Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Leta

Čim sam ušla u stan, telefoni u džepovima počeli su da cvrkuću kao ptičice. Internet se vratio i sve poruke zaglavljene u mećavi stizale su jedna za drugom
Piše: Maja Piščević
Datum: 19/03/2017

Leta

Taman kad sam pomislila da je konačno kraj, opet je pao sneg. Još kroz spuštene roletne videla sam da je nešto naopako, a to mi baš nije trebalo ovog jutra. Ima valjda svako neki takav dan kad se probudi umoran, kad mu se samo ćuti ispod jorgana, po mogućstvu sa kesom mandarina i đevrekom sa kajmakom.

Kad sam podigla roletnu, imala sam šta i da vidim - baš ništa. Kao ono kad se na televiziji završi program pa sve nestane i ceo ekran prekrije sneg koji ponekad još i neprijatno šušti. Jedino što ovo nije bio sneg nego mećava. A još koliko juče sam se u majici sunčala na terasi.

Stajala sam tako neko vreme ispred prozora blenući u to ništa. Uh, pomislila sam, a možda sam i glasno rekla, ovo mi baš nije trebalo. Čežnjivo sam pogledala u zgužvanu posteljinu na krevetu i tog trenutka sam znala šta mi je činiti. Setila sam se da mi je pričao jedan drug koji živi u Belgiji da tamo bukvalno možeš da uzmeš bolovanje ako si neraspoložen. Recimo, kad je njega ostavila devojka, nedeljama nije išao na posao. Njujork nije Belgija, ali ja sam tog jutra odlučila da na jedan dan primenim belgijski zakon. Javila sam da se ne osećam najbolje i da ću raditi od kuće.

Kao i svakog jutra, uzela sam telefone da proverim poruke. To je bio ritual, prvo Liza i Hana, pa Bane, pa mama, tata i tako redom, kome god još trebam, ostavi mi poruku u tih šest sati vremenske razlike. Tek kad se uverim da je tamo sve na svom mestu, mogu da krenem u novi dan.

I baš tog jutra, kao za inat, u stanu prvi put nije bilo interneta. To me je baš pogodilo. Prvo lagano, a onda sve više počela je da me hvata panika. Osetila sam se kao da mi je neko u isto vreme zatvorio oči i zapušio uši, pa još sa tim snegom na ekranu sve je pomalo ličilo na zaveru. Tad sam već znala da po Marfiju mora da bude i nešto treće, tako da mi je skoro laknulo kad sam otvorila frižider i videla da nema mleka za nes. Kud sa snegom i bez interneta, preživeću i ljutu kafu.

Pre podne sam provela u nekom polubudnom stanju između piskaranja, dremke i kiselih jabuka (u nedostatku mandarina). Oko podne sam već malo i ogladnela, ali nisam imala snage da se mrdnem. Oko tri sam odlučila da oživim. Navukla sam svoju opremu za vanredne situacije - skijašku jaknu i pantalone i krenula ka Central parku. Hladan vazduh me je malo osvežio, pa sam iz hoda prešla u lagani trk kroz opusteli park. Trčala sam pored poluzaleđenog jezera po kome će za koju nedelju ponovo ploviti male replike jedrilica na daljinsko upravljanje, kad sam je ugledala. Stajala je baš na istom mestu gde sam je i poslednji put videla - zelena klupa.

Ta klupa je bila posebna zato što se na nju jednog vrelog letnjeg dana izvalila moja sestra Leta. Nikad neću zaboraviti koliko sam bila srećna što mi je Leta srećna. Bila je toliko lepa od te sreće da sam morala da je slikam. I sad dok sam gledala u tu praznu klupu, ništa na svetu nisam želela više nego da je Leta tu i da se izvalim pored nje i da malo ćakulamo kao što samo nas dve umemo. Ni o čemu posebnom, uglavnom o plavim šoljama i ružinim laticama. I još o nekim stvarima o kojima samo nas dve pričamo. Recimo o Selindžeru koga obe volimo, i o Murakamiju koga samo ja volim, i o Stivenu Kingu koga samo ona voli. I o Kortasaru i T. S. Eliotu koje obe volimo.

I tako smo se nas dve ispričale na našoj klupi i reči su meko padale po mojoj duši kao pahuljice po površini zaleđenog jezera. Onda je Leta morala da krene da nahrani konje, a i ja sam se bila smrzla.

Kad sam te večeri izašla iz lifta na svom spratu, umesto u hodnik kao da sam ušla u bakinu kuhinju. Komšinica koju nikad pre nisam videla stajala je ispred svojih vrata sa poslužavnikom punim mirišljavih vanilica. Oko nje su trčkarale dve minijaturne, potpuno identične devojčice. "Molim vas, poslužite se", rekla je kao da je najnormalnija stvar da vas neko u 10 uveče tako sačeka u hodniku na 35. spratu. Zahvalila sam i stavila jednu vanilicu u usta. Na jeziku mi se istopila kao blagoslov.

Čim sam ušla u stan, telefoni u džepovima počeli su da cvrkuću kao ptičice. Internet se vratio i sve poruke zaglavljene u mećavi stizale su jedna za drugom. Sve je bilo dobro i svet je ponovo bio na svom mestu.

Svakome treba Leta nekih dana u životu. Ona što te uvek čeka na klupi, što zna kad da ti pošalje bakine vanilice.

 

 

 



Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



Mirjana
20.03.2017 - 08:23
Sta je, bre, ovo?
Pokusavam da shvatim poentu ovog i ovako napisanog teksta u Nedeljniku. :/

Sva izdanja