Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Nedeljnik

Jasmina Grković-Mejdžor : Ako bismo otuđili latinicu, odrekli bismo se književnog i jezičkog nasleđa

Zastupljenost žena u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti trenutno je manje od 10 odsto i to svakako ne odražava njihov stvarni udeo u naučnom i umetničkom životu Srbije
Piše Nenad Čaluković
Datum: 29/06/2018

Jasmina Grković-Mejdžor : Ako bismo otuđili latinicu, odrekli bismo se književnog i jezičkog nasleđa

Foto Igor Pavicevic

Jezik i reči obeležili su životnu i profesionalnu karijeru akademika Jasmine Grković-Mejdžor. Profesor je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i slovi za jednog od najboljih poznavalaca srpskog jezika. I zato ne čudi što u seriji "Razgovora sa akademicima" u Nedeljniku otkriva i predočava neke interesantne detalje, poput toga da je istorijski gledano i latinica srpsko pismo ili da je "crnogorski jezik" - koji ona obavezno piše pod navodnicima - zapravo politički pojam, odnosno preimenovani srpski jezik.

 

Šta je za vas jezik? I osim što je jedan od atributa svakog naroda, šta nam još otkriva?

Jezik je "prozor u čoveka". On otkriva način na koji kategorizujemo, sistematizujemo i vrednujemo opaženu realnost, jednom rečju - našu sliku sveta. Tako, recimo, istraživanja indoevropskih jezika, kojima pripadaju i slovenski, svedoče o jednoj davnoj, temeljnoj promeni slike sveta: mitsku - u kojoj čovek, kao deo složene celine postojanja, ispunjava određenu mu ulogu a na svet deluje ritualima - smenila je ona u kojoj sebe više ne doživljavamo kao deo opštega sklada, nastojimo da prirodu sebi potčinimo i da je kontrolišemo. Ova smena odražava se i u promeni jezičkih struktura. Recimo, u mitskoj slici sveta posesija se iskazuje konstrukcijom 'x postoji za mene' - x se tek dovodi u vezu sa mnom, ali ja na x ne delujem, niti ga posedujem, dok se nova slika sveta manifestuje strukturom 'ja imam x', drugim rečima - ja posedujem x, kontrolišem ga. Jezik otkriva i da sebi apstraktne pojmove "objašnjavamo" konkretnima, iskustveno saznatljivima. Tako je, na primer, kod Slovena jedna od temeljnih pojmovnih opozicija '(fizički) prav' : '(fizički) kriv', njome se metaforizacijom ne samo kategorizuju već i vrednuju pojave u svetu. 'Prav' označava ono što je prototipično, kakvo treba da bude, otuda su od osnove prav- u srpskom reči pozitivne evaluacije, pravda, pravednik, pravo, dok su reči koje u sebi imaju negativnu evaluaciju, lukav, zao, lud, greh, blud i dr. izvedene od osnova koje su izvorno značile 'kriv, savijen'. Odgovarajuće metaforizacije nalazimo ne samo u drugim indoevropskim jezicima već i van njih, u kavkaskim jezicima, u kineskom, baskijskom, japanskom, mađarskom..., što upućuje na njihov mogući univerzalni karakter.

 

Miroslavljevo jevanđelje smatrate jednim od najdragocenijih dela srpskog kulturnog nasleđa. Koje je njegovo mesto u korpusu najstarijih srpskih spomenika pisanih književnim jezikom?

Značaj Miroslavljevog jevanđelja za istoriju srpske pismenosti je nemerljiv. Ono je, svojim spojem zapadnih - iluminacija rukopisa - i istočnih elemenata - obred - i slika jedne prelazne epohe u istoriji srpske kulture, pre čvršćeg vezivanja Raške za areal istočnoga hrišćanstva u XII veku. Nastalo na temelju rukopisa čije je izvorište Ohridska škola, ono svedoči o glagoljskoj tradiciji u Srba, budući da je tekst prenet na ćirilicu na srpskom terenu. Skrenula bih pažnju i na rane spomenike pisane glagoljicom u srpskoj sredini: Marijino jevanđelje iz XI veka, dva lista Mihanovićevog apostola i četiri lista Grškovićevog apostola iz XII stoleća. Da su pisari znali glagoljicu kazuje i ćirilicom pisan Jerusalimski palimpsest, u kojem se pojavljuje desetak glagoljskih slova. Glagoljica se u ranom periodu koristila i van crkve: jugozapadno od Vučitrna, u arheološkom sloju od IX do početka XI veka, nađena je keramika s glagoljskim natpisom.

 

U svojoj knjizi Spisi iz istorijske lingvistike osvrnuli ste se na istoriju srpskog jezika. Šta ste uočili, kroz šta je sve prošao?

Izdvojila bih jednu važnu odliku srpske srednjovekovne pismenosti. Reč je o diglosiji, korišćenju dva jezika, čija je upotreba funkcionalno određena. U srednjovekovnoj Raškoj, Humu i Bosni književni, srpskoslovenski jezik, izgrađen na temeljima staroslovenskog, upotrebljavao se u delima sakralnog karaktera, dok srpski narodni jezik nalazimo u tekstovima profane tematike, uključujući i poslovnopravnu pismenost najvišeg ranga, mirovnim ugovorima i Dušanovom zakoniku. Dva jezika susretala su se i u istome tekstu. Velike manastirske darovnice, poput Banjske i Dečanske hrisovulje, imaju uvodni deo, arengu, u kojoj se saopštava o duhovnoj motivaciji za podizanje manastira, pisanu srpskoslovenskim, takođe završni deo, dok je središnji, u kojem se navode manastirski posedi, ljudi koji na njima žive, te pravne odredbe, pisan narodnim, starosrpskim jezikom. Kako su se dva, sistemski bliska jezika osećala kao deo kontinuuma, književna dela profane tematike, poput Srpske Aleksandride, pisana su srpskoslovenskim koji je približen starosrpskom i stoga je bio razumljiv i slušaocima koji nisu bili vični književnom jeziku. Nasuprot tome, u srpskim oblastima pod jurisdikcijom Katoličke crkve, u uslovima srpsko-latinske diglosije, ovo nije bilo moguće, što je uslovilo i brži razvoj književnosti na narodnom jeziku. Tako je Roman o Troji, ponikao u Dubrovniku ili okolini, a sačuvan u prepisu iz istočne Srbije, pisan starosrpskim jezikom.

 

U vašem naučnom fokusu značajno mesto ima staroslovensko nasleđe i ćiriličko pismo. Iskoristiću taj detalj da vas pitam - kako vi posmatrate napore da se sačuva ćirilica? I kako vi tretirate latinicu?

Glagoljicu je u Srba, nakon izvesnog vremena dvoazbučja, rano smenila ćirilica. Koristila se u Raškoj, Humu, celoj Bosni. Latinica se pojavila u XV veku u primorskim oblastima, njome su pisali renesansni autori, doduše latinicom koja je pratila italijansku grafijsku praksu, dok je u severnim oblastima pratila mađarsku. Vuk je smatrao i latinicu srpskim pismom, i u prvom izdanju Srpskog rječnika iz 1818. štampao je tabelu Alphabeti Serborum - srpska pisma, pod odrednicom Serb. graec. naveo ćirilicu a pod Serb. lat. - latinicu, koju je razlikovao od hrvatske, zasebno navedene (pod Croat.), a obe se razlikuju od savremene. U današnjoj formi latinicu su u XX veku, recimo, koristili dubrovački Srbi, koji su oba pisma smatrali svojima. Tako se u srpskom listu Dubrovnik štampalo i ćirilicom i latinicom. Stoga je, po mom uverenju, istorijski gledano, i latinica srpsko pismo. Ako bismo je otuđili, odrekli bismo se njome pisanog književnog i jezičkog nasleđa. No pozivi da se ćirilica sačuva su opravdani jer je današnje dvoazbučje, u savremenim civilizacijskim uslovima, na štetu ćirilice. Stoga kao društvo moramo uložiti posebne napore da se ćirilica očuva.

 

Akademik Aleksandar Loma u intervjuu za Nedeljnik je konstatovao da je osetan nedostatak istorijskog rečnika koji bi zamenio Daničićev, izdat pre jednog i po stoleća, te da nadu u bolje dane uliva projekat izrade starosrpskog rečnika koji vi vodite pri Matici srpskoj. Kada i kakav epilog s tim rečnikom možemo da očekujemo?

Istorijski rečnik je nasušna potreba naše kulture, kao izvor vrednih podatka, ne samo za stručnjake, filologe i lingviste, već i za poslenike u drugim disciplinama, ali i za širu javnost, koja će u njemu otkriti, na primer, da su reči cesta i tisuća istorijski posmatrano i srpske. On je i svedočanstvo o vrednostima, verovanjima, načinu života naših predaka, kao i o kulturnim menama kroz koje smo prolazili. Tako ćemo videti da je greh izvorno značilo 'greška', u starosrpskoj pravnoj terminologiji grehom je bilo 'iz nehata, nehotice', dok je današnje značenje deo hrišćanskog kulturnog i jezičkog sloja i preuzeto je iz crkvenoslovenskog. Na projektu koji se odvija pod okriljem Matice srpske okupili su se istoričari jezika iz svih naših univerzitetskih centara, ali i iz Crne Gore i Republike Srpske. Prvi, nimalo lak problem sa kojim smo se suočili bilo je definisanje srpskog istorijskojezičkog korpusa, što do sada kod nas nije urađeno. U našoj filologiji dugo se situacija zajedničkog standardnog srpskohrvatskog jezika projektovala na istoriju jezika, te se pisalo o "istoriji srpskohrvatskog", što, s naučnog stanovišta, nije primenjivo na prednacionalnu epohu. Drugo, rad u arhivama pokazao je da je korpus daleko bogatiji nego što se mislilo, te smo proteklih nekoliko godina radili na prikupljanju, sistematizaciji i digitalizaciji građe. Posao bi sigurno išao daleko brže kada bismo imali leksikografsko odeljenje, sa stalno zaposlenim istraživačima. Nadamo se da će se u budućnosti to i ostvariti.

 

Kad ste već pomenuli cestu i tisuću, hrvatski istočar Ivo Goldštajn se bavio fenomenom kako su u Hrvatskoj promenili gotovo sve srpske reči. Da li bi se Srbi i Hrvati danas razumeli da nije bilo zajedničke države?

Kada je reč o dijalektima, svakako bi se razumeli nosioci - istih ili bliskih - dijalekata kojima danas govore i Srbi i Hrvati. No teško da bi se razumeli govornici hrvatskih čakavskih dijalekata i srpskih govora istočne Srbije, koji su u južnoslovenskom jezičkom kontinuumu međusobno veoma udaljeni. Drugo pitanje je standardni jezik, i tu verujem da bi se razumeli. Naime, paralelno sa Vukovom reformom, Ilirski pokret u Hrvatskoj zalagao se za književni jezik zasnovan na štokavskom narečju, a ideja o zajedničkom standardu Srba i Hrvata, utemeljenom na štokavskom narečju ijekavskog izgovora, starija je od zajedničke države. Bečki književni dogovor o tome potpisan je 1850, a među potpisnicima - koji, doduše, nisu bili zvanični predstavnici dva naroda - bili su Vuk i Daničić. U Dogovoru ime jezika nije pomenuto, no Vuk je 1852, nakon Bečkog dogovora, i drugo izdanje svog rečnika naslovio Srpski rječnik. Prihvatanje Vukove reforme dovelo je i do daljeg zbližavanja, do otvorenosti srpskog jezika prema hrvatskom. Ilustrativan je primer Laze Kostića - koji je inače 1880. kritikovao Daničića što jezik naziva "srpskim ili hrvatskim", da bi mnogo godina potom i sam prihvatio ovo ime - kojem je, kako piše, jezički izvor bio "živi narodni govor svijeh krajeva, ne samo štokavački", a neke reči koje se inače smatraju njegovim kovanicama prethodno nalazimo u Gajevoj Danici.

 

A kakav je vaš stav o crnogorskom jeziku?

Rađanje nove nacije iz jednoga naroda, kao u slučaju Austrijanaca, ili iz više njih, recimo švajcarske nacije, istorijska je činjenica. No, Austrijanci i dalje govore nemački, a Švajcarci nemaju problema s time što govore nemački, francuski, italijanski ili retoromanski. Stoga je jasno da "crnogorski jezik", koji je samo preimenovani srpski, nije lingvistički već politički pojam. Tako da se dolazi do apsurdnih situacija da se jedan srpski dijalekat, presečen administrativnom granicom, smatra s one strane granice "crnogorskim". Za ovim pak sledi i nešto daleko pogubnije: projektovanje "crnogorskog jezika" u prošlost i time pokušaj preotimanja srpskog kulturnoistorijskog nasleđa brisanjem srpskog imena iz istorije Crne Gore. Naša je dužnost da se tome naučnim argumentima suprotstavimo, inače ćemo biti saučesnici u izobličavanju sopstvene istorije.

 

Šta je za vas značio ulazak u Akademiju? I koliki je danas njen značaj u srpskom društvu?

Izbor u SANU bila mi je velika čast, ali i velika odgovornost. Za mene je SANU, iznad svega, radna ustanova, koja svojim delanjem treba da bude za primer. Stoga mi se život promenio samo novim obavezama. Nisu mi teško pale, naprotiv, mislim da svi treba da, koliko je u našoj moći, vraćamo dug sredini iz koje smo ponikli. SANU je danas, uverena sam, ali i čujem sa raznih strana van Akademije, generalno u pozitivnom smislu prepoznatljiva u srpskom društvu.

 

Krajem godine zakazani su izbori u SANU. Kakva su vaša očekivanja ili očekivanja novosadskog Ogranka SANU?

Izbori su prilika da osnažimo SANU najboljima, onima koji će svojom delatnošću doprineti njenom ugledu. U Ogranku SANU u Novom Sadu predložili smo kandidate nespornih vrednosti, i nadamo se da će se to na novembarskim izborima potvrditi. Ogranak organizuje veliki broj programa, predavanja, promocije, okrugle stolove, naučne skupove, izložbe, muzičke večeri itd., te bi nam izbor novih članova omogućio da još bolje i uzletnije organizujemo raznovrsne aktivnosti, kojima nesumnjivo raste ugled SANU u Vojvodini.

 

Svedoci smo debate da li bi u Akademiji trebalo da bude više žena. Može li da se ispravi ta "nepravda"?

Zastupljenost žena u SANU trenutno je manje od 10 odsto i to svakako ne odražava njihov stvarni udeo u naučnom i umetničkom životu Srbije. Poziv za izbor žena u SANU, koji čujemo i iz same Akademije, poziv je za oslobađanje od stereotipa patrijarhalnog društva, koji u nas još uvek gospodare, i uvažavanje ženskih postignuća kao ravnih muškima, svakako ne kao poziv da kandidat ima dodatne poene zato što je žena.

 

Često se raspravlja o tome kako bi trebalo da glasi naziv ženskih profesija i zvanja. Da li više volite kad vas oslovljavaju sa akademik ili akademikinja?

Kako je jezik slika sveta, vremenom su se u njemu spontano gradili tzv. socijalni femininativi, imenice ženskog roda koje označavaju profesionalni status žene, i one su u širokoj upotrebi, kao učiteljica. Danas postoji širok pokret stvaranja ovakvih neologizama za sve profesije i njihova upotreba narasta, posebno u razgovornom jeziku i medijima, gde je u određenim kontekstima sasvim opravdana. No, po mom jezičkom znanju, muški rod je u označavanju profesionalnog statusa nemarkiran, za razliku od ženskog. Ako, recimo, za ženu kažete da je najbolja fizičarka u Evropi - ona je najbolja samo među ženama fizičarima, ali ako kažete da je najbolji fizičar u Evropi - ona je najbolja u svojoj profesiji, i među ženama i među muškarcima. Verujem da bi se u ovom kontekstu svaka žena opredelila da bude fizičar. Stoga i sebe doživljavam kao akademika.

 


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



PDVNK bre
29.06.2018 - 16:57
sanU
Stvarno, ovi iz SANU bas vode brigu o svemu osim o svojoj kulturi, nacijii nasledju. Sreca pa ste toliko minorna grupa. Vece staraca i strarica koji zive u Nemackoj i Franuskoj.
Мирослав
01.07.2018 - 20:18
Јеванђелистар
Мирослављев ЈЕВАНЂЕЛИСТАР, не јеванђеље. То што је уобичајен назив погрешан - не оправдава, нарочито не стручњаке језика.Толико познавању језика.
neidealni
04.07.2018 - 09:00
o jeziku rode da ti pojem
Po mome uvjerenju i latinica je srpsko pismo. Ako bismo je otuđili odrekli bi se se njome pisanog književnog i jezičnog nasljeđa Srba sa podrucja danasnje Hrvatske i sire. Zato ja i pisem hrvatskosrpskoslavenskim pismom a govorim hrvatskoslavenskosrpskim jezikom.