Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kolumna Zorana Panovića: Kako je Vučić postao Hamlet, a Radulović Don Kihot izbora

Da bi se Rubikon konačno bespovratno prešao, a što je Vučićev "diskretni" koalicioni partner Vuk Drašković odavno obnarodovao, SNS bi morao prestati biti politički luna-park koji je dobar za pacifikovanje desne Srbije, ali ovakav nedovoljan za mentalni, veberovsko-lajbnicovski "dugi marš"
Piše: Zoran Panović
Datum: 03/05/2016

Kolumna Zorana Panovića: Kako je Vučić postao Hamlet, a Radulović Don Kihot izbora

Foto Tanjug, AP-Darko Vojinovic

Na neki bizaran način pobedio je i Koštunica. Sanda Rašković Ivić, njegova naslednica na čelu DSS-a, tvrdi da Vučić posle vanrednih parlamentarnih izbora nema većinu za promenu Ustava. Kosovo, dakle, ostaje naše s našom preambulom. Famozni Koštuničin "Mitrovdanski ustav", donesen na skandalozan način nakon trulog kompromisa Tadića, Nikolića, Koštunice i Dačića, ostaće stub srpske hipokrizije. Lagaćemo se, znači, i dalje oko Kosova i oko toga u kom sistemu živimo - predsedničkom ili kancelarskom?

Vučić je na mala vrata uveo kancelarski sistem u Srbiju, ali će ga teško verifikovati u Ustavu. Doduše, prema Ustavu, i danas premijer ima veća ovlašćenja od predsednika. U praksi moć šeta: Milošević je bio jači od Šainovića, Tadić od Cvetkovića. Vučić je jači od Nikolića. Bar mene je Vučić lično već tri puta uveravao da se neće kandidovati za predsednika Srbije. Nebitan sam ja. Bitno je što je to uradio pred TV kamerama i pred milionskim auditorijumom. Ako promeni uverenje i ipak se dogodine kandiduje za predsednika Srbije, i pobedi, a što je i dalje izvesno, šta mislite, gde bi sutra bila moć - kod njega ili kod nekog Nebojše, Zorane ili nekog Selaka kao premijera?

Propuštena je šansa da ovo budu izbori za "ustavotvornu skupštinu", deposovski-staromodno rečeno, a što je mogla biti i jedina prava svrha za njihovo održavanje. Premijerskog legitimiteta je bilo dovoljno. Tenzije u društvu nisu bile dramatične.

Bez promene Ustava Vučićeva pobeda lako može biti Pirova pobeda na duge staze. Manje je mandata, parlament je složeniji. I Babićevi lapsusi više neće biti glavna skupštinska fora. Sem ako Vučić uradi ono što bi razočaralo i njegove, i Radulovićeve, i Pajtićeve, pitanje je koga više - da Vučić postane konačno lider građanske i evropske Srbije. Da SNS konačno postane ono što LDP nikada nije mogao iz objektivnih razloga "nacionalne neuverljivosti".

Vučić je, odmah posle izbora, hrabro osudio jačanje nacionalizma i šovinizma u Srbiji i regionu. Možda je to instinktivna najava da se koketiranje s desnicom lagano mora okončati, jer očigledno da Vučićeva fingirana i projektovana desnica nije uradila dovoljno dobar posao da pobrka lončiće biračima.

Doduše, da bi se Rubikon konačno bespovratno prešao, a što je Vučićev "diskretni" koalicioni partner Vuk Drašković, odavno obnarodovao, SNS bi morao prestati biti politički luna-park koji je dobar za pacifikovanje desne Srbije, ali ovakav nedovoljan za mentalni, veberovsko-lajbnicovski "dugi marš". Da Srbija okonča tranziciju ili stigne bar do predsoblja u kome je danas Milova Crna Gora. I odakle se teško može nazad.

Koliko još može trajati konfuzija? Mogu li istovremeno glavni Vučićevi ideolozi biti i Željko Cvijanović i Nikola Samardžić? Možda i mogu, ali jedan - lako je pogoditi koji - još samo malo mora da "revidira". I pokaže da razum, ma koliko nemao veze s našom predstavom o istini, ipak ima prvenstvo prolaza. Može li Srbija imati "tempo" na Balkanu i bar uvek jednog piona više od Karamarka i Bakira, ako se uvređeni odmaknemo od Zapada?

Za Putina više kao da ni Nikolić nije potreban. Kad je tu Orban. Srpska napredna stranka i Fides kao da su u koaliciji. Kampanja je pokazala da srpsko-mađarski odnosi, čini se, nikad nisu bili bolji u istoriji. Takav je bar utisak. Da se Orban potrudio više od Dodika. Doduše, tim odnosima je doprineo i predsednik Nikolić. Kad se posumnja u prozapadni stav predsednika države, uvek se treba vratiti u pobedničku noć 2012. kad je Nikolić u prvom obraćanju rekao da je Nemačka najveći saveznik Srbije. Tu rečenicu slabo ko pamti. Uz Vučićev pasionirani rad, odnosi s Nemačkom su naprednjačka konstanta i tu ne treba da vas pokoleba Nikolićev evroskepticizam i intimizacija s Putinom. Nikolić se isto divi Angeli Merkel. Lično sam ga čuo. Pa smo tek to posle u Danasu objavili.

Uprkos Nikolićevoj želji da pomogne Vučiću i dogodine se još jednom kandiduje za predsednika države, upravo završeni izbori su pokazali da on na njima ne može da pobedi čak ni uz iskrenu Vučićevu podršku. Ali, da odmogne može. Tačnije, Nikolić može da pobedi u prvom, ali ne može u drugom krugu.

Ako postoji vreme da SPS ode u opoziciju, onda je to ovo vreme. Ta opozicija može biti i simulirana-dogovorna. Socijalisti bez vlasti su kao pijan u potoku. To Dačić odlično zna. Predsednički izbori su pred nosom. Kohabitacija Vučića i Dačića bila bi elegantno rešenje - pesma za kohabitaciju Koštunice i Tadića, ali i poštovanje osnovnog paralelizma - gde Tači tu i Dačić.

U ovom trenutku SPS kao druga partija čuva smisao višepartizma. On je tampon između partije grabljivice - SNS-a i cenzusnog baraža. Šteta što Dačić nije imao hrabrosti za agresivniju kampanju. Šteta što glasači proevropske opozicije nisu prepoznali značaj SPS-a i zrelim glasanjem zbunili suzdržanog Dačića. Korisnije bi za zdravlje našeg višepartizma bilo da je SPS bolje prošao, a da je od tri "građanske" liste ušla u parlament samo jedna, ali jača - da se ne bi ponovio apsurd sa prošlih izbora. Kao što onda nije bilo antievropskih partija u parlamentu, sad je lako moglo da se desi da ne bude "građanskih".

Glasači DS-a i njegovih restlova kao da su zaboravili onu Đinđićevu: Kad ne bude Miloševića, među nama nema razlike. Ako izuzmemo degutantno "mirenje u dva bola", savez Tadića i Dačića idejno je bio nešto najlogičnije. Ako im se nije posrećilo, to ne znači da "moderna srpska levica" nema pravo na još jednu šansu. S time što bi sad, za razliku od onda, najcelishodnije bilo da se socijalistički delovi i restlovi DS-a elegantno sjedine sa SPS-om. Još kad bi Ljajić mogao da dođe kod "crvenih" a Čeda ode kod "plavih". Da se uspostavi neki ideološki red. Ne treba, naravno, očekivati previše, jer ako bi bili puki formalisti, onda bi neko očekivao da se posestrime Dodikova i Čankova partija kao dve socijaldemokratske - jedan savez i jedna liga.

Kao što bi i Dačić marketinški mnogo postigao kad bi napravio simbolički "kontra Osmu sednicu", pružio ruku pomirenja preživelim "starim snagama" i dodatno deslobizovao partiju. Čudi me da mu to Predrag Marković još nije predložio.

Šešelj se vratio u parlament. Ne može se ponoviti 1992. kad je razorio opoziciju ušavši u Skupštinu nakon pobede nad Pekićem na vanrednim izborima u Rakovici. Ovoga puta, meki naprednjački - poslanički trbuh mu je najlakša i najslađa meta. To je samo jedan od razloga zašto Vučić mora da nađe jakog predsednika parlamenta - jakog bar kao što je nekad bio Radoman Božović koji je uspevao da iznervira Šešelja do tačke da je ovaj morao da čupa kablove i poliva vodom. Ostali razlozi za jakog parlamentarnog "spikera" su Radulović i Dveri-DSS. Ako je Marjan Rističević do sada "pokrivao" (ili kako Miloš Vasić kaže "dužio") Zorana Živkovića, baš će biti interesantno ko bi "pokrivao" Šešelja i Radulovića? Nije ovo neka kritika Maje Gojković, naprotiv - ona je često bila više nego korektna u svom poslu, samo je pitanje koliko može da gleda Šešelja u oči. I da li bi Martinović kao šef poslaničkog kluba SNS-a mogao da se izbori sa Šarovićem?

Možda i nenamerno, ali ovi izbori će dovesti do jačanja parlamentarizma. To je veoma bitno, jer parlament je odavno postao transmisija izvršne vlasti, umesto grana vlasti. Snagu su mu vraćali posvećeni i inspirisani poslanici kao Vladimir Pavićević iz Nove stranke, neosporno najveća zvezda bivšeg saziva.

Šešelj kampanju jeste bazirao na jakom antizapadnom, odnosno proruskom stavu. S druge strane, imao je amerikanizovanu kampanju. Interesantno, ali posle Radulovićevih iz "Dosta je bilo", radikali su možda bili najveštiji na mrežama. Takođe paradoksalno, ali Donald Tramp se pokazao kao vakcina protiv srpskog antiamerikanizma. Kauzalnost je prosta i maltene aksiomatska: Jači Tramp - jači Šešelj. Lider radikala ga je na vreme podržao. Kampanja Šešelja bila je "trampistička".

Istraživanja javnog mnjenja koja su DS bacila ispod cenzusa, najviše su pomogla "žutima" da prebace cenzus. Dan-dva pred izbore lično sam čuo desetak depresivnih demokrata koji su se naglo trgli iz letargije i iz inata glasali za DS iako nisu "pajtićevci". Već "đilasovci". Satanizovani kao "žuti" morali su da budu više gordi u kampanji, da im slogan bude "Žuti, žući, najžući"!

Dveri stvarno mogu postati "zveri" ako progutaju DSS, a na šta, u lancu ishrane, imaju šanse jer su stranka nove generacije u naletu. Prednost DSS-a je to što im je predsednica žena. Pritom psihijatar, što nije nebitno. Koliko Šešelj zavisi od Trampa, toliko Sanda zavisi od Marin Le Pen.

Izbori su demantovali i onu popularnu priču kako intelektualci i javne ličnosti ne pomažu mnogo partijama. Čak sam uveren da je Matija Bećković presudno doprineo da Dveri i DSS uhvate noktima ivicu cenzusa - ako prođu - kao što je isto za Borisa, Čedu i Čanka uradila Latinka Perović. Da je Latinka podržala Radulovića, on bi sigurno imao malo više. Javne ličnosti pomogle su i Pajtiću (bivši "beli listići", Srbijanka Turajlić i Vesna Pešić, na primer), pa i Vučiću donekle.

Mandati će biti mnogo skuplji u ovom sazivu. Jer je i borba za njih teža, a raspodela složenija. Da je "džak od stiropora" iz koga su onomad Vučić i Toma prosipali sporne listiće bio policijski-pravno rešen, verovatno se u ovoj poslednjoj izbornoj noći ne bi aktuelizovala stara metafora Vuka Draškovića o kozi koja je čuvala kupus.

Republička izborna komisija ima pravo da se ljuti na noćni desant lidera opozicije, ali njen predsednik nema pravo da komentariše taj upad sećanjima na "aferu Bodrum". To već nije statistika i metodologija, već insinuacija i politika.

Mada, u RIK-u su, uprkos ideološkim razlikama, delovali nekako složno, homogeno, kao zapete puške spremni da se svi ujedine protiv njega. Što je pre izbora delovalo kao Vučićeva jeftina propaganda. Falio je samo Šešelj pa da naprave "koncentracionu vladu".

Kad se konstatuje jačanje desnice, treba biti i malo suptilan pa primetiti da radikali nisu klerikalni kao Dveri i DSS, a ta Šešeljeva osobina doprinela je i da Vučić nije bogomoljac, čak ponekad liči na "agnostika". Koliko je zbog tehnologije vlasti i medijske strategije Vučiću nekad korisno što je učio od Šešelja, toliko mu to smeta u ambicijama da bude državnik, jer i dva prva obraćanja posle izbora su pokazala da državnička smirenost može da traje do jedne tačke.

Pajtić je doživeo veliki poraz gubitkom Vojvodine. Ako Vučić nije uspeo da uništi DS, a niti je sam prešao pedeset odsto, onda je to ipak neki uspeh. S obzirom da je taj deo političkog spektra uništio sa slašću ono najvrednije što je imao - veliku Tadićevu Demokratsku stranku. Ona je mogla da se sačuva i uz obračun s mangupima u njihovim redovima.

Takozvana demokratska opcija napustila je nemarom centralnu Srbiju. Time je napustila i one nekad "slobodne gradove" koji su sad uporišta naprednjaka, socijalista i dverjana. Srbijom ne može vladati onaj koji ne vlada u centralnoj Srbiji. To je jednostavno tako. Bez obzira na značaj Beograda i Vojvodine. Može li Radulović sutra pobediti u Uzićima? Ako može, onda stvarno verujete u to.

Valjda najviše zbog Đokovića, narod se mnogo razmazio oko hleba, pa je onaj bezglutenski postao mnogo popularan. Pa hrono, beskvasni... Nije malo onih moralista koji su tražili partije bez glutena na ovim izborima. Zato je Radulović i prešao cenzus i postao hit.

Ove godine proslavljamo četiri stotine godina od smrti Šekspira i Servantesa. Složićemo se da je Hamlet Vučić a Don Kihot Radulović.

KOLUMNA ZORANA PANOVIĆA IZ NEDELJNIKA BR. 224.

ČITAJTE SVAKE NEDELJE PANOVIĆEVE NAJNOVIJE ANALIZE UNUTRAŠNJE I SPOLJNE POLITIKE U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA, ILI U DIGITALNOM KOJE JE DOSTUPNO NA NOVINARNICA.NET

 



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.