Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Dosije

Istorijska ekskluziva u novom broju Nedeljnika: Dosije siminovci - Pesimisti koji su napravili srpsku opoziciju

Bila je to jedna veoma neobična i nekonvencionalna ali i izuzetno važna i društveno uticajna družina, sastavljena od 10-15 mladih (mahom nezadovoljnih i buntovnih) ljudi, iz koje će kasnije nastati umetnička, naučna, ali i politička (i to s opozicionim, tj. antititovskim predznakom) elita Srbije. Nakon višegodišnjeg istraživanja najpoznatiji hrvatski novinar Darko Hudelist otkriva da su se kasniji srpsko-hrvatski odnosi u Jugoslaviji upravo odigrali u ratu Simina 9a - Katolička crkva... Ovo je njegovo ekskluzivno istraživanje koje se prvi put pojavljuje u javnosti
Piše Darko Hudelist, fotografije u štampanom izdanju iz privatnih arhiva koje su mu davali siminovci
Datum: 11/01/2017

Istorijska ekskluziva u novom broju Nedeljnika: Dosije siminovci - Pesimisti koji su napravili srpsku opoziciju

Jedne junske večeri 1947. beogradski studenti Borislav Mihajlović Mihiz, Živorad Žika Stojković, Dejan Medaković i Pavle Ivić - sva četvorica pripadala su skupini ili klanu "siminovci", na čelu kojega je bio član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a Srbije (zadužen za Agitprop) i narodni poslanik u Narodnoj skupštini NR Srbije Dobrica Ćosić - izlazili su iz kina "Beograd" na Terazijama, nakon projekcije nekog sovjetskog filma. Kad tamo, imali su što vidjeti: Terazije su bile pod prometnom blokadom, a među više od sto automobila parkiranih ispred bioskopa kočila su se i dva najnovija "buicka".

"Dva najnovija 'buicka', tipa, valjda, marta 1947, koji kapitalistička produkcija izrađuje za obesan luksuz - takvi izgledaju" - otresao se, ljutito, Žika Stojković u svom pismu Dobrici Ćosiću, napisanom možda već sutradan ili preksutradan (pismo je datirano 24. juna 1947, a ustupio mi ga, još 2010, Žikin unuk, beogradski slikar Aleksa Stojković).

Žika je u tom pismu svom prijatelju Dobrici, kao već etabliranom pripadniku nove jugoslavenske političke klase, ujedno poručio da spomenuta dva "buicka" viđa "jedino (jer su jedini u Beogradu) pred velikom zgradom sa proleterskim znakom u Bulevaru Crvene armije", istom onom zgradom "gde se spremao Petogodišnji plan i proglas da se za njega ima malo stegnuti kaiš do 1951" - čime je očito htio reći: dok od naroda muzu i zadnji dinar kako bi imali čime isfinancirati tobožnji napredak zemlje, oholi i razuzdani moćnici iz Politbiroa KPJ kupuju sebi za državni trošak najskuplje i najluksuznije automobile na svijetu - kako bi se pred tim istim narodom imali čime bahatiti.

Tome je još pridodao i ovakvu - kako se izrazio - "malograđansku teoriju jednakosti": "1 buick -- to je 50 vagona žita, i to krvavo otkupljenog žita koje nije otišlo za industrijalizaciju već reprezentaciju jedne zemlje u kojoj se bedno živi, u kojoj nema hleba a izvozi se (...) krvavo otkupljeno žito!"

Približno u to isto vrijeme Žika Stojković je napisao pismo i jednome drugom siminovcu - budućem filozofu i profesoru na Pravnom fakultetu u Beogradu Mihailu Đuriću - u kojem je istupio s vrlo neobičnom i zapravo paradoksalnom tezom da pravi, istinski pokretač života nije optimizam, kako to velika većina ljudi prosuđuje, nego - pesimizam, udružen s očajništvom. Ovako je napisao: "Pesimizam je (...) protest na život i kad je životan, ima snagu očajništva, koje pokreće čoveka. Zato je i potreban i potrebniji od savršenog optimizma. Uostalom, Mihailo, i kad bi se došlo do toga da je sve uzaludno, živi u nama jedna filosofija koja se zove - nepomirljivost. I najistinitija je, jer potvrđuje čoveka!"

Ova dva pisma Živorada Žike Stojkovića iz četrdesetih godina 20. stoljeća uvode nas u sam centar drame - u ono vrijeme, u prvim poratnim godinama NR Srbije i FNR Jugoslavije - u kojoj su glavni akteri bili upravo oni - siminovci. Jedna veoma neobična i nekonvencionalna ali i izuzetno važna i društveno utjecajna družina, sastavljena od 10-15 mladih (mahom nezadovoljnih i buntovnih) ljudi, iz koje će kasnije nastati umjetnička, znanstvena, ali i politička (i to s opozicijskim, tj. antititovskim predznakom) elita Srbije.

 O siminovcima je dosad - u mnogobrojnim tekstovima napisanim o njima - dano bezbroj definicija. Izdvojio bih sljedeće: "intelektualni krug" (D. Ćosić), "ljudsko bratstvo" (D. Ćosić), "naš duhovni krug" (D. Ćosić), "kamaraderija" (P. J. Marković), "Mihizov kružok" (D. Đurić Gile), "intelektualni savez" (D. Ćosić), "razarajuće inteligentno društvo" (S. Đukić)... Zasigurno nećemo pogriješiti ako kažemo da su siminovci bili jezgro ili zametak iz kojega će se tijekom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. stoljeća iznjedriti glavnina ili okosnica srpskog nacionalnog/nacionalističkog pokreta uperenog protiv titoizma i Titove (od 1974. konfederativno ustrojene) SFRJ.

 

 

Svi su oni rođeni 1922. (eventualno 1923) tako da ih je Dobrica Ćosić u jednome svom memoarskom tekstu s punim pravom nazvao - "generacijom 1922". Ovo je vrlo važan podatak jer se srpsko-hrvatski sukob u Titovoj Jugoslaviji odvijao, u osnovi, između pripadnika generacije rođene 1922. ili oko te godine. Nije, nimalo slučajno da su Dobrica Ćosić (prvi predsjednik SRJ, tj. proširene Republike Srbije) i Franjo Tuđman (prvi predsjednik osamostaljene Republike Hrvatske) bili vršnjaci.

 

Dok je sve biskupe u Hrvatskoj imenovao papa, patrijarha je u SPC postavljala Udba. Tako je i German postao patrijarh na temelju dogovora osnivača srpske Udbe Slobodana Penezića Krcuna i Dobrice Ćosića, u septembru 1958. (o čemu mi je Dobrica, u jednome našem razgovoru iz 2008, ispričao cijeli "triler")

 

Dejan će se u Beogradu zbližiti i sprijateljiti s profesorom Viktorom Novakom koji je napisao svoju mamut-knjigu Magnum crimen, veliku optužnicu protiv Vatikana i Katoličke crkve. Viktor Novak ideološki utječe i "obrađuje" Medakovića, a Dejan taj utjecaj prenosi dalje Žiki Stojkoviću i ostalim siminovcima. Sjeme budućeg (budućih) sukoba bilo je posijano

 

Siminovci (osim Dejana Medakovića) bili su u Drugome svjetskom ratu partizani, komunisti ili skojevci (u najmanju ruku gorljivi simpatizeri komunista, partizana i skojevaca), a onda su se već u prvim poratnim godinama premetnuli u žestoke kritičare režima (uz izuzetak njihova vođe ili mentora Dobrice Ćosića, koji će osporavateljem aktualnoga, titovskoga poretka postati nešto kasnije, osobito iza 1966). Ali, da ne bude zabune, ne s antikomunističkih pozicija nego, naprotiv, sa stajališta "popravljanja" ili korektiva komunističke revolucije

 

 

 

CEO TEKST DARKA HUDELISTA SA EKSKLUZIVNIM FOTOGRAFIJAMA SAMO U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD 12. JANUARA ILI NA NOVINARNICA. NET.

 

 

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



Нада Ласкер
12.01.2017 - 23:42
Залудна прича
Ово је натезање да се од партизана направи некаква српска култура. Тако је пола века партија натезала да од њих направи културу, а сада то настављају хрватски новинари. Прича је потпуно иста, али залудна. Од ових људи, ма како добро били рекламирани, нити је била нити ће бити српска култура. Амбициозни партијци то и остају макар маскирани и у опозицију и у ствараоце. Њихов дух је партијски и партизански и само је скелет идеологије без меса.

Sva izdanja

Vučić: Đilas će pre da dobije Nobelovu nagradu, nego mene da pobedi

22. 6. 2017

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u prvom velikom intervjuu za neki štampani medij za Nedeljnik je govorio o mandatarki i pravcu nove vlade Srbije, o problemima u SNS-u, o nasledniku u stranci, o ... »