez jasnog plana kako i da li će uopšte svoj dug uspeti da vrati". I taj osećaj me povremeno iznova obuzima. Jer, znate, kako možete da se osećate kada i sami ulazite u dugi red od preko 1.400 akademika koji se strpljivo kreće ka nekom svom cilju evo u kontinuitetu već 176 godina. Ko se barem jednom ne upita „zašto baš ja?" nije ni zaslužio da bude izabran.

 

Koliko je SANU danas uticajna u srpskom društvu?

Aktuelno vreme je koncept reputacije ili uticaja zamenilo frivolnošću opštepoznatosti ili sveprisutnosti, bez obzira na to da li je razlog pristojan ili ne, posebno na TV ekranima. U toj potrazi za par minuta slave ili nebitnim komentarima sa sto četrdeset karaktera, SANU deluje arhaično i poput mastodonta, i to u nenaklonjenim vremenima. Ipak, uticaj je mnogo veći nego što mi se to u početku činilo. Kada god smo šumu svakodnevice kao alternative nudili sadržaje koji traže vreme i kognitivni napor učesnika, sale, izložbe i koncerti su nam bili puni. Da skratim, bojim se da kao akademici nismo do kraja svesni svojih obaveza, odgovornosti i uticaja.

 

U stalnoj rubrici Nedeljnika „Razgovori sa akademicima" stekao sam opšti utisak da su vam akademici zahvalni što ste otvorili vrata Akademije, koja više nije mračna i tamna institucija, kao što je dugo bila, verovatno najviše usled stigme Memoranduma SANU. Da li vam je to bio jedan od prioriteta? I koliko je teško biti na čelu Akademije?

Priroda obaveza i zadataka SANU čine je institucijom svojevrsnog tradicionalizma i gotovo poželjne konzervativnosti, što je čest uzrok nesporazuma i nerazumevanja. Radi se o instituciji čije rutine - ponekad često olako izjednačene sa sporošću i, mada ne obavezno netačno, sa inertnošću - treba kritički poštovati - svaka nametnuta brzina je pogrešna. Ni pre moga imenovanja SANU nije bila mračna „pećina stroga", mada nas je plašt Memoranduma jednostavno prekrio i sakrio. Čini mi se da se danas SANU brani brojnim aktivnostima: na primer, od 1. septembra do 31. decembra ove godine u SANU se održalo ili će se održati preko 80 aktivnosti. Sutra je ponedeljak i počinje simpozijum o stanju mentalnog zdravlja u nas, nastavlja se sa izložbom „Umetničko blago Kosova i Metohije". I tako dalje, i tako dalje. Tih 80 i još više prethodnih aktivnosti, to nisam ja, to su članovi SANU, koji i sami zbunjeni sopstvenom energijom netačno pokušavaju da je objasne mojim prisustvom.

Dinamika rada je takva da ne stignem da analiziram kako se zapravo osećam na tom mestu. Znam, međutim, da povremeno osetim gorčinu suočen sa nerazumevanjem sredine i tužnim, nepotrebnim i neizazvanim uličnim uvredama onih čiji talenat cenim. Ali u to kolo me niko nije terao da uđem - zaigrao sam sâm.

 

Šta vas nervira u Srbiji?

Pribeći ću plagijatu, koristeći misao jednog mudrog novinara koga volim da čitam, mislim da je u pitanju Panović: nervira me nekompetentnost, korupcija, hipokrizija i paranoja - ne nužno tim redom. Opet, nisam siguran da druge ne nerviraju iste ove osobine koje prepoznaju kod mene! Bilo kako bilo, samo da se na njih ne naviknemo. Dozvoliću sebi i dva lična „nerviranja": prvo, međusobna netrpeljivost i isključivost, i drugo, pasionirano ratovanje protiv institucija i svake vertikale.

Postoji divni dijalog u stripu o braći Dalton, kada trojica njih svečano i pohvalno izjavljuju: „Džo, ti si najgori od nas!" Tako se i sami uzorito osećamo kada sami sebe ružimo, ubeđujući se da smo najgori. A verujte mi, nismo! Pozvan da se, ničim zasluženo, obratim brucošima Univerziteta u Banjoj Luci imao sam potrebu da im poručim da nisu apriori bolji od bilo koga u „našem sokaku", ali ni gori od bilo koga na svetu. Samo što je put samoostvarenja put kojim moramo sami proći. Divni i tragični Branko Ćopić napisao je jednom prilikom: „Gdje su među ljudima granice? Nema u čovjeku ni Vlaha ni Turčina. Postoji golema ljudska bijeda i nevolja. Jednako vlaška i turska." Nije iznenađujuće koliko smo različiti, šokantno je koliko smo slični! Konačno, usudio sam se da im poručim i da „ne zaborave da se stide - stid je osnova superiornosti Homo sapiensa"! Bar ja tako verujem.

 

IZBORI

 

Sledeće godine su izbori u Akademiji. Šta možemo da očekujemo? Na čemu ćete vi insistirati? Šta je najvažnije za te izbore? I koliko politika ima uticaja na izbore?

Izbori u SANU se odigravaju svake treće godine ili preciznije, prvi sledeći biće 8. novembra 2018. godine. Trenutno, u aktivnom statusu je 125 članova, tako da u relativnom smislu, po broju akademika na broj visokoobrazovanih građana mi smo jedna od najmanjih akademija u regionu. Nažalost, u SANU je trenutno samo 13 članica (9,7%), a prosečna starost članova iznosi nešto iznad 73 godina. Ovi izbori se suočavaju sa narušenom ravnotežom između pojedinih oblasti nauke i umetnosti, kao i narušenom ravnotežom između postojećih osam odeljenja. Tako, 65% naših članova su iz prirodno-matematičkih disciplina, 21% iz društveno-humanističkih i samo 14% iz redova umetnika. Želja nam je da klatno vratimo u normalu, zbog čega je preduzet čitav niz mera. Na izborima se prosečno izabere 13-14 novih dopisnih članova.

Ovoga puta se nadam izboru dvadesetak novih članova koji će aktivnostima SANU uliti novu energiju i ideje. Politika u tom procesu nema šta da traži, ni u pospešivanju, ni u ograničavanju nečijih izgleda. SANU je donela čitav niz mera da u ovim namerama uspe!

 

Da li sam razgovarao sa najvećim živim intelektualcem u Srbiji, kako vas je okarakterisao vaš kum Boža Maljković?

Naravno ne, čak ni u šali! Kada bi to bilo tačno, bila bi to strašna tragedija za Srbiju. Kumovi, naravno, imaju prava da budu nekritično odani jedni drugima. Profesionalno, ako tražite velike intelektualce, mogu vam pomoći tako što ću vam u pero izdiktirati desetine imena savremenika sa kojima se ne usuđujem ni da pomislim da se poredim. Uz napomenu da se ograničavam samo na one koje poznajem. Vi ste razgovarali sa, hajde da sam sebi napravim kompliment, još uvek radoznalim starcem, koji nažalost, prirodom stvari zamiče silaznom putanjom svog života, intelekta, sposobnosti... i nedovršenih poslova.

 

 

 


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



nikanor
24.12.2017 - 09:12
?
Pitao bih gospodina, zašto se ne bavi svojim poslom za koji je stekao diplomu sa prosekom 10?Da li mrzi svoj posao koji je stekao završivši fakultet sa prosekom 10? oktobar je najteži poraz Srbije u bližoj istoriji. To je bila pobeda lopova, prevaranata, pljačkaša i razbojnika.
Boki
24.12.2017 - 22:29
Obavezno pročitati
Odgovori i poruke gospdina Vladimira Kostića veoma su korisne za svakoga, a posebno za mlade kao upozorenje gde smo, kakvi smo i šta bi trebalo kao zajednica da činimo ukoliko hoćemo da nam bude bolje. Mislom da je jedan od najvećih problema što ogromno iskustvo i znanje sabrano u Akademiji nikako da nađe put do velikog broja onih koji su na raskršću, pa i u nedoumici i priželjkuju kakav-takav PUTOKAZ!