Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kosovo: Promašena tema

Ni posle deset godina navijači slogana "Kosovo je srce Srbije" kao i zagovornici prihvatanja činjeničnog stanja ne shvataju da je pitanje priznavanja Kosova prevaziđeno
Piše: Željko Pantelić
Datum: 26/07/2017

Kosovo: Promašena tema

Autorski tekst predsednika Aleksandra Vučića u Blicu o potrebi unutrašnjeg dijaloga o kosovskom pitanju, kao što se moglo i predvideti, sveo je čitavu priču na (ne)priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Prištine. Ni posle deset godina navijači slogana "Kosovo je srce Srbije" kao i zagovornici prihvatanja činjeničnog stanja, ne shvataju da je pitanje priznavanja Kosova prevaziđeno. Sam formalni čin priznavanja ništa ne bi promenio: ne bi doprineo realizaciji evropskih ambicija Srbije a ni aspiracijama Kosova da dobije priznanje svih članica EU i najvažnijih država sveta.

Nije poenta da Srbija prizna Kosovo već da relacije između Beograda i Prištine funkcionišu. Potreban je veoma pozitivan tzv. track-rekord srpsko-albanskih odnosa koji bi, u doglednoj budućnosti, stvorio ambijent da se reši pitanje Kosova na način da ga prihvati čitava EU i međunarodna zajednica. Drugim rečima, politički ambijent na planeti se toliko zakomplikovao da je pitanje Kosova izašlo iz okvira i kapaciteta Beograda i Prištine da ga reše jednostranim ili obostranim potezima sa direktnim posledicama u državama koje ne priznaju Kosovo. Beograd i Priština moraju da izađu iz definicije zaleđenog konflikta i da se se preobrate u pozitivan primer saradnje kako bi se izašlo iz ćorsokaka u koji smo ugurani nepromišljenom i kratkovidom politikom Vašingtona.

Oni koji misle da bi formalno prihvatanje otcepljenja Kosova od strane Beograda nešto promenilo u evropskim integracijama Srbije su na pogrešnom tragu. Jedan od najvažnijih uslova EU za sve zemlje koje imaju aspiraciju da postanu njena članica su dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja. U konkretnom slučaju Srbije, samo je dodatni element normalizacija relacija sa Prištinom. Dakle, sam čin priznavanja Kosova ne znači mnogo, ako Beograd ne razvija dobrosusedske odnose i ne sarađuje sa Prištinom. Predan i iskren rad na jačanju komunikacija, produbljivanju saradnje, poboljšavanju veza između Beograda i Prištine i razgranata saradnja u svim sektorima, od ekonomije do civilnog društva, relativizovala bi pitanje formalnog priznavanja Kosova i relaksirala situaciju u čitavom regionu.

Priznanje Kosova je postalo unutrašnje pitanje u državama koje ga nisu priznale i na njega nema veliki uticaj ponašanje ili bilo koja odluka Srbije. Mizerni dometi odluke Međunarodnog suda pravde (MSP) u Hagu koji je presudio da jednostrana deklaracija nezavisnosti Kosova nije predstavljala kršenje normi međunarodnog prava nedvosmisleno svedoče o tome. Ono što je izgledalo kao veliki autogol srpske diplomatije, pošto je Srbija bila ta koja je inicirala izjašnjavanje MSP, pretvorilo se u neku vrstu bumeranga zagovornicima priznavanja nezavisnosti Kosova.

Konkretno, da su Španija, Kina ili Rusija i niz drugih značajnih država htele da priznaju Kosovo, one bi iskoristile odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu a ne bi je svojim ponašanjem obezvredili i obesmislili postojanje suda u Hagu. Velike zemlje ne primenjuju odluke medunarodnih institucija već ih interpretiraju kako i kad im to odgovara. Još više ako poseduju pravo veta u Savetu bezbednosti UN kao Moskva i Peking ili po pitanjima o proširenju u EU, kao Madrid.

U kosovskoj i srpskoj javnosti malo ljudi zna da je SSP koji je Priština potpisala sa Evropskom komisijom(EK) prakticno čista fikcija, jer njega nije potpisala EU u svom punom kapacitetu već jedna evropska institucija. To je neka vrsta hibridnog sporazuma koji nema obavezujuću snagu za države članice jer ga je EK potpisala kao što bi stavila paraf na sporazum sa nekim trećim pravnim subjektom. To će reći da je Kosovo i dalje na nultoj tački u procesu evropskih integracija, svakako ne krivicom Srbije. Izvor Nedeljnika koji već godinama radi na kosovskom dosijeu u evropskim institucijama kaže da bi komesar za proširenje EU koji bi pokušao da provuče bilo koji sporazum kojim EU tretira Kosovo kao međunarodno priznatu državu dobio bi otkaz u roku od nekoliko dana. Prolaz Prištine za zgradu na Ist Riveru u Njujorku nije u Beogradu, već u Moskvi i Pekingu, dok put ka EU ne vodi preko Srbije već preko Španije.

Dakle, ne radi se o priznavanju ili nepriznavanju Kosova, već o tome kako ćemo živeti sa našim albanskim komšijama i da li ćemo dozvoliti da budemo taoci kratkovide politike i predrasude da sa Albancima ne može da se živi, sarađuje, gradi zajednička budućnost? S druge strane, čak i sa priznavanjem jednostrane deklaracije nezavisnosti, Kosovo neće nestati, Albanci neće ispariti, odnosi sa Prištinom neće prestati da budu uslov za napredovanje u evropskim integracijama Srbije. Hteli ne hteli, Albanci su naše komšije, na nama je samo da se opredelimo da li ćemo raditi na tome da u njima imamo partnere, ako već ne možemo da budemo prijatelji, ili ćemo imati nekoliko miliona ljudi na južnim granicama sa kojima smo u permanentnom stanju pripravnosti pred objavu rata? Da li ćemo zbog jeftinih populističko-nacionalističkih aspiracija pojedinih političkih lidera i centara moći nastaviti da plaćamo visoke kamate te razroke politike? Odnosno da li ćemo shvatiti da smo izgubili u poslednje dve decenije gotovo isti procenat stanovništva (u Srbiji bez Kosova) koliko i teritorije sa otcepljenjem nekadašnje južne pokrajine.


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Sava
30.07.2017 - 11:35
Sjajna analiza
Ovo je svakako jedna od najkvalitetnijih analiza na temu Kosova kojim sam procitao u protelih nekoliko godina. Bravo! Ovaj glas treba da se cuje! Ne samo vladike i budale.
Mister X
31.07.2017 - 13:23
Jeftin evro-atlanski spin
Mi sa Albanijom, koliko pratim, nemamo neki otvoren problem. Sem ako se pod onim \"nase albanske komsije\" ne misli na nacionalnu manjinu koja zivi u nasoj juznoj pokrajini, i ima sovju maticnu drzavu