Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Feljton

"Mladić gaji svinje koje se zovu Dik i Madlen": Kako se skrivao najtraženiji begunac (3)

Pored ličnog obezbeđenja, Mladića tada čuva i deset telohranitelja iz specijalnog 30. centra za obezbeđenje, Vojske Savezne Republike Jugoslavije. Snimak do koga će se kasnije doći, pokazuje da je na svadbi sina 1997. godine Mladić odlično raspoložen. Tada uglavnom boravi u svom beogradskom stanu na Čukarici. Živi povučeno, ali se ne skriva. Bar ne u uobičajenom smislu.
Piše Slaviša Lekić
Datum: 25/11/2017

"Mladić gaji svinje koje se zovu Dik i Madlen": Kako se skrivao najtraženiji begunac (3)

Foto Profimedia

Za genocid u Srebrenici, posebna optužnica podignuta je tek 16. novembra 1995, četiri meseca nakon što se taj zločin dogodio. Bilo je to u jeku Dejtonskog pregovaračkog procesa na kome je, sa predsednicima Hrvatske i Bosne, Franjom Tuđmanom i Alijom Izetbegovićem, o sudbini Republike Srpske pregovarao -- Slobodan Milošević. Njegovim potpisom Srbija je kao deo preostale Jugoslavije postala jedan od garanata trojnog sporazuma, ali i nedvosmisleno vezana za rat u kome zvanično nije učestvovala. Za svoju sudbinu time je vezala i buduće događaje u Republici Srpskoj, kao i obavezu saradnje sa Haškim tribunalom.

Pritisaka za saradnju sa Hagom u početku, međutim, nema. "Zapadna Evropa i Sjedinjene Države u tom trenutku nisu vršile neki veliki, javni pritisak", priseća se Zoran Živković, predsednik Vlade Republike Srbije 2003-2004. Tako Mladić na čelu Vojske Republike Srpske ostaje do pred kraj 1996.

Nije jasno da li je smena bila deo prećutnog sporazuma sa međunarodnom zajednicom ili ispunjenje Karadžićevog četvrtog i konačno uspešnog pokušaja da Mladića skine sa čela Vojske. Ali ostaje činjenica da je to vreme kad Mladić i dalje ima punu zaštitu Vojske Republike Srpske.

Odred za obezbeđenje generala sa haške optužnice, sastavljen od tri čete i jednog voda sa ukupno 130 vojnika, stacioniran je u Crnoj Rijeci kod Han Pijeska. Uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice.

"Mladić gaji svoje svinje koje se zovu Dik i Madlen u Han Pijesku", ne bez ljutnje svedoči Florens Artman, savetnik i portparol Tužilaštva MKSJ 2000-2006.

Pa ipak, međunarodni protektorat i činjenica da su snage Ujedinjenih nacija, zamenjene snagama NATO-a, bili su dovoljan znak da, za Mladića, Bosna više nije sigurno utočište.

"On je vojno lice, a njegova kuća je vojska koja sada ima drugo ime i koja je u Srbiji", dodaje Artmanova.

"Kad je došao iz BiH, to je negde '97. god... on je tada u toj grupi imao 47 ljudi koji su bili u njegovom obezbeđenju", iznosi podatke Rasim Ljajić, koji je bio predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ.

Pored ličnog obezbeđenja, Mladića tada čuva i deset telohranitelja iz specijalnog 30. centra za obezbeđenje, Vojske Savezne Republike Jugoslavije.

Snimak do koga će se kasnije doći, pokazuje da je na svadbi sina 1997. godine Mladić odlično raspoložen. Tada uglavnom boravi u svom beogradskom stanu na Čukarici. Živi povučeno, ali se ne skriva. Bar ne u uobičajenom smislu.

"On je iz stana išao u tri vojna objekta", otkrio je Ljajić posle Mladićevog hapšenja.

Na raspolaganju mu je nekoliko vozila, raspoređenih u objektu Stragari i u kasarni na Topčideru. Poslednji put je viđen u javnosti za vreme prijateljske utakmice SR Jugoslavija -- Kina 28. marta 2000. godine. Sedeo je u počasnoj loži stadiona Partizana.

"U to vreme Mladić se nije ni krio", tvrdi Bruno Vekarić, nekadašnji pomoćnik tužioca za ratne zločine.

Tri meseca kasnije, na Vidovdan, gost je na proslavi slave Vojske Republike Srpske, u Domu Vojske u samom centru Beograda. Nije poznato gde je bio 5. oktobra, kad je srušen Miloševićev režim, i za koga je tih dana navijao. Ali da Milošević nije njegov izbor stavljao je do znanja poručujući: "Vi ste ga birali!"

Miloševića je pak početno oduševljenje Mladićem napustilo zbog generalove samovolje. Mladić je, po mnogima, imao najznačajniju ulogu u odbijanju Vens--Ovenovog mirovnog plana, koje je i Srbiji donelo razorne sankcije. Njegova odluka da zarobi francuske pilote bila je povod da NATO napadne Republiku Srpsku. Prva takva akcija Alijanse od njenog osnivanja, uz žrtve i veliku štetu, dodatno je otežala političku poziciju i Jugoslaviji i Miloševiću.

Uz to, "blokada na Drini" - sankcije koje je u poslednjoj fazi rata Srbija nametnula Republici Srpskoj, delom su uzrokovane i Mladićevom vojnom i političkom neposlušnošću. "Milošević nije simpatisao Mladića, smatrao je da je on dosta primitivan... Ali držao mu je stranu. Držao mu je stranu u smislu da ga nikad ne bi isporučio Hagu", siguran je ekstužilac Vukčević.

Milošević je 5. oktobra 2000. godine i zvanično prihvatio politički poraz. Novi predsednik SRJ postao je Vojislav Koštunica, kandidat Demokratske opozicije Srbije, a na netom raspisanim parlamentarnim izborima u Srbiji, sasvim očekivano, pobedila je koalicija Demokratske opozicije Srbije, politički konglomerat od 13 stranaka. I dok je na čelu još uvek postojeće savezne države, koju tada čine Srbija i Crna Gora, bio desno nastrojeni lider DSS-a - Koštunica, premijer Srbije postao je Zoran Đinđić, prozapadno orijentisani predsednik Demokratske stranke.

Kao jedan od prioritetnih zadataka međunarodna organizacija pred Srbiju postavlja saradnju sa Haškim sudom. Imajući u vidu raspoloženje naroda sa još uvek nezaceljenim ratnim ranama i svežim pamćenjem bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije iz 1999. godine - to je bio težak izazov.

Na odsustvo saradnje utiču još najmanje dva faktora. Prvi - činjenica da tajne službe policije i vojske, kao ključne poluge Miloševićevog režima - još nisu reformisane, i drugi - da otpor pruža takozvani "patriotski blok" koji uz desno orijentisane, čine i neke vladajuće stranke, među kojima i Koštuničina Demokratska stranka Srbije koja se oko toga sve više spori sa Đinđićevom Demokratskom strankom.

"Mislim da je isporučivanje Miloševića Hagu bilo na neki način prelomni trenutak", smatra danas general Aleksandar Dimitrijević, u Slobino vreme načelnik Uprave za bezbednost Generalštaba VJ.

Haški optuženici u velikoj meri gube oslonac u službama bezbednosti, a Mladić se potpuno povlači iz javnosti i momentalno premešta u vojnu bazu "Krčmar", kod Valjeva. Potom menja nekoliko vojnih objekata. "Praktično boravi uglavnom u vojnim objektima Rajac, Maljen, ne znam gde sve još, i tu ostaje tačno do 1. juna 2002", rekonstruiše događaje general Dimitrijević.

Javnost će znatno kasnije saznati da u to vreme Ratko Mladić ima i državljanstvo Srbije, ali još uvek i status aktivnog generala Vojske Savezne Republike Jugoslavije!

"Postoji ukaz o penzionisanju Ratka Mladića iz 2002. godine sa potpisom Vojislava Koštunice. Do tog trenutka njegovog penzionisanja, bilo koji pripadnik vojske, kontraobaveštajne službe, vojne policije ili bilo čega koji bi se oglušio o naređenja da ga po cenu života štiti, praktično bi mogao biti optužen za pobunu", otkriva Dejan Anastasijević, novinar "Vremena".

 

Ostale nastavke feljtona na Nedeljnik.rs pogledajte OVDE 

A CEO DOSIJE O MLADIĆU ČITAJTE U NEDELJNIKU OD 23. NOVEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NOVINARNICA.NET



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.