Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

In memoriam

Kako je živeo, igrao i govorio Toza Veselinović: "Bog ti daje, đavo uzima"

Preminuo je Todor Veselinović (1930 - 2017). Ono što su Vukas i Beara bili u Splitu, Horvat u Zagrebu, a Mitić i Bobek u Beogradu, Toza je bio u Novom Sadu...
Piše Predrag Dučić
Datum: 19/05/2017

Kako je živeo, igrao i govorio Toza Veselinović: "Bog ti daje, đavo uzima"

screenshot

Svedoci onih davnih, posleratnih vremena, kažu da je on najveći fudbaler s naših prostora koji nikada nije obukao dres Crvene zvezde ili Partizana. Barem ne svojevoljno. Svu svoju ljubav poklonio je Vojvodini čiji je dres nosio 12 godina, odigrao 546 utakmica, postigao 586 golova i postao legenda. Nenadmašni golgeter, desna ili leva polutka, po potrebi i krilo; vojvođanska haubica ili tobdžija sa Salajke; po prirodi bonvivan, na terenu bećar svoje vrste - Todor Toza Veslinović. Špicname Toškara.

U vreme najveće fudbalske romantike plesao je terenima širom Evrope, tresao mreže na najvećim stadionima od Budimpešte, preko Beča, Rima, Napulja, do Pariza. Poredili su ga sa velikim Omarom Sivorijem. Od postizanja golova napravio je umetnost. Svaki njegov dribling bio je vrhunska šala. Kažu da se od Toze bolje „šalio" jedino Šeki. Iako je za tih 12 godina Vojvodina često bila daleko od samog vrha jugoslovenskog fudbala, nikada nije razmišljao o tome da zaigra za neki drugi klub u državi. Jednom je, doduše nakratko, morao. Oteo ga je Partizan. Tih godinu dana Novi Sad je patio kao nikada, ali Toškara je na kraju ipak isterao svoje i vratio se Voši, svojoj drugoj kući.

Mnogi viđeniji zvezdaši i partizanovci, pre svega nekadašnji asovi, sećajući ga se i žale što ga nisu imali za saigrača. Većina njih nikada nije mogla da shvati tu odluku da čitavu karijeru pokloni Vojvodini, ali i to je bila jedna od crta tog romantičarskog fudbala pedesetih i šezdesetih godina...

Todor Veselinović, ponajbolji sin Salajke, rođen je 22. oktobra 1930. u skromnoj porodici. Nestašne dečačke i momačke dane provodio je uglavnom u tom najstarijem novosadskom naselju. Bilo je to vreme kada su sve poljane od Kisačke do Temerinske bile ukrašene čilašima i vrancima. Nije bilo asfalta, vijao se Božić, a „Kod Vlade štuke" točio pravi karpatski tokajac. Od te i takve Salajke danas su ostale samo prelepe priče Branimira Jovanovića...

"Prvo smo živeli u Karađorđevoj, a onda smo se preselili malo dublje, u Graničarsku 13. Sećam se u sporednim ulicama zemljani put, na glavnom drumu kaldrma. Šutirali smo onu malu tenisku lopticu sve dok palac ne prokrvari od kamenčića. U takvim situacijama melem je bila prašina", osvežavao je Toza sećanja na detinjstvo u jednom davnom intervjuu.

Pravu loptu počeo je da pika pod dudom ispred dedine kuće u Karađorđevoj. Njegov fudbalski dar primetio je Aca Petrović Pikavac dok je dodavao lopte na treninzima u Slogi. Zajedno sa njim Veselinović će kao osamnaestogodišnjak zaigrati u prvom timu Vojvodine 1948. pod komandnom palicom čuvenog Baneta Sekulića.

"On me je naučio svemu što jedan, pre svega mlad čovek, pa posle i fudbaler, treba da zna. Razvio mi je ljubav prema lopti, fudbalu i nadigravanju. Znam da ovo sada zvuči malo staromodno, možda nekome i smešno, ali mi smo voleli da igramo. Nije da nam je bilo nevažno kako ćemo živeti, koliko ćemo zaraditi, međutim, prvenstveno je bilo uživanje na terenu".

Toza je u Vojvodinu ipak došao s dobrom podlogom. Za Salajčane kažu da su specifični ljudi, uvek spremni i za slavlje i za tuču. Tako je bilo i kada se igrao fudbal po tim prašnjavim drumovima. Ali uvek pošteno. Cenio se vic, sitne fudbalske podvale zbog kojih je u duelima sa starijima često padala „berba ušiju", pa čak i poneki šamar. Takav bezobrazluk na ulici nije se tolerisao. A Toškara je bio pomalo plahovit i iznad svega duhovit momak, uglavnom svestan svoje igračke veštine. Sve to kasnije će mu pomoći da se u Vojvodini profiliše kao majstor spektakla, šmeker kakvog je novosadska Stara dama dugo čekala i kakvog verovatno nikada više neće imati.

Taj njegov fudbalski bezobrazluk jednom prilikom mogao je skupo da košta čitav tim Novosađana. A tek što je pošteno zakoračio u prvi tim...

Možda ga stihovi čuvenog lokalnog bećarca („Oj, Salajko, što si tako mala, ti od mene napravi bećara") nisu baš najbolje opisivali kada je u pitanju život van terena - uvek je govorio da golovi i kafanski život nikako ne idu zajedno - ali kada se radi o stadionu, ili još bolje poljančetu, i te kako je uživao da se bećari.

"Fudbal sam uvek smatrao zabavnom igrom, pa nije to pozorište ili šta ti ja znam. Jednom prilikom igrali smo u Gardinovcima. E sada, za njih je igrao i jedan popa, sve s mantijom. Vidim ja pop pogubljen, trčkara levo-desno... Ja ga malko sačekam i onako mu gurnem loptu kroz noge. Samo što nas celo selo nije jurilo! Trebalo je popa da obuče dužu mantiju".

Još jedna anegdota koja se često prepričava...

Iako ga svi pamte kao vrhunskog profesionalca Toza je imao i jednu manu, pored one što je bio Novosađanin, kako su to u Beogradu često umeli da komentarišu. Kao svaki „pravi" Salajčanin, bavio se golubarstvom. I nikakav to problem ne bi bio da često usred meča nije ostajao ukopan, gde god da se nađe, kada jato golubova nadleće stadion. S rukom na vrh čela snimao je nebo ne mareći mnogo za situaciju na terenu. Golubovi su bili jedina stvar koja je mogla da mu odvuče pažnju od lopte i fudbala uopšte.

Todor Veselinović vrlo brzo je postao je idol Novosađana. Ono što su Vukas i Beara bili u Splitu, Horvat u Zagrebu, a Mitić i Bobek u Beogradu, Toza je bio u Novom Sadu. Iz današnje perspektive deluje nestvarno, ali tada je fudbal u srpskoj Atini zauzimao posebno mesto, a Vojvodina bila važnija čak i od tradicionalnog nedeljnog ručka. Na utakmice se išlo kao u crkvu, u odelima, sa crnim šeširima...

I taman kada je Vojvodina počela da udara temelje za ono što će postati (šampion države i jedan od najpopularnijih klubova u Jugoslaviji), Toza Veselinović dobio je poziv za vojsku. Partizan se početkom pedesetih i dalje držao politike dovođenja najboljih igrača iz svih krajeva naše zemlje i takvu priliku nije propustio. Tek što je stigao u Užice, Toškara je od kapetana dobio naređenje da se zaputi u Beograd. Tamo će odslužiti vojni rok igrajući za crno-bele. Za godinu dana u dresu beogradskog kluba (sezona 1952/1953) odigrao je 22 zvanična meča i postigao 16 golova. Nezvaničan je podatak da je tokom tih 12 meseci, računajući turnire, turneje i prijateljske utakmice, postigao ukupno 53 pogotka?!

U Humskoj su bili oduševljeni novom akvizicijom i niko nije ni sanjao kakvi su zapravo Tozini planovi. Čim je skinuo uniformu čelnicima kluba saopštio je da ide nazad u Novi Sad. Oproštaj od Partizana dogodio se na povratku s jednog turnira u Austriji. Išlo se vozom, a Branko Zebec je čitavim putem pokušavao da ga ubedi da promeni odluku:

"Grešiš što hoćeš da se vratiš u Vojvodinu. Pa znaš li ti šta je Partizan? To ti je veliki džak pun para. Zavuci ruku, zagrabi koliko god možeš i sve je tvoje".

Nije vredelo, Tozu novac nije zanimao. A i kako je sam rekao, „i u Voši je bogovski zarađivao", iako je to bilo daleko manje od onoga što su Beograđani mogli da ponude.

Čuvši za samovoljni odlazak Todora Veselinovića, general Svetozar Vukmanović Tempo bio je besan. Nakon nekoliko dana došao je na ideju da mu se isporuči novi poziv za vojsku, pod hitno. Uzalud su u Vojvodini objašnjavali da je Toza svoje odslužio, pokazivali „ispisnicu" - u ovom slučaju otpusnicu - nije vredelo. Čitava stvar došla je čak do samog političkog vrha, o „aferi Veselinović" pisale su novine.

I ko zna šta bi bilo da se u čitavu priču nije uključio tada najmoćniji vojvođanski političar Dobrivoje Vidić (kasnije ambasador u Britaniji, SSSR-u i sekretar inostranih poslova) koji se ozbiljno zakrvio s Tempom. Kada je Vidić zapretio da će otići pravo kod Tita, general je shvatio da je preterao i povukao se. Veselinović je tako krajem 1953. ponovo obukao najdraži dres, nosiće ga sve do 1961. i postati unikatna golgeterska legenda - u četiri navrata za sedam godina drugog mandata u Vojvodini najbolji strelac Prve lige Jugoslavije. Po povratku kući dobio je i kapitensku traku, a s njom oko ruke debitovao je baš protiv crno-belih. Bilo je 5:1 za Vošu, dao je gol i bio najbolji akter utakmice.

Toza se u beli svet otisnuo kao veteran, imao je 31 godinu. Jednu sezonu proveo je u italijanskoj Sampdoriji, bio u Austriji, Belgiji, da bi tačku na igračku karijeru stavio 1968. u zrenjaninskom Proleteru kojem je pomagao da ne ispadne iz lige. Već iduće godine preko Dragoslava Šekularca dobio je trenerski posao u Santa Feu. Šeki je tamo igrao i znala ga je cela Južna Amerika. Veselinović je Independijenteu doneo titulu šampiona posle pet sušnih godina, ali ono što se bolje pamti iz tog perioda njegovog života jeste okršaj sa Peleom. Santos je na jednom proputovanju igrao prijateljski meč protiv Kolumbijaca. Iako je već imao 41 godinu gazda je od njega tražio da predvodi napad u tom duelu. Pristao je da odigra jedno poluvreme, ali onda više nije bilo nazad. Publika mu nije dozvolila da izađe iz igre. I tako, postao je nerešiva enigma i za čuvenog brazilskog golmana Žilmara. I njemu je dao gol. Na kraju je čak proglašen za igrača utakmice. A na drugoj strani Pele, Karlos Alberto, Klodoaldo... Kolumbijom se tih dana orilo: „Toza, Tito, Jugoslavija". I baš tim redom...

Do kraja trenerske karijere vodio je mnoge klubove, među kojima su najpoznatiji Fenerbahče, Olimpijakos, naravno Vojvodina, AEK, Levante... Bio je i selektor Jugoslavije, ali s manje uspeha. Jedna je od najzaslužnijih ličnosti za razvoj grčkog i turskog fudbala. S poslom je definitivno završio 1998. godine i otišao u penziju.

"Shvatio sam da bi trebalo da se povučem onog momenta kada nisam mogao da izdržim trening sa ekipom. Nisam više imao snage da trčim s igračima".

Tada mu je već bilo 68 godina?!

Reprezentativna karijera Todora Veselinovića posebna je priča. S obzirom na potencijal njegova generacija nikada nije dosegla vrhunac. Toza nije krio koga je za to krivio:

"U Melburnu 1956. dođemo do finala sa Rusima. Pet-šest puta Šeki i ja u čistim šansama. Ali on po svaku cenu hoće kroz noge da proturi loptu ruskom centarhalfu. Kažem mu: „Dodaj mi, bre, da ga dam, pa neka se tebi piše, samo da pobedimo!" Ali ne, takav je bio Šeki. I izgubimo sa 0:1. Još jedan primer. Na treningu je Branka Stankovića predriblao i zahuktao se, trči čovek bez lopte, ovaj vija Šekija, a on mu kaže: „Eno ti lopta tamo, što trčiš iza mene?!" I Stanković mu lupi šamar".

Veselinović je za nacionalni tim odigrao ukupno 37 mečeva i postigao 28 golova. Procentualno gledano, najbolji je strelac u istoriji reprezentacije Jugoslavije. Tri puta postigao je het-trik u plavom dresu - u Kardifu protiv Velsa 1954, protiv Austrije u Beču 1958. i iste godine u duelu s Engleskom u Humskoj, kada smo slavili sa 5:0.

Za okruglo 50 godina fudbalske karijere zaradio je dosta novca, ali je sve vrlo brzo i trošio. Voleo je motore i automobile, a umeo je i da hrani tuđu decu, daje, zajmi, poklanja.

"Kome sam mogao da pomognem - pomogao sam. Ne zato da bih stvorio gomilu dužnika ili da bih tako kupio poštovanje, nego zato što nisam mogao da trpim da ja imam, a da neko pored mene nema".

Kada je završio s fudbalom trebalo je, kaže, da uđe u Ginisovu gnjigu rekorda, ali se nije prijavio. Na lotou je TRI PUTA dobio premiju, glavnu nagradu?! Sve ukupno oko 1.500.000 maraka! Neko bi rekao: „Vratilo mu se"...

"Za te pare mogao sam da kupim celu jednu ulicu u Atini, 70 stanova. A nisam. Kupio sam samo jedan. Dobar deo tih para sam razdelio. Bog daje, đavo uzima".

 

Izvor: Mozzartsport


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.