Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Košava

Nije, možda, bilo sporno ništa od onog što je ona videla i zapamtila u vekovima svog krilanja nad Beogradom, nego je sporno bilo ono što je Aron njoj stavljao u vetrove i vrtloge.
Piše: Vuk Drašković
Datum: 28/02/2016

Košava

Ilustracija: Nemanja Maraš

Polovinom maja, sruči se kiša na Beograd, zahladne i pade magla. Gusta i neprovidna magla, koja pokrenu Aronovu kostobolju i učini ga, napadno, nervoznim. Jednog od gostiju, stručnjaka za arapsko-izraelske odnose, kako se predstavljao, umalo nije isterao iz kuće. Taj analitičar je, naime, tvrdio da Sveta zemlja pripada njenom poslednjem vlasniku, Palestincima, pa svojinsko pravo Jevreja iz davnih vekova ne obavezuje nikoga. Doktor nije imao strpljenja za raspravu. „Eno ti vrata, marš napolje!" - grubo je uzvratio i napustio sobu.

Za kišom i maglom, stiže košava. Vetar onaj sa ravnica Panonije, koji uzburka Dunav i Savu, rastera maglu i oblake, a vazduh beogradski očisti od izduvnih gasova vozila i gustog dima iz fabričkih dimnjaka, što su se, kao minareti, uzdizali nad prestonicom. Aron se uvek radovao košavi. Njemu je donosila smirenost i radost neku, plavetnilom umivala nebo iznad Beograda i, silovito, pokretala grane gradskih drvoreda, stabala po parkovima i obližnjim šumama. Hučala je energija, činila i ljude snažnijim, a Beogradu vraćala njegovu, vekovnu, prozračnost i belinu. Jednom je, na dugoj sedeljci u njegovoj kući, Aron rekao da je baš košava, a ne Kelti, nekoliko vekova pre Hrista, postavila temelje budućeg rimskog Singidunuma, možda i pre nego što su prvi majstori počeli da zidaju Beč ili London.

Kelte je, govorio je, košava zaustavila na pustom i najlepšem mestu susreta dve reke, Save i Dunava, i pokrenula ih da tu, na blagoj uzvišici, zastanu i grade. Ne da grade bilo kako, nego samo onako kako je taj vetar zapovedao. Da zidine i zidovi grada budu beli, kao zubi devojački, kao vazduh prepun sunca i zora nad tim rekama. Kasnije će Rimljani, sa svojim urođenim smislom za lepotu i otmenost, da dograde i utvrde Singidunum, najlepše svoje vojno utvrđenje u celoj imperiji. Košava je, po Aronu, sa ruskih stepa i mrgodnih Karpata, do ušća Save u Dunav donela i slovenske ratnike, tada varvare, i njihovog pustolovnog vođu Sereba. Žedan plena i smrti, zanemeo je pred rimskim Singidunumom i, paralizovan prizorom lepote, uzviknuo: „Beli grad!" Od tada je Singidunum postao Beograd, a doktor Aron je govorio da su od onog Sereba, koji se plašio samo svog boga Peruna i koji je sa boginjom Vesnom vodio ljubav na ležaju od mačeva, Srbi dobili svoje ime. Ipak je, sa posebnom setom, spominjao Konstantina Filozofa, koji je, skoro hiljadu godina kasnije, Beograd uporedio sa Jerusalimom, a Dunav nazvao rajskom rekom.

(...)

Priča se da je doktor Aron, pre dosta godina, napisao i nekim novinama ponudio svoj esej, traktat, rodovnik, tako nešto, o Beogradu, ali su urednici, po pribavljenom stručnom mišljenju Partije, odbili da ga objave. U tom njegovom rukopisu, koji krije, pripovedač je bila, upravo, Košava. Devojka Košava. Nije, možda, bilo sporno ništa od onog što je ona videla i zapamtila u vekovima svog krilanja nad Beogradom, nego je sporno bilo ono što je Aron njoj stavljao u vetrove i vrtloge.

Tako je, govorkalo se, tamo pisalo da ona, i danas, kao krilata vila, leti i, krilima svojim, proizvodi vihorove, iznad turskog Beograda. Iznad Kalemegdana, tvrđave kojoj Turci dadoše takvo ime, iznad Dorćola, iznad Tašmajdana, iznad Čubure, iznad Karaburme, preko Rospi ćuprije, iznad Terazija, centra srpske prestonice. Sve turski nazivi, a u narodu i turski damari i navike. I Karađorđe, otac nove Srbije, ima tursko ime. Njegovi ustanici, njegove vojvode i gospodari nosili su turske fesove, a u tom fesu je i Vuk Karadžić, otac savremenog srpskog jezika, bio priman kod Getea. Pod turskim fesom, decenijama se i ponašalo i vladalo turski. Obesne subaše, kao srpska elita, i raja, srpska sirotinja. Muž paša, a žena robinja. Sila i mač vrhovna pravda, a lukavstvo i prevrtljivost urođeni način preživljavanja. Aron je, kažu, negde rekao da su mu to sve pripisali i da on ništa slično nije napisao. Jeste sve to spominjao, ali uzgred i kao uvod u glavno Košavino svedočenje.

Ti ljudi, ispod turskih fesova, i u Beogradu turskih imena, preko noći su, gotovo magično, otputovali u Evropu. Otac, pod fesom, nije slao svoju decu u Istanbul, da se tamo školuju, nego u Beč, u Grac, u Berlin, u Pariz, u Trst, u London, u Sankt Peterburg Romanovih. Otuda je oslobođena Srbija dobijala svoje učitelje, profesore, diplomate, geodete, lekare, komandante.

(...)

Krilata devojka Košava svedočila je i o nečemu što je, više od svega ostalog, razbesnelo ljude zadužene za stručno mišljenje Partije.

Na Beograd se, zapisala je ona svojim vetrom, jednoga dana, obrušio „crveni tornado". Stigao je iz Rusije, vitlajući tenkovima i topovima, koji su, i olujnim krakom preko Srbije, grmeli ka Berlinu. Taj tornado je Beogradu, iz pravca Hrvatske i Bosne, doneo domaću nepogodu, provalu neba i potop koji je trajao nekoliko godina. Bujica nije razarala grad, nego je nosila i u smrt i zatvore odnosila ljude u njemu. Bogate, obrazovane, štedljive, one koji su voleli svoju Košavu i nisu želeli da je oduva crveni tornado. U sudaru dva vetra, crveni tornado je, valjda zbog svoje boje, odneo munjevitu i krvavu pobedu. U kuće, u spavaće sobe, u ordinacije i apoteke, u hotele i restorane, u preduzeća i trgovinske radnje gospode, ušli su nemilosrdni pobednici, mahom mladi, polupismeni ili nepismeni. Aronova vila Košava napisala je da je ona, tada, zbog žalosti, sebi odsekla i krila i kosu. Dugo, dugo, njen vetar nije zapevao nad Beogradom. 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.