Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Matija Bećković: Čiji je Memorandum? Onih koji su ga ukrali ili onih koji su ga pisali

Memorandum je, po mom sudu, ime operacije koju su "službe" obavile pripremajući raspad Jugoslavije. To je možda, a i bez možda, najvarvarskiji čin u 175 godina dugoj istoriji Akademije, koja je varvarstvu često izlagana, ali nikad tako javno i neskriveno. Za Akademiju taj dokument i ne postoji, ali u istoriji bestiđa i besuđa postoji. Pogotovo za one u "postčinjeničnoj eri" koji laž i istinu ne razlikuju. I za Akademiju i za Srbiju bi bilo tragično ako ni posle 30 godina to varvarstvo ne bi nazvala pravim imenom, ocenjuje za Nedeljnik akademik Matija Bećković
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 12/10/2016

Matija Bećković: Čiji je Memorandum? Onih koji su ga ukrali ili onih koji su ga pisali

Foto Igor Pavicevic

Kao što je bombardovanje Srbije nazvano "Milosrdnim anđelom", tako je bombardovanje Srpske akademije nauka i umetnosti obavljeno pod imenom "Memorandum". Ovo poređenje nije ni slučajno ni preterano, kaže akademik Matija Bećković, oporim i ironičnim glasom govoreći o "Memorandumu SANU" i njegovoj (pred)istoriji.

"Memorandum je, po mom sudu, ime operacije koju su 'službe' obavile pripremajući raspad Jugoslavije. To je možda, a i bez možda, najvarvarskiji čin u 175 godina dugoj istoriji Akademije, koja je varvarstvu često izlagana, ali nikad tako javno i neskriveno. Za Akademiju taj dokument i ne postoji, ali u istoriji bestiđa i besuđa postoji. Pogotovo za one u 'postčinjeničnoj eri' koji laž i istinu ne razlikuju. I za Akademiju i za Srbiju bi bilo tragično ako ni posle 30 godina to varvarstvo ne bi nazvala pravim imenom", ocenjuje Bećković, jedan od desetak živih akademika koji su u vreme Memoranduma, te 1986. bili članovi SANU.

 

Zašto se pojavio Memorandum? I kome je poslužio u svrhe razbijanja Jugoslavije?

Atentat na predsednika SAD Abrahama Linkolna izvršen je u pozorištu na premijeri neke opere. Kritičar lokalnog lista je u svom prikazu napisao da je "ako izuzmemo atentat, predstava bila vrlo dobra". Po istoj logici - ako isključimo atentat na SANU, možemo da raspravljamo o tekstu Memoranduma.

Ako zanemarimo činjenicu da ga Akademija nikada nije potpisala - nema smetnji da ga smatramo njenim delom.

Ako zaboravimo da naslov Memorandum nije dala Akademija - nema razloga da oko toga pravimo pitanje.

Ako nije važno što taj tekst nikad nije ni podnesen Akademiji i što ga Akademija nikad nije razmatrala, a kamoli usvojila - nema razloga da ne prihvatimo i posledice koje su usledile.

Ako nije bitno što je radnu verziju tog teksta neko ukrao ili, korektnije rečeno, otuđio i neovlašćeno izneo iz Akademije - možemo da pričamo o nečem drugom.

Ako ne gubimo vreme podsećajući da je neko drugi presudio da nema razloga da se autori dalje muče i u njihovo ime odlučio da je tekst konačan - možemo da pređemo na drugu temu.

Ako zaboravimo da je tuđa ruka stavila tačku na dalji rad i požurila da ga objavi u obliku i u vreme koje joj je najviše odgovaralo - onda možemo da se, kao u svim staljinističkim procesima, pokrijemo ušima i posipamo pepelom kako bismo žrtvujući sebe i istinu doprineli pobedi Komunističke partije.

Očigledno, službi se žurilo. Nije imala vremena da čeka. Nije imala poverenja u Akademiju da će, ako je ostave na miru, odugovlačiti, da na kraju od svega ništa ne bude, pa su stvar presekli i uzeli u svoje ruke. A sve na odgovornost Akademije. Tako se širio strah u kojem ako tako nešto može da se priredi "najvažnijoj naučnoj i umetničkoj instituciji", čemu može da se nada bilo koji pojedinac?

SANU je bila žrtva, a proglašena je krivcem. Memorandum je odavno ušao u udžbenike kao dokument koji je razorio Jugoslaviju. A da nije bilo onih koji su za to uzeli na nišan i optužuju Akademiju - za taj dokument niko ne bi čuo.

 

Utisak je da neki akademici izbegavaju ili neće uopšte da govore o Memorandumu. Zbog čega?

Preći preko činjenice kako je taj tekst dospeo u javnost i raspravljati o njegovom sadržaju značilo bi abolirati atentatore za počinjeno bezakonje. Ako Akademija taj varvarski čin ni posle 30 godina ne bi nazvala pravim imenom i označila najcrnjim slovom u svom kalendaru, značilo bi da još uvek nije uverena da se istina sme govoriti i da se slično bezakonje ne bi moglo ponoviti. Drugim rečima - reći zauvek zbogom svom obrazu i dići ruke od svog ugleda i svojih prava.

Razume se da se Akademija žigosanjem tog nepočinstva ne ograđuje od Komisije koju je osnovala, a kamoli da dovodi u pitanje naučna i umetnička uverenja svojih članova. Ali to su dve teme koje, po mom sudu, isključuju jedna drugu. Ili da se pridružimo pozorišnom kritičaru koga sam malopre citirao i zanemarimo atentat na SANU.

 

Možete li onda bar da naslutite ko je iz Akademije ukrao taj dokument? Ili se to nikada neće saznati?

Članak objavljen u Večernjim novostima kojim je afera počela istog časa je zapalio Jugoslaviju. Bilo je očigledno da je teren unapred pripremljen. Kao da je neko bacio šibicu na benzinsku pumpu.

Pretpostavljam da su načuli da neko nešto u Akademiji sprema, ali nisu imali vremena da čekaju. Možda su se plašili da - kako je Akademija spora i formalna - sve ostane u njenim fiokama. Onda su odlučili da razore i Akademiju i Jugoslaviju. Možda će se nekad smilovati da nam kažu istinu.

 

A kako je reagovala Akademija kada je taj tekst dospeo u javnost?

Akademija nije branila tekst, koji joj nikad nije bio podnet, ali je branila Akademiju od takvog poniženja. To poniženje je bilo tempirano u jeku proslave stogodišnjice Akademije.

To je bilo uvredljivo i za desetak članova Komisije, i za većinu koja o tome nije ništa znala, i za samu Akademiju, pa ako hoćete i malo šire. Akademija se branila, nikad jedinstvenija. Da li će se obrukati strepela je Srbija, a kad je odolela - slavili su nikad jednodušniji i Akademija, i narod, i inteligencija. Svi osim Komunističke partije koja je i u Akademiji imala jednu od svojih ćelija. Kasnije su to mnogi zaboravili. Ali štampa je sve zabeležila.

 

Šta ste vi prvo pomislili kada ste videli taj tekst u novinama?

To je bio još jedan primer kako politika može za svoje potrebe da po želji proširuje i produžuje neki događaj. Mogao je taj napis da ostane samo u Novostima, kao i toliki drugi, ali to je bila nagazna mina na koju je nagazila Jugoslavija.

Dva teksta su označena kao ključ za raspad zemlje: "Vojko i Savle" i "Memorandum". Izazvali su tektonske poremećaje, ali mi još ne znamo ni ko je napisao onaj prvi, ni ko je ukrao ovaj drugi. Možda će doći i taj dan. Zasad svi misle da nam je dovoljna i laž.

 

Odmah je zakazana vanredna skupština SANU. Kakve ste stavove tada zastupali?

Na toj skupštini govorili su gotovo svi članovi u odbranu integriteta SANU. Ja sam pročitao pismo koje smo potpisali Desanka Maksimović, Olga Jevrić, Stevan Raičkovic, Stojan Ćelić, Dragoslav Srejović... Zahtevali smo da nam nadležni kažu ko je taj papir izneo iz Akademije, kako bismo znali s kim imamo čast da razgovaramo.

 

Jeste li nekad pričali sa autorima, kakve su bile njihove impresije? Jesu li osećali neku krivicu?

Koliko znam, taj tekst je umešen od različitog testa. Neko se bavio istorijom, neko jezikom, neko ekonomijom. Kad su te radne verzije dali Pavlu Iviću da ih poređa nekim redosledom, u celinu s početkom i krajem, kako bi se rad nastavio i otpočele diskusije - neidentifikovane službe su sve dalje poslove preuzele na sebe.

 

A da je slučajno takav sadržaj Memoranduma došao na glasanje u SANU, da li bi bio usvojen?

Nikad Akademija u svojoj dugoj istoriji nije objavila i potpisala svojim imenom neki sličan dokument. Akademiju čine toliko različite individualnosti da je nemoguće zamisliti da bi svi govorili jednim glasom i jednim ustima. Pretpostavljam da bi na kraju i tekst o kome je reč autori objavili u Akademiji kao svoje delo i pod svojim naslovom. Uostalom, možete zamisliti kako te ideje i izgledaju posle svega što se desilo sa Srbijom i Jugoslavijom. Tu je branjena socijalistička samoupravna Jugoslavija. Parlamentarni, višepartijski sistem nije nikome bio ni na kraj pameti. Sve te ideje su stvar prošlosti, ali će hajka na SANU dobiti svoje mesto u istoriji beščašća i u večnosti.

 

Usledili su onda zahtevi za političkim i statusnim reperkusijama u SANU, posebno prema onima koji su radili na tom dokumentu?

U trenutku kada je afera izbila i kada je Gradski komitet Saveza komunista zatražio da se smene čelnici SANU, optuženi akademici dobili su više glasova nego što bi ih ikada dobili. Niko nije ulazio u to šta su oni pisali i mislili nego zato što je branjena Akademija i njihovo pravo da slobodno pišu i misle.

 

Ko je bio najveći zagovornik tih smena u vrhu SANU?

Nema ko nije. Od Gradskog do Centralnog komiteta. Nazivana je najpogrdnijim imenima iz psovačkog arsenala. Bilo je predloga i da se Akademija ukine i da joj se promeni ime. I da je njena zgrada idealna za kockarnicu. To je verovatno jedinstven slučaj u istoriji svih akademija sveta. A zamislite kako u očima sveta može izgledati jedna polupismena zemlja u kojoj su i od najgorih - najgori akademici i Akademija.

 

Koliko je Memorandum narušio ugled SANU? I koliko je ona uspela u ove tri decenije da skine taj žig da je njeno delovanje poslužilo kao povod za građanski rat u Jugoslaviji?

SANU nije smela da se čuje živa. Jedva je opstala koliko je kamenovana. Malo je onih koji su se uzdržali da ne daju prilog toj gomili.

Ovo što vi i ja sad govorimo - dokazuje da je preživela.

Modrice su gotovo izbledele, oni su posao obavili i propali.

Posle tolikih zločina počinjenih na naše oči, kao najveći zločin slovio je Memorandum koji ne postoji. Pošast jugoslovenskog komunizma se u nekim od bivših republika spominje svaki dan. U Srbiji to nismo čuli još nijedanput. Srbija se u velikim mukama vraća sebi i jedva da skreće s puta s kojeg se zaklela da neće skrenuti. Puta koji ju je doveo na ivicu ambisa. Bojati se da ako sa tog puta konačno ne skrene - može preći i tu ivicu.

 

Kakvu bi poruku SANU danas trebalo da pošalje srpskom narodu?

Ako sa svog obraza skine žig koji joj je utisnut, i da ništa drugo ne poruči - dosta je poručila.

 

I na kraju da vas pitam koji deo teksta Memoranduma biste vi podržali?

Nisam ga pročitao. Znam ko je pisao deo o jeziku i verujem da je tu sve nesporno. S druge strane, naši profesori političke ekonomije, kojima je davan najveći prostor i pridavan ogroman uticaj - uvek su mi se ukazivali kao slavni botaničari Sahare.

Ne znam - čiji je Memorandum. Onih koji su ga ukrali ili onih koji su ga pisali? Ili onih koji s tim nisu ništa imali?

Njih je deset pisalo, ko zna koliko je njih kralo i dorađivalo, a koliko je tek nas koji s tim nemamo nikakve veze.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



коле
19.10.2016 - 10:19
Чија је изрека?
Чија је изрека? Оног ко је рекао или оног коме је рекао?: \" Спасилац Србије је човек који у имену и презимену носи две најсветије српске речи: Слобода и Милош\"