Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Muzeji: Francuzi to rade (naj)bolje

Od zemlje koja ima tako raskošno kulturno nasleđe ali i znanje kako se o njemu brine, može mnogo da se nauči. Makar one sitne stvari koje mogu da naprave velike promene. A ne koštaju. Jer nije uvek stvar u novcu
Piše Ana Mitić
Datum: 16/06/2018

Muzeji: Francuzi to rade (naj)bolje

Foto Profimedia

Grupa golih ljudi došla je u posetu muzeju. To su bili nudisti i za njih je organizovana specijalna poseta muzeju savremene umetnosti "Palais de Tokyo" u Parizu. U zemlji koja ima više od 1.200 muzeja, najveći budžet za kulturu u Evropi i gde je kultura treća delatnost koja, pored turizma, donosi profit, "gola" izložba je samo jedno od kulturnih dešavanja kao dobar primer kako se privlači publika, ali i pažnja javnosti. (Tekst o "goloj izložbi" objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika.)

Samo u Parizu, kažu zvanični podaci, dnevno se organizuje oko 1.000 kulturno-umetničkih događaja. I zato nije lako privući publiku i pored ogromnog broja turista kojima su francuski muzeji obavezan "ček in". Od zemlje koja ima tako raskošno kulturno nasleđe ali i znanje kako se o njemu brine, može mnogo da se nauči. Makar one sitne stvari koje mogu da naprave velike promene. A ne koštaju. Jer nije uvek stvar u novcu.

Francuska ima dugu tradiciji i političku volju za očuvanje muzeja. Muzeji su besplatni za sve mlade do 25 godina i upravo su oni od 25 do 30 godina najbrojnija populacija koja ih posećuje. Svake prve nedelje u mesecu ulaz u sve muzeje je besplatan. Neki muzeji rade i noću. Deca od najranijeg uzrasta redovno sa školom posećuju muzeje. I Francuzi ponekad proklizaju, ne uspe baš svaka izložba, bilo je i provala i krađa umetničkih dela, falsifikata, ali baš da im propadaju slike u podrumima - to im se nije dešavalo.

Branko Aleksić, istoričar umetnosti u penziji koji živi u Parizu gde je 10 godina radio u muzeju "Oranžerija" (L' Orangerie), priča za Nedeljnik da Francuzi prave verne posetioce muzejima još od školskog uzrasta.

"Grupe dece iz unutrašnjosti svakodnevno dolaze u posete pariskim muzejima. Država računa da će i kasnije da nastave da posećuju muzeje. Najvažnije je da postoji predstava šta je u muzeju. Da se deci objasni rečnik slikarstva, da im se približi", kaže on.

Pronalazak dobrih tema i invencija direktora muzeja i kustosa presudni su za uspeh muzeja, smatra Aleksić. Francuska ima internacionalni pristup razmeni umetničkih dela, tako da za razliku od Srbije lakše može da organizuje izložbe jer su sume za osiguranje umetničkih dela ogroman trošak. Zemlji koja ima jedan od najvećih budžeta za kulturu u Evropi koji iznosi oko 10 milijardi evra ili 1,1 odsto budžeta (iz budžeta Republike Srbije u 2018. godini za Ministarstvo kulture i informisanja opredeljeno je 13.170.547.000 dinara, što čini 0,72 % ukupnog budžeta RS) to ne predstavlja problem. Aleksić pamti izložbe iz beogradskog Narodnog muzeja iz njegove mladosti i nada se da će opet biti tako pošto muzej konačno otvori svoja vrata generacijama koje u njega nikada nisu kročile.

"Meni je Narodni muzej doživljaj iz detinjstva. Pamtim izložbu Van Goga 1966. zbog koje su, sećam se, ispred muzeja bili čuvari. Permanentna kolekcija je izvanredna, a tek strana kolekcija koja je toliko bogata da sam ja u nesvest padao... To su bili neverovatni događaji i moja generacija, rođeni pedesetih, stvarno ne može da se požali. Nadam se da će tako isto biti za nove generacije. Zato bi opet trebalo oživeti međunarodnu razmenu kako bi naša publika opet mogla da vidi takve izložbe", smatra on i dodaje da je nedavno renovirano krilo Luvra upravo od novca koji je jedna izložba zaradila na turneji po Abu Dabiju.

U Francuskoj je praksa dok se muzej renovira da se dela - umesto da čame i propadaju u podrumu, kao što je bilo slučajeva kod nas - pošalju da putuju po izložbama u svetu i usput zarađuju. Tako je Luvr nedavno objavio da bi "Mona Liza" Leonarda Da Vinčija, ako bi je pozajmili nekom muzeju u svetu, zaradila tokom tri meseca između 30 i 35 miliona evra.

Vladimir Marinković, izvršni direktor FICEP-a, udruženja svih stranih kulturnih centara u Parizu, koji je radio u Kulturnom centru Srbije u Parizu, kaže da ono što bi Srbija mogla da nauči od Francuske jeste kako se čuva kulturno nasleđe.

"To je priča koja se odnosi na muzeje jer muzeji za to služe. Dovoljno je da vidite koliki profit donose samo dvorci na Loari ili bilo koji manji dvorac u okolini Pariza, a koji su u sklopu promocije i predstavljanja kulturnog nasleđa, i ulaze u tih 1.200 muzeja", kaže Marinković.

Muzeji dobijaju velike subvencije od države. Centar za kulturu i umetnost "Žorž Pompidu", poznatiji kao "Bobur", finansira se čak 80 odsto od subvencija, isto važi i za Luvr, uprkos velikoj poseti. Jer troškovi su neverovatni, konzervacija, održavanje zgrade, fasada, ali se shvata važnost ulaganja u kulturu.

"Stalno se radi na tome jer su to spomenici kulture, a Francuzi su shvatili koliko je kultura bitna i za sliku Francuske u svetu, to je zaista 'soft power' i ovde ljudi dolaze zbog Ajfelovog tornja, Trijumfalne kapije, lepote grada Pariza i muzeja", priča Marinković i dodaje da ima mnogo toga što Srbija može da nauči od Francuza o očuvanju kulturnog nasleđa i njegovoj promociji koju su do te mere razvili da je postala privredna grana koja donosi profit:

"Država mora da shvati da kroz kulturu može da napravi mnogo više pomaka i na političkim planovima. Jer kultura i obrazovanje su stubovi jedne nacije. Francuzi to shvataju."

Izabel Terisol, iz organizacije Anima koja u Parizu organizuje neobične posete Luvru, kaže za Nedeljnik da publika danas traži nešto više od priče kustosa. Danas poseta muzeju nije samo poseta muzeju. Ljudi žele eksperiment, da učestvuju - doživljaj. Zato ona već jednu deceniju spaja posetu Luvru i igru kako bi onima koji nisu redovni posetioci i deci približila muzeje, kulturu i umetnost.

Ova Francuskinja priča da ljudi kada posećuju Luvr, uglavnom odu do slike Mona Lize i najpoznatijih umetničkih dela i - odu. Ona im međutim daje zadatke koje mogu da reše samo ako odu do "skrivenih" delova muzeja, zagledaju umetnička dela, a kroz potragu otkrivaju umetnost.

Ovakva vrsta posete muzeju posebno je zanimljiva deci koja već posle pola sata pokazuju prve znake dosade.

"Nije sve u novcu. Ali jedna ovakva igra naravno da ne može da se sprovede u muzeju koji ne radi i čija se dela čuvaju u podrumu", ističe Izabel dodajući da ima još sto načina da se upozna umetnost osim kroz klasične posete muzeju i da je svaki način dobar dok ima publike.

 

Više o tome koja su najvažnija dela koja ćemo moći da vidimo posle petnaest godina, a koja će i dalje, makar zasad, biti skrivena od očiju javnosti u Narodnom muzeju čitajteu štampanom izdanju. 

 

ŠTAMPANO IZDANJU NEDELJNIKA JE NA KIOSCIMA OD 14. JUNA ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA. NET.

 

I ne zaboravite, uz svaki primerak novog Nedeljnika na poklon se dobija DRUGA knjiga iz poklon edicije o Nemanjićima, kao i novo izdanje Njujork tajmsa na srpskom jeziku

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.