Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Mesut Ozil: Fudbaler sa dva srca

Uprkos tome, nijednim gestom na terenu nije pokazao da je prevagnulo ono njegovo drugo srce, tursko; po tome se razlikuje od Granita Džake ili Đerdana Šaćirija - dobrodošao u Liverpul, baj d vej! - koji ni na zelenom pravougaoniku ne zaboravljaju odakle su i za koga se zaista bore
Piše: Marko Prelević
Datum: 04/08/2018

Mesut Ozil: Fudbaler sa dva srca

Foto Profimedia

Ima ono staro pravilo: kad nisi siguran na čijoj treba da budeš strani, pogledaj ko je gde, pa se onda opredeli. Tako, recimo, da se nešto zarati (neće, onako pričamo), prvo bih otišao na Tviter da vidim gde su Vladimir Đukanović, Marko Đurić, Vjerica Radeta i ostalo sestrinstvo, pa se promptno upisao u suprotni tabor. Albanija? Count me in; Hrvatska? Spreman, braćo; ISIS? Elhamdulillah!; ma sve, samo da ne budem u istoj koloni sa onima.

Slično tome, kada je Mesut Ozil, najbolji fudbaler - tako malokrvan, a o njegovoj krvi se toliko priča - obznanio svoj odlazak iz Manšafta zbog diskriminacije i rasizma, izazvavši svojim saopštenjem ne samo fudbalski zemljotres, i produživši odjeke Svetskog prvenstva u Rusiji na narednu jesen, godinu, deceniju, morao sam da pogledam ko ga je najviše napao. Tabloidi, desničari, populisti, Uli Henes, Oliver Birof, nemušti predsednik Fudbalskog saveza koji se, zvuči li to poznato, sakrio iza jednog čoveka da opravda sopstvene neuspehe - okej, Mesute, izgleda da si ipak uradio nešto dobro...
Postoji ta fotografija koju su mediji ovih dana reciklirali: oktobar je 2010. godine, Nemačka je upravo, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, pobedila Tursku u Berlinu s 3:0. Kancelarka Angela Merkel nenajavljeno se pojavila u svlačionici da čestita timu i, sigurno ne slučajno, naletela baš na njega. Mesut Ozil, tada najtalentovaniji predstavnik generacije koja će vratiti krunu svetskog prvaka u Nemačku, stoji go do pojasa, kancelarka mu pruža ruku; bilo je to svega nekoliko sedmica nakon što je priznala poraz u pokušaju da od Nemačke napravi multikulturalno društvo. 
A opet, eto ga on. Dečko s postera sa kojeg vrište velike reči kao što su integracija i uklapanje, čak i ako nikada nije pevao "Deutschland über Alles". Najpopularniji fudbaler doskorašnjih svetskih prvaka. Sin migranata iz Turske koji je rođen i odrastao u radničkom Gelzenkirhenu i koji je 2008. godine odabrao da igra za Nemačku, uprkos tome što je Fatih Terim kampovao ispred njegove kuće. I bio najbolji igrač baš protiv te Turske...
Da bi se to ostvarilo, morao je da se odrekne dvojnog turskog državljanstva; Mesut se seća kako su njega i oca Mustafu izvređali u turskom konzulatu, nazivali ih izdajicama, govorili im da su prodane duše i da su pljunuli na sve svoje pretke. "Rođen sam u Nemačkoj, volim svoje turske korene, i nadam se da će se u budućnosti sve više ljudi čiji su roditelji odnekle došli identifikovati sa nemačkim nacionalnim timom", rekao je tada.
Osam godina kasnije, jedna druga fotografija pomogla je da se sruši iluzija o migrantskom raju. Uoči Svetskog prvenstva - i uoči izbora u Turskoj - Mesut Ozil i Ilkaj Gindogan slikali su se sa Redžepom Erdoganom, zbog čega su ih mediji razapeli i dobrano uzdrmali tim Joahima Leva (koji nije vodio Leroja Sanea!); dali ste podršku diktatoru, i tome slično.
Donekle je istina da nije baš toliko važno što se Mesut Ozil fotografisao s predsednikom Turske, nego koji je - i kakav je!- taj predsednik; koliko god smo devedesetih imali samo sport, znali smo kako bismo se osećali da se Vlade Divac slikao sa Slobodanom Miloševićem. Pa ipak, ima pravo i fudbaler što se oseća kao žrtveno jagnje - rasizam je pokazao svoju ružnu glavu, Mesut Ozil odjednom nije više bio "dovoljno Nemac", i njegova malodušna igra na utakmici s Meksikom morala je imati veze s pritiskom koji je osećao.
Uprkos tome, nijednim gestom na terenu nije pokazao da je prevagnulo ono njegovo drugo srce, tursko; po tome se razlikuje od Granita Džake ili Đerdana Šaćirija - dobrodošao u Liverpul, baj d vej! - koji ni na zelenom pravougaoniku ne zaboravljaju odakle su i za koga se zaista bore.
Izgovorio je ovih dana Ozil istu rečenicu koju smo mogli čuti od Romelua Lukakua ili Karima Benzeme: kada pobedimo, ja sam Nemac, kada izgubimo, mislite da sam običan migrant. 
(Zaštitila ga je, ponovo, Angela Merkel: "On je veliki fudbaler koji je dao mnogo reprezentaciji, i doneo je odluku koju treba poštovati.")
U tome je prokletstvo fudbala i nimalo slatka prevara njegova: da je Nemačka ponovo bila šampion sveta, Ozilova fotka sa Erdoganom ostala bi vlažni barut marginalizovanih desničarskih grupa, koje mu sada poručuju da "ide kući", kao da on drugu kuću uopšte ima; kada su ostvarili najgori rezultat u poslednjih osamdeset godina, pritisak je postao toliko veliki da je čovek sa 92 utakmice za repku osetio da mora da se povuče. 
Hoće li Francuska, koja je sada pravi "migrantski ol-star", biti jednako ujedinjena i 2022. kada ih neki novi Senegal olupa u grupi?

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.