Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Komentar

"Mislio sam da ću do smrti trpeti taj bol. Nisam mogao čarape da obučem": Samo najveći napori nas uče ko smo

Povrede nisu samo bolne. Povrede troše vreme, izazivaju utučenost i ometaju san. Zbog čega mnogi od nas naprežu svoje telo u tom oponašanju telesnog rada? Da bismo zauvek ostali mladi. A onda se zbog povrede leđa za tren oka osetimo kao starci
Piše: Toni Parsons
Datum: 14/10/2017

"Mislio sam da ću do smrti trpeti taj bol. Nisam mogao čarape da obučem": Samo najveći napori nas uče ko smo

Foto Profimedia

Nesumnjiva je istina da ljudi koji ne vežbaju takođe stradaju - nedostatak ozbiljne vežbe izaziva atrofiju mišića, propadanje srca i nedostatke utrobe zbog kojih je svaki odlazak u toalet čista lutrija. Gojaznost opterećuje zglobove, uništava kolena i izaziva osteoartritis i buduće nevolje sa čukom. Mlitavi i gojazni ljudi koji spokojno decenijama nabacuju kilogram godišnje u kasnijim godinama života patiće od krutih udova i zatvora. Svaki takav zavisnik od šećera i pivopija koji ne ustaje s kauča jednog dana znaće o bolovima u kolenima isto koliko i ozbiljni atletičari. Gorka ironija je u tome što aktivni ljudi moraju da se bore s bolovima od povreda ovde i sada.

Ozbiljno vežbanje jača mišićno-koštanu snagu i zdravlje srca i krvnih sudova, povećava seksualnu želju, od njega bolje izgledamo, bolje se osećamo i bolje spavamo. No, neki naši delovi stradaju. To je zajamčeno. Ne morate biti profesionalni sportista. Ne morate biti maratonac ili triatlonac. Svaki čovek na režimu vežbi koji iziskuje da provodi u teretani više sati nedeljno nego u barovima i restoranima svakako će se povrediti.

Industrija zdravlja i fitnesa retko spominje povrede, kao da svi možemo da dosegnemo vrhunac forme, a onda da se divimo svojim pločicama na stomaku u ogledalu. No, to ne ide tako. Čovek koji ozbiljno trenira lomi, isteže i kida delove tela za koje nije ni čuo dok ih nije polomio, istegnuo i pokidao. Povrede su leteći tečaj osnova anatomije i fiziologije. Ne znate šta imate dok to ne upropastite.

Na primer, ja sam čuo za plantarni fascitis - upalu ligamenata koji povezuju nožne prste s petnom kosti - tek onog leta kad sam odlučio da bi bilo sjajno da bosonog preskačem konopac i odjednom više nisam mogao da hodam.

Nikad nisam čuo ni za burzitis - upalu burze, kesice ispunjene tečnošću koja obavija lakat - dok nisam dobio udarac u ruku i lakat mi se ispunio crnom krvlju.

Nisam čuo ni za medijalni epikondilitis - upalu tetiva u prevoju lakta, dok nisu počele stravično da me bole.

Ništa od svega toga ne bi mi se desilo da sam sedeo kod kuće i jeo picu na kauču. Sve su to bile uporne i bolne povrede koje nikako nisu zaceljivale. Iako su se neke lako lečile, bili su potrebni meseci da se simptomi povuku.

Povrede nisu samo bolne. Povrede troše vreme, izazivaju utučenost i ometaju san. Zbog čega mnogi od nas naprežu svoje telo u tom oponašanju telesnog rada? Da bismo zauvek ostali mladi.

A onda se zbog povrede leđa za tren oka osetimo kao starci.

Ja sam povredio leđa.

Moja leđa - tako dugo toliko snažna - razdirao je bol koji kao da je imao sopstvenu volju i kretao se po volji od dna kičme do korena vrata. Nikada do tada leđa me nisu bolela, ali tada mi se činilo da ću do smrti trpeti taj bol.

Nije reč samo o bolu. Povreda je bila zamorna, ponižavajuća i beskrajno mučna - leđa su mi bila toliko ukočena da nisam mogao ni čarape da obujem.

Morao sam da sagledam povredu iz drugog ugla. Nisam slomio kičmu ni vrat. Nisam završio u kolicima. Iako nisam mogao da obujem čarape, bio sam svestan da je mnogim ljudima daleko gore.

Setio sam se da je Ber Grils u nesreći tokom padobranskog skoka u Africi slomio kičmu na tri mesta. Uzeo sam njegovu autobiografiju Blato, znoj i suze kako bi nadahnula moj oporavak. No, čak i Grils je priznao da je imao neke beskrajne noći mraka u duši.

"Ljudi mi često govore da sam svakako bio veoma vedar kad sam se oporavio od slomljene kičme, ali to nije istina", napisao je. "Bilo je to najmračnije i najstrašnije vreme koje pamtim. Ostao sam bez iskre, izgubio sam hrabrost koja me je činila onim što sam, a kad jednom izgubite hrabrost, teško se oporavljate."

Ja nisam bio u gipsu. Nisam bio u kolicima. Pa ipak, nijedna povreda ne deluje beznačajno kad vam potpuno poremeti život, kad vas onesposobi, kad vam uskraćuje san, kad vas obori, kad vas uškopi, kad verujete da vam život više nikada neće biti isti. Povreda je kao siromaštvo ili propala veza. Beznačajna je samo kad se dogodi nekom drugom.

Medicinski stručnjaci kažu da sve povrede nastaju na dva načina - usled preterane upotrebe i usled traume. Povrede mogu da nam se prišunjaju, a mogu i da se dogode za tren oka, baš kao Hemingvejev opis bankrotstva u romanu Sunce se ponovo rađa.

"Kako si bankrotirao?"

"Na dva načina. Postepeno, a onda odjednom."

Moja leđa stradala su tako. Postepeno, a onda odjednom. Primio sam udarac u rebra u teretani, kratki levi kroše koji mi se prišunjao kroz gard. To nije bilo prvi put i obično je prolazilo samo od sebe. Onda sam, nekoliko dana kasnije u tokijskom hotelu, posegnuo za koferom koji mi je bio malo izvan domašaja i leđa su mi stradala. Postepeno, a onda odjednom.

Ispostavilo se da sam pokidao interkostalne mišiće koji nam podižu rebra i šire grudni koš svaki put kad izdahnemo. To je bio još jedan deo mog tela za koji nisam čuo dok ga nisam povredio. Ko je znao da su mišići neophodni za disanje? Povreda me je đavolski bolela onim bolom koji budi iz nemirnog sna.

No, bol je bio najmanja nevolja. Najgora je bila bespomoćnost. Pokušao sam sve: lekare iz Ulice Harli, dubinsku masažu, fizioterapiju, osteopatiju i hrpe tableta. Ništa nije ublažilo bol koji mi se uselio u leđa.

Onda je, naslutivši koliko sam očajan, jedan specijalista stidljivo predložio: "Mogli biste da probate ovo..."

Bio je to pokret iz joge zvani "pas gleda dole" u kom se postavite na sve četiri, a onda polako podižete zadnjicu uvis, istežete kičmu, ruke i tetive kolena.

Uspelo je. Bol je krenuo da mi se povlači iz leđa.

Neko drugi - još jedan postiđeni specijalista posle još jedne bezuspešne seanse - pokazao mi je još dva pokreta iz joge: "dete" i "pas gleda gore". Veoma su jednostavne i svako može da ih izvede bez obzira na godine, telesno stanje i gipkost. I pomogle su mi. Posle toliko potrošenog vremena i novca, posle silnih odlazaka u Ulicu Harli, leđa su mi iscelili osnovni pokreti iz joge. Bol je nestao kao čarolijom (ovi pokreti prenose hranljive materije iz obližnjih krvnih sudova u kičmene pršljenove - to nije čarolija).

Eto, tako se leči većina povreda. Ne gubite nadu. Neka vam um bude otvoren. Pokušajte da zagospodarite bolom. Ostanite pametni i čvrsti, prilagodite režim vežbanja i ponavljajte sebi: "Izvući ću se iz ovoga." Ja sam tako postupao.

A onda sam upropastio kolena.

Ponekad ćete se razboleti.

Redovne vežbe podstiču cirkulaciju, rast ćelija i imunosistem, održavaju zdravlje srca i snagu kostiju i mišića. Ali bakterije, klice i virusi ipak mogu da se probiju, a imunosistem ne može da podnese naporne vežbe kad smo bolesni. Ako vežbamo bolesni, samo ćemo se još jače razboleti.

Treneri sportova izdržljivosti kao što su triatlon ili biciklizam poštuju pravilo zvano "iznad vrata" ili "iznad ramena." Ako ste prehlađeni ili vam se začepe sinusi, nastavite smanjenim intenzitetom. Ali ako imate virusnu infekciju, bol u zglobovima i napade kašlja, onda ne vežbajte dok se ne oporavite. Ukoliko niste na ivici nesvestice, možete uvek da radite nešto - istezanje, pešačenje, dizanje lakih tegova. Lako kretanje na svežem vazduhu prija. Mame to dobro znaju.

Dejv Smit, nekadašnji biciklistički trener britanske reprezentacije, napisao je: "Neka vam simptomi budu merilo za vežbanje (kad ste bolesni). Vraćajte se na nivo treninga pre bolesti onoliko koliko ste bolovali. Da se ne biste ponovo razboleli, hranite se zdravo, perite ruke i omogućite sebi dovoljno odmora od treninga. Postarajte se da smanjite stres i da čvrsto spavate, a posle zaista napornog treninga izbegavajte sve što prenosi klice - na primer ljude."

Telo je beskrajno sposobno da se samo oporavi. Bol i napetost prolaze. Bolesti i povrede mogu da se izleče bez ikakve pomoći. Formula POLD - pritisak, odmor, led i dizanje - ukloniće većinu sitnih neprijatnosti. No, ponekad to ne pomaže. Kad se to desi, ne možete da radite isto što i pre, ali to ne znači da ne možete da radite bar nešto.

"To što ste istegnuli kvadriceps ili krsta ne znači da ne možete da trenirate oko šest stotina svojih drugih mišića", napisao je Kiran Fermen na sajtu bodybuilding.com. "Potpuni prestanak izazvaće veliki gubitak mišićne mase, snage i čvrstine i produžiće oporavak. Umesto toga, budite maštoviti i trudite se da trenirate ostale delove tela."

Kad se oporavljate od povrede, najvažniji je stav.

Osamnaest meseci pošto je slomio kičmu na tri mesta, Ber Grils postao je jedan od najmlađih osvajača Mont Everesta.

Dvojica mojih prijatelja smrvili su rame na skijanju. Obojica su se oporavili i postali jači nego pre. Jedan se odlučio za taj-či, a drugi za plivanje. Psihološko dejstvo povrede - otkriće da niste onakvi kakvi biste želeli da budete - mnogo je gore od bilo kakve telesne neprijatnosti. Odmor, rehabilitacija i preispitivanje su put do oporavka.

Ali ključ oporavka je stav.

Najčvršći čovek kog poznajem, moj lični trener Fred Kindal, nedavno je pretrpeo ozbiljnu povredu. Kindal je prodao svoj "porše 911", kupio je trkački bicikl i pogodite šta se desilo? Povredio se spektakularno, poleteo je i slomio ključnu kost.

Na dugom putu oporavka Kindal deluje zdravije i srećnije nego ikad. On preporučuje da ne dozvolite da vam povreda bude gospodar.

"Zavladajte svojom povredom", savetuje on.

U ovom životu punom iznenađenja povrede i bolesti su uvek nepredviđene prepreke. Od njih starimo, slabimo i gubimo hrabrost. No, slomljena kost ne zarasta od samosažaljenja. Kad nam neki deo tela strada, otkrivamo koliko smo uistinu jaki.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.