Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

"Italijani smo samo sto godina, a Veneti već tri milenijuma": Dva referenduma koji će zapaliti Italiju

Lombardija i Veneto raspisali su za 22. oktobar savetodavne referendume na kojima se od građana traži da se izjasne o tome da li žele veću autonomiju za svoje pokrajine. Veneti su prototip američkih Evropljana. Kao nigde na Starom kontinentu, tu je zastupljena američka verzija maksime "laissez-faire", kult individualnosti, zahtev da država bude nevidljiva u fiskalnoj i ekonomskoj sferi i sveprisutna kad je u pitanju bezbednost
Piše: Željko Pantelić
Datum: 14/10/2017

"Italijani smo samo sto godina, a Veneti već tri milenijuma": Dva referenduma koji će zapaliti Italiju

Foto Profimedia

Dve najproduktivnije italijanske pokrajine, Lombardija i Veneto, raspisale su za 22. oktobar savetodavne referendume na kojima se od građana traži da se izjasne o tome da li žele veću autonomiju za svoje pokrajine. Osim toga što je reč o pravno neobavezujućem izjašnjavanju građana, oni nisu ni secesionistički a ni u suprotnosti sa italijanskim pozitivnim pravom kao što je to bio katalonski referendum u Španiji.

Štaviše, referendumi su više izraz političke taktike dvojice predsednika pokrajina Roberta Maronija (Lombardija) i Luke Zaje (Veneto) nego potrebe da se stvore uslovi za postizanje većeg stepena autonomije. Važeći ustavni zakon već predviđa mogućnost da se serija nadležnosti prenese sa centralne vlasti na pokrajinsku i da bi se to postiglo nije potreban referendum, dovoljno je da pokrajinska vlast to zatraži. Kao što je uradila Emilija Romanja.

Istovremeno, motivi za raspisivanje referenduma nisu isti u Milanu i Veneciji. Potez Maronija je klasični izborni trik, budući da su u Lombardiji sledećeg proleća redovni pokrajinski izbori. Tako je referendumska kampanja, u suštini, početak izborne kampanje o trošku države koja treba da lansira reizbor aktuelnog predsednika Maronija. I dok u Lombardiji imamo partijsko-personalne motive iza referendumskog izjašnjavanja, u Venetu je priča nešto komplikovanija.

Tačno je da je Lombardija najveći neto platiša za državnu kasu i da je razlika između sume koju Lombardi sipaju u zajedničku blagajnu u Rimu i iznosa koji im se vrati: 56 milijardi evra (primera radi, Katalonija "galami" u Španiji zbog osam miliona evra razlike). Ali ne postoji, ni izbliza, dovoljno snažno secesionističko raspoloženje u Lombardiji koje bi moglo da ugrozi jedinstvo Italije. Referendum u Venetu potencijalno ima mnogo veću političku težinu jer su Veneti, za razliku od Lombarda, mnogo hladniji prema Italiji i u mnogo većem procentu uvereni da su oni različiti od ostatka Italije i drugih Italijana, čak i kada prihvataju činjenicu da su deo italijanskog naciona.

Bilo bi veoma pogrešno tražiti korene "lokalpatriotizma" u Venetu u slavnoj istoriji Mletačke republike, a tek bi bila stranputica tražiti ih u vazalnoj, gotovo efemernoj, kraljevini Lombardija-Venecija. Štaviše, za Venete je i Venecija strano telo. Tokom viševekovnog postojanja "Serenissime", duždevi su uglavnom bili orijentisani na upravljanje teritorijama uz more dok su zaleđini, današnjem Venetu, ostavljali visoki stepen autonomije. U tom periodu se i rađa sveto venetsko trojstvo "pare, zemlja i porodica" koje se toliko duboko ukorenilo da bez obzira na imperije, kraljevine i republike, Veneti ostaju verni samo sebi.

Možda niko bolje nije opisao to osećanje posebnosti Veneta od pisca Gofreda Parizija. "Mi Veneti smo kružili svetom, ali naša otadžbina, ona za koju bi vredelo boriti se, jeste samo Veneto. Kada vidim table ispred mostova nad Pjaveom s natpisom 'Sveta reka Otadžbine', ustreperim, jer mislim na Veneto a ne na Italiju", govorio je još pre 30 i kusur godina Parizi.

Između Veneta i Katalonije nema mnogo sličnosti. "Serenissima" je vekovima bila nezavisna dok je Katalonija bila stalno deo većih kraljevstava sa kratkim epizodama, italijanski fašisti nisu u Veneto doveli profitabilne fabrike kao Frankov režim u Kataloniju, Venecija ne predstavlja stub lokalnog nacionalizma kao što je Barselona za Kataloniju, zastava sa zlatnim lavom u Venetu nema toliko nacionalni naboj kao "estelada" koliko simbol razlikovanja od ostatka Italije. I što je najvažnije, ubedljiva većina Veneta se ipak smatra i Italijanima, tek malo više od deset odsto se oseća isključivo Venetima.

Ipak, postoje dve sličnosti. Predsednik pokrajine Luka Zaja insistira na dve stvari koje su bile stubovi politike Žordija Pužola, oca moderne Katalonije. Zaja kao i Pužol insistira na pitanju jezika i radi na jačanju i priznanju venetskog dijalekta kao jezika a Veneta kao nacije, različite od Italijana. Veneto, za razliku od katalonskog koji je zvanični jezik Katalonije, ima tretman dijalekta i ne koristi se u javnoj komunikaciji niti je obavezan predmet u školama. "Od Verone do Beluna kada koristim veneto svi me razumeju. Čak i u Trstu i u Istri me odlično razumeju, štaviše pričaju bolje nego ja", običava da kaže Zaja indirektno stavljajući do znanja da se Veneto prostire svuda gde se govori veneto.

Moglo bi se reći da Veneto dođe Italiji onako kako Teksas pristaje SAD. Veneti su prototip američkih Evropljana. Kao nigde na Starom kontinentu, tu je zastupljena američka verzija maksime "laissez-faire", kult individualnosti, zahtev da država bude nevidljiva u fiskalnoj i ekonomskoj sferi i sveprisutna kad je u pitanju bezbednost.

Raspisivanje referenduma o autonomiji je samo jedan od poteza pokrajinske vlade u Veneciji koji se perfektno uklapa u odluke da se barjak sa "venecijanskim lavom" (zvanična zastava pokrajine Veneto) postavi na svim državnim institucijama, zajedno sa evropskom i italijanskom, od škola do bolnica, kao i zahtev da se Veneti priznaju kao posebna nacija, a njihov dijalekt kao zvanični jezik i da bude obavezan predmet u školama. 

U korenima današnje Lige sever je Liga Veneta i galaksija autonomaških pokreta iz Vićence, Padove, Treviza. Struktura same Lige sever je vrlo raznorodna i glasači koji poklanjaju poverenje nekadašnjem secesionističkom pokretu dolaze iz različitih slojeva društva i sa najraznovrsnijom političkom pozadinom. Nije slučajno da se pored Lige sever, u Venetu, malo-malo, stvori neki antisistemski pokret ili grupa građana koja ostvari uspeh na izborima ili stekne veliku podršku preko noći. Prve pobede Lige sever zabeležene su na italijanskom severoistoku.

Slogan "Italijani malo više od sto godina, Veneti već tri milenijuma" podvlači jasnu crtu netrpeljivosti Veneta prema centralnoj vlasti u Rimu i ostatku zemlje. Za Venete je i Padanija previše velika. Njihove pretenzije se poklapaju sa krajevima u kojim se govore varijante venetskog dijalekta, to jest, osim Veneta delove Friuli-Venecije-Đulije uključujući Trst i Istru.

 

Bilo bi veoma pogrešno tražiti korene "lokalpatriotizma" u Venetu u slavnoj istoriji Mletačke republike, a tek bi bila stranputica tražiti ih u vazalnoj, gotovo efemernoj, kraljevini Lombardija-Venecija. Štaviše, za Venete je i Venecija strano telo


Venetski lokalpatriotizam je dobio novi zamajac u periodu posle Drugog svetskog rata. Veneto je na prelazu iz 19. u 20. vek bio zemlja emigranata, od onih koji su odlazili preko okeana u Ameriku, Severnu ili Južnu, i Australiju, do onih koji su dolazili u Rim i njegovu okolinu tokom fašističke diktature. Venetu je bilo dovoljno par decenija po okončanju rata da od nerazvijenog kraja Italije, sa Lombardijom postane motor italijanskog privrednog čuda. Od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka promenjena je bukvalno geografija Veneta, ruralna i arhaična poljoprivredna gazdinstva zamenila su mala i srednja preduzeća sa halama, stovarištima, magacinima.

Tako su se na vekovni kult rada u Venetu nakalemili blagostanje, ideja da ih Rim konstantno potkrada, država ih ometa da proizvode i zarade više, i opsesija da se napravi vila sa vrtom i "tavernom" (prostorija u vilama za zabavu i boravak sa propratnim uređajima, šankom, sve u svemu mini-taverna, odnosno kafana) u koju bi pristup imali samo probrani prijatelji.

Kolateralna negativna pojava blagostanja Veneta, sa udobnim vilama, živopisnim vrtovima i tavernama, jeste njihova transformacija u idealne mete za kriminalce iz bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Magreba, koji već godinama, bukvalno, terorišu čitavu pokrajinu. Zbog toga su i nekadašnje "žive ograde" i elegantne zelene površine zamenjene zidovima, žicom i kamerama. A firme koje se bave zaštitom i obezbeđivanjam objekata i ljudi nikle su kao pečurke. Taj fenomen je prouzrokovao još veće nepoverenje u državu i posejao seme rasizma i ksenofobije. Istini za volju to i nije bilo teško jer su Veneti po svojoj naravi zatvoreni i nepoverljivi prema strancima, u njih svrstavaju i sve ostale Italijane koje pejorativno zovu "terroni", u slobodnom prevodu "seljaci".

Autonomaški pokret sa secesionističkim frakcijama dobija na snazi tokom i posle ekonomske i finansijske globalne krize 2008. godine, od koje se Veneto još uvek nije oporavio. Čak ni do danas se Veneti nisu vratili na nivo proizvodnje koju su imali 2007. godine. Višegodišnja kriza je odnela veliki danak među lokalnim preduzetnicima. Preko 250 vlasnika malih i srednjih preduzeća izvršilo je samoubistvo od 2008. godine jer nisu uspeli da u kriznim vremenima plate dažbine državi, potraživanja poslovnim partnerima i da zadrže životni standard. To govori o odnosu Veneta prema radu i odgovornosti, kao što objašnjava i odakle proizilazi uvreženo mišljenje da Veneti rade mnogo, pošteno, da moraju da plaćaju neopravdano velike poreze i pre svega govore veneto.

Veneto je u poslednjih godinu dana dobio veliki prostor u medijima koje finansira Moskva. U osnovi su dva razloga za velike simpatije ruskih medija na jezicima evropskih naroda. Prvi je stvaranje ili raspaljivanje svih kriznih žarišta na Starom kontinentu, a drugi je taj što je pokrajina Veneto deklarativno (nema nikakvu pravnu snagu) prva priznala aneksiju Krima u EU. U obrazloženju priznavanja pripajanja Krima Ruskoj Federaciji navodi se da je narod Krima odlučio da se pripoji Rusiji i da tu odluku treba poštovati.

U svakom slučaju, nemojte pridavati mnogo značaja pričama o nezavisnom Venetu. Za našega veka to se neće desiti. Ne zato što Veneti vole Italiju ili EU, nego zato što gledaju više u svoj novčanik nego što slušaju srce. 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.