Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Jagoš Marković: Ima još pametnih ljudi, ima ukusa, ima stida i obraza

Jagoš Marković godinama se kreće svojom mišlju uprkos svim vetrovima koji su duvali i koji sad duvaju, od nacionalističkih do demagoških i populističkih, idući samo uz onaj jedan - mediteranski koji ga i sam prati, od Njegoševe ulice u Podgorici do brojnih beogradskih adresa na kojima stanuje lepota - koliko pozorišna, toliko i ljudska. Na tom vetru, svaki zvuk čuje pojačano, a na premijerama, kojih je do sada bilo više od četrdeset, ume da čuje i različite aplauze: "iz zahvalnosti", "na trud", "na minuli rad", "iz poštovanja", "iz oduševljenja"
Piše Dimitrije Đurić
Datum: 13/11/2017

Jagoš Marković: Ima još pametnih ljudi, ima ukusa, ima stida i obraza

Foto: Nebojša Babić

Pod pretpostavkom da se, kao u novinarskim školama, na pozorišnim akademijama uči ona dobra, stara zanatska tehnika da nema boljeg početka - nekog novinskog teksta ili dramskog scenarija - od onog pravog, drama o pozorišnom reditelju Jagošu Markoviću koja bi počela rečima glumca Miše Žutića, verovatno bi dobila najvišu ocenu. One glase: "Miloš Crnjanski najavio je Andrića rečima: 'Ivo est arrive!', a ja kažem: 'Jagoš est arrive'."

Bilo je to onda kada je Jagoš Marković sa svega dvadeset pet godina primio jednu od najznačajnijih nagrada za pozorišnu režiju "Bojan Stupica" i, otprilike, onda kada je govorio kako bi želeo da režira isključivo klasike. A nema tog velikana kog nije režirao. I Šekspira, i Molijera, i Nušića, i Krležu, i Steriju... i mnoge druge. Krajem prethodne pozorišne sezone, u junu, Jagoš Marković režirao je komad "Tako je (ako vam se tako čini)" pisca Luiđija Pirandela u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Premijera te predstave, kao i svih Markovićevih, izazvala je veliku pažnju javnosti, koliko zbog obeležavanja sto pedeset godina od rođenja italijanskog nobelovca, toliko i zbog aktuelne kopče s vremenom u kom živimo. Drama je pisana početkom dvadesetog veka; to je priča o tragičnoj sudbini gospođe Frole (Jelisaveta Seka Sablić), smrti njene ćerke gospođe Ponca (Nevena Ristić), koja postaje predmet nezajažljive, malograđanske znatiželje i mučnih nagađanja sugrađana, žute štampe, pa i lokalnog lidera o - reći će nam se to na kraju - nesaznatljivoj istini o njenoj smrti.

Ne samo da, na površini, ovaj siže neodoljivo podseća na sličnu tragediju kojoj svedočimo više od godinu dana, u dubini, to je priča o fenomenima s kraja 20. i početka 21. veka - rijalitiju, žutilu, istini koju proklamuje i, još više, izvrće svako ko se domogao instrumenata moći - ekonomskih, medijskih ili političkih. A najčešće svih zajedno. Jer, onda kada je čovek izgubio poverenje u autoritete koji su istinu formulisali - najpre u Boga, a potom i u razum - nju shodno svojim interesima formulišu tajkuni, medijski moguli i političari.

Osvestivši to, negde u vreme Brexita i poslednje predsedničke kampanje u Americi, pronašli smo i reč za takvu vrstu manipulacije: "post-truth", naknadna istina, stanje - ili kako bi rekao sagovornik u ovom intervjuu, dijagnoza - u kojem objektivne činjenice imaju manji uticaj na oblikovanje javnog mnjenja od reakcija i emocija u društvu, ličnih i pojedinačnih stavova.

Kao što se kaže u drami koja je povod ovom razgovoru - činjenice ne odražavaju stvarnost, a istina je ona za koju je smatrate. Otud i naslov "Tako je (ako vam se tako čini)".

"Taj apsurd gotovo peče i mozak i dušu", kaže Marković, ističući da, ipak, ima života i van ovog našeg jada. "Ima spasenja, ličnog. Ima smisla, ima istine."

Tako se ovaj reditelj godinama kreće svojom mišlju uprkos svim vetrovima koji su duvali i koji sad duvaju, od nacionalističkih do demagoških i populističkih, idući samo uz onaj jedan - mediteranski koji ga i sam prati, od Njegoševe ulice u Podgorici do brojnih beogradskih adresa na kojima stanuje lepota - koliko pozorišna, toliko i ljudska.

Na tom vetru, svaki zvuk čuje pojačano, a na premijerama, kojih je do sada bilo više od četrdeset, ume da čuje i različite aplauze: "iz zahvalnosti", "na trud", "na minuli rad", "iz poštovanja", "iz oduševljenja"...

 

... Sećate li se kakav je bio na premijeri predstave "Tako je (ako vam se tako čini)"?

Mogu ih razlikovati, kao i značenje istih reči ili gestova, zavisno od toga ko ih, kada i kako izgovara i čini. I ne samo ja. Svi koji imaju pravog poštovanja i ljubavi za život, za ono što jeste istina, ma kakva ona bila. To, naravno, ne znači slabost. Naprotiv! Samo znači odsustvo prihvatanja poltronstva, i u sebi i oko sebe, i prema sebi i prema drugima.

A po mojim merilima ne biva da ja za javnost govorim o aplauzu za moju predstavu. Ne biva nikako, pa neka smo u ovom vremenu neukusa i samopromocija. Ima još pametnih ljudi, ima ukusa, ima stida i obraza. Možda ga nema na naslovnim stranicama, ali ga ima u životu.

 

Luiđi Pirandelo je ovu dramu napisao početkom 20. veka, naslutivši, u najširem smislu, čitav jedan period u kulturi koji je otpočeo pedesetih, šezdesetih godina prošlog veka - postmodernizam ili, konkretnije, njegov "derivat" koji smo osvestili u 21. veku, pre godinu dana - postistinu. Da li vam je to bio glavni motiv za rad na ovom pozorišnom komadu?

Motiv broj jedan je uvek pozorište, umetnost, publika. Kopča s vremenom dođe kao derivat toga. Mantra ili, ako vam se više sviđa, moto, ubitačni moto ovog vremena "postistina" je poraz smisla, lepote, poraz zdrave pameti. A pitanja smisla i lepote su ključna pitanja kojima se pozorište bavi, a ako se dobaci i do umetnosti, onda Bogu hvala.

 

Ljudi postmodernog doba izgubili su poverenje u autoritet razuma, pa ipak, čovekova je, reklo bi se, sklonost ka pronalaženju uporišta, kao neke vrste oslonca i sigurnosti. U drami koja je povod našem razgovoru, likovi to, u jednom trenutku, pronalaze u gradonačelniku, lideru - što je tako karakteristično za autoritarne režime. Budući da se ne možemo oteti utisku da i naše društvo sledi sličan obrazac, kako objašnjavate naše višedecenijsko kretanje za "vođama"?

Velika Mira Stupica je divno i mudro rekla - ima mnogo nas u nama. Ako u kontekstu u kome ljudi žive razvijate, da pojednostavim, naklonost prema narandžastoj boji ili prema čemu god, ljudi će to velikim delom i prihvatiti. Posebno ako je narandžasta boja direktno povezana sa opstankom, zaposlenjem, na primer. To naravno ne abolira pitanje pojedinačne odgovornosti, a svakako daje na suštinskoj važnosti činjenici da su dobri oni društvenopolitički sistemi koji preporučuju, forsiraju najbolje u čoveku. Kada bi, recimo, bilo moderno čitati Dostojevskog kao što su moderni silikoni, znate li koliki bi tiraži knjiga bili? Ali od Dostojevskog ne bi ni izdavači imali ne znam kakav profit, a on bi iznedrio misleće ljude - što ne treba ni krupnom kapitalu, ni postistini. Kao što u pozorištu, na sceni, kralja igraju drugi svojim odnosom, a ne glumac koji igra kralja, tako je i u životu. Kralja čine drugi svojim klanjanjem, autocenzurom, strahom... To su nesvesni mehanizmi dobrog dela "kolektivnog Ja".

 

Ovo vreme obeležava i snažan talas antielitizma koji nas zapljuskuje od najviših državnih zvaničnika, novih, popularnih lidera - u svetu, ali i kod nas. Takav odnos vlasti prema ovdašnjoj kulturnoj, intelektualnoj eliti, ili kako bi to oni rekli "lažnoj eliti", gotovo je svakodnevan. Kako vama izgleda taj odnos, ko tu može biti "na dobitku"? Ili "na gubitku"?

Zavisi od toga da li stvari posmatramo dugoročno ili kratkoročno, suštinski ili populistički. U svakom slučaju, hteli - ne hteli, talenat i pamet su, uz zdravlje, nešto najdragocenije. I u životu, i u društvu.

 

Krajem leta, izjava jednog glumca o sistemu vrednosti (o kom rasprava godinama ne jenjava) pokrenula je kratkotrajnu, marginalnu debatu o tome ko nam je potrebniji: Šekspir ili folk pevačica. Ma koja da je. Šta mislite o toj relativizaciji, ne samo kulture već i visoke umetnosti, a koja je, čini se, samo još jedna posledica postmodernog društva, pa i društva postistine?

Nisam ništa čuo o tome. Živim kao da ništa nisam čuo o tome. Jer, šta god da kažeš, pristaješ na to da je poređenje moguće. A nije, i neće nikada biti. Već je sama ta lažna dilema, to kao pitanje, uvreda za zdrav razum. U formulacijama se krije poruka. Vi tako postavljajući pitanje, dajete legitimitet nečemu što ga ne zaslužuje. Ne možemo u sve ulaziti. Iz blata ne možeš nego blatnjav izaći. Čuvajmo bar neke pojmove. Nemojmo lako Šekspira stavljati u svaki kontekst, molim vas.

 

Dok čitalac čita naš razgovor, na televiziji ide još jedan rijaliti - pošast koju je Pirandelo naslutio pišući ovu dramu. Zanimljiva je uloga Predraga Ejdusa koji tu gotovo manijakalnu potrebu za zavirivanjem u tuđi život doživljava iz pozicije razočaranog, depresivnog intelektualca. Koja je uloga intelektualca izvan ove drame, treba li on samo da lamentira nad uništenim sistemom vrednosti, ili da odigra neku (pro)aktivniju ulogu?

Da nema kreativnosti, elan vitala, život ne bi išao dalje. Ima je i među našim intelektualcima. A to što se ne vidi u medijskoj sferi je ponajviše pitanje medija i društvene klime.

 

Sredinom ove godine, u aprilu, Deklaraciju o zajedničkom jeziku potpisali su brojni intelektualci iz regiona. Prema vašim rečima, prvi ste reditelj koji je radio u Hrvatskoj posle raspada bivše zemlje, a danas radite u gotovo svim bivšim republikama sa uspehom. Šta mislite o toj deklaraciji, o jeziku koji je pitanje identiteta - što je, zanimljivo, još jedan Pirandelov motiv?

Jezik jeste pitanje identiteta i služi da se ljudi razumeju. Mene su razumeli i ja sam razumeo sve ljude sa kojima sam sarađivao na ovim prostorima. Sa Deklaracijom i bez Deklaracije o kojoj premalo znam da bih detaljnije odgovarao.

 

Pretpostavljam da pronalazite način da zadržite distancu od svega što se dešava, kako biste kao čovek, umetnik koji javno istupa, racionalno promišljali probleme sa kojima se društvo suočava. Koja su vaša uporišta?

Ne bavim se ja držanjem distance. Samo trošim svoje dane i godine duboko poštujući život, a ne ponižavajući ga. A uporišta? Imam ih, kao i svako. I Njegoševa, zavazda, šta god ona značila, a meni znači puno, puno. Uporišta su u nama. Sve drugo su šifre koje bude naše unutrašnje lengere, sidra, uporišta... Da ne govorim o privatnom životu. Zna se, kao i svakom čoveku, šta je najveće uporište. Pa pozorište, u reči ne staje na koliko načina tokom celog mog života mi je bilo i jeste uporište. Prijatelji... Kad su tu i kad nisu... Lepota je uporište, takođe. Dobrota ljudska, ona koja je u nama, kojoj stremimo, koja nas čuva i od nas samih, ako je čujemo i ako joj se okrećemo. A zrno bar ima svako od nas.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Prometej
14.11.2017 - 17:40
Narod je gladan i pametnih reči
Odličan intervju, hvala!