Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Ivana Španović: Još uvek stremim ka vrhu i nije ni malo lako

Od početka do ovog momenta u kom sam, nisam se služila nikakvim prečicama jer sam na svakom koraku upoznavala sebe i preispitivala svoje granice i mogućnosti. Ako me pitate da li je cena visoka? Ne, nikako.
Zorica Marković, Original
Datum: 12/08/2017

Ivana Španović: Još uvek stremim ka vrhu i nije ni malo lako

Foto Profimedia

"Nepravda. Iz Srbije sam. Znam da je zlato moje kad-tad", napisala je Španovićeva na Tviteru. Srpska atletičarka Ivana Španović nije uspela da osvoji medalju na Svetskom prvenstvu u Londonu, pošto je zauzela četvrto mesto. Ivana je u poslednjoj seriji skočila preko sedam metara, ali joj se otkačio broj i ostavio trag na 6,91 metara. Žalba koju je uložio predstavnik Atletskog saveza Srbije odbijena je od sudijske komisije. ANacija se odavno ponosi njome, ali ima momenata kada je ona sama nezadovoljna čak i kada je cela Srbija presrećna. Dvostruka evropska šampionka – dvoranskog i otvorenog prvenstva – i jednom srebrna, tri bronze i srebro sa SP (dvoranskog i otvorenog), pobednica Dijamantske lige, sve su to njeni uspesi, ne računajući mlađu konkurenciju. Svetski rezultat u ovoj sezoni i treći svih vremena u dvorani, ovu Zrenjaninku drže u samom vrhu. U intervjuu koji je dala za Original posle zlata u Berogradu, za sebe je rekla da može još bolje i mi joj verujemo. Njene minđuše sa brojem sedam simbol su mnogo toga, pa i činjenice da se čekalo da preskoči tu magičnu brojku od sedam metara, što je ona učinila prošle godine, a onda nastavila i da „gura“ još dalje na metru i granice pomera toliko da ne znamo gde je njen limit. 

Šta je to magično u tom broju sedam, objasni nam za početak. Granica koja je delila snove od stvarnosti. Voliš kad te novinari pitaju „da li si ti normalna“, kao posle Rija, pa i posle Beograda. Šta je to „nenormalno“ kod tebe?

Bilo mi je simpatično u Riju jer su pokušali da me oraspolože u trenutku kada sam bila izuzetno emotivna, tužna i nedovoljno svesna ostvarenog rezultata. „Nenormalno“ je to što sam u 90 odsto takmičenja nezadovoljna jer sam svesna grešaka i prostora za napredak. Tvoj sport je individualan, kao i tenis. Tu si sam protiv svih, a pre svega protiv sopstvenih granica.

Da li su te dve stvari povezane, da se lakše boriš sa sobom kad ne moraš da se boriš protiv svih? Protiv koga ili čega se ti boriš?

Ja sam vrlo rano otkrila da sam teška individua i da bolje učim na greškama koje sama osetim tokom rada. Samu sebe izazivam psihofizički svakodnevno i tu se krije moja motivacija i želja za konstantnim dokazivanjem i napretkom. Svi usponi i padovi koje sam doživela tokom karijere učinili su da budem istrajna kada je teško i da budem zahvalna u momentima uspeha i sreće.

Jedno vreme si živela od stipendije, sume koja jeste dovoljna za život kad si građanin pojedinac, ali koliko je bilo teško podmiriti sve što zahteva jedan vrhunski sport, pre svega vrhunski rezultat?

Neverovatno je to da su rezultati preduslov da novac pristiže, a opet, za rezultate je potreban novac? Skoro 15 godina sam sa svojim trenerom radila u veoma skromnim uslovima koji čak nisu bili ni prilagođeni sportu kojim se bavim. Bilo je vrlo teško ispoštovati plan i program do kraja, ali smo imali podršku saveza, sponzora, mojih roditelja, pa smo ipak pronalazili načine. Novac nijednog trenutka nije bio razlog mog bavljenja sportom, već isključivo ljubav. Zbog te ljubavi, ali i sada već vrhunskih uslova za rad u Srbiji gde sam odabrala da živim, mogu slobodno da kažem da svoje snove ostvarujem.

Posle tvojih uspeha, svetski mediji su pisali da si neverovatno mentalno jaka, što je verovatno i važnije od fizičke snage, ili isto. Šta te to čini mentalno jakom, gde se ta snaga gradi?

Snagu sam gradila u doba adolescencije kada su ljudi oko mene očekivali da budem bolja nego što sam u tom trenutku bila. Trebalo je da prođe određeno vreme da shvatim šta je to čemu ja težim i koja je težina i cena svega toga. U trenutku kada su rezultati krenuli sami da govore u kom smeru moja karijera ide, osećala sam se mnogo slobodnije u svom radu da učim još više i radim na tome da budem najbolja. Ja vrlo jasno znam šta želim i kako to da ostvarim, i zbog toga sam toliko sigurna u sebe na svakom nastupu.

Saša Đorđević je često pričao o tome kako je izvodio čuvene trojke, i kako je razmišljao posle one u Istanbulu, jedne od najznačajnijih u njegovoj karijeri. Šta ti sebi govoriš pred skok, a šta posle skoka, kad ostaneš sama da se tuširaš?

Uvek sebi govorim ono što bih volela da vidim da sam u publici. Znam pred svako takmičenje koliko rezultatski vredim i šta treba da uradim. Posle takmičenja volim sa trenerom da pogledam snimke svih skokova nakon čega ostaje na meni da prokomentarišem greške i odgovorim na pitanje kako da se ne ponove.

Ričard Brenson je u Originalu otkrio tajnu kako se nosi s pritiskom. Kako ti to radiš? Može li se pući od tolikog iščekivanja, nadanja i emocija? Brenson kaže da je za uspeh dobro imati određenu dozu napetosti, jer to pomaže da se fokusiraš.  

Trema je zdrava. Dobro je imati određenu dozu napetosti jer to onda znači da ti je stalo da budeš dobar u tom trenutku i da si svestan onoga što te čeka. U svemu je najvažnija priprema. Ja volim da na dan takmičenja radim obične stvari u kojima svakodnevno uživam. To je odlazak na obrok sa svojim timom i obavezno bar 15-minutno pijenje kafe, jer smo do tog dana uradili sve što je trebalo da takmičenje dočekam maksimalno spremna.

Da li je teže popeti se na vrh ili tu i ostati? I zbog čega?

Ja još uvek stremim ka vrhu i nije nimalo lako. Kako će biti kada tamo stignem, znaću uskoro.

Misliš li da ćeš imati motiv i kada, recimo, srušiš svetski i olimpijski rekord i uđeš u istoriju? Kome onda dokazuješ, ako dokazuješ?

Zasada su moji motivi i ambicije još veliki i dok svoj cilj ne ostvarim, ne mogu drugačije da razmišljam. Zasićenja su prirodna stvar i svi se drugačije ponašamo kada doživimo određeneuspehe, ali su upravo ta ose- ćanja razlog zbog kog radimo to što radimo i sigurna sam da, posle nekog perioda, taj osećaj zadovoljstva opet zafali. A da li ćemo nastaviti, zavisi isključivo od nas samih.

Gde je taj trenutak kad moraš sebi da kažeš da nema više izlazaka, zafrkavanja, nema više pica, koka-kole? Da li je zaista to tolika žrtva, jer priznaćeš, uspeh je sasvim dobra kompenzacija?

Sve su to vrlo kratka i mala odricanja u odnosu na onaj „ukus pobede“ koji mnogo duže pamtim od neke trenutne želje. Tvoj poseban odnos sa trenerom Goranom čini vas pobedničkim tandemom. Kad si vodila najozbiljniji razgovor sa njim? Bilo je teško na početku saradnje prilagoditi se promenama i rezultatskoj stagnaciji u kojoj sam morala da istrajem. On je pre svega dobar čovek, pa vrhunski stručnjak. Verujemo jedno drugome i u tome leži naša zajednička snaga i zbog toga imamo dovoljno samopouzdanja da svako u svom delu posla pomera granice.

Nemoguće je da baš nemaš nikad loše emocije, onog „lošeg vuka“ u sebi, da nisi zlopamtilo, svadljiva ili možda čak i iznervirana. Iskoristiš li te emocije za uspehe na terenu, pa se prilikom skoka prisetiš kako te je neko nagazio, ili možda inat nije nešto što te pokreće, kao što je jednom rekao Vladimir Grbić?

Postoje trenuci na kojima nisam zahvalna, ali učim da ih iskoristim kao „extra push“ umesto da dozvolim da mi to oduzima energiju. Dobro funkcionišem pod pritiskom jer su moja lična očekivanja od mojih nastupa uvek visoka.

Koliko ti je bilo teško posle Igara u Pekingu, na primer, ili na EP u Helsinkiju 2012, ili na Igrama u Londonu? Mediji te nisu baš štedeli. Kako se te mentalne prepreke u glavi preskoče, kako se pobedi to što prestaneš da veruješ u sebe ili se demorališeš? Da li je bilo dana kad si rekla: okej, prelazim na rekreativu ili postajem trener, neka se neko drugi znoji ovoliko?

Bilo je momenata kada nisam bila na nivou ni fizički ni mentalno, ali su ta takmičenja bila ključna za moje dalje korake. Nisam dozvolila da me bilo šta poremeti jer je atletika nešto što sam sama odabrala i prihvatila sve izazove. Veoma mlada si postala zvezda, pretilo je u jednom trenutku da će te mediji više pratiti zbog lepote nego zbog rezultata.

Jesi li se uplašila da će mediji od tebe napraviti seks-simbol i „provući te“ kroz tabloide, a da nećeš imati priliku da pokažeš ko si zaista ti?

Ne, nikada, jer sebe ne doživljavam tako. Vrlo sam svesna sebe i kako izgledam. Uz titulu najboljih često se bez ikakve potrebe pripisuju i drugi epiteti. Ono do čega mi je uvek i jedino stalo, bilo je da pokažem svoj kvalitet. Nekada su atletičarke smatrali neženstvenim. Čak su ih nazivali i muškobanjastima.

Poslednjih godina to se skroz promenilo pa su i atletičarke postale seks-simboli, a i oprema je takva da ističe seksepil. Da li se ti slažeš s tim ili misliš da je to preterivanje? Ipak, činjenica je da te gledaju kao lepoticu i da je postalo mnogo važno što si i lepa i uspešna?

Atletika jeste postala mnogo atraktivnija za gledanje zbog lepih devojaka. Nije tajna da su atletičarke zgodne i ženstvene, ali kada se tome doda činjenica da su u nekim stvarima bolje od muškaraca, to onda daje posebnu draž i lepotu.

Imaš li utisak da si mnogo morala da daš u zamenu za sva ta zlata? To jesi želela, ali da li je cena previsoka i kolika je?

Od početka do ovog momenta u kom sam, nisam se služila nikakvim prečicama jer sam na svakom koraku upoznavala sebe i preispitivala svoje granice i mogućnosti. Ako me pitate da li je cena visoka? Ne, nikako.

Kažeš da su neka takmičenja emotivnija od ostalih, pa tako i zlato u Beogradu. Jesu li emocije prepreka uspeha, posebno u pojedinačnom sportu? Ko te je naučio da ih kanališeš u skok?

Za mene su to posebni trenuci sreće, da u najstresnijim momentima ostanem koncentrisana na ono što moram da uradim, ali sa osmehom na licu. Prošlo je skoro 20 godina da bih stigla na taj nivo. Nedavno je Predrag Mijatović mom kolegi rekao da je u jednom trenutku uspeha pomislio da je nebo granica i da „može sve“, da je bog. Nažalost, porodični problem bio je nešto što ga je stalno vraćalo na zemlju i činilo ga „normalnim“.

Imaš li nekad momente kada ne prepoznaješ sebe, kada pomisliš da te samo trenutak deli od toga da postaneš opijena uspehom, ili postoji nešto što te vraća na tlo smrtnih, pa kažeš sebi: Ivana, sve je to normalno?

Nisam sebi nikada dozvolila da me uspeh promeni iz razlogašto se ovde nisam stvorila preko noći. Podsećam sebe na svoje početke i probleme sa kojim sam se suočavala i to je moj povratak u stvarnost. To je nešto što čini da se osećam samo ponosnije zbog uspeha i ništa više.

Koja je cena toga da slediš svoj san? I da li to stvara neprijatelje? Vera u to čemu težiš je najbolji znak da li je vredno truda.

Ako osećamo da jeste, ne postavlja se pitanje da li je vredno nekog odricanja ili žrtve. Slušaš li ljude kada ti govore „ne, ti to ne možeš“, ili slušaš samo one koji ti kažu „da, možeš“? Slušam samo one ljude koji su oko mene duži niz godina, koji me poznaju i kojima verujem.

Koliko te dotiču svakodnevne stvari, ili si izolovana od njih? Kako se braniš kada čuješ da mnogi mladi odlaze iz zemlje, kada čuješ da se neki ljudi bore da plate komunalije ili kredit? Možeš li da se uopšte zaštitiš od takvih vesti ili poželiš da se društveno angažuješ?

Moja odluka da ostanem u Srbiji pored ponuda iz inostranstva je, ipak, neka vrsta potvrde da sam svesna stanja i problema sa kojima se svakodnevno suočavamo. Sport mi je pružio toliko toga i osećala bih se loše kada to ne bih podelila sa drugima, u meri u kojoj mogu.

Kada ti je bilo najteže? Da li je to kada si se pela ka vrhu, kada si plakala i trenirala, ili si u suzama morala da ideš na stazu? Šta te je tada guralo napred?

Osećaj da svakodnevno dajem svoj maksimum u svemu što radim je nešto što mene čini zadovoljnom i bilo je potrebno da sačekam svoje vreme i svoj potencijal u potpunosti pokažem.

Šta radiš u slučaju neuspeha? Neke ljude neuspeh demorališe, vrati ih na početak i sabotira. Drugi pak imaju strah od uspeha i šta će posle toga. Koliko si puta sebe bodrila kad si mislila da ne može gore i kako si se bodrila? Koliko često „psuješ“ sebe?

Svi imamo pravo na loš dan, i jedan neuspeh ne sme da demorališe, kao što ni jedan uspeh ne znači da ste uspeli. Na stazi se osvrćeš samo da vidiš rezultat. Ali kad se osvrneš na svoju dosadašnju karijeru, postoji li nešto što te je učinilo slabijom, a šta te je ojačalo? Moja porodica, tim i prijatelji čine da se osećam dobro, srećno i samouvereno, visoka u letu a čvrsto na zemlji. Slabostima ne pridajem značaj, pa neću ni ovog puta.

Tvoji treninzi su neverovatni, često vidimo slike nemogućih pozicija ili težina koje izvodiš i podižeš. Nisi li nekad pomislila da to jedna devojka ne može da izvede?

Meni je to posao i meni je to normalno. Tek kada u priči sa drugaricama spomenem nešto od toga, shvatim da to nisu baš tipične ženske stvari i da je to za ve- ćinu devojaka nešto „nenormalno“.

Ti si imala samo šest godina kad je harao bend iz tvoga grada Zrenjanina „Oružjem protivu otmičara“, pa ne verujem da si stigla da ih ispratiš, ali šta si stigla od muzike da ispratiš i šta još pratiš? Imaš li faze da gledaš gomilu epizoda serije ili filmova odjednom, pošto ne stigneš od takmičenja?

Bioskopi i pozorišta su mesta kojih se prilično zaželim posle duge sezone. Muzika je nešto u čemu zaista uživam i pristupam joj sa pažnjom, slu- šam stari rok, instrumentalnu muziku, muziku iz sedamdesetih i osamdesetih...

Obično pitam sagovornike da preporuče nešto za čitanje, ono što je njima važno, što im je pomoglo i misle da bi trebalo drugi da pročitaju. Imaš li ti takvu neku knjigu?

U zavisnosti od raspolo- ženja biram muziku, knjigu, film, predstavu... Knjiga koju čitam često je Derviš i smrt Meše Selimovića. Poslednja knjiga koju sam pročitala je Četiri sporazuma Don Miguela Ruisa, koju preporu- čujem svima. ®


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.