Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

"Moje detinjstvo je bilo obeleženo krvlju": Marina Abramović o odrastanju u Beogradu, životu, umetnosti...

Marina Abramović će posle više od četiri decenije izlagati u Beogradu. Šta oseća prema gradu u kom je rođena? Šta oseća prema zemlji iz koje otišla? Šta oseća prema svetu i prema sebi? Ovo je njena priča...
Datum: 03/01/2018

"Moje detinjstvo je bilo obeleženo krvlju": Marina Abramović o odrastanju u Beogradu, životu, umetnosti...

Profimedia

Retrospektivna izložba Marine Abramović biće otvorena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu u septembru 2019. i trajaće do januara 2020. godine.

To će posle 44 godine biti prva njena izložba u Srbiji, jer je ovde poslednji put samostalno izlagala 1975. godine.

Organizatori izložbe su naveli da su pregovori sa Marinom Abramović trajali nekoliko meseci, a završeni tokom posete predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić Norveškoj, u novembru 2017. godine.

Pre nešto više od godinu dana u intervjuu za Gardijan je rekla da mnogo voli ljude u Beogradu, ali da oni ne vole nju.

"Ako se vratim u Beograd, oni tamo ne žele da me vide. Podsećam ih na njihov neuspeh. Mnogi ih volim, ali oni ne vole mene", rekla je Marina Abramović.

Ispostavilo se da ima ljudi koji bi želeli da je vide. I videće je.

Marina Abramović se tako vraća u grad, sa kojim je veže istorija i specifičan mistični odnos - nikad, zapravo, nismo znali šta oseća prema gradu u kom je rođena. Ali, šta uopšte znamo o Marini Abramović?

Više puta je pričala, postoje tri Marine Abramović. Marina Ratnica (ona što može da podnese svaku bol i vršti jače nego iko drugi), Spiritualna Marina (koja može da podnese nepodnošljivo mirovanje i ostane tiha duže nego iko drugi) i "Sranje" Marina (to je ona što obožava slavne ličnosti i koja čini da se ponekad oseća debelom i ružnom).

Pa, ova njena poslednja Marina nekako je otišla u zapećak (barem onaj deo sa manjkom samopouzdanja) kad je primila k znanju da je muza Rikarda Tšija i Jošija Jamamotoa.

 

Profimedia
Profimedia

 

Prešla je sedamdesetu i nikada nije bila uspešnija. Ili omraženija. Mnogi kritičari koji su je obožavali sada je se odriču, jer je "smekšala, prodala se". U sebi svojstvenom maniru.

U tom intervjuu Gardijanu, rekla je da voli taj list, ali da su se čak i oni okrenuli protiv nje: "Pišete o meni i glorifikujete me, a kada je došao Ulaj, a ja sam izgubila parnicu, onda (ste pisali) kako će ga 'Abramović mašinerija' uništiti, zatim ono kad me zovete rasistom, i o mojim abortusima zbog umetnosti..."

Brutalno je iskrena. Govori o tim abortusima o kojima su nedavno pisali svi mediji optuživačkim tonom - abortirala je tri puta jer je karijerista. "Sad je na internetu najsvežija stvar kako ubijam decu da bih stvarala umetnost. Džordž Kluni ima dva Oskara, a njega niko ne pita što još nema dece", rekla je tad.

Na pitanje smeta li joj to, odgovara da bi u tom slučaju, da joj smeta, sve drugačije uradila. No, naravno da je dotiče.

"Depresivna sam kada ljudi ne uspevaju da uvide važnost određenih stvari. Ne poimaju šta ovaj rad znači, kako dosežem do publike koja nije čisto umetnička publika, kako je moje performanse nekad posećivalo desetak ljudi, a sada ih je na hiljade. Ne vide. Samo pokušavaju da nađu razlog za linč - pogotovo ako je ono što radiš izvanredno dobro."

Način na koji govori u neku je ruku performans po sebi. Glas joj ima zavodničko (neki bi rekli grubo) 'purr'; stičete utisak da bi mogla biti fan Marlen Ditrih, piše novinar Gardijana.

Vokabular joj je opsežan, ali istina je ono što i sama priznaje: ograničava se, dok govori, na prezent. "To je, jednostavno, posledica načina na koji sam učila jezik. A i volim 'sada'. Stvarno volim. Sve je 'sada'."

Njena umetnost je autobiografska, duboko ukorenjena u prošlosti. Na trenutak Walk Through Walls - njena biografija - čita se kao magični realizam, više nego kao memoari. Često se tokom svoje karijere, u samom performansu, a i u intervjuima ili fimovima osvrtala na detinjstvo i svoje roditelje. Verovatno tek iz sadašnje perspektive apsolutno sposobna da događaje i činjenice sagleda na pravi način i stavi ih u odgovarajući kontekst.

Njeni roditelji, kao posebne figure u njenom stvaralaštvu i oblikovanju ličnosti bili su partizani, hladni, nedodirljivi; i, kao svi uzorni komunisti, i oni su "hodali kroz zidove" za viši cilj.

Danica i Vojo verovali su u teorijsku propagandu Marksa i Engelsa; Vojin je dobio mesto u Titovoj elitnoj gardi, a Danica postala direktorka Muzeja revolucije u Beogradu. Iako je prvo živela sa bakom, dok su mama i tata vojevali za Tita i "bratstvo i jedinstvo", već kao šestogodišnjakinja Marina se vratila u kuću svojih roditelja da svedoči sporom, mučnom i nasilnom raspadu njihovog braka.

Odnos sa roditeljima je snažno uticao na nju: nikada je nisu ljubili, ni hvalili. Majka ju je čupala za kosu, tukla je, nazivala je beskorisnom i prostitutkom nakon što se prvi put poljubila s nekim dečakom.

Detinjstvo joj bilo, kaže, obeleženo krvlju. Kad joj je ispao prvi mlečni zub, ranica je krvarila tri meseca. Prvi ciklus trajao je više od deset dana. A, jedino u šta se mogla pouzdati bila je umetnost. Stoga, nimalo ne čudi činjenica da njenu umetnost treba opisati u nekoliko reči, "krvava" bi garant bila jedna od njih, jer krv joj je obeležila i karijeru.

Počelo je tako što je neki očev prijatelj pokušao da je podučava slikanju, pa se zaputila na studije umetnosti; brzo je, međutim, shvatila da su njene ideje mnogo radikalnije i da im nema mesta u mejnstrim estetskim kanonima.

U posveti na knjizi piše: "Za moje prijatelje i neprijatelje!"

Govori o tome kako joj je i dalje neverovatno koliko se prijatelja transformisalo u neprijatelje i obrnuto, sa koliko se ljubomore suočava neprekidno, a da i dalje nije imuna na to.

 

Profimedia
Profimedia

 

Šezdesetih godina bila je jedina žena u grupi od šestoro radikalnih umetnika, studenata, takođe prisnih prijatelja sa kojima je želela da menja svet. Za jednog od njih, Nešu, udala se u svojim ranim dvadesetim godinama i, iako su bili u braku, nikada nisu živeli zajedno. Neša Paripović, beogradski umetnik, danas ne bi ni pričao sa njom, sigurna je.

Odlučno tvrdi, međutim, da se ona sama nije promenila: "Mogu da svoj rad objasnim i čistačici i predsedniku, sve mi je to isto. Sa tog aspekta pravi sam komunista."

I, nije čudno zašto je među ovdašnjim umetnicima omraženija nego ikad; pored toga što o njima govori kao o gubitnicima, u svojoj knjizi dotiče se posebno intimnog momenta sa svojim prvim mužem kog definitvno kvalifikuje kao očajnog u krevetu, a koji svoju potentnost demonstrira tek onda kada je nehotice oplodi.

U svojoj autobiografiji dotiče se i svog boravka u Zagrebu, gde se zaputila na postdiplomske studije kod Krste Hegedušića - odabrana klasa od osmoro ljudi koju vodi stariji čovek poznat po slikama seljaka i pejzažima polja useva, nešto poput savremenog T. H. Bentona. Nije baš najprirodniji i najočekivaniji spoj njih dvoje, priznaćete. No, dobro, i Džekson Polok studirao je sa Bentonom.

Vrlo mlada, sa dvadeset i nekom, izvela je svoj prvi radikalnji, gotovo šokantni performans. U Ritmu 10, prvo izvedenom u Edinburgu 1973. godine, raširila je prste na parče belog papira i "igrala se" nožem - zabadala ga između prstiju što je brže bilo moguće, a kad god bi se ranila, uzela bi drugi nož (bilo ih je deset) i skoro rutinski nastavljala. Snimila je sopstvene jauke dok se seče, a kad je završila sa svih deset noževa, pustila je traku i počela ispočetka, pokušavši da se zaseče istovremeno kao i u pređašnjem izvođenju.

Ritam 0, izveden u Italiji 1974. godine, bio je još šokantniji, frapantniji, testiravši simultano njenu izdržljivot i (nehumanost) publike. Na stolu je stajalo 72 objekata, od ruže i pera, do žileta, pištolja i metka. Marina je samo mirno stajala pored, gola. Publici je bilo dozvoljeno da sa njom rade šta im se prohte, služeći se datim predmetima, tokom šest sati. Prvobitno su reagovali brižno i nežno; dodavali joj ružu ili je ogrtali ešarpama. Gradaciono su postajali okrutniji. Jedan je žiletom posekao po vratu (i dalje nosi taj ožiljak); drugi je otišao do samog ekstrema, stavio metak u pištolj, stavio ga u njenu ruku, podigavši je do njenog vrata i stavio prst na okidač. Nastao je opšti metež, te ga je rulja samo povukla za sobom. Kažu da je tada otelovila "Gospodara muva" u toj napuljskoj galeriji.

"Morala sam da odlučno stanem iza svog mišljenja da u svakome od nas postoji zrno zla. Postala sam objekat. Bilo je zastrašujuće. Mislila sam tada, ako mi je suđeno da živim, živeću, ako nije, neću."

 

Profimedia
Profimedia

 

Iste godine izvela je Ritam 5; zapalila je drvenu petokraku kao ultimativni simbol komunizma, posekla nokte i bacila ih u vatru, onda kosu i zatim legla nasred zvezde. Brzo je izgubila svest i hospitalizovali su je. Nakon tog perfmormansa, živela je tada u Beogradu, ušunjala se u nekako u krevet da ujutru bude tu kad majka u 10 prepodne sprovodi svoj policijski čas. Kaže da se baka umalo šlogirala kad je videla, u šoku je ispustila čitav poslužavnik sa hranom.

"Taj dupli život bio je skroz lud", govori.

Novine su pisale da joj je mesto u ludnici. Jesu li imali pravo?

"Ne, ja verujem u svet koji sam stvorila oko sebe."

Na pitanje ima li mnogo ožiljaka, odgovara smejući se:

"Imam, da! Nemam tetovaže, ali zato imam ožiljke."

Novinar Gardijana ukazuje (možda nehotice) na jednu Marininu vrlo uočljivu osobinu kada je dijalog sa njom u pitanju. On pominje svoj ožiljak, ali vrlo brzo shvata da je to ne interesuje. I to je ono što, na prvi pogled suptilno, ipak očito ukazuje da iako Marina jeste fascinantan sagovornik - zabavan, topao, velikodušan - ali je njena jedina tema ona sama, velika Marina. Koji joj je od ožiljaka najznačajniji, pita je Sajmon. Ona mu pokazuje polukrug na ručnom zglobu.

"Ovaj... Neuspeli. Bila sam tako nesrećna, htela sam da se ubijem. Bilo je toliko krvi posvuda i mislila sam da ću umreti, a čak nisam ni potkačila venu. Imala sam 14 godina."

Samo se od sebe nameće pitanje je li ona samopovređivanje možda pokušavala da transformiše u umetničku formu?

"Uvek sam osećala bol i strah, ali sam im se u umetnosti konfrontirala. Petokraka je bila u udžbenicima, bila je simbol restrikcije i kontrole, a ja sam definitivno želela da se toga oslobodim tako što ću se tome suprotstaviti."

A, kada stavite njeno opiranje nošenju petokrake u porodične okvire, ne bude mnogo čudno što ju je majka, kada je čula šta radi "u ime umetnosti", gađala staklenom pikslom u glavu, govoreći joj da će joj oduzeti život onako kako joj  ga je i dala. Kada je spalila petokraku u jednom od Ritmova, pozicionirala je sebe potpuno antipodno ideologiji svojih roditelja koja ih je na kraju i pojela.

A je li oduvek razumela o čemu je tačno njena umetnost?

"Kada ste mladi umetnik, nemate pojma šta radite. Svaki koji kaže da zna, laže."

Sa 29 godina upoznala je Ulaja na putu za Amsterdam; delili su dan rođenja, strast ka umetnosti i smrtno se zaljubili. Nisu tad bili poznati, ne, ali Marina njihov susret voli da opiše kao koliziju dvoje koja će stvoriti supergrupu. Izdržljivost je, podrazumeva se, bila kamen temeljac njihovog rada: vrištali su jedno na drugo dok im ne popucaju glasne žice, sedeli u tišini dok ne postane nepodnošljivo, šamarali se dok više nisu mogli da podnesu udarce. U Rest Energy, 1980. godine, držala je u rukama masivni luk, a on je napinjao strelu, uperenu direktno u njeno srce. Performans je trajao 4 minuta u 20 sekundi; samo jedan pogrešan potez i pala bi mrtva.

Najveći deo svog dvanaestogodišnjeg zajedničkog života proveli su u crnom kombiju, sa svojim psom Albom, putujući Evropom. Nematerijalnost i apstraktnost njihove umetnosti bila je utelovljena u jednostavni života koji su vodili. Naučili su da prave pekorino sir, uzgajaju paradajz i provode vreme u društvu koza i ovaca. Onda su čitavu jednu godinu proveli u Australiji, što je čitavu njihovu svedenu egzistenciju uzdiglo na sasvim novi nivo.

 

Profimedia
Profimedia

 

"Živeli smo kao nomadi. Bili smo dvoje ludo zaljubljenih ljudi koji rade šta im se hoće. Mislim da nema boljeg života. Da sam nostalgična, bio bi to lament nad tom vrstom slobode. I danas putujem na različite krajeve sveta, ali uvek sama."

Međutim, u nekom trenutku, veza sa Ulajem postala je opora, gorka. Opsena. Postajali su poznati, ali je ona bila ta koju su zvali zvezdom. U jednom od izvođenja 1981. godine, inspirisanim njihovim pređašnjim performansima, sedeli su nepomični osam sati dnevno, čitavih 16 dana. Ulaj je odustao u međuvremenu. Očekivao je, naravno, da će i Marina za njim, ali je ona ostala nema i nepomična do kraja. Gotovo identična stvar dogodila se naredne godine. Posvađali su se (privatno, nije zgoreg napomenuti) i on joj je tresnuo šamarčinu - za stvarno. "Nije mogao da iznese zadatak jer nije mogao da sedi onoliko dugo koliko sam ja mogla, a onda nas je publika delila i poredila s argumentom da sam ja snažnija, izdržljivija. To je bilo pogubno za našu vezu jer me je kažnjavao neverstvom."

Nije to bio rastanak kao kad vam se komšije razvode; u martu 1988. godine svoje razdvajanje pretvorili su u epski performans - hodanje sa suprotnih strana Kineskog zida, kako bi se u junu susreli na sredini, snažno zagrlili i rastali. Zvuči, istina, romantičnije nego što jeste, jer je rastanak bio užasno gorak i težak, emocionalno, profesionalno i finansijski.

Imali su zajedničko vlasništvo nad svojom arhivom, ali ju je Ulaj kontrolisao. Marina je, ogorčena jer nije videla ni dinara, oštro osudila sve galerije kojima su radovi prodati. Više od decenije nakon raskida, 1999. godine, Ulaj joj je prodao svoj arhivski deo za 300 000 nemačkih maraka, jer je naprosto bio švorc. Marina je novac za otkupninu pozajmila i sklopila sa njim dogovor u vezi sa budućim prodajama zajedničkih radova: 50 odsto dileru, 30 odsto za Marinu, a za Ulaja 20. Međutim, 2015. ju je tužio, uz obrazloženje da nije ispoštovala dogovor. Sud je presudio u Ulajevu korist.

Je li je šokiralo kada se okrenuo protiv nje?

"Da, ali to je život. Naravno da je bolelo, ali morala sam da podnesem to. Uvek je glumio žrtvu; sad je pobednik. Ja sam žrtva. Stvari se menjaju." A na pitanje misli li da je fer od njega da traži to što je tražio, odgovorila je: "Ne želim da pričam o tome. Zaista. On pobeđuje, ja gubim - dalje! Moram da idem dalje", rekla je.

Kada je reč o percipiranju nje kao jače polovine tog famoznog dvojca ona govori da bi se odgovor možda ipak mogao izvući nekom vrstom komparativne metode; neka se uporede njihova dostignuća u poslednjih 30 godina otkako su se rastali. Prilično sugestivno od nje, iako se ne izjašnjava eksplicitno u svom inače samozadovoljnom, pomalo arogantnom maniru.

Nakon što su se rastali, logično, morala je da potraži sopstveni izvor prihoda. Kupila je sebi ruinu od stana u Amsterdamu, i to od heroinskog zavisnika za 25 hiljada dolara, sredila ga i kasnije preprodala za 4 miliona dolara (!). Naučila je da unovči svoj rad - prodajući fotografije sa orginalnih izvođenja za ogromne sume.

 

 

Na Bijenalu u Veneciji, 1997. izvela je Balkan(ski) Barok, u kome je sažela sav užas prostora tužne balkanske zemlje orijenatlnih laži, kako to lepo kaže Andrić.

Izvođenje je prvo odbijeno u Jugoslovenskom paviljonu jer je (i) tada bila hevi za nas, ali joj kulturni centar Venecijanskog bijenala daje umetnički prostor, odnosno podrum koji nijedan drugi umetnik nije želeo za izlaganje svojih dela, a koji se u kontekst i koncept Balkan Baroka savršeno uklopio.

Sedela je na hrpi kravljih kostiju, sa kojih je danima čeličnom četkom skidala ostatke krvi i mesa; u pozadini su se prikazivali snimci njenih roditelja, Marina kako igra uz folklornu balkansku muziku i njeno objašnjenje o pacovima koji kada ostanu bez vode ubijaju jendi druge. Performans je trajao četiri dana tokom kojih je pobožno čistila te kosti po šest sati kontinuirano. Smrad istrulelih kostiju, a letnji meseci su bili, crvi... Ljudi su sa maramicama dolazili da vide šta je to u podrumu, a ona mirno sedi u krvavoj haljini i čisti, struže, čisti.

Dobila je Zlatnog lava.

Od svih performansa koje je ikada izvela, možda joj je najdraži onaj iz MoMa-e 2010. godine, The Artist is Present.

Tri meseca, hiljade posetilaca čekalo je ispred njujorškog muzeja priliku da sedne naspram nje i zajedno sa njom ćuti "oči u oči". Bleđa nego ikad, vlažnih očiju, izraza lica skoro blaženog, zurila je u oči stranaca od kojih su se mnogi skoro pa raspali na toj stolici.

Otvorena je tada velika polemika zašto su ljudi reagovali tako emotivno.

"Dala sam im prostora da budu ono što jesu. Nemaju gde, osim da zadru u sebe same, gde pronalaze duboko ukorenjene boli i usamljenost i još koješta. Ovo je, naizgled, bilo tako jednostavno uraditi, ali mi je trebalo 45 godina da otelotvorim ovakav koncept."

Događaj je, pored Džejmsa Franka i drugih nekih selebritija koji su plakali tu pred njom, ipak ostao obeležen susretom sa Ulajem; sama ga je pozvala, mada nije znala hoće li doći. Ušao je i seo napram nje. Prvi put otkad je sela na tu stolicu u crvenoj Givenchy haljini krojenoj specijalno za ovu priliku, pružila se preko stola, uhvatila ga za ruku, zaplakala i zatvorila oči.

Najživlji i najdirljiviji dokaz da "umetnik jeste prisutan".


Ukupno komentara: 5



Sva polja su obavezna.



Emaame
03.01.2018 - 16:03
Kosti
Videla performans Balkan Barok. Za mene je to najautentičniji prikaz rata na ex-yu prostorima. Čistiti i strugati ćemo se mi još!
Konza, Munze Konza
03.01.2018 - 18:09
Art
Ono sto je Aleksandar Vucic u politici, to je Marina Abramovic u umetnosti.
Aleksandar
03.01.2018 - 21:48
Riba je klasičan šifraš. To što je današnji svet željan ovakvih likova, to je druga stvar. Zapadna civilizacija ovakvih likova ima na svakom drugom ćošku........ Imali smo do skoro i mi beogradjani jednog sličnog lika, sličnog performansa kao i Marina, zove se Stole i izvodio je svakodnevne performanse u Knezu ali nije imao izgleda nikog da ga \"pogura\".... Elem, skoro sam čuo da je neko rekao kako bi u šoping centru Ušće i g**** u izlogu zasigurno našlo svog kupca, tako i ova \"umetnost\" ima svoje konzumente......
Bozidar
04.01.2018 - 08:31
Nije bas sve tako
Dosta lazi, foliranja, netacnih podataka, iskrivljene istine...
neidealni
04.01.2018 - 08:31
i protiv i za
Nisam imala namjeru isto napisati jer me citanje o ovoj osobi i njezinoj umjetnosti i zanima i iritira istovremeno. Ali, kad dodje(o)h do onoga kako ju je ovaj seronja ulay osamario, e reko\' moram, moram iskoristiti ovu priliku i napisati da je dojam o tome tipu uvijek isti: slabic, kukavica, seronja, lazov, dvolicnjak. To su, inace, osnovne osobine tzv muskaraca koji samaraju zenu. Jadnici zapravo. Da nije bilo nje bio bi siromasak i imovinski bijednik a ovako on lijepo zivi na njezinoj grbaci. E to mrzim. I ne podnosim kad zene i poslije svega nastave te jadnike izvlaciti iz govana. Jer onda ta njihova mentalna i intelektualna snaga gubi na vrijednosti.