Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ispovest

Naravno da sam jugonostalgičar, ali i nacionalista u najpozitivnijem smislu: Tozovac o pesmi, boemima i ratu

Nažalost, ta Jugoslavija je bila najlepša zemlja na svetu ispod koje je stalno čučao štapin sa eksplozivom koji je jedva čekao da plane. Tako smo ostali i bez Crne Gore...
Vladimir Bogdanović, Nedeljnik 300
Datum: 12/10/2017

Naravno da sam jugonostalgičar, ali i nacionalista u najpozitivnijem smislu: Tozovac o pesmi, boemima i ratu

Foto: Đorđe Kojadinović

Nije Predrag Živković legenda. On je Tozovac. Kako zapravo malo ljudi na ovom svetu ima privilegiju da mu za života, a i mnogo vekova posle, sazna ime i prezime. Jednostavno je. Tozovac. Prepun energije, ustaje, smeje se, kozer je. Kad se fotografiše drži ruku u džepu.

 

Izgleda da su došla druga vremena?

Neka, i treba da ih bude. Ali ne valja što smo u tim novim vremenima uništili sve dobro do starog. Nije to samo problem kod nas. Tako je i u svetu. Ako pomislim na moj Beograd, mogu da kažem da sam u tom, muzičkom smislu, ljut na njega što više nema Beogradskog proleća i ostalih festivala. Ali, s druge strane, nema više ni onog Sanrema koji je nekada bio oltar svetskog zabavnog pevanja. Sve se promenilo.

 

Danas vas vole i mladi i svaka nova generacija?

Ne. Vole me zato što su me njihove bake volele. To su im prenele u amanet, od malih nogu su im pričale, kada su i one bile mlade. Kada sam i ja bio mlad. A kad se setim, pored te muzike, koliko sam samo bio lep, kao Tarzan. I mlad. Pa kad se još pojavim sa harmonikom. Pa kako da me ne vole? I danas je tako. Obožavao me je i jedan Stane Dolanc, koji je, verovali ili ne, bio jedan od najvećih poznavalaca svetske muzike koje sam ikad upoznao. Ali to je druga priča, koja se prekinula kada su došla nova i "lepša vremena". Sve se tada prekinulo.

 

Pa kako nam se ta priča prekinula?

Pa lako, i tragično. Otišao je jedan čovek koji je sve mogao da reši. Prvo je skrajnut, naravno. Posle mučki ubijen. Ivan Stambolić je sve to mogao da sredi. Ja to možda najbolje znam, zato to i govorim. Slušao sam i znao sam sve njegove planove. Mnogo smo o tome pričali u kafani. Pa verujte mi da bismo on i ja sa ovog kafanskog stola mogli sve rešiti. Takav je on bio. Da je ostao, ne bismo ratovali. Ništa od ovoga ne bi bilo. Na kraju krajeva, njegovom smrću i mi muzičari mnogo smo izgubili. Nije bilo više tih mitova, tih prelepih druženja i uvažavanja, jer Slobodan nije imao te manire. Nije nas pozivao na svečanosti. Došla su druga vremena, kada su preovladali neki besmisleni nacionalizmi, oni najprimitivniji. Pa pogledajte danas. Ja, Tozovac, pevač izvornog srpskog folklora, izvornog srpskog melosa, te harmonike, te srpske duše, koga i dalje svi vole da čuju u svih bivšim republikama. Pa, naravno da sam zato jugonostalgičar, ali i nacionalista u najpozitivnijem smislu.

Nažalost, ta Jugoslavija je bila najlepša zemlja na svetu ispod koje je stalno čučao štapin sa eksplozivom koji je jedva čekao da plane. Tako smo ostali i bez Crne Gore u koju više ne idem. Ne sviđa mi se to što se tamo dogodilo i što nemamo više more na koje vekovno i iskonski imamo pravo. Ne volim što su nas odande izbrisali. Nema veze, tako su neki odlučili i neka im bude. Nije moje da o tome sudim i da se u politiku mešam. Moje je da pričam o pesmi, radosti i ljubavi. Jer od tri nijanse crne uvek biram najsvetliju. Ma, nisam nikada ni bio za crnu. Volim ružičastu, najružičastiju stranu života. Volim da uveseljavam ljude, a ne da pričam koliko nas je upropastila ta naša narav, taj pucanj u Ferdinanda, koliko nas je samo koštao taj 27. mart, neću o tome, hoću o radosti.

 

*Iz intervjua koji je za Nedeljnik dao Predrag Živković Tozovac, a koji je jedan od brojnih objavljen u luksuznoj monografiji na 164 strane koju čitaoci Nedeljnika dobijaju na poklon povodom 300. broja i petog rođendana Nedeljnika.

Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.