Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kolumna Ljiljane Smajlović: Vučićevo iskupljenje

U Nemanjinu su dolazili i odlazili oni koji su pre Petog oktobra palili sveće na mestu na kom je Slavko ubijen i zaricali se da će njegove ubice privesti pravdi, čim dođu na vlast. Ali pravde za Slavka ipak nije bilo. Ko je 2000. mogao da sanja da će sudski proces za ubistvo Ćuruvije morati da čeka dok u Nemanjinu ponovo ne uđe Aleksandar Vučić?
Piše: Ljiljana Smajlović
Datum: 29/09/2016

Kolumna Ljiljane Smajlović: Vučićevo iskupljenje

Foto Igor Pavicevic

Milorad Ulemek Legija u ponedeljak je na Specijalnom sudu u Beogradu potvrdio da je od bivšeg načelnika Službe državne bezbednosti, Radeta Markovića, saznao kako su Slavka Ćuruviju 1999. godine ubili Ratko Romić i Miroslav Kurak pod komandom Milana Radonjića. Iz izveštaja sa suđenja sam razabrala da odbrana nije uspela da poljulja iskaz osuđenika, kog su novinari davno prozvali "krunskim svedokom" u slučaju Ćuruvija.

Htela sam da se i lično u to uverim, ali me je Rade Marković u tome sprečio. Zatražio je da budem saslušana kao svedok, što mi je oduzelo pravo da suđenje pratim sa galerije za publiku, barem dok sudije ne donesu odluku. Prvooptuženi za ubistvo vlasnika i izdavača Evropljanina, čiji sam spoljnopolitički urednik bila, nije umeo da objasni zašto me se setio tek sada, posle niza pripremnih ročišta na kojim je sastavljan spisak od stotinu i više svedoka. Zato što sam je sada video u sudu, rekao je, da bi posle dodao da sam član tela čiji je pun naziv Komisija za razmatranje činjenica do kojih se došlo u istragama koje su vođene povodom ubistava novinara. Nije mu pošlo za rukom da na klupu za svedoke izvede predsednika te komisije, Verana Matića, pa bi probao sa mnom.

Volela bih da sam iz prve ruke stekla utisak o uverljivosti Legijinog iskaza, ali razumem ogorčenje ljudi optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije. Mora da proklinju komisiju za novinare, do čijeg osnivanja su bili sigurni da su se izvukli. Dotle se nekoliko postoktobarskih garnitura izmenjalo na vlasti, u Nemanjinu su dolazili i odlazili oni koji su pre Petog oktobra palili sveće na mestu na kom je Slavko ubijen i zaricali se da će njegove ubice privesti pravdi, čim dođu na vlast. Ali pravde za Slavka ipak nije bilo.

Ko je 2000. mogao da sanja da će sudski proces za ubistvo Ćuruvije morati da čeka dok u Nemanjinu ponovo ne uđe Aleksandar Vučić?

Na dan kada je u martu 1999. napadnuta Jugoslavija, Slavko Ćuruvija održao je poslednji redakcijski sastanak Evropljanina i Dnevnog telegrafa. Na njegovom sam poslednjem ispraćaju, u aprilu te godine, pred kapelom rekla da nikad neću zaboraviti dve stvari koje sam tada čula. Prva je bila da neće praviti novine za cenzore, a druga, da je agresija NATO-a na SRJ nezakonita, nelegitimna i nemoralna.

Svi beogradski urednici znaju kome su 1999. godine nosili novine na cenzuru: ministru za informisanje Aleksandru Vučiću, ljutom Slavkovom neprijatelju i predlagaču drakonskog zakona o medijima iz 1998.

Da se razumemo, nije Veranova komisija, koju je osnovao Aleksandar Vučić, ta koja je rešila zločin u Ulici Ive Lole Ribara. Ali posle osnivanja te komisije u januaru 2013. godine, više se od javnosti nije dalo kriti da je tim profesionalaca u MUP-u, pod vođstvom Dragana Kecmana, još od 2007. raspolagao prilično uverljivim dokazima o tome ko je ubio čoveka koji je još devedesetih godina pravio novine za evropsku Srbiju (iako je u prvom broju Evropljanina napisao da Evropa jeste ponekad odvratna, i da je svaki Evropljanin barem jednom u životu antievropejac). Zločin je, drugim rečima, davno mogao da bude rešen da je bilo te famozne političke volje, koja se u Nemanjinu uselila 2012. sa Aleksandrom Vučićem.

Sam bog zna je li iskupljenje igralo neku ulogu u njegovoj motivaciji. Ironijom sudbine, o motivima njegovih prethodnika najviše sam naučila na primeru američkog predsednika koji se 2008. zaricao da će zatvoriti Gvantanamo. Obama uskoro odlazi sa vlasti, ali ne samo što nije zatvorio Gvantanamo nego je amnestirao sve mučitelje CIA kao i sve njihove političke i pravne nalogodavce. U Gvantanamu više ne praktikuju simuliranje davljenja, ali nikom ni dlaka sa glave nije pala što je kršio međunarodnu Konvenciju o torturi. Niko nije smenjen ili ražalovan jer Obama "nije hteo da izgubi CIA", kao što pretpostavljam da Vučićevi i prethodnici Tomislava Nikolića nisu hteli da "izgube" Udbu i njene naslednice.

Građanska Srbija bi trebalo da se raduje privođenju Slavkovih ubica pravdi. Neću da krijem razočaranje što mnogi njeni, u drugim prilikama glasni pripadnici ovde deluju zatečeno, nezainteresovano, hladno. Znam iz prve ruke da Slavko nije bio izdajnik iz udbaških košmara, ali ni lutka one Srbije koja ga je, kao i Đinđića, zavolela tek posle smrti. Ali ako sud potvrdi odgovornost optuženih, biće to prelomni trenutak, ne samo u srpskoj istoriji. Bila bi sramota da to ne priznamo iz straha da će naši nekadašnji ljuti protivnici steći kolateralnu korist ili iskupljenje.

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.