Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Ko je srpski Tramp

Glavni Trampov adut bio je to što je uspeo da dopre do belaca pripadnika niže srednje klase. To je u postkriznoj Americi ekvivalent srpskim gubitnicima tranzicije. I manipulisanje njihovim emocijama odlučuje izbore
Piše: Veljko Miladinović
Datum: 17/03/2017

Ko je srpski Tramp

Nedavno je Njujork tajms američkoj javnosti predstavio šestoricu "trampolikih" biznismena-političara iz srednje Evrope na kojoj se našao i Bogoljub Karić. Ako bi se dalo tražiti "srpskog Trampa", površnom analizom nema sumnje da bi to mesto bilo rezervisano za glavu porodice Karić. Veliko bogatstvo, brojna familija koja je uključena u biznis, nesnalaženje sa gramatikom maternjeg jezika i nekadašnji iznenađujući rezultat na predsedničkim izborima gotovo su u Bogoljubu Kariću precrtali srpsku verziju Donalda Trampa. Međutim, Donald Tramp nije pobedio samo zato što je uspešan biznismen. Nekoliko je stvari koje su Trampa učinile političkim fenomenom 21. veka, a bogatstvo i to što dolazi van establišmenta je samo jedan faktor.

Kako je u tekstu za Nedeljnik primetio naš dopisnik iz Rima Željko Pantelić, uoči referenduma u Italiji, koji je predstavljen kao "za" i "protiv" Matea Rencija, oni koji su očekivali i u Italiji nastavak populističkog talasa od Bregzita, nisu videli da je levičar Renci zapravo italijanski Tramp. Služi se, naime, istim populističkim krilaticama i signalima, iako su im vrednosti dijametralno suprotne: svađa se sa Junkerom, šalje poruke bez zastave EU preti vetom u Briselu, i obećava teške dane birokratama i privilegovanima...

Dakle, fenomen Tramp jeste posledica globalne krize vladajućeg političkog sistema, a "biti Tramp" ne predstavlja nužno udarac na establišment spolja, već populističko iskorišćavanje društvenog razočarenja koje jeste globalni fenomen.

A kako je Tramp zapravo pobedio? Ušao je u klinč sa političkom korektnošću, konstruisao sukobe s medijima, "prozivao" novinare i oštro udarao po ljudima od ugleda koji su simboli omrznute društvene elite, a sve u cilju stvaranja slike usamljenog jahača protiv kog se okrenuo ceo sistem. Usput je plašio glasače migrantima, ispisvao presude birokratama, konstantno igrao na kartu ugroženosti nacije spolja zbog nesposbnosti drugih da odbrane državne interese...

To su teme na kojima se dobijaju izbori u vreme krize političkog sistema. I to nije tajna ni srpskim prededničkim kandidatima.

Saša Janković, ironije li, zapravo ima politički status najbliži Donaldu Trampu, kao neko ko je u izbore ušao a prethodno nije imao političku funkciju, niti se ranije deklarisao kao čovek od političke karijere, a iza koga je u nedostatku boljeg unutrašnjeg rešenja stala nekad stranka koja je u strmoglavom padu.

Kada je reč o konstruisanju rata sa medijima kako bi se stvorio utisak "svi su protiv mene", gotovo za sve kandidati bi se u ovom okviru našlo mesta. Za nekog više, za nekog manje.

I to od Saše Radulovića koji potencira da "živimo u medijskom mraku", pa do premijera Aleksandra Vučić koji ističe da su svi mediji protiv njega i njegove vlade. Tom utisku da je ostao sam svakako da doprinosi spin kako su se opozicioni kandidati udružili protiv njega. "Protiv mene je 11 kandidata", kaže Vučić, kao da će drugog aprila uveče svi oni da sabiraju svoje glasove ili da će da obaraju ruke.

"Neće meni više ambasadori postavljati ljude", voli da kaže Vučić.

Otrovne strelice prema Briselu, i to od onih koji vrednosno ili deklarativno naklonjeni Briselu, kroz izjave u obličene u skladu sa temperamentomn govornika, svakako nisu na odmet kandidatima, imajući u vidu da je taj "Brisel" oličenje beskorisnih zapadnih birokrata koje drže konce sudbine ovog naroda u svojim rukama. Janković je napravio otklon od političke elite, ali je privukao društvenu i kulturnu elitu. Kod Vučića je obrnuto. Tu elitu Aleksandar Vučić naziva naziva "lažnom elitom iz kruga dvojke", prečesto naglašavajući da je reč baš o "lažnoj eliti", dok njega zanima šta misli narod. Slično kao što je Tramp govorio o vašingtonskoj eliti i američkom narodu.

I Vuk Jeremić nastupa sa slične pozicije. "Odlučio sam da se kandidujem za predsednika Srbije kao kandidat naroda, a ne kao neko koga podržavaju partijske elite", rekao je Jeremić.

Najopasnije prizivanje efekta "Tramp", je svakako kada se povede reč o bezbednosti naših granica.

"Predstojeći izbori teški i veoma značajni, jer dolaze u turbulentnom vremenu u celom regionu, kad postoji jasna nestabilnost u više zemalja Zapadnog Balkana i kada mnogi žele da unesu nemire u Srbiju". To je citat Aleksandra Vučića. Poruka je slična Trampovoj, ako ne izaberete mene ko će onda da zaštiti državu, iliti naciju.

Boško Obradović je bio najglasniji kada je reč o upozoravanju na problem migranata i promovisanje "ideje zida", koju je doduše nazvao idejom Evropske unije.

Glavni Trampov adut, međutim, bio je to što je uspeo da dopre do belaca pripadnika niže srednje klase. To je u postkriznoj Americi ekvivalent srpskim gubitnicima tranzicije. I manipulisanje njihovim emocijama odlučuje izbore.

Iako se o "efektu Tramp" ne govori kao o pozitivnom fenomenu, logično je da bi svaki kandidat želeo da se ogrebe o "Trampov modžo".

Jer, ako se već povlače paralele, srpski Tramp - a glavna Trampova odlika jeste to što je pobednik na izborima - može da bude samo jedan. Onaj ko pobedi.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



RAT
23.03.2017 - 17:37
Uporedo
Uporedjuje se Tramp,koji je populisticki desnicar,sa nekima koji su u stvari levicari.Nidje veze!Cak je i Bosko Obradovic ultralevicar,po svojim stavovima,mada je i ultranacionalista.Tramp je dobio izbore,i ako je imao 3.000.000.manje glasova,zahvaljujuci onima koje u USA zovu WHITE TRASH,a to su,obicno,beli,neobrazovani rasisti i protestantski fundamentalisti.Dakle,KKK sa sve kapuljacama,profasisti i sl.Trampu bi ekvivalent bila Marin le Pen,ili Orban,ili Zeman,ili Tico.