Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Nedeljnik

Milan Lojanica: U Srbiji je pet miliona nelegalno podignutih objekata, skoro isto koliko i stanovnika

Arhitektura i urbanizam, uostalom kao i mnogo šta drugo, što nas okružuje, nije naš izbor nego sudbina. A da li ste tu "sudbu kletu" mogli izbeći ili bar ublažiti? Teoretski naravno da jeste. Ali niste! Ko je kriv? Uvek kažemo - pa "oni". A ima li i vaše krivice? Pa naravno da ima. I šta ćemo sad? Da se ubijemo? Ne, to je previše, a i za to bi trebalo mnogo hrabrosti, oštro poručuje akademik Milan Lojanica u intervjuu Nedeljniku
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 07/12/2018

Milan Lojanica: U Srbiji je pet miliona nelegalno podignutih objekata, skoro isto koliko i stanovnika

Foto: Igor Pavićević

Neko bi mogao da kaže da je srećna zemlja u kojoj je arhitektura već dugo glavna tema. Od izložbe jugoslovenske "betonske utopije" u njujorškom MoMA, preko sećanja na međuratnu modernu Beograda - u kojoj je učestvovao Nedeljnik - do, naravno, maltene svakodnevnih vesti o novim spomenicima, novim zgradama, novim naseljima, novim jarbolima koje (ne) pristaju Beogradu. Akademik Milan Lojanica, verovatno najveći živi srpski arhitekta, o svemu tome je otvoreno govorio u intervjuu za koji smo se, i on i mi, spremali mesecima, da bismo ga na kraju uradili baš na Svetski dan arhitekture, 1. oktobra.

 

Kako biste opisali srpsku arhitekturu? Koje su to njene ključne karakteristike?

Ako izuzmete istorijsku arhitekturu narodnog regionalnog graditeljstva, srpska arhitektura ili bolje arhitektura u Srbiji započinje modernizacijom zemlje tokom druge polovine XIX veka. Najpre delovanjem nekoliko po svetu učenih Srba i po pozivu, preko Vojvodine, dovedenih stranaca, a potom i u zemlji na Liceju školovanih "indžilira" obučenih uređenju naselja i "načertaniju" kuća u akademskim stilovima. Kasnije, opet uz presudne kontakte sa svetom, u periodu između dva rata, javila se kod nas arhitektura rane moderne, potom pedesetih prošlog veka, široko rasprostranjena arhitektura internacionalnog stila i najzad - post i trans moderna, pa sve do današnje arhitekture koja uopšteno slovi kao - pluralistička. Za sve te periode karakteristično je oslanjanje na preuzeta univerzalna graditeljska saznanja i proverena iskustva, ali uvek sa izraženim otporom prema praksi doslovne primene receptora. Mogli bismo reći da je osobeni znak srpske arhitekture ili arhitekture u Srbiji kroz vreme, stalna težnja da se bude u korak sa svetom, ali uvek sa izraženom radoznalošću i otklonom od čvrstih pravila i modalistike. U korak sa svetom, ali sa inicijativama koje obeležava težnja ka ličnoj slobodi, sa značajnim udelom temperamenta i kreativnosti. To jednako važi za rodonačelnike naše arhitektonske i urbanističke kulture, njihove sledbenike, nastavljače, pa usuđujem se da kažem i naše savremenike.

 

Ko su bili promoteri takve slike kroz istoriju? I, ako se može govoriti o autorskoj slobodi, da li je uvek bilo jednostavno do nje doći?

Plejada monumentalnih ličnosti! Za ovu priliku samo po nekoliko imena iz epohe: među rodonačelnicima Atanasije Nikolić, Mihailo Valtrović i Emilijan Josimović pokrenuli su arhitektonsko obrazovanje u nas i zasnovali alfabet urbane kulture - ulične regulacije, parkovi, drvoredi, pozicije gradskih palata... Da podsetim, prve monumentalne zgrade ostavili su nam Jan Navole (Kapetan Mišino zdanje), Aleksandar Bugarski (Narodno pozorište), Andra Stevanović i Nikola Nestorović (Narodni muzej i zgradu Beogradske zadruge), Jovan Ilkić (Narodnu skupštinu i hotel „Moskva"). Tu su i Viktor Azriel, Konstantin Jovanović, Titelbah i drugi, svi oslonjeni na iskustva evropskog klasicizma, neorenesanse i neobaroka sa jakim ličnim udelom u interpretaciji primesa akademskog dekorativizma i secesije. Sve zajedno, jedna transnacionalna orijentacija sa autentičnim personalitetom. Slično je i u međuratnom periodu sa još živim eklekticizmom Baumgartena i Krasnova (zgrade ministarstava) u monumentalnom ruskom klasicizmu, dok Momir Korunović (ministarstvo pošta i telegrafa) eksperimentiše u duhu nacionalnog romantizma. Uporedo s tim nagli zaokret donosi grupa arhitekata moderne orijentacije sa Milanom Zlokovićem (Dečja klinika u Tiršovoj), Branislav Kojić (više stambenih zgrada), potom Dragiša Brašovan (Banovina u Novom Sadu i dr.), i niz drugih lučonoša ideja rane moderne i njenih derivata kod nas (videti izložbu „Moderna Beograda").

 

Mi mislimo da je sve preko plota bolje, makar bilo drek, uboga konfekcija. Zamislite kad bi u zdravstvu, školstvu, kulturi, drugim delatnostima sve prepustili strancima. Zar to ne bi bila porazna intelektualna kolonizacija? A onda, do potpune kolonizacije još samo nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj upravi? Pa zar da to bude bez otpora?

 

 

U periodu posle Drugog svetskog rata blesnuće ime Nikole Dobrovića, praktičara, teoretičara, urbaniste, profesora gorljivog protagoniste i beskompromisnog borca za modernu (zgrade Generalštaba u Nemanjinoj), a pedesetih godina na delu je široka, bez izuzetka orijentacija na internacionalni moderni arhitektonski jezik u Srbiji. Istaknuti predstavnici te orijentacije ostavili su iza sebe dela veoma visoke vrednosti. Milorad Pantović (Beogradski sajam) postigao je najviši domet u oblikovanju makroprostornih nosećih struktura, Aleksej Brkić i Mihailo Mitrović (zgrade Socijalnog osiguranja, kule Geneks i mnoge druge) prave uspešne sinteze arhitekture i likovnih umetnosti. Bogdan Bogdanović (Jasenovac i drugi spomenici) sa poetičnim prepletima univerzalnih simbola. Ivan Antić i Ivanka Raspopović (Muzej moderne umetnosti na Ušću i Muzej u Šumaricama) dostižu do prefinjenih oblika geometrijskih kristala. Potom, sledi još jedan poletni period - sedma i osma decenija pred kraj veka. Na delu je profesionalizam visokog dometa. Beogradska arhitektonska škola ima lidersku ulogu u regionu, naročito u oblasti urbanizma i stanovanja. Da ne pominjem niz imena i njihove pojedinačne zasluge. Upravo je u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku izložba "Arhitektura u Jugoslaviji u periodu 1948-1980" koja ubedljivo pokazuje domete naše arhitekture, njenu prestižnu ulogu i njenu inventivnost u prevazilaženju dogmi i oslobađanju od moćnih uticaja, pa i onih idejnih i ideoloških uticaja i sa istoka i sa zapada.

Razume se, do te "slobode" nije bilo baš lako doći. Arhitektura je mnogostruko uslovljena i duboko kontekstualna, dakle, po prirodi neslobodna, i to na društvenom, tehničkom, ekonomskom, pa i na estetskom planu. Uvreženo je mišljenje da arhitekta o svemu odlučuje i kad je dobro, još više kada nije dobro. Ali nije tako. Mnogo je subjekata u lancu, od kojih rezultat zavisi. Treba se probiti do poželjnog ishoda. No utoliko su proboji značajniji i vredniji.

 

Bili ste učesnik u velikom delu tih događaja, dobili mnoge nagrade i priznanja. Šta vam je od toga najdraže? I sa kojim izazovima ste se susretali?

Generacija arhitekata kojoj i sam pripadam već na početku svoje profesionalne aktivnosti - još šezdesetih godina - bila je suočena sa slabljenjem autoriteta moderne na čijim smo idealima bili tek odškolovani. Već iscrpljena šematizmom i uprošćavanjem modela i stereotipa, moderna je gubila i svoja teorijska uporišta. Kompromitacija paradigme pokazala se najpre na planu zahuktale stambene izgradnje gde se menjao tip zadataka, tematska problematika, način rada. Vreme je tražilo nešto novo, novu paradigmu. Naruku nam je išao momenat regionalnog i šireg otvaranja zemlje i druge okolnosti. Na mnogim jugoslovenskim i međunarodnim konkursima ponudili smo niz novina na teorijskom, konceptualnom, funkcionalno-tehničkom i likovnom planu. Možda je u svemu bila najznačajnija uloga projekta kojim smo predstavljali Jugoslaviju i pobedili na međunarodnom konkursu za Goslav, grad model od 100.000 stanovnika u blizini Varšave. Suština projekta bila je u opozicionom stavu naspram do tada rasprostranjene teze o arhitekturi kao mašini za stanovanje. Bila je to jedna od prvih većih afirmacija naše arhitektonske škole na međunarodnom planu.

 

Kome su arhitekti uopšte potrebni kad investitor sve sam najbolje zna? A statistika pokazuje da je samo pet odsto arhitekata uopšte u prilici da se kreativno bavi svojim poslom

 

Druga je došla sa Blokom 19a, na Novom Beogradu, gde je odstupljeno od geometrijskog novobeogradskog šematizma povlačenjem kuća od ivičnih saobraćajnica u ekološki najvredniju zonu bloka, a u arhitektonskom jeziku smo prvi put na Novom Beogradu primenili reminiscenciju na narodnu arhitekturu - udvojeni prozor i kosi krov. Taj projekat je edicija Antoni Kraft u Cirihu publikovala u registru najboljih projekata sveta u 1985. godini.

 

Vi ste još krajem osamdesetih u SANU bili na čelu projekta koji se bavio pitanjima budućnosti beogradskog savskog priobalja, dakle išli ste u susret onome što će tek doći sa "Beogradom na vodi". Šta se desilo? Od kakvog je to uticaja bilo na potonji projekt na koji ste u samom njegovom povoju 2014. sa timom iz SANU ustanovili čak 22 stranice primedaba i konstatovali, ako se ne usvoje, da će „Beograd na vodi" razoriti - baciti u zaleđe ceo istorijski Beograd, a sam ostati izolovano ostrvo u centru prestonice, teško pristupačno, i jedva prohodno uz još sijaset drugih problema. U kojoj meri su prihvaćene te vaše sugestije? I jeste li uopšte očekivali da vas neko posluša?

Transformacija neuslovno korišćenog prostora savskog priobalja - železnička postrojenja i ostalo - u novo gradsko središte koje povezuje, integriše gradske strukture s desne i leve obale Save u jedinstvenu celinu, oduvek je bila u fokusu pitanja urbane budućnosti Beograda. SANU je u tu temu bila uključena u više prilika, između ostalog i projektom koji pominjete, a u kome je sudelovalo oko teme okupljeno više od stotinak stručnjaka iz različitih disciplina. Nažalost, ratne devedesete, a potom i dvehiljadite godine pa sve do danas, ovaj su projekat ostavile duboko u bunkeru, van šanse i van "političke volje", pre svega, zato što je taj prostor ovim projektom gledan u sklopu celine urbane transformacije Beograda, a ne separatno i što je težišno bio orijentisan na pitanje harmonizacije odnosa između čoveka i grada a ne isključivo na tržišno ili politički profitarne efekte. Razvoj događaja je, međutim, pokazao da ovo dragoceno mesto postaje poligon izgradnje gigantskih struktura pozicioniranih i modelovanih van koordinacije sa celinom. Propao je nažalost pokušaj Akademije da se umeša u proces dostavljanjem iscrpnih konkretnih primedaba i sugestija koje su se ticale - koncepcijskih, socijalnih, ekonomskih, tehničkih, kulturnih, urbanističko-prostornih i drugih elemenata projekta, iako dat bez imalo profesionalne arogancije ili bilo kakvih političkih implikacija - isključivo dijagnostika sa preporukom šta uraditi da se spase, ispravi što se spasti može, a moglo se tada ponešto i ispraviti, ovaj dokument je ignorisan. Osim što su na primedbu o nedovoljnosti javnog prostora uz reku na obaloutvrdu ukačili mestimičma konzolna proširenja, razume se, bez povlačenja građevinskih linija od obale i bez smanjenja spratnosti zgrada.

 

Kod nas nije reč o crnim arhitektonskim tačkama, nego crnim poljima

 

Dabome, očekivali smo da će nas čuti i bar u nečemu poslušati, nismo to radili samo radi pranja savesti. Ali ništa nisu usvojili, čak je ovaj dokument ocenjen, skoro žigosan, kao neprijateljski gest, eto došao iz nerodoljubivih pobuda. Tako je put u realizaciju projekta sa apsolutnom zaštitom isključivo investitorove volje bio otvoren. Sve zajedno to je priča o delovanju nekih moćnih poluvidljivih i nevidljivih sila i okolnosti koje nam nisu bile naklonjene. Šta reći? Globalizacija, monopoli, finansijske opresije. Ako je tačno Konradovo - urbani sociolog Džefri Konrad - upozorenje da sudbinu našeg životnog prostora određuje politika i ekonomija, a istorija to potvrđuje, onda smo svedoci iskustva u razmeri kakvu do sada nismo videli.

Nažalost, arhitektura i urbanizam, uostalom kao i mnogo šta drugo što nas okružuje, nije naš izbor nego sudbina. Priča o nenaklonjenim okolnostima preslikava se iz mnogo širih društvenih sfera. Možda čak iz same prirode u kojoj, osim predvidivosti i harmonije, u mnogo čemu deluje sticaj okolnosti koje ruše sve pred sobom. Kao vihor, kao oluja. Kao "Oluja" ili "(Ne)milosrdni anđeo", ili ova sveopšta rijalitizacija Srbije. A da li ste tu "sudbu kletu" mogli izbeći ili bar ublažiti? Teoretski naravno da jeste. Ali niste! Ko je kriv? Uvek kažemo - pa "oni". A ima li i vaše krivice? Pa naravno da ima. I šta ćemo sad? Da se ubijemo? Ne, to je previše, a i za to bi trebalo mnogo hrabrosti. Bolje je samosažaljevanje, kukumavčenje? Nije nam strano ni prosjačenje, ono - nemoj sve njima, daj nama malo! A kada ništa ne pomaže, ostaje nam, šta drugo nego - omiljeni nam trijumfalizam u porazu.

 

Dobro, šalite se na naš sopstveni račun, ali mnogim vašim kolegama i delu šire javnosti nije do šale, potpuno su očajni? Ni sa nekim kolegama u toj kritici niste saglasni?

Naravno, tome je mnogo razloga. Povređenost stručnjaka i zabrinutost javnosti je velika. Ne bih da ovde ponavljam ono što je već mnogo puta rečeno, ali činjenica je da je ovaj "poklon-projekat" uprkos pravilu "čuvaj se Danajaca koji ti poklone donose", potpuno pogazio sva pravila regulativom i dobrim običajima ustanovljenog ponašanja. Nema primera grublje diskriminacije domaćih stručnjaka i domaće pameti i njihovog učešća na poslovima takvog obima i takvog značaja za našu sredinu. Uvek je pravdanje da "sporazum sa investitorom nalaže... itd." Pa to je onda užasno slabo ispregovaran sporazum, baš po onoj šemi "njima sve - nama ništa", bez obzira na posledice za koje na kraju niko ne odgovara. Kažu - pa eto naši stručnjaci imaju priliku da razrađuju projekte koje su svetske firme kreirale! Kakva ksenofilija, sve preko plota je bolje makar bilo drek, uboga konfekcija. Gde je borba za kvalitet, javno nadmetanje, učešće naših ekspertnih poznavalaca problema, gde je prostor za zbunjeni i dezorijentisani stručni podmladak, za iskustvo i iskušenje njihove kreativnosti? Zamislite druge oblasti i delatnosti sa tako silnom infiltracijom pridošlica i suspenzacijom sopstvenih delatnika. Zamislite kad bi u zdravstvu, školstvu, kulturi, drugim delatnostima sve prepustili strancima. Zar to ne bi bila porazna intelektualna kolonizacija? A onda, do potpune kolonizacije još samo nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj upravi? Pa zar da to bude bez otpora?

 

U Srbiji je pet miliona nelegalno podignutih objekata! Skoro isto koliko i stanovnika! Razume se, pojava ne datira od juče, ali procesom tranzicije društvenog vlasništva javni interes i javni prostor hendikepiran je pravilom bezobzirne sebičnosti i grabeži

 

Što se tiče pomenutog neslaganja sa istaknutim "otporašima", to nije zato što oni u suštini nisu u pravu nego zato što se razlikujemo u viđenju raspleta. Ja ne volim kad se u profesionalna pitanja suviše meša politika. Mene interesuje u prvom redu struka. Blisko mi je uviđanje da se treba baviti onim što najbolje znaš. Arhitektura je ipak samo nadgradnja. Mnogi arhitekti su previše umišljeni i gordi, a i dosta sveta misli da je štošta u njihovim rukama. Nije baš tako. Arhitekta tek kao jedan od učesnika u procesu najviše što može jeste da deluje korektivno, i to u povoljnim okolnostima. Istina je, međutim, da najpre treba doći do tih povoljnih okolnosti.

 

Koje su još "crne tačke" u Beogradu, Srbiji? I kako gledate na građevine koje se, utisak je, svuda podižu bez ikakvog reda ili poštovanja propisa?

To je pravo, dramatično pitanje! Pomenuti „Beograd na vodi" je samo uglancani, ispolirani vrh ledenog brega. Nije dakle reč o crnim tačkama nego o crnim poljima nedovoljno i još češće potpuno neregularne izgradnje, koja guta teritorije gradova i prekriva čitava prostranstva Srbije. Videli ste nedavno podatak da je u Srbiji pet miliona nelegalno podignutih objekata! Skoro isto koliko i stanovnika! Razume se, pojava ne datira od juče, ali procesom tranzicije društvenog vlasništva javni interes i javni prostor hendikepiran je pravilom bezobzirne sebičnosti i grabeži. Karikaturalno shvaćena ideja slobode, demokratizacije i prava na samoinicijativu - neoliberalizacija, zapravo je otvorila vrata agresiji neobuzdanih ličnih interesa obavezno na račun javnih interesa, najpre do zabrinjavajućih potom do grotesknih, najzad, i do tragičnih razmera. Pravna, tehnička i druga regulativa je najpre relativizovana a potom i izvrgnuta poruzi, čak ismevanju. Upravne strukture, vlast, s jedne strane je zapala u kandže tvrdih korporativnih i svakojakih interesa, a s druge glasački ucenjena, zapravo je nemoćna. Urbanističke službe su instrumentalizovane, svedene na ulogu izvršioca postlegalizacije divlje gradnje i s njom u vezi koruptivnih radnji. Arhitekti i drugi stručnjaci potpuno su marginalizovani, nemi svedoci događaja, u nekim prilikama, nažalost, i iznuđeni saučesnici.

 

Kako ti "svedoci" razmišljaju? Gde su danas arhitekti i kako nam izgleda arhitektonska budućnost Srbije?

Arhitekti i veći deo stručne inteligencije uopšte, po svemu sudeći je duboko u nokdaunu. Jedna polovina diplomiranih arhitekata koji nisu već u inostranstvu zapravo nisu u svojoj profesiji, bave se koječime. Kome su arhitekti uopšte potrebni kad investitor sve sam najbolje zna? A statistika pokazuje da je samo pet odsto arhitekata uopšte u prilici da se kreativno bavi svojim poslom. Tek je delić onih koji se domognu prilike da ono što rade doživi profesionalna i javna priznanja ili galerijsku i drugu prezentaciju. Mahom je to tavorenje iz dana u dan svedeno na preživljavanje. Moć novca, ukidanje javnosti rada, ukidanje vrednosne konkurencije i favorizacija logike "ko plati ima pravo da diktira" drži u igri još samo one snalažljive, "poslovno kooperativne" koji projektovanje vide isključivo kao biznis, znači one sklone otimačini, spremne na dopingovanje cene svojih usluga i rutinerstvo. A posledice? Nebitno! A budućnost? Pa ostaje samo nada u prevagu svesti o tome da se ne može bez stručnjaka, bez podele rada i odgovornosti, bez dovoljno uređenih odnosa, bez višeg stepena kulture, sve zajedno bez razvijenije sredine. Idealizam? Utopija? Ne, nego orijentir, oslonac bez koga se ne može.

 

A kako vi opstajete u profesiji, čak je i vaš sin u njoj. Zajedno ste projektovali nedavno otvoreni poslovno-trgovački i hotelski kompleks "Rajićeva" u Knez Mihailovoj ulici koji je dobio niz pohvala, visokih stručnih ocena, pa i nagradu Salona arhitekture ove godine, ali je bilo i kritika?

Da, okolnosti. Vladimir je najpre šegrtovao, zatim imao sopstvenu afirmaciju, a onda smo partnerski radili, najzad ja njemu šegrtujem. "Rajićevu" smo dobili osvajanjem prve nagrade na međunarodnom konkursu, kao i najveći deo svojih projekata. Potom je projekat pripao inostranom investitoru koji je odmah imao rigorozne zahteve za izmene i skoro dvostruko povećanje kvadrature. Izabrali smo da ne odustanemo od projekta, pa je sledilo tvrdo i dugotrajno pregovaranje uz 17 verzija projekta. Najzad izlazna verzija u kojoj je ipak izboren stav da na ovoj značajnoj lokaciji investitorov komercijalni interes sasvim ne dezavuiše konkursne ideje koje su štitile javni prostor i javni interes. Tako je model tržnog centra kao zatvorene kutije zamenjen koncepcijom prozračnog, prema okolini otvorenog javnog prostora koji je namenjen ne samo trgovini već i susretima ljudi, relaksu i različitim aktivnostima. Uspeli smo da Knez Mihailova preko pjacete i velikog trema ovde bude skrenuta u višeetažni centralni prostor koji posetioce podiže na nekoliko nivoa sa prostranim terasama sve do krovnih baštâ sa pogledom na okolinu do reka u kalemegdanskom podnožju. Tako je realizovana ideja o gradskoj loži u kojoj pulsira život. Okolni, danas dominantno prodajni prostor, podređen kultu trgovine, projektovali smo ipak fleksibilno, da se kroz vreme shodno drugačijim potrebama lako može transformisali u neke druge sadržaje, sadržaje kulture, poslovanja, razonode...

 

Urbanističke službe su instrumentalizovane, svedene na ulogu izvršioca postlegalizacije divlje gradnje i s njom u vezi koruptivnih radnji. Arhitekti i drugi stručnjaci potpuno su marginalizovani, nemi svedoci događaja, u nekim prilikama, nažalost, i iznuđeni saučesnici

 

 

Što se tiče primedaba i kritika, prirodno je da ih ima. Ima ih kad god nove građevine dolaze u istorijska jezgra metropola, a to se svuda po svetu događa. Primedbe su najčešće iz sentimenta ljudi prema "slici iz detinjstva". Ali sentiment s vremenom evoluira, jer je grad struktura koja se sastoji ne od jednog nego od niza istorijskih slojeva, pa i savremenih. S druge strane, prirodno je da ima i drugih razloga za negativna reagovanja na novine, pa ima i zloćudnih razloga. Neko je čak pomenuo lične motivacije, neko niske strasti što takođe nije neprirodno. Najvažnije od svega je što je ovde na istorijskom grebenu grada, ranije "ničijem" i decenijama zapuštenom gradskom prostoru, stvoreno jedno novo magnetno mesto u koje ljudi osim radi kupovine rado dolaze zbog susreta, dočeka dragog prijatelja, šetnje gosta. Reč je o kući, reč je o mestu za koje mnogi misle, pa čak i oni ranije rezervisani, da izgleda "svetski".

Beograd je savremeni grad a ne relikt prošlosti. Slovi čak - "Beograd je svet". Da bi to i bio, na arhitekturi je deo odgovornosti. Ona je oduvek posredovala uticaje ne samo na izgled prostora već i na ponašanja ljudi, pa i na njihov životni stil. A životni stil ne bi trebalo da bude zatočenik onoga na šta smo uveliko navikli.

 

Kad je stil u pitanju, ne čini li vam se ipak da Srbi kroz istoriju i nisu baš bili skloni modernizacijama, posebno ne modernoj arhitekturi? I šta mislite o stilu danas i budućem razvoju arhitekture u Srbiji?

Nije se uvek i nije se u svemu sa arhitekturom Srbije baš mnogo kasnilo za svetom. Pa i taj otpor prema modernoj je takođe delimično iz uvoza. Kriva je tome i sama moderna jer je u zanosu vere u svoju epohalnu misiju suviše ogolila arhitekturu, skinula joj "kožu", ugasila dekorativnost koju je imala u ranijim epohama. Zato se i javila postmoderna koja je svojom istoričnošću godila ljudskoj sentimentalnosti. E kad je tako iscrpljena tradicija moderne, naišao je pluralizam njenih stilskih derivata, a kod nas, naročito sa procesom liberalizacije, pod plaštom "prava na lični ukus", buknuo je pseudoistorizam neviđenih razmena. Na sve strane traženi su istoricizmi i njihove simulacije. Sa arhitektima a mnogo češće i bez njih, krenuo je trend pobrkanih datuma, "bal pod maskama", provala fingiranja istorije sa ukrašavanjem kuća profilacijama od gipsa i stiropora i konfekcijom livenih balustrada, lavova i labudova. U rasplamsanom skandiranju tom dekorativizmu, oberučke je prihvaćena ideja scenografskog nadomeštavanja propuštenih faza istorije, pa su nicali čitavi kvaziistorijski drveni i kameni gradovi, a oduševljenju nema kraja sa pojavom Medičijevog kipa okruženog simuliranim kućama Venecije, Firence i Monte Karla zajedno na okupu usred Srbije.

 

Umetnost i nauka moraju u narod. Elitizam je isto što i glava u pesku - bekstvo od stvarnosti

 

A šta očekivati u budućnosti? Pa svemu jednom dođe kraj. Stilovi, trendovi se smenjuju na istorijskoj pozornici. Nekada burno, nekada usporeno, jedva primetno. U svetu ima naznaka o promenama. Naročito su ubedljive one sa osloncem na digitalne tehnologije. Naspram pomenute retroarhitekture, trivijalnih simulakruma, otvaraju se novi putevi arhitektonske modernosti. Projektom za Rajićevu u krugu smo takvih nastojanja. Uz pomoć digitalne tehnologije nastojali smo da savremene arhitektonske oblike sintetizujemo sa oblicima zgrada koje su na tom mestu porušene u bombardovanju Beograda aprila 1941. Mislim da je šansa moderne arhitekture u njenom prefinjenom spoju sa kulturom sećanja. Što znači ne mehanički nego tražeći kreativne doprinose. Naše graditeljsko nasleđe, ništa manje nego svetsko, u tom smislu je inspirativno. Bez ekstenzije svoje modernosti arhitektura neće imati budućnost nego samo prošlost, a to bi onda bio njen kraj.

 

Čekaju nas izbori u Akademiji. Kako vam je izgledao ceo izborni proces imajući u vidu i neke kritike koje su se čule iz naučnog korpusa? I kakav epilog očekujete u novembru?

Zbog svoje pozicije i jake vidljivosti u sredini, Akademija je, naročito u izbornim periodima, često bila pod pritiskom javnosti pri čemu nisu izostajale primedbe, prigovori, pa ni niski udarci, zbog osujećenosti, frustracija i revanšizma onih, ili u ime onih, kod kojih je izostao očekivani izbor bilo u članstvo ili na funkcije. Ovog puta bilo je to naročito izraženo povodom prohodnosti kandidata u Odeljenju društvenih i medicinskih nauka. Ali Akademija je uvek ostajala sa stabilnim ugledom u narodu, čak i kada je bila pod hipotekom da ne misli dobro ne samo nekoj ličnosti ili naučnoj oblasti nego i čitavom narodu (Memorandum...). To, razume se, ne znači da se izbornom procesu, ovom, kao i u nekim ranijim slučajevima ne može ništa prigovoriti. I sam bih voleo da je ponešto drugačije nego što jeste, ali kandidata, i to jakih kandidata, ima uvek mnogo više nego akademskih stolica, pa odlučuje statutom predviđena, tajnim glasanjem evidentirana, brojčana podrška za izbor, što onda mnoge ostavlja pred vratima. Ne valja da sve što imamo obezvređujemo, srozavamo. Razume se, kritički odnos je koristan kada je objektivan i konstruktivan a ne zasnovan na neistinama. Akademiju bi zbog njenog pojmovnog značaja trebalo i spolja i iznutra poštedeti banalizacija, nije mesto za širenje rijaliti mentaliteta. Poneku grešku je moguće strpljivo i ispraviti u narednom, i opet u narednom izbornom ciklusu. Pa ipak, u vezi s predstojećim izborima jednu zabrinutost treba podeliti sa javnošću jer je od suštinskog značaja za budućnost ove ustanove. Reč je o disbalansu u broju članova SANU koji pripadaju prirodnim i tehničkim naukama i onih iz oblasti humanističkih disciplina i umetnosti. Preti opasnost čak i gašenja nekih odeljenja zbog neizbora novih članova u nizu poslednjih izbornih ciklusa. U vezi sa učešćem SANU i temama o kojima ovde razgovaramo, pred Akademijom su nesumnjivo zadaci koji se ne mogu realizovati bez humanistike i umetnosti. Bez umetnosti se ne može preskočiti jaz između postojeće i željene stvarnosti. Moralne, etičke i estetske oblasti, a ne samo saznanje, pokreću ljude na podvige. Bez umetnosti teško da možemo razumeti ko smo, gde smo i kako da budemo drugi i drugačiji, odnosno bolji nego što jesmo. Zato vidim potrebu razvoja umetničkih oblasti u SANU i njihovo još čvršće povezivanje sa oblastima nauke, što je izazov vremena. Danas su sve umetnosti upućene na zbližavanje s naukama, konceptualno, tehnološki, čak i metodološki. Nije slučajno što su se među ovogodišnjim kandidatima za izbor novih članova SANU u oblasti umetnosti našla čak tri kandidata koji osim stvaralačkih rezultata u oblasti umetnosti imaju veoma značajnu naučnu referencu. Drugo, savremena umetnost se razvija i po širini. Krajnje je vreme da se oblastima slikarstva, skulpture, arhitekture i muzike u SANU pridruže i druge discipline umetničkog stvaralaštva - scenske umetnosti, filma, i druge oblasti gde naša sredina ima visoke vrednosti.

 

Beograd je savremeni grad a ne relikt prošlosti. Slovi čak - "Beograd je svet". Da bi to i bio, na arhitekturi je deo odgovornosti. Ona je oduvek posredovala uticaje ne samo na izgled prostora već i na ponašanja ljudi, pa i na njihov životni stil

 

Uz to, kada je reč o zadacima pred kojima je Akademija u ovom i predstojećem vremenu, od budućih akademika se očekuje ne samo da imaju veoma ubedljivo delo nego i sposobnost i spremnost da deluju u sredini, inspirativno, pokretački, čak i preporodilački. SANU je ne samo reprezentativna nego i radna ustanova. Umetnost i nauka moraju u narod. Elitizam je isto što i glava u pesku - bekstvo od stvarnosti. Zato se od izbora očekuje da doprinesu ne samo brojčanom i disciplinarnom sastavu nego i aktivizmu Akademije.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.