Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Može li nacionalizam da bude progresivan?

Nacionalizam je ideološka fikcija i kao takva može dozvoliti sebi sva pogrešna tumačenja istorije za kojima se ukaže potreba
Piše Mario Vargas Ljosa
Datum: 30/12/2017

Može li nacionalizam da bude progresivan?

Profimedia

Nacionalizam je progresivna ideologija samo ako se posmatra na kratke staze i u određenom kontekstu. To važi za slučajeve kada se raširi u zemljama koje je kolonizovala imperijalna sila, koja eksploatiše i diskriminiše domaće stanovništvo, i podstiče ga da brani svoj jezik, navike, običaje i verovanja, prožimajući ga „nacionalnom svešću". Ta vrsta nacionalizma opadala je sa dekolonizacijom i postala ultrareakcionarna ideologija koja je omogućila da krvožedne vođe poput Mobutua u nekadašnjoj belgijskoj koloniji Kongo i Mugabe u nekadašnjem britanskom Zimbabveu doveka ostanu na vlasti, opljačkaju svoje zemlje i preplave ih krvlju i leševima.

Sve diktature koje je pretrpela Latinska Amerika, levičarske poput Fidela Kastra, Uga Čaveza i Velaska Alvarada, i desničarske kakve su sprovodili Pinoče, Aramburu i Fuhimori, pokušavale su da se opravdaju nacionalističkim elementima. A što je najgore od svega, često su uspevale da zastrane sa svojim cirkuskim i patetičnim patriotizmom u vidu zastave, himne i proglasa kojima širokogrudo zasipaju značajne sektore stanovništva. To objašnjava neobjašnjivo: kako to da su toliki tirani i kleptomani „popularni". Nacionalizam je veoma rasprostranjena ideološka izopačenost, jer deluje na instinkte koji su duboko ukorenjeni u ljudska bića, poput straha od različitog i novog, straha i mržnje prema drugome, osobi koja se divi drugim bogovima, govori drugi jezik i neguje drugačije običaje, i zapravo - suvišno je reći - ima instinkte u potpunoj suprotnosti sa civilizacijom. Zbog toga je nacionalizam naših dana samo reakcionarna, antiistorijska, rasistička ideologija, neprijatelj napretka, demokratije i slobode.

Srećom, na svetu je ostalo malo kolonija, ali Katalonija, gde se nacionalistički virus širio silom, nikada to nije bila. Doduše, to nema nikakve veze. Nacionalizam je ideološka fikcija i kao takva može dozvoliti sebi sva pogrešna tumačenja istorije za kojima se ukaže potreba. S obzirom na te okolnosti, premda je reč o možda najkulturnijoj španskoj regiji, danas su brojni Katalonci uvereni u tu grotesknu laž: da su Španci osvojili, okupirali i eksploatisali Kataloniju ni manje ni više nego kao što je Francuska to uradila Alžiru, Španija i Portugalija Latinskoj Americi, a Velika Britanija polovini Afrike. Istina je sasvim drugačija, ali koga je briga za istinu kada treba dobiti izbore? Ako bismo pitali nekog katalonskog nacionalistu kako je moguće da je jedna „kolonija" postala, više puta u svojoj modernoj istoriji, industrijska i kulturna prestonica Španije, on bi nesumnjivo odgovorio da su za to zaslužni radni duh i izvanredne sposobnosti Katalonaca u odnosu na druge Špance. To bi, dakle, verovatno podrazumevalo da će Katalonci - taj superioran narod? - ubrzo nakon sticanja nezavisnosti uspeti da nadmaše i Nemačku. Nacionalizam se u Kataloniji razvio zato što su ga već u školama podsticale lokalne vlasti koje su imale dobro smišljen plan i sistematski su ga sprovodile, ali i zato što su španska vlada i stanovnici ostalih delova poluostrva bili nezainteresovani za taj problem i, kada se sve sabere i oduzme, okrenuli su leđa većini Katalonaca koji su želeli da ostanu Španci, većini koja je postajala sve manja zbog nezaposlenosti i izolacije u kojoj se osećala zanemarenom od ostatka Španije. Kajetana Alvarez de Toledo je pre nekoliko dana to objasnila sasvim lucidno, u madridskom Ateneumu, nakon što joj je uručena Nagrada civilnog društva inicijative Think Thank Civismo. Njen govor je bio dramatično razmišljanje o odgovornosti koju imaju svi Španci, zbog svoje nezainteresovanosti i apatije, povodom tragedije koju doživljava Katalonija.

Tragedija, da, to je reč koja odgovara regionu koji je, od ilegalnog referenduma koji je raspisao Generalitat, izgubio više od tri hiljade firmi, doživeo pad u trgovini i turizmu i povećao stopu nezaposlenosti. Osim toga, postao je, prvi put nakon tranzicije od Frankove diktature ka demokratiji, poprište političkog nasilja za koje se verovalo da je iskorenjeno u modernoj Španiji. U tom regionu, s obzirom na okolnosti, još uvek postoji potencijalni broj birača koji bi mogao da vrati na vlast istu ekipu koja je sada u zatvoru ili begu, kako pokazuju pojedine ankete, što ne ide u glavu mnogim građanima zdravog razuma. Oni se pitaju da li je zavladala epidemija mazohizma među katalonskim biračkim telom.

Problem je u tome što oni nastoje racionalno da shvate problem nacionalizma u Kataloniji. Principi logike i racionalnog poimanja ničemu ne služe kada je reč o shvatanju nacionalizma, kao što ne bi poslužili da se objasne religijska uverenja ili misticizam. Reč je o činu vere, protiv kojeg svi argumenti padaju u vodu. Kada instinkti zamene ideje, sve postane konfuzno, pa ni najveći napori ne mogu da urode plodom.

Voleo bih, u vezi s tim, da spomenem jednu malu knjigu koju je upravo objavio Eduardo Mendoza: Šta se dešava u Kataloniji (Seix Barral). Poput svega što on piše, reč je o jasnom i pametnom eseju sa suptilnim i inovativnim analizama. Međutim, gorak i pesimističan ukus njegovih poslednjih rečenica predstavlja kontrast u odnosu na bogate i vedre ideje kojima knjiga počinje. Mendoza po svoj prilici ne vidi nikakav izlaz iz situacije u kojoj su nezavisnost i njeni protivnici, reklo bi se, došli u pat-poziciju. On nije pristalica nezavisnosti - jasno kaže da „ne postoji praktičan um koji bi opravdao želju za odvajanjem od Španije" - ali uspostavlja izvesnu jednakost među suprotstavljenim stranama, budući da mu se nijedna od njih ne dopada (uključujući i pokret protiv otcepljenja). Zbog čega je onda napisao tu knjigu? „Da bih pokušao da shvatim šta se dešava." Ideja je smislena, ali da li je i delotvorna? Bojim se da nije. Njegova opažanja su originalna, mada ne uvek i ubedljiva. Na primer, Mendoza definiše Katalonca veoma sugestivno, ali, mislim, nedovoljno, iz prostog razloga što nacionalne psihologije jednostavno ne postoje, ili imaju toliko izuzetaka da ne deluju realistično. Ja, na primer, poznajem mnogo Katalonaca, i mislim da među njima ne postoje dve osobe koje liče jedna na drugu.

   Činu vere, kao što je nacionalizam, treba se suprotstaviti ne samo razumom već i drugim činom vere. Ako veruješ u slobodu, demokratiju, civilizaciju, ne možeš biti nacionalista. Nacionalizam je u suprotnosti sa svim institucijama i kategorijama koje su nas s vremenom odvajale od plemena, primitivnih obračuna i divljaštva, i usadile nam poštovanje prema drugima, naučivši nas da živimo s onima koji su različiti i koji veruju u drugačije stvari nego mi, i pomogle nam da shvatimo da je život u zakonskim okvirima, raznolikosti i slobodi bolji od varvarstva i anarhije. Mi smo individue sa pravima i dužnostima, nismo deo plemena, jer pripadanje plemenu, makar kao njegov dodatak, nije kompatibilno sa slobodom ličnosti. To otkriće je jedna od najboljih stvari koje su se dogodile čovečanstvu. Zbog toga moramo da se suprotstavimo, bez kompleksa niže vrednosti, razumom i idejama, ali i ubeđenjima i verovanjima, protiv onih koji su hteli da nas vrate u ono srećno pleme koje smo izmislili jer nikada nije postojalo.

 

Madrid, decembra 2017.

 

Prevela Bojana Kovačević Petrović

 

 


Ukupno komentara: 5



Sva polja su obavezna.



Slovenac
31.12.2017 - 15:19
re
Pa niko, osim autora ovog teksta, nije ni primetio uspon nekog destruktivnog naconalizma u Kataloniji. Zivot tamo ide dalje, i ici ce, ustaljenim tokom, do realizacije svog cilja. Taj \'nacionalizam\" ce da ostane isti. Uzimace svojih 3\% u dnevnom zivotu prosecnog Katalonca. To, da ce jednom tamo biti nova drzava, to je pitanje svesti narodne, ne nacionalizma i svega losega sto on moze doneti. Katalonci su se vec istorijski dokazali, njihov nacionalizam nije destruktivne naravi, on je vise patriotizam, ljubav za svojim identitetom. Koji nije kastiljski. Destruktivan je sovinizam, koji dolazi iz pravca ovog autora. A videla se i reakcija madridskih vlasti, dok je bilo glasanja na referendumu. Sve gore negativno opisano za nacionalizam, moze se nakaciti spanskim vlastima. Da, Katalonci ocito imaju moc da se uzdignu iznad ostalih spanskih naroda. Po privrednom i po kulturnom, dokazali su to vise puta. I da, posto su svoja nacija, imaju pravo na referendum. Spanski ustav je u tom slucaju nevalidan, kolko god se oni pozivali na njega. Po UNovi povelji, pravo na samoopredeljenje naroda je nepovredljivo pravo svakog naroda na ovoj planeti.
Baš Čelik
31.12.2017 - 15:19
Slamnati čovječe, aman! 4/5
, Makedonci se znaju izjašnjavati kao Bugari samo jer im Bugarska nudi poseban tretman kako bi im olakšala ulazak u EU zonu, iz nacionalne solidarnosti. Ne zaboravimo samo da se Jugoslavija raspala jer nije postojala nikakva nacionalna solidarnost unutar nje. Ona je opstajala dok je diktatura imala snage da je održi i dok je to bilo u ekonomskom interesu Slovenije i Hrvatske. Kada nema moralne nacionalne solidarnosti, jedino što može održati naciju i državu jedinstvenom jeste prosperitet. Ali šta kada ( neminovno ) ekonomska kriza udari? Dese se Bregzit, Katalonija, AfD, Marin Le Pen itd. Istina je prosta - ljudi žele da žive u zajednicama u kojima se osjećaju sigurno i u kojima osjećaju da su u poznatoj teritoriji, a to se ne obezbjeđuje samo kroz ekonomski prosperitet nego i kroz osjećaj zajedništva koji služi kao lijepak za očuvanje cjeline nacije u vremenima ekonomskih i drugih kriza. Zapitajmo se samo zašto, tokom kriza u Vajmarskoj Njemačkoj, se nije pojavio nijedan značajan secesionistički pokret? A bilo je osnova, pogotovo za katolički jug koji je, \"paradoksalno\", bio i ostao najjači centar njemačkog identiteta i do danas ( jednom sam čuo Nijemca kako Bavarsku opisuje kao \"Njemački Teksas - najkonzervativnija i najnjemačkija oblast\" i pored jakog lokalnog identiteta ). Upravo jer je svijest o zajedništvu postojala i jer su svi dijelili istu sudbinu - zajedno. Vargas-Ljosa onda kaže da principi logike i racionalnosti ne rade u kontriranju nacionalizma, jer je nacionalizam na kraju krajeva \"čin vjere\". Nivo nesvijesti, nacionalne nesvijesti i praktičnog značaja imanja svoje zajednice je dobro vidljiv u toj rečenici. Nacionalizam je, takoreći, sigurnosna mjera koja se aktivira kada \"moja zajednica\" dođe u nezavidnu i potencijalno po nju opasnu situaciju.
Baš Čelik
31.12.2017 - 15:20
Slamnati čovječe, aman! 3/5
Istina, to je moguće uglavnom u zemljama koje su ili siromašne pa imaju stoga ogroman potencijal za razvoj, poput Indije, ili što se nalaze u delikatnoj situaciji u kojoj je nacija pod stalnim pritiskom i prijetnjom ( sve demokratske dalekoistočne zemlje koje su u opasnosti od Kine, Rusija koja je u opasnosti od Zapada, Izrael koji je okružen neprijateljima... ) - pa to opravdava zauzimanje nacionalističkog stava kao potrebnog za otpor i opstanak. Problem nastaje kada se nacionalizam javi u naprednim i razvijenim državama, gdje po pravilu ne bi trebalo da bude nacionalizma jer postoji dovoljan prosperitet. Tada se moraju sagledati uzroci koji nikako nisu prijatni za generalno lijevo orijentisane ljude, jer istina ležu u prostoj činjenici da je nacija itekako bitna. Ona se ne smije izbaciti iz računice kako bi se kasnije nezadovoljno frktalo i optuživalo druge kako su \"nazadni rasisti\" ili šta već jer se bune što njihova nacija se ne brine prvenstveno o njima ( što bi trebala biti najnormalnija stvar ). I sam Vargas-Ljosa potvrđuje ovu činjenicu kada govori o Kajetani Alvarez de Toledo koja kritikuje nezainteresovanost drugih Španaca prema brigama Katalonaca, bez obzira koliko (ne)opravdane one bile. Ta nezainteresovanost je znak nedostatka nacionalne solidarnosti i bliskosti, koja je jedino vezivno tkivo nacije. Pogledajmo kod nas na Balkanu samo kako se to pokazuje istinitim. Srbi i Hrvati u BiH ne opstaju tek tako kao zasebne nacionalne jedinice, već jer osjećaju kako imaju ( makar moralnu ) podršku i vezanost sa svojom nacionalnom maticom, kako ih njihova matica čuva i brine se na neki način o njihovim interesima. Vlasi iz Srbije se uveliko odlučuju da se presele u Rumuniju i postanu nacionalno Rumuni, jer Rumunija pokazuje nacionalnu solidarnost sa našim Vlasima.
Baš Čelik
31.12.2017 - 15:20
Slamnati čovječe, aman! 2/5
Nego, krenimo od naslova - \"Da li nacionalizam može biti progresivan\". Vargas-Ljosa ispravno priznaje da je nacionalizam bio sila napretka u bivšim kolonijalnim zemljama, ali se ne upušta u dublju analizu zašto je to tako. Da se jeste upustio u analizu, našao bi da je nacionalizam jedna apsolutno prirodna društvena pojava u društvima koja traže i žele da se njihova zajednica jasnije i čvršće definiše i postavi na svjetskoj i istorijskoj sceni. Želja za tim se rađa u trenucima kada je veoma prisutno mišljenje da \"moja zajednica\" može učiniti još više nego što sada radi, jer je sputana određenim preprekama ( ili makar postoji percepcija, istinita ili lažna, o postojanju prepreka ). Tako su post-kolonijalne zemlje i narodi krenule u nacionalističke vode sa žarom - bilo progresivno poput Indije koja se fokusirala na svoj razvoj prvenstveno, bilo rušilački kao što je to bio slučaj sa jugoslovenskim narodima kada se \"moja zajednica\" nije uspjela pretopiti u neku zajednicu višeg stepena ( kao što su se SAD pretopile u jedinstveni američki identitet nakon Građanskog rata, ili kao što su se Škoti, Velšani i Englezi pretopili u britanski identitet ). S obzirom da su zemlje poput Indije, Japana, Južne Koreje, Ujedinjenog kraljevstva ( sa Bregzitom ), pa čak i Turske u Ataturkovo vrijeme i u prvim godinama Erdoganove vlasti uspjele i uspijevaju pomiriti nacionalizam i napredak i čak u određenim slučajevima ubrzati ga, čak i danas ( dovoljno je pogledati samo napore Narendre Modija u Indiji, bivši Gadafijev režim u Libiji, ili čak Izrael kao primjere zemalja sa jakim nacionalnim sentimentom i naprednom državom ) - to ostavlja zaključak Vargas-Ljose na kraju teksta netačnim. Nacionalizam čak i danas može biti sila za napredak, a ne samo sila mraka.
Baš Čelik
31.12.2017 - 15:20
Slamnati čovječe, aman! 1/5
Gospodin Vargas-Ljosa nevjerovatno pogrešno predstavlja nacionalizam kao sklop ideja koji je \"protiv različitoga, slobode, demokratije i civilizacije\". Ovo ne čudi s obzirom na to da je dotični čisti lijevičar od glave do pete, ali svođenje nacionalizma na nekakvu \"primitivnu instinktivnu akciju koja ruši temelje civilizacije\" je apsolutno netačno. I to kažem kao čovjek koji takođe ne drži puno simpatija prema bilo kakvim nacionalistima, a pogotovo ne prema katalonskima koji se žale na nepostojeće probleme koje im navodno Španija pravi.