Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Mala istorija krimi priče

Za razliku od Poaroa, koji predstavlja višu klasu koju štiti, Marlou ne predstavlja nikoga - on je autsajder i buntovnik, jer se ne suprotstavlja tek zločincu, već i samom društvu koje zločin proizvodi svojom pohlepom i pokvarenošću
Piše: Slobodan Vladušić
Datum: 10/03/2016

Mala istorija krimi priče

Profimedia

Krimi priče svi čitaju, ali malo ljudi razmišlja o njima. A to je šteta. Naime, u ovoj vrsti romana ne odgoneta se samo ko je ubica, već i u kakvom svetu živimo. To dobro pokazuje mali istorijat krimi priče.

Ta istorija počinje Ubistvom u ulici Morg, iz 1841 godine. Njen autor je genijalni Edgar Alen Po. Već u ovoj prvoj priči nailazimo na tipični lik detektiva koji će kasnije kopirati Artur Konan Dojl i Agata Kristi. Kod Poa, on se zove Ogist Dipen: to je pariski džentlmen virtuozne inteligencije, koji na osnovu novinskih izveštaja o ubistvu razrešava slučaj. Dakle, sve je u vrhunskom intelektu, a ništa u trčanju, skakanju, tuči, ili brzoj vožnji kolima. Ubistvo nije desetoboj, već zagonetka koju može da reši samo natprosečno inteligentni detektivski um.

Tako je i kod Šerloka Holmsa i Herkula Poara, ali uz jedan mali dodatak: oba junaka su više vezana za politički sistem od Dipena, koga je Po, uzgred budu rečeno, napustio, jer je više voleo umetnost od profita. Kod Agate Kristi, na primer, rešiti slučaj znači sačuvati postojeći politički poredak, a samim tim i državu. Detektivi su ekscentrici - jer genijalnost, da bi bila autentična, traži zrno ludila koje se naziva ekscentričnost - ali su potpuno normalni/obični u političkom smislu: rade za britansku višu klasu, koja ih poštuje i prisvaja. Krimi romani sjedinjuju genijalnost, pravdu i postojeći državni poredak u jedno.

Stvari se menjaju tridesetih godina prošlog veka, preko okeana. U Americi nastaje tzv. tvrdo kuvani krimi roman čiji su najpoznatiji pisci Dešajl Hamet („Malteški soko") i Rajmond Čendler („Veliki san"). Detektiv se sada od ostalih junaka ne razlikuje više po jedinstvenoj inteligenciji, već po jedinstvenom osećanju pravde. Društvo, tzv. obični ljudi, često su pokvareni koliko i sami zločinci, pa nije dovoljno samo prstom pokazati na ubicu, već ga treba lično uhvatiti, kazniti, a nekada i pustiti, ako se ispostavi da je manje kriv od žrtve. Za razliku od Poaroa, koji predstavlja višu klasu koju štiti, Marlou ne predstavlja nikoga - on je autsajder i buntovnik, jer se ne suprotstavlja tek zločincu, već i samom društvu koje zločin proizvodi svojom pohlepom i pokvarenošću.

Najzad, evo nas do savremenih krimi romana - recimo, do Ju Nezbea. Ovaj norveški spisateljski superstar naoko prepisuje tvrdo kuvani krimi roman. Njegov junak Hari Hule podseća na Marloa: sam je i alkos je. Na prvi pogled, buntovnik. Ali sve ostalo u romanima savršeno odgovara geopolitičkoj poziciji Norveške/Zapada - i slika Rusije, i slika istočne Evrope i zločinci koji prete sistemu. Ta razlika uočljiva je i u pojedinačnim sudbinama pisaca: dok je Hamet bio na crnoj listi američkog senatora Makartija, jer je bio osumnjičen za komunizam, Nezbe je globalna zvezda koja bajkuje sa sadašnjim sekretarom NATO pakta, Jensom Stoltenbergom.

Najzad, kolege su.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Svetislav Jovanov
09.12.2016 - 18:58
Amaterska upornost
Slobodan Vladušić nastavlja i ovom kolumnom svoje amatersko petlljanje po poetici, ideologiji i istoriji krimića: kao što je već iznaklapao svojim tekstom u Letopisu, krimić je za njega oružje zapadnih trulih milijardera i NATO-a (papa se zasad izuzima), a slavni detektivi žanra su sluge viših klasa -, osim, po njemu,junaka Poa i Čendlera. Poseban mu je (ponovo!) trn u oku nesretni Hule Ju Nesbea. Nastranu to što krimić - ako je vredan - ne mora biti ni na strani nižih klasa\" (niti srednjih). Ali slika koju Vladušić falsifikatorski gradi pokazuje,međutim, da on pojma nema ni o nekonvencionalnim junacima klasičnog krimića (Simenon, Filis D. Džejms, Spilejn, Ed Mek Bejn), kao ni o junacima vrhunskih autora sa \"labavijim\" pristupom žanru (Ngajo Marš, Elmor Leonard, T.K. Bojl, Džozef Vombo...) Kad SV bude u stanju da sociološki stvarno izanalizira junaka romana Ijena Renkina, najvećeg živog majstora žanra, nek se javi, a dotle bi mu bilo bolje da čita Hotorna i Čestertona.