Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Mario Vargas Ljosa: Zašto podržavam celovitu Španiju

Nobelovac je danas otišao u Barselonu i bio centralna figura protesta protiv referenduma u Kataloniji. Pročitajte zašto se Ljosa protivi otcepljenju Katalonije u kolumni koja je objavljena u aktuelnom Nedeljniku
Piše: Mario Vargas Ljosa
Datum: 08/10/2017

Mario Vargas Ljosa: Zašto podržavam celovitu Španiju

Ljosa u Barseloni (sa naočarima) foto Tanjug/AP

Premda sam se iskreno nadao da će Đeneralitat biti dovoljno mudar da otkaže referendum u Kataloniji, s druge strane mi je vrlo dobro poznata količina tvrdoglavosti i neracionalnosti koju sa sobom nosi svaki nacionalizam, te stoga nije bilo nemoguće da uprkos svemu - a to "sve" je veoma mnogo - lideri katalonske vlade podstaknu svoje pristalice da se ogluše o zakon i da glasaju.

Takozvani referendum je karikatura izbora, zakonski nevažeći, bez popisa birača, bez autorizovanih glasačkih kutija, neutralnih posmatrača i biračkih spiskova, sa minimalnim procentom učesnika, i to onih koji su za otcepljenje, odnosno koji oličavaju patetičan monolog manjine slepe i gluve na racionalno stanje stvari, budući da, prema anketama, barem dve trećine Katalonaca priznaje da referendum nije pravno validan.

Taj referendum će samo poslužiti da pothrani viktimizam, glavni sastojak svake nacionalističke ideologije, i da optuži špansku vladu da je narušila demokratiju sprečavajući katalonski narod da iskoristi svoje pravo da odluči o svojoj sudbini posredstvom najmirnijeg, civilizovanog demokratskog načina, a to je glasanje.

Pišem ovaj članak veoma daleko od Španije, na suprotnom kraju kugle zemaljske, i ne znam kako su se odigrale poslednje epizode tog problema zbog kojeg cela zemlja poslednjih nedelja sedi kao na iglama. Međutim, možda je distanca dobra da se čovek smireno zapita šta je dovelo Kataloniju, jedno od najkulturnijih i istinski kosmopolitskih područja Španije, da u grudima neguje tako rasprostranjenu, tako staromodnu, provincijsku i nepriličnu ideologiju kao što je nacionalizam. Kako je moguće da hiljade studenata i školaraca tog modernog društva - koje pripada najvelikodušnijem i najidealističkijem demokratskom pokretu našeg vremena, izgradnji Evrope, zamišljene upravo kao utvrđenje protiv nacionalizma, koji je istoriju preplavio krvlju i leševima - sada gaje političku iluziju i žele da se učaure u zatvoreno i zastarelo društvo, koje bi brutalno unazadilo i osiromašilo Kataloniju, jer bi izašlo iz evrozone i Evropske unije, a potom imalo dug i težak proces da im se vrati?

Odgovor ne može biti onaj kojim se izgovaraju nacionalisti, da je razlog to što "Španija krade Kataloniju", jer upravo od pada Frankove diktature i tranzicije ka demokratiji taj region je progresivno sticao najveću ekonomsku, kulturnu i političku dobrobit u svojoj celokupnoj istoriji. Naravno, to možda nije dovoljno i možda su centralne vlasti zanemarile rešavanje zahteva Katalonije; ali taj savršeno utanačen izgovor u zakonskim okvirima ne može da opravda težnju za jednostranim odsecanjem pet stotina godina zajedničke istorije i razdvajanjem od ostatka zajednice koja je na hiljadu načina prisutna u katalonskom društvu i istoriji.

 

Možda je distanca dobra da se čovek smireno zapita šta je dovelo Kataloniju, jedno od najkulturnijih i istinski kosmopolitskih područja Španije, da u grudima neguje tako rasprostranjenu, tako staromodnu, provincijsku i nepriličnu ideologiju kao što je nacionalizam


Ništa ne može biti u većoj suprotnosti sa rasističkim i anahronističkim provincijalizmom nacionalizma od velike dvojezične kulturne tradicije u Kataloniji, sa njenim umetnicima, muzičarima, arhitektama, pesnicima, romanopiscima, pevačima, koji su gotovo uvek bili pripadnici avangarde, eksperimentišući sa novim formama i tehnikama, otvarajući se ka ostatku sveta, zdušno prihvatajući novine i pronoseći ih širom Španije. Kako jednog Gaudija, jednog Dalija ili Tapijesa dovesti u vezu sa jednim Pučdemonom i Žunkerasom? Kakve jedan Pla, Foš, Marse, Serat ili Serkas ima dodirne tačke sa Karme Forkadelj ili Adom Kolau? Toliki ponor postoji između toga što predstavljaju jedni i drugi da je veoma teško zamisliti neku liniju kulturnog ili ideološkog kontinuiteta koja bih ih spojila.

Objašnjenje svakako počiva u sistematskoj indoktrinaciji koja je počela od školskih ustanova i projektovala se na čitavu Kataloniju posredstvom masovnih medija, iza kojih je idejno i finansijski stajala katalonska vlada od vremena Đordija Pužola i njegovih sledbenika, da bi doprla do novih generacija i ophrvala ih pogubnom fikcijom svojstvenom svakom nacionalizmu.

Toj indoktrinaciji se takoreći niko nije suprotstavljao usled nemara ili naivnog verovanja Vlade i političke i intelektualne elite ostatka Španije da ta izmišljotina neće uroditi plodom, da će katalonsko društvo umeti da joj se odupre, da će se problem s vremenom sam rešiti. To se nije dogodilo i taj neodgovorni nemar danas je stvorio čudovište koje je poraslo i dovelo dobar delo Katalonije do secesionističkog zastranjivanja koje, čak i ako ne pobedi - a ja čvrsto verujem da neće pobediti - može da dovede Španiju u traumatsku krizu i da, između ostalih štetnih posledica, parališe proces ekonomskog oporavka koji je Špance već skupo koštao.

Manjinski sektor ekstremne levice izričito se izjasnio za nezavisnost Katalonije, dok drugi, brojniji i razumniji, zahteva dijalog. Nema nikakve sumnje da je ovo drugo neophodno. Međutim, problem je u tome što, da bi dijalog bio moguć i plodotvoran, među stranama koje ga vode mora da postoji neki zajednički imenitelj. On je u prošlosti postojao, i šteta je što pregovori nisu tada održani. Ali sada, premda nije nemoguće, mnogo je teže uspostaviti dijalog sa onima koji ne prihvataju drugu opciju već insistiraju na "secesiji po svaku cenu", i u svojoj nepopustljivosti imaju podršku značajnog sektora: katalonske populacije.

Prvo je potrebno izgraditi mostove, obnoviti one koji su srušeni. A taj zadatak suštinski ima kultura. Ubediti one koji su najmanje ostrašćeni i tvrdoglavi da je nacionalizam - bilo koje vrste - oduvek bio pogubna epidemija za narod, da je proizvodio samo nasilje, nekomunikaciju, izopštavanje i rasizam, i da je, naročito u ovo doba univerzalne globalizacije koja malo-pomalo briše granice, suicidno odupirati se tom procesu, nadasve korisnom za čitavo čovečanstvo. I objasniti da je Španiji potrebna Katalonija baš kao što je Kataloniji potrebna Španija da bi se bolje integrisala u veliku pustolovinu zvanu Evropa i da bi istrajala u toj demokratiji - neprestano je usavršavajući - koja je zemlji donela najslobodnije i najprosperitetnije uslove života u njenoj celokupnoj istoriji.

Nezavisnost Katalonije bila bi tragična za Španiju, a naročito za Kataloniju, koja bi pala u ruke retrogradne i varvarske ideologije i demagoga koji će je odvesti u propast. Sve što je opravdano u zahtevima separatista može se postići unutar države, putem pregovora, bez kršenja zakona koji su tokom proteklih pola veka načinili od Španije slobodnu i demokratsku zemlju.

Nemojmo zaboraviti da je, tokom tranzicije, čitav svet gledao na Španiju kao na primer koji treba slediti, budući da se veoma brzo, obazrivo i mirno otisnula put demokratije, sa tolerantnim i solidarnim stavom svih političkih stranaka i odobravanjem ogromne većine nacije. Nije kasno za povratak na tu solidarnu polaznu tačku iz koje je proizišlo toliko toga dobrog za sve Špance, počevši od najvažnije stvari, a to je sloboda. Treba ubediti Katalonce, na sve moguće racionalne načine, da je nacionalizam jedan od najgorih neprijatelja slobode i da ovaj nesrećni period treba da ostave iza sebe, kao noćnu moru koja će nestati buđenjem.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Simon
09.10.2017 - 11:16
Vec vicjeno
Tako je bilo i kod nas... milion na uscu, skandiranje \"Uhapsite Vlasija\" itd... bla bla... posle onog tabanja pre neki dan, nema povratka... Katalonija se otcepljuje od Spanije.... Zivi bili pa videli.