Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kolumna o subotičkom leptiru koja je potresla Srbiju (i Galinu mamu)

Prilog koji je u Trećem dnevniku RTS-a najavio Zoran Stanojević jeste bio rijaliti, mnogo više od svega što se time naziva. To jeste neulepšana slika Srbije, njenog primitivizma i netrpeljivosti prema Drugačijem - nekad je taj Drugačiji "samo" druge vere, izgleda, interesovanja ili orijentacije, nekada je to nežna, Bože, previše nežna devojčica od 11 godina
Piše: Marko Prelević
Datum: 08/03/2016

Kolumna o subotičkom leptiru koja je potresla Srbiju (i Galinu mamu)

Youtube

Bilo je takvo neko vreme, i čitanke su bile stare - ne stare sa ušima, išarane, izanđale i posivele, nego po starom programu, kako se to tada govorilo; gotovo istovetne onom programu po kojem je učio i moj otac - i beše skroz normalno da imaš 11 godina i da napamet učiš stihove o ustaškom pokolju Srba i Narodnooslobodilačkoj borbi.

Ne sećam se, zaista, ničega sem prvog i poslednjeg stiha: "Krv je moje svjetlo i moja tama", pa onda finale gde se ponavlja taj motiv, "Vaša mi pjesma vraća svjetlo oka / Ko narod silna, ko sunce visoka"...

Grešim možda, ali pošto nikada više nisam naleteo na njega, imam neki špurijus da visoku umetničku vrednost poezija Ivana Gorana Kovačića baš i nema, da je bio tek zgodan za u čitanke kao mladi komunista i partizan koji je sebi prorekao smrt i skončao negde u planini, u obračunu sa saradnicima okupatora u legendarnoj Petoj neprijateljskoj ofanzivi.

Pa zašto sam ga se onda setio, toliko godina kasnije, i pronašao u davno zaboravljenoj knjizi neku kratku njegovu pesmu, predratnu ("Uspomene", 1935), o leptirima i detinjstvu: "Kao leptiri odbjegli iz šakâ / Nestale sve su djetinje uspomene / Još su samo praškom krila laka / Jagodice prstâ posrebrene"?

Zbog jednog malenog leptira, jednog nasmejanog šarmantnog anđela iz osnovne škole u Subotici što nosi ime po tom pesniku čiju ću poemu, pre dve decenije, čitati sa 11 godina.

Isto toliko godina, 11, danas ima Gala Savić, učenica petog razreda, devojčica koja boluje od neizlečive bulozne epidermolize, pekulijarnog i nezaraznog sindroma zbog kojeg se pri najmanjem dodiru koža ljušti i stvaraju rane. Deca-leptiri, tako ih zovu, ne samo jer su nežni i krhki; nego, ako ste videli Galu, malenog genijalca koji ima svoj Youtube kanal i osvaja nagrade na takmičenjima, to i znate, i znate kako ulepšava ovu tužnu zemlju i ove ružne, tmaste dane...

Galu su, čuli ste i to verovatno, devojčice iz njenog odeljenja, dogovarajući se međusobno na Viberu, poželele da izbace iz odeljenja. Jer im smeta, jer je drugačija. Nije im bilo dovoljno što joj dobacuju na hodniku, što ne žele da sede s njom u klupi, što je izbegavaju, ne, ta malena zločesta stvorenja - deca umeju da budu pogana i nekako je prirodno da su neuviđavna i sebična, ali ove su klinke u novoj kategoriji - poželela su da više ne gledaju Galu.

Oguglao sam, znam da grubo zvuči, ali oguglao sam odavno na bol i patnju i suze (ova će vam zemlja to tako lako i brzo učiniti, za svega tridesetak godina), nagledao sam se svega da znam da se ne potresem kada gledam tugu, a tuge ima onoliko u ovom bednom izgovoru za državu, koja nam je pola vanredno stanje, pola humanitarni SMS, i nimalo "Aleksin zakon".

Ali onda sam video taj rijaliti u Trećem dnevniku RTS-a u ponedeljak uveče i osetio se poraženim. Ako postoji transfer blama i neprijatnosti, mora postojati i transfer tuge, besa i nemoći. Stideo sam se umesto roditelja tih devojčica, umesto Nenada Mirkova, direktora škole "Ivan Goran Kovačić", umesto školskog psihologa koji je pričao sa Galom da je nauči da "bolje trpi", a ne sa onima koje joj bol nanose, umesto svih onih koji obraza nemaju, ali se svejednako ne stide sopstvene zadnjice.

Ne, nisam pogrešio, srceparajući prilog koji je najavio Zoran Stanojević jeste bio rijaliti, mnogo više od svega što se time naziva. To jeste neulepšana slika Srbije, njenog primitivizma i imanentne netrpeljivosti prema Drugačijem - nekad je taj Drugačiji "samo" druge vere, izgleda, interesovanja ili orijentacije, nekada je to nežna, Bože, previše nežna devojčica od 11 godina...

Nisu klinke krive, naravno, nisu one slučajno u sebi nataložile toliko surovosti; ne, to je nešto što slušaš kod kuće i od kuće poneseš. Da ima ljudskosti u roditeljima, ne bi bilo tog Vibera i te peticije; da ima empatije i tolerancije u dnevnoj sobi, ne bi u školskom hodniku bilo mržnje.

A Gala? Gala je bila divna i pomirljiva, valjda samo deca koja su navikla na zle jezike, valjda samo deca koja su višom silom naterana da prerano odrastu mogu tako da praštaju, eto, baš kao leptir odbjegao iz šaka.

I znam da će to divno dete porasti u dobrog čoveka, bulozna epidermoliza je tek jedna glupava reč, teže je preživeti neljudskost nego nešto što zvuči tako strano. Gala je kao ona lepša, pristojna i nestajuća Srbija, na koju se odjednom obrušila gomila primitivaca. Samo što će se Gala, za razliku od Srbije, izvući.

Znam i u šta će porasti njene vršnjakinje, koje su - tek kada su se u priču uključili mediji - kažnjene nekim blagim ukorom i garant ne shvataju gde su pogrešile. Znam: u loše ljude, u još gore nasilnike, u starlete, u omladinu stranaka, u oportuniste, lažove i prevarante.

 

Reakcija na kolumnu

Na esej o Gali Savić reagovala je njena mama Đorđija Aksentijević, koja je zamolila tviteraše da prenesu Preleviću njenu zahvalnost. "Dirnuta kolumnom Marka Prelevića u Nedeljniku. Ako neko ima priliku da mu prenese moju iskrenu zahvalnost, zamolila bih da to učini. Hvala!"

Moć društevnih mreža ovog puta iskorišćenjna je za dobro pa je do Prelevića brzo stigla njena poruka nakon koje je usledila još jedna. "Vaša kolumna, najlepše što nam se desilo u ovom cunamiju. Hvala!"

 


Ukupno komentara: 5



Sva polja su obavezna.



marinko sombor
08.03.2016 - 15:57
sjajni nedeljnik
Nedeljnik je jedan od retkih bastiona slobodnog novinarstva, ali istovremeno i primer odgovornog i zrelog pisanja, lisenog senzacionalizma i amaterizma. Sjajni tekstovi, analize, kolumne, intervjui...a za mene zasigurno jedini dnevni i nedeljni casopis cije citanje po pravilu pocinjem od kraja, upravo zbog odlicnih kolumni Marka Prelevica, ukljucujuci i ovu navedenu u vasem tekstu. Upravo na tu temu, odrzao sam prethodne nedelje cas u osnovnoj skoli u kojoj radim sa ucenicima koji su vrsnjaci male Gale, a verujem i sa postignutim ciljem. Svakog cetvrtka sa paznjom iscekujem nove tekstove i nove teme. Sve pohvale za Vas rad!
Снежана Топаловић
08.03.2016 - 19:31
Hvala Marko,vidis cujes,osecas...
Joj,kako mi nekakav divan osecaj prolazi kroz srce,praznik je danas-8.mart...reci ovog divnog coveka koji je ogolio do krviuzareno grotlo neljudkosti u kojie smo se pretvorili a samim tim i svoju decu tako naucili da kroz zivot sejemo zlo,srdzbu,gadost.....Hvala Marko za ovako divno ohrabrenje jednoj maloj curici koja ce tvoj tekst pamtiti veruj celi zivot i biti joj vetar u ledja prijatelja u nevolji!Moje iskreno i duboko postovanje za tvoj divni postupak i za ohrabrivanje.A curici zelim da samo ide napred i da se ne osvrce.....
Sekula
10.03.2016 - 10:04
Zaista?
\"Samo\" ?!?!
Mama i baka
11.03.2016 - 05:12
Konacno
Konacno se neko usudio da napise nesto ovako vredno, humano, a o toliko strasnoj istini u koju se pretvorila ova zemlja, koja nedri upravo ljude kakve su navedene devojcice, buduce majke... STRASNO
sneyana
11.03.2016 - 16:45
Leptir
Negde sam komentarisala tekst Marka Prelevica, odmah po objavljivanju. Lepota reci pokriva svu ruznocu stvarnosti u kojoj živimo. Leptir ce preživeti sve prljave sijalice.