Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Ivan Mihailović: Glavna stvar uspeha je da prestanemo da se žalimo

Za Ivana Mihailovića najveća mana glumačke profesije je ta što je glumac stalno pred sudom drugih. Nakon uloge Mirka Klisure, koja ga je plasirala među najuspešnije glumce mlađe generacije, Ivan ipak ne prestaje da se dokazuje. Ukoliko bi prestao da veruje u rad i talenat, kaže, prestao bi i da se bavi glumom. Ivan je govorio za Original o novoj "turbo" klasi sa Fakulteta dramskih umetnosti, glumcima "nove ere", predstojećim projektima, radu i posvećenosti
Razgovarala Marina Pavlović
Datum: 18/05/2018

Ivan Mihailović: Glavna stvar uspeha je da prestanemo da se žalimo

Foto: Igor Pavićević

Ivanov radni dan počeo je u sedam ujutru, a završio se u 11 sati uveče, kada smo uradili intervju. Na dnevnom redu imao je gostovanje u jutarnjem programu, potom predstavu u dečjem pozorištu "Puž",  probu u Ateljeu, pevački nastup na Beogradskom proleću i na kraju predstavu "Čekajući Godoa" u Ateljeu 212, nakon koje razgovaramo. Uprkos umoru, koji je, izgleda, naučio dobro da krije, ovu poslednju stavku dnevnog rasporeda ispunjava kao da je prva.

Ko je Godo u Srbiji?

Postoje razna čitanja ovog dela. Ja imam svoju viziju o tome ko je Godo. Za mene je Godo Ivan Mihailović. Za mog kolegu Uroša je Godo Uroš Jakovljević. Svako sam sebi treba da bude Godo. Ne postoji neki Godo koji će mene učiniti srećnim. Da se pojavi sad ne znam ko, ne može da bude veći Godo od mene.

 

"Balkanska međa", film na kojem si radio kao glumac i asistent produkcije, govori o dešavanjima na Kosovu 1999. i ruskom zauzimanju aerodroma Slatina. Kakve reakcije može da izazove, što kod naše publike, što u regionu?

To je jedna ljudska priča, antiratni film koji govori o tome šta sve izaziva rat i šta sve izaziva neslaganje, odnosno šta se desi kad se sprovede ona poslovica: "Zavadi pa vladaj". Ne bih da govorim o reakcijama jer film još nije gotov. Verujem da podeljenosti neće biti i da će ljudi sa svih strana gledati na taj problem na isti način. To je naša ideja. Jer ljudi su ljudi i stradaju i na jednoj i na drugoj strani. Film nije politički. Nije pravljen da bi bio provokativan. Film je priča o ljudima i ljudskoj patnji.

 

Ti i tvoje kolege sa FDU-a Miloš Biković, Nina Janković, Tamara Dragičević, Miodrag Radonjić i gotovo svi ostali, činite najuspešniju i najangažovaniju klasu poslednjih godina. Šta je ključ toga?

O našoj generaciji se dosta govori i dosta smo zastupljeni. To nije pitanje našeg talenta, nego otvorenosti i ljubavi. Dakle, mi se zaista volimo. Nas je gluma samo spojila. Potpuno smo oslobođeni sujete. Hvala mom profesoru Draganu Petroviću koji je uspeo da to prepozna i neguje kod nas. Ja se, na primer, veoma radujem kada moj kolega iz predstave "Čekajući Godoa" dobije aplauz usred predstave. Veoma se radujem kad Miloš Biković snimi neki film. Srećan sam zbog uspeha svojih kolega i gledam u svoje karte. To je suština. Glavna stvar uspeha danas je da prestanemo da se žalimo. Ljudi se konstantno žale, a često se osrednjost maskira žaljenjem. Živimo u vrtešci, turbulentnim vremenima u Srbiji i svetu. Ja imam 29 godina i nemam vremena da čekam neko bolje vreme. To govori ova predstava u kojoj sam večeras igrao. Nije poenta u čekanju. Poenta je da radiš. Siguran sam da se talenat i rad uvek isplate. Ne postoji neko ko je darovit, da je skromno brusio svoj talentat, bio pun ljubavi, voleo druge ljude, a da nije uspeo. Kad bih prestao da verujem u to, prestao bih da se bavim glumom.

 

Iako je to, čini se, priča svake generacije, kako ti i tvoje kolege reagujete na kritike da nam, na primer, "odumire glumačka scena" ili da neće imati ko da zameni takozvanu staru glumačku gardu?

Ja te kritike ne slušam, ne zanimaju me. Ne mislim da glumačka scena odumire. Mislim da smo mi jedna vrlo darovita nacija, često lenja nacija. To je neka globalna anksioznost, koja ima dobro poznate razloge već vekovima. Ali ne opterećujem se time. Mislim da je cela moja generacija vrlo talentovana i, siguran sam, mnogo veštija i spremnija od kolega koji su nekad živeli u srećno vreme. Nekada je bilo lako biti glumac. Ti si gospodin, dođeš, odigraš predstavu i sediš posle. Te generacije sigurno nisu znale da rade ovo što mi sada radimo. Mi se danas bavimo produkcijom, organizacijom, režijom, scenografijom, nalaženjem novca... Ja sam sve od toga radio i radiću i dalje. Zaposlen sam u Ateljeu 212 i na to sam vrlo ponosan, ali nastaviću da radim, koliko god mogu. Sve.

 

Kažeš da danas glumac mora sve da zna. Šta je uzrok toga?

Uzrok svega toga je opšta globalizacija i opšta promena stvari. Menjala su se vremena, od komunizma, do kapitalizma i izmenjenog oblika kapitalizma. Verovatno će i naše vreme da poprimi neki drugi oblik. Često razgovaram sa dedom i babom, sa tom generacijom, koja je imala posleratnu glad, preživela i bila svedok stvaranja nekog novog sistema, koji je trajao i trajao, pa se potrošio, kao i sve drugo. Želim da verujem da smo mi ta generacija koja će biti svedok stvaranja nekih promena i da će doći do toga da se neki sistem uspostavi. Na tome moraju da rade svi, ne samo političari, nego moraju ljudi sami sebe da menjaju. Ko god da je na vlasti i ko god da se bavi politikom, ljudi moraju da pređu u 22. vek.

 

Sa putujućim teatrom "Vihor", tvoje kolege i ti obišli ste gotovo celu Srbiju i region. U mnogim mestima u unutrašnjosti ste uspeli da oživite ili stvorite pozorište. Šta zatičete tamo?

Ne znam da li postoji neko mesto u Srbiji gde nisam igrao, ne samo sa teatrom "Vihor". Ono što se iznova i iznova dokazuje jeste da su ljudi željni pozorišta, kulture i kvaliteta predstava. Nikad nismo naišli na reakciju koja je negativna, a igrali smo na raznim mestima. Meni kao glumcu je drago što smo uspeli da se snađemo i napijemo tu publiku umetnošću, gde god igrali. Najvažnija mi je publika. Moje kolege i ja nismo od onih ljudi koji su željni nekih uslova i isterivanja "pakovanja". To je ono protiv čega se ja borim, kao glumac mlađe generacije.

 Putujuće predstave su najčešće osuđene na domove kulture, koji uspevaju da opstanu jer postoje razni programi. Poenta je u aranžmanu tih programa, šta će se gledati i šta će koji upravnik dovesti. Bože zdravlja da se napravi neki festival nezavisnih scena gde će svi upravnici doći i pogledati sve, pa da izaberu šta treba. Mora da postoji neki kriterijum. Dugo smo se borili protiv cenzure, a sada mislim da ona u nekom kontekstu treba da se vrati. Molijer ne bi bio Molijer da nije bilo cenzure. Ta vrsta plemenite i dobre cenzure je neki filter za kvalitet.

 

Često stavljaš akcenat i na publiku kao važnog aktera u pozorištu.

Za mene pozorište nije zgrada. Za mene su pozorište glumci, predstava i publika. Ne postoje jedno bez drugog. Ono što često naglašavam jeste da je publika vrlo prisutna u predstavi. Vrlo je vidimo i čujemo, iako misle da je ne vidimo i ne čujemo. Vrlo utiče na tok predstave i na našu energiju. Glumci su obučeni da igraju u raznim situacijama, nije poenta u tome. Poenta je u toj pažnji, svesti da si sada tu. Ostaviš nešto iza vrata pozorišta i prepustiš se. U predstavi "Čekajući Godoa" postoji replika: "Cipele moraš svaki dan da izuvaš." Dakle, moraš u toku dana da skineš cipele i odmoriš se. Ne možeš konstantno da budeš u ringišpilu, da samo trčiš i juriš. To stalno govorim sebi i drugima.

 

U intervjuima nostalgično govoriš o detinjstvu koje si ti imao, a već tvoj brat, koji je osam godina mlađi, nije iskusio. Šta to čini odrastanje novih generacija drugačijim?

Bojim se da ću zvučati kao neki starac koji sad priča: "Pre je bilo bolje." To su svi pričali. Rodio sam se 1989. godine. To je ekonomski najbolja godina Jugoslavije, a onda je sve krenulo nizbrdo. Ali opet, ja sam imao takve roditelje koji su meni uspeli da naprave siguran suncobran. Imao sam sreću da sam odrastao u skladnoj porodici. Živeo sam skromno, na Karaburmi, imao svoje dvorište, u kojem je bio ceo moj svet. Spavao sam i na drvetu i u šatoru. Prosto sam se igrao, retko igračkama, najčešće čekićem, konopcima, daskama... Moje okruženje je razvijalo moju kreativnost. U toj istoj porodici je rastao moj burazer, koji je osam godina mlađi. On jeste zakačio deo cele te moje situacije. Ali činjenica jeste da se on vrati iz škole i kaže da je pričao o Frediju Merkjuriju i da su ga ljudi gledali kao: "Ko je Fredi Merkjuri?"

Ja nisam imao mobilni telefon, nisam imao dostupnost informacija. Zapravo, to je odgovor na pitanje. Ja nisam imao internet kad sam bio mali, moj brat jeste. Dakle, pojava interneta je pojava nove ere. Sve je dostupno, sve je na internetu, sve možeš da pročitaš, a zapravo ništa ne znaš i ništa nije provereno. Mnogo je značajno kad tragaš za informacijom, jer na tom putu dok tražiš, ti naučiš svašta.

 

U jednom intervjuu su te poistovetili sa Petrom Panom, ulogom koju igraš u istoimenoj "Buhinoj" predstavi. Zašto čovek treba da ostane Petar Pan do kraja života?

Ima jedan stih Mike Antića: "Neka svako od vas bar mrvicu detinjstva ponese krišom u ruci ili sačuva u glavi." To je suština, detinjstvo je tvoja baza, tvoj temelj. Ono što smo mi gledali kao klinci, jeste da se Petar Pan završava srećno, romantizovano. Originalni Petar Pan se završava tako što on dolazi kod Vendi posle 20 godina, ona ga pozdravlja, a on kaže: "Ko si ti?" Zapravo, on zaboravlja i zato je večno mlad. Ne mislim da treba da zaboravljamo, ali treba ići napred. Mi smo kao nacija opterećeni istorijom. Mi smo stara nacija. Imali smo razne dinastije, potrese, stradanja, ratove. Cela ta istorija je urezana u nas. Moramo da čuvamo svoju istoriju, da o njoj govorimo, ali da ona ne bude reper. Moramo da idemo u 22. vek, da stalno stremimo dalje. Ljudi se konstantno vraćaju. Zato treba biti Petar Pan.

 

Mnogi bi kao probleme glumačke profesije u Srbiji naveli nesigurnost i nedostatak posla. Ti kažeš da posla uvek ima, samo da mora da se radi. Da li onda postoji nešto što za tebe predstavlja manu ove profesije?

Jedna od mana je što si konstantno na nekom sudu. Možeš da napraviš jednu ulogu, dobiješ silne nagrade, budeš fenomenalan, a već sledeći put si opet na sudu i opet će neko da ti kaže: "Ne, ne. To nije to. Prošli put je bilo bolje, ne valja ovo." Konstantno moraš da se dokazuješ. Koliko god mi delujemo sigurno i izađemo pred 300 ljudi, to nije lako. Imaš ispred sebe energiju 300 ljudi, a ti si sam.

Takođe, veoma smo otvorena bića, veoma smo ranjivi i emotivni. Kad kažu: "Jao, glumci su uobraženi" i slično, to nije uobraženost. To je neka maska koju stavim preko sebe jer sam "otvoren". Stalno te neko gleda, stalno te neko posmatra, svi te prisvajaju. "Ti si onaj iz serije, dođi da se slikamo!" Naravno, ja ću svaki put da se slikam i svaki put ću da posvetim pažnju tom nekom, ali to jeste malo teško izdržati. Ko nije stabilna ličnost, gluma može da mu pomogne samo da postane još nestabilniji.

 

Trenutno snimaš četvrtu sezonu "Vojne akademije". Šta možemo da očekujemo od nastavka?

To će biti poslednji nastavak serije. Moj lik, Mirko Klisura, koga već toliko godina gradim i znam bolje nego samog sebe, ženi se na kraju serije. Neću reći kime, naravno. Ostaćemo na ideji prijateljstva, važnosti ekipe i toga da biti solo igrač nikako nije dobro ni u jednoj profesiji. Čime god da se baviš, moraš da imaš prijatelja, saborca. To je ideja "Vojne akademije". Serija je promenila živote nekih ljudi, doneli smo osmehe na lice ljudima. Jedna od najvećih pohvala mi je bila kada mi je jedna devojčica rekla: "Želim da budem dobar čovek kao Mirko Klisura." Kad tako nešto čuješ, onda znaš da si bar nešto uradio za ovu naciju. Promenio si nekog. Pritom, posle te serije i posle nekih projekata u tom bliskom periodu, gde se nova glumačka nada pokazala, lepo je što se ljudi, koliko god nekad bilo naporno, slikaju sa nama, a ne sa Ibarskom magistralom. Postoji mnogo šunda, mnogo treša i uvek će da postoji, ali mi smo tu da napravimo klackalicu. Sa tim se borimo i mislim da ćemo tu bitku dobiti.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Jelena
20.05.2018 - 14:39
Lep tekst
Poucan intervju, svaka cast mladom glumcu. Treba da bude uzor mladjim generacijama, meni jeste. Gledala sam prosle nedelje Moja ti, odigarao je odlicno svoju ulogu. Gledacu i Godoa.