Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Ljubomir Simović: Srbijom vlada neko ko ne vlada svojim ambicijama

O predsedničkim izborima, Vučiću, opoziciji, studentskim protestima, nacionalnim problmima, spomenicima, jeziku...
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 17/05/2017

Ljubomir Simović: Srbijom vlada neko ko ne vlada svojim ambicijama

Foto Igor Pavicevic

Ljubomir Simović važi za jednog od najozbiljnijih kritičara Aleksandra Vučića i njegove politike. I to ovaj akademik ne krije. Ono što je očigledno dok razgovaramo jeste da meri svaku reč kako u svom pisanju, tako i o stanju u srpskoj politici.

Osim što je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, Simović je dramski pisac, pesnik, romansijer, prevodilac... Jedan je od retkih srpskih pisaca koji je preveden na gotovo sve jezike, ima u svojim rukama sve značajnije negrade, a oprobao se i u medijima - kao urednik kulture na Radio Beogradu, ali i u politici, devedesetih, kao član DEPOS-a. Tako da i pored želje da ovaj intervju u tradicionalnoj rubrici "Razgovori s akademicima" krenemo od neke druge teme, nakon predsedničkih izbora i nenadanih studentskih demonstracija, Vučićeva pobeda se nameće kao glavna tema.

 

"Ja se Vučićem bavim onoliko koliko imam razloga da budem nepoverljiv prema kopernikanskom obrtu u njegovoj politici. Mnogo više nego Vučićem, imam razloga da se bavim našom amnezijom, u kojoj je nestala njegova radikalska prošlost", reći će nam na početku razgovora Ljubomir Simović.

 

I šta sada kao zemlja možemo da očekujemo?

On i ne krije da pokušava da svu vlast uzme u svoje ruke. Ako je već i nije uzeo. Zar mu tu vlast svi koji ga okružuju ne nude kao na tanjiru? I kako da ne uzme ono što mu svi nude? Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da nije u pitanju samo Vučić. U pitanju je jedan sistem. I mentalitet.

 

Jeste li bili iznenađeni tim Vučićevim trijumfom? Ko danas sve podržava lidera naprednjaka, jer ne može se osporiti da već pet godina ima rejting oko 50 odsto? I do kada će vladati Srbijom?

Nimalo nisam iznenađen njegovim trijumfom. On je u predizbornoj kampanji na raspolaganju imao bukvalno sve. Sa zidova, iz izloga, iz novina, sa TV ekrana, odasvud su nas zasipali njegovim slikama i inicijalima: AV, AV, AV... Duž Vasine ulice, sa bandera su nas gledali po jedan ili čak po dva Aleksandra Vučića. A on sam je u toj kampanjii obilato koristio funkciju premijera: otvarao je fabrike, presecao vrpce, kupovao avione; koristio je ministre, koalicione partnere, Angelu Merkel, Putina, čak i roditelje. On je preko svake mere koristio TV kanale, na kojima je zadovoljavao svoju potrebu da mnogo govori, da drami, da glumi samog sebe, da sam sebi postavlja pitanja. Na usluzi mu je bila i štampa. Jednog jutra, sve su novine - sve osim Danasa - osvanule spakovane u njegove uniforme. Politika je otišla još dalje, danima svoju šestu stranicu obeležavajući Vučićevom šesticom sa izborne liste. Teško je bilo nositi se s tolikom mašinerijom. S obzirom na sve ono čime je Vučić u toj kampanji raspolagao, i na sve ono čime drugi kandidati nisu raspolagali, čudo je da njegov trijumf nije bio i veći.

Pitate: do kada će vladati Srbijom? Ljudi takvih ambicija ne umeju da se zaustave. Poneseni svojim egom, ignorišu sve granice, preuzimaju sve institucije, i to će trajati sve dok građani ne shvate da zemljom vlada neko ko ne vlada svojim ambicijama.

 

Ne mogu da zaboravim odgovor koji je, negde tokom devedesetih godina, na pitanje šta misli o odlasku 150.000 univerzitetski obrazovanih mladih ljudi iz zemlje, ne trepnuvši, dao Ivica Dačić, koji je tada bio portparol SPS-a. Rekao je: "Najbolji su ostali" 


Da li ste očekivali ove studentske proteste? Kako vam izgleda taj njihov bunt, imajući u vidu njihovu "političku" apatiju u proteklim godinama? I kako tumačite to što su se studenti organizovali dan posle izbora, a ne pre izlaska na birališta?

Ruku na srce, ove proteste nisam očekivao. Imao sam utisak da skoro cela Srbija uključena u onaj "Amnezijator" Dušana Otaševića, i da je odavno zaboravila sve. I pristala na sve. Sad su se ti mladi probudili, možda malo kasno, ali su se probudili. Možda će probuditi i druge. Po meni, naglasak njihove pobune nije na rezultatima izbora, nego na neregularnim uslovima koji su takve rezultate omogućili. Oni razlikuju uzrok od posledice, i napadaju na uzrok.

 

Ključna politička dilema u opoziciji nakon ovih izbora je da li Saša Janković može da okupi tu prograđansku opoziciju ili da bude njen novi lider. Kakav je vaš stav? I ko bi trebalo da bude na njenom čelu?

To je pitanje za ljude koji se bave politikom, a ne za mene. Ja samo mogu da kažem da smatram da na političku scenu treba da stupe novi ljudi.

 

Postoji li recept za neki ozbiljniji otpor Vučiću, ili je opozicija još nedorasla tom zadatku?

Za ovakve rezultate izbora zaslužna je i sama opozicija, koja nije imala snage da sabere sve oko jednog programa i jednog kandidata. Ona je, uostalom, u stanju permanentnog deljenja i usitnjavanja. Pogledajte samo na koliko se stranaka raspala Demokratska stranka, i pogledajte kakvu snagu i kakav uticaj imaju stranke koje su nastale tom deobom. Šta može na izborima da postigne neka od tih stranaka koja je jedva vidljiva, ili nevidljiva, na političkoj sceni? Njihov maksimum je ako, prokrijumčareni u neku koaliciju, dobiju jedno ili dva poslanička mesta. Sa tim se diktatura ne obara.

 

Da ne bude da sam zaboravio desnicu u Srbiju, kako vam se čini ta njihova pozicija? Posustaju li ili možemo da očekujemo da se Srbija okrene nekim nacionalističkim opcijama, što je sve češća politička praksa u Evropi i svetu?

Šta nam nudi desnica? Odustajanje od ulaska u Evropsku uniju i priklanjanje Rusiji. Radikali Rusiji nude čak i vojne baze, a odlazeći predsednik se u svoje vreme proslavio izjavom da ne bi imao ništa protiv toga da Srbija postane ruska gubernija. Uoči ovih izbora, jedan od predsedničkih kandidata se, polazeći u kampanju, sa svojim pristalicama fotografisao pred spomenikom Romanovu. Šta da očekujete od ljudi koji u borbi za vlast padaju već na pitanju suvereniteta zemlje?

 

Koliko su akademici danas uljučeni u politički život? Nekada su akademici, uključujući i vas bili okosnica DEPOS-a u borrbi protiv režima Slobodana Miloševića. Zašto su se akademici u međuvremenu povukli, nisu više politički angažovani ili je to samo privid?

To je i stvar i ličnog izbora pojedinih akademika. Neka od njih su bili uključeni i u ovu predizbornu kampanju. Sama SANU, međutim, nije ni politička stranka, ni politička institucija. A nacionalni interesi se ne brane samo u politici, nego i u nauci.

 

Šta su za vas danas najvažniji nacionalni interesi? I jesu li to samo Kosovo i Republika Srpska?

Umesto "interesi", ja bih radije rekao "problemi". Problema, od kojih bi se svaki mogao oceniti kao najvažniji, imamo koliko hoćete. U našem čamcu nema toliko ruku koliko ima rupa. Za početak, ja bih se usredsredio na problem takozvanog odliva mozgova. Mladi sve više odlaze, i uskoro neće imati ko da rešava probleme s kojima se suočavamo. Nama preti opasnost da u vrlo dogledno vreme ostanemo bez lekara, bez inženjera, bez radne snage. A kako političari gledaju na taj problem? Ne mogu da zaboravim odgovor koji je, negde tokom devedesetih godina, na pitanje šta misli o odlasku 150.000 univerzitetski obrazovanih mladih ljudi iz zemlje, ne trepnuvši, dao Ivica Dačić, koji je tada bio portparol SPS-a. Rekao je: "Najbolji su ostali".

 

Sve ovo što govorim vama, rekao bih isto i Vučiću kada bi me pozvao u svoj kabinet 

 

Listajući arhivu pronašao sam da ste kao opozicionar devedesetih sa Nebojšom Popovim bili na pregovorima kod Slobodana Miloševića. Ne ulazeći u detalje tih razgovora s Miloševićem, šta biste danas rekli Aleksandru Vučiću ukoliko bi vas pozvao u njegov kabinet?

Rekao bih mu isto ovo što govorim i vama.

Inače, Nebojša Popov i ja, sa još nekoliko članova DEPOS-a, nismo išli ni na kakve pregovore sa Miloševićem. Otišli smo kod njega da mu uručimo zahtev Vidovdanskog sabora da podnese ostavku.

 

Digli ste glas protiv podizanja spomenika kazahstanskom pesniku Žambilu Žabajevu. Tada ste upozorili koliko je apsurdno podići spomenik nekom čoveku čije pesme nikada nisu prevedene na srpski jezik. Šta današnja "spomenička kultura" govori o Srbiji danas? I kome biste vi danas podigli spomenik, posebno kad je reč o piscima?

Podizanje tih spomenika bez pokrića uzima sve više maha. Ali to nije počelo sa ovom vlašću - pogledajte Tašmajdan. Odluke o podizanju spomenika više ne donose stručne komisije, nego republička i gradska birokratija, koja, bez obzira na znanje i obrazovanje, preuzima kompetencije i likovnih kritičara, i arhitekata, i urbanista, i ekonomista, i pravnika, i ... I nisu u pitanju samo spomenici. Pogledajete "Beograd na vodi", pogledajte Savamalu, pogledajte onaj "ilustrovani voz"... Sve su to rezultati njihovih znanja, njihovih kompetencija, a možda i njihovih interesa.

 

Da li biste potpisali ovu Deklaraciju o zajedničkom jeziku na prostorima bivše SFRJ? Podržavate li tu inicijativu? I može li jezik da poveže narode koji su živeli u Jugoslaviji ili je to još utopija?

Hrvatski pesnik Ivan Slamnig je u jednoj od svojih pesama pisao i o jeziku koji deli "sa Srbima kao zdjelu bravetine u sočivici". A naši političari koji nisu odoleli svom osnovnom cilju, da svi jedni drugima postanemo inostranstvo, ono što su uradili sa državom, pokušali su da urade i sa jezikom. Ako bi se ovako nastavilo, uskoro niko iz kuće ne bi mogao izaći bez prevodioca.

Bilo kako bilo, bez obzira na deklaracije, ja sebe još uvek vidim kako sa Ivanom Slamnigom, u nekoj srpskoj ili hrvatskoj krčmi, delim tu "zdjelu bravetine u sočivici".

 

Naši političari nisu odoleli svom osnovnom cilju, da svi jedni drugima postanemo inostranstvo. Ono što su uradili sa državom, pokušali su da urade i sa jezikom. Ako bi se ovako nastavilo, uskoro niko iz kuće ne bi mogao izaći bez prevodioca 

 

Bili ste urednik kulture u Radio Beogradu, doduše, skrajnuti ste zbog potpisane peticije "Predlozi za razmišljanje". Kako vam izgledaju mediji, a kako kultura? I koji bi sada bili vaši predlozi naciji za razmišljanje?

Već sam u sličnim prilikama, citirao Ezru Paunda, koji je u jednoj pesmi napisao: "Kad samo pomislim na šta bi Amerika ličila/ da se klasici više rasturaju/ od toga da zaspim ne mogu". Kad samo pomislim na šta bi Srbija ličila da smo više čitali Dositeja, Steriju, Jovana Cvijića, Milutina Milankovića, Isidoru Sekulić, Svetozara Radojčića, Slobodana Jovanovića, Ivu Andrića...

 

*Tekst iz Nedeljnika br. 275

U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 18. MAJA U RUBRICI "RAZGOVORI SA AKADEMICIMA" EKSKLUZIVNO ZA NEDELJNIK: ODGOVOR SANU NA "PETICIJU PROTIV DARVINA"

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



Vladimir
20.05.2017 - 19:57
Za komentar nije potreban naslov
Slazem se sa ovim covekom, ima jos razboritih ljudi u Srbiji. Samo, nazalost, kao da nema ko da ih cuje. Inace, od skoro sam poceo da citam Nedeljnik i mogu reci da je razboritost odlika ne samo ljudi koji daju intervjue za ovaj list, vec i onih koji isti uredjuju i pisu tekstove. Osecam se manje usamljenim otkad citam novinske recenice koje su bazirane na smislu i zelji za nesto postici pisanjem, a ne na teznji za prodati nesto i ucariti kakvu kintu na piskaranju.

Sva izdanja