Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kliker

Ovde je super, ovde svi traže neki svoj kliker. Nekoliko puta mi se učinilo da sam ga videla kako svetluca u travi dole pored Hadsona. A bile su tu i neke breze
Piše: Maja Piščević
Datum: 16/04/2017

Kliker

Imala sam četiri ili možda pet godina. Verovatno je bilo proleće jer se sećam da je trava bila jarko zelena i da je sunce sijalo stalno a nije bilo mnogo vruće. Posle doručka pozdravili bismo se sa bakom i odlazili na Sajmište ili u Hajd park. Išli smo i po zimi, moj deka Branko i ja, jednom smo čak prešli zaleđenu Savu i stigli do Novog Beograda. Plašila sam se svakog koraka, bockala sam led vrhom cipele krišom od deke da ne vidi koliko me je strah. Mnogo mi je bilo važno da misli da sam hrabra.

Držala sam ga čvrsto za ruku iako nije bilo potrebe, znala sam dobro da me on nikad ne bi pustio. Delovao je tako sigurno, gledao je pravo ispred sebe kao da je već stigao na drugu obalu, pa sam se na povratku i ja opustila i čak pokušala da napravim jednu piruetu na hrapavom ledu imitirajući klizačice koje su tih godina bile vrlo popularne. Deka je rekao da ne smemo previše da lupamo, da ne probudimo reku. Poverovala sam mu i poslušno nastavila da hodam pored njega.

Verovala sam mu i kasnije tog proleća kad se na Savi istopio led i kad smo se nekim samo nama znanim bogazama provlačili do tajnog mesta na kome nas je strpljivo čekala naša breza. Bilo ih je nekoliko, ali mi smo išli pravo ka onoj našoj, vitkijoj i za mene lepšoj od ostalih. Zbog lišća koje je podrhtavalo na njenim mršavim belim granama čak i kad nije bilo vetra, blistala je na jutarnjem suncu kao neka vizija. Nisam to nikad deki rekla, ali sam se plašila da će jednog dana jednostavno nestati. Deca svašta znaju u tim godinama što posle zaborave.

Čim bismo izbili na proplanak, deka bi mi pustio ruku i to je bio znak da smem da eksplodiram u trk. Dok sam trčala, osećala sam se tako lako da sam znala da mogu da poletim samo da sam htela, ali ipak bih se osvrnula unazad, samo da se uverim da je deka tu, da sve ide po planu. On bi onda podigao desnu ruku i pokazao bi -- samo napred - i ja bih nastavila da jurim sve dok ne bih stigla do breze. Volela sam tu predvidivost naših malih rituala, taj jezik pogleda i dodira, bez ijedne suvišne reči savršeno smo se razumeli.

Kad bih se zaustavila, srce mi je bubnjalo u ušima, delom od napora, ali više od uzbuđenja koje sam najviše osećala u stomaku, a možda nimalo u glavi. Sačekala bih deku da mi priđe sa rukama prekrštenim na leđima, uvek blago povijen unapred kao da nešto traži u travi. Spremna? Spremna, odgovorila bih kao iz topa, ali tiho. A on bi onda rekao "pa šta čekamo", ali ja taj deo nikad nisam do kraja čula jer sam već bila potpuno obuzeta potragom.

Nekih dana sam morala dobro da se pomučim, a nekad bih ga ugledala čim bih kleknula na travu. Dešavalo se i da ga napipam prstima, ali to je bilo baš retko. Obično bih krajem oka uhvatila mali sjaj u travi i polako mu prilazila na kolenima, ne trepćući da ga ne izgubim. Sunce mi je bilo saveznik, važno je bilo da stoji tačno iznad breze, zato smo uvek išli ujutru. Ali o tome je deka vodio računa, ja sam te stvari tek kasnije shvatila.

Eno ga! -- uzviknula bih još pre nego što bih ga zgrabila rukom koja nije mogla da dočeka da ga oseti na svom dlanu, onako glatkog i hladnog, ponekad još mokrog od rose. Bio je toliko lep da nisam smela da ga gledam. Sklopila bih prste u pesnicu i tako skupljenu je stavljala u dekinu veliku šaku, puštajući ga da bezbedno sklizne na njegov dlan. Ovaj je najlepši, rekao bi deka podižući ga ka suncu da ga bolje osmotri. I ja mislim, složila bih se, dok je srce htelo da mi eksplodira od sreće.

Deka bi ga onda stavio u svoj mali unutrašnji džep od sakoa, onaj gornji sa leve strane, i polako bismo krenuli kući. Nismo o tome nikome pričali i nikada ga nisam pitala, čak ni mnogo godina kasnije dok sam sedela pored njegove postelje, kako mu je polazilo za rukom da nikad ne primetim da spušta taj jedan isti kliker u travu. Jedino što bih ga danas pitala je da li je znao da me je tim našim malim jutarnjim kabukijem naučio najvažniju stvar u životu: da ću naći ako verujem i da nikad ne smem da prestanem da tražim. Šta god to bilo. Recimo, kliker.

Tako sam stigla i do Njujorka. Ovde je super, ovde svi traže neki svoj kliker. Nekoliko puta mi se učinilo da sam ga videla kako svetluca u travi dole pored Hadsona. A bile su tu i neke breze.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.



Sva izdanja

Vučić: Đilas će pre da dobije Nobelovu nagradu, nego mene da pobedi

22. 6. 2017

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u prvom velikom intervjuu za neki štampani medij za Nedeljnik je govorio o mandatarki i pravcu nove vlade Srbije, o problemima u SNS-u, o nasledniku u stranci, o ... »