Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Isidora Žebeljan: Okovani smo potrebom da budemo vođeni

Pošto je iz Srbije otišao veliki deo intelektualnog krema, na istaknutim mestima su se odjednom većinom zadesili oni najneduhovitiji, najnemaštovitiji, najneobrazovaniji i najprimitivniji. I nije njihova krivica što su se odjednom našli na mestima koja im ne priliče
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 29/11/2016

Isidora Žebeljan: Okovani smo potrebom da budemo vođeni

Foto Igor Pavicevic

Kad kažem najmlađi srpski akademik, pomislim na Isidoru Žebeljan, jednu od naših najpriznatijih kompozitorki u svetu. Dugo je nosila tu titulu, a deceniju nakon prijema u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Isidora pravi rekapitulaciju šta se u međuvremenu promenilo u njenom životu i karijeri, a šta u statusu Akademije, s osvrtom na srpsku svakodnevicu.

"Svaki dan donosi promenu i u tom smislu nebrojeno mnogo stvari se promenilo u mom životu, kao i u životima svih ljudi, pa naravno i u životima onih, meni bitnih saputnika sa kojima pokušavam da dosegnem život bez patnje", konstatuje Isidora Žebeljan.

U ovih deset godina napisala sam mnogo nove muzike: četiri opere, veliki broj instrumentalnih i vokalnih kompozicija, nekoliko pozorišnih i filmskih muzika, objavljeno je pet mojih autorskih kompakt-diskova (od kojih tri u inostranstvu), kontinuirano dobijam narudžbine stranih institucija, festivala i ansambala od 2002. godine, moja muzika se izvodi na svim kontinentima, mnogo sam putovala, upoznala sijaset šarmantnih, izuzetno talentovanih ljudi, mnogo puta se strmoglavljivala i opet penjala. Sve ovo je moj način da boravim u svetu koji je za mene istinska stvarnost - malo kraljevstvo u kojem sam povlašćena, jer neometano mogu da tražim i pronalazim muziku. Naravno, za ovih deset godina promenila se i SANU. Iza ponešto vonjajuće, prašnjave zavese pojavili su se ljudi sa idejama, voljom i integritetom i oni sada vode ovu instituciju. I već za sasvim kratko vreme pokazali su da SANU ima ogroman potencijal da učestvuje u izgradnji vitalnih elemenata društva, samo ako joj se pruži šansa da na pravi način deluje. Zavesa je podignuta.

 

Tri decenije su prošle od pojavljivanja Memoranduma koji je obeležio SANU. Neću vas pitati šta mislite o tom dokumentu ili njegovoj sadržini, interesantniji detalj mi je što sebe svrstavate u prvu i poslednju generaciju ljudi rođenih u Jugoslaviji koji su se zaista osećali pravim Jugoslovenima. Pretpostavljam da ste onda jugonostalgičar? I šta vam najviše nedostaje iz te bivše SFRJ?

Kada kažete jugonostalgičar, ta odrednica danas u Srbiji, ali i na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru, ima neki gnjecav prizvuk. A to samo svedoči o nezrelosti ovdašnjih naroda, koji popuštaju mržnji da, kao otrovna magla, zagađuje njihovo mentalno i emotivno telo, kao u onim sumornim bajkama u kojima junaci nebrojano puta prave iste greške, a potrebni su vekovi da bi se čini raščinile. Rođena sam u sasvim posebnoj zemlji, u kojoj su se ljudi međusobno uvažavali i u kojoj su kultura i umetnost bile nasušna potreba, čak i paorima. Ta zemlja je imala kulturni i svaki drugi identitet, doduše, u segmentima upražnjavanja socijalističkog ideološkog patriotizma, sasvim komičan, ali takav kakav je, u celini je bio upečatljiv i u njega se velikim delom verovalo. U mojoj generaciji prvih i, rekla bih, jedinih pravih Jugoslovena, udaljenih rođenjem od posleratnog agresivnog nametanja te ideologije, bilo je ogromne vere u sopstveni kreativni potencijal - bila je to armija superinteligentnih, talentovanih, maštovitih, duhovitih ljudi, koji su imali snage, ideja i moći da naprave najčudesniju zemlju na svetu. Onda se sve raspalo, pretvorilo u gnjilu, buđavu, od krvi skorelu bundevu, a oni koji su preživeli, ostali su da žive unesrećeni, bili oni takozvani pobednici, gubitnici ili emigranti. Zdrava i zrela ličnost ili narod postaje se tako što se shvate, prihvate i zavole sva sopstvena lica i faze razvoja ličnosti ili istorije. Ja volim i Jugoslaviju i svoje srpsko poreklo, nemam ništa ni protiv četnika ni partizana, jer je na obe strane bilo poštenih i dobrih ljudi, koji su duboko verovali u ideju za koju su se borili; obožavam Šabana Bajramovića, a odrasla sam slušajući Sex Pistolse, novi talas i Prokofjeva, i srećna sam i volim sve te svoje izraze, jer sam tako učila da volim život, u radosti i u patnjama bez krivice, i tako postala ono što u ovom trenutku jesam.

 

A kako tumačite poslednja istraživanja javnog mnjenja koja govore da je Tito najpopularniji lider u poslednjih 70 godina, kao i da bi danas vladao Srbijom da je živ? Imate li i vi utisak da Srbi vole autoritarne državnike? Ili još mislite da Aleksandar Vučić igra ulogu "japi Gandija"?

Srbi, kao i ostali balkanski narodi, nisu imali istorijskih uslova da postanu zrela nacija. Zato sada živimo u ledenom, beskrvnom prostoru večitog nezadovoljstva, okovani potrebom da budemo vođeni, jer je u toj potrebi sadržano odricanje od odgovornosti. Kada postoji vođa, ne morate da brinete da li su đubre i fekalije na svakom koraku, jer o tome brine "on", a "on" se brine i o Kosovu, o zdravstvu, obrazovanju itd. Vi možete samo, kao malo zločesto dete, da povremeno pakosno i anonimno utkate svoje nezadovoljstvo u javni medijski prostor. A naravno, i Vučić se menja - sada mu je moto "Vožd (vas) je stigao".

 

Kad smo već kod "političkih nota", primetio sam vašu konstataciju da je svaka vlast u Srbiji dozlaboga primitivna. Zašto je to tako? I ko nam je kriv ili odgovoran zbog toga?

U ovom veku, za to su krivi izgubljeni ratovi. Neverovatno je koliko su posledice tih ratova dalekosežne i pogubne, uočljive na svakom koraku. Pošto je iz Srbije otišao veliki deo intelektualnog krema, na istaknutim mestima su se odjednom većinom zadesili oni najneduhovitiji, najnemaštovitiji, najneobrazovaniji i najprimitivniji. I nije njihova krivica što su se odjednom našli na mestima koja im ne priliče - to je takođe sticaj istorijskih okolnosti. Jedini spas današnjoj Srbiji nalazi se u strpljivom radu na ozbiljnom, dugoročnom planu da se naša intelektualna elita, koja je u inostranstvu, ubedi da se vrati, a tu ne mislim samo na nekoliko ljudi, nego na nekoliko hiljada! Međutim, u današnjem vremenu bez ideala, to je vraški težak posao.

 

Kako se snalaze srpski kompozitori u takvom okruženju?

Veliki deo naše savremene umetnosti je usahnuo, smutio se, uvenuo. Opet je reč o posledici izgubljenih ratova, ovoga puta oličenoj u gubitku umetničkog samopouzdanja, gubitku umetničke hrabrosti da se bude Individua. Samopouzdanje je potrebno da bi se delovalo uprkos trendovima i, samim tim, omogućilo jedinstvenom unutrašnjem izrazu umetnika da se ispolji. Toga, nažalost, zbog gubitničke klime u kojoj već decenijama živimo, više nema mnogo u našoj umetnosti. Vi me, međutim, naravno pitate kako se kompozitori osećaju u primitivnom okruženju - kao endemska vrsta patuljastih vanzemaljaca, koje je neko slučajno ispustio u Srbiju.

 

Mehanizmi propagande, koje su izumeli i na svoj način usavršili nacistički i komunistički sistemi, danas su dobili perfidnije, ko bajagi demokratsko obličje, koje je oličeno u slobodi javnog izražavanja 

 

Može li u toj kakofoniji primitivnih uopšte da se čuje ta vaša muzika? I do koga ona najčešće dopire?

Kompozitori umetničke muzike se međusobno veoma razlikuju po muzici koju pišu. Moje iskustvo govori da u Srbiji, naročito van Beograda, postoje velike grupe ljudi, koji poput ranih hrišćana, skriveni u malim stanovima, iščekuju objavu, a onda izlaze na svetlost dana i sa ljubavlju i radošću, kao na liturgiju, odlaze na koncerte, književne večeri, izložbe. Oni, pored ode radosti životu, time ispevavaju i tihi protest protiv sveopšte baljezgarizacije naše stvarnosti. Ovakva publika ume da doživi takvo ushićenje umetničkim delom da vam se učini da ste, zajedno sa njima, na krilima feniksa. Dugujemo veliku zahvalnost divnim ljudima u publici širom Srbije, koji ne pristaju da umru od banalnosti.

 

Citiraću Aleksandra Tijanića iz njegovog poslednjeg intervjua koji je dao za Nedeljnik: "Svaka generacija je manje pismena, manje pokretna, ustaje sve kasnije, oskudno revolucionarna, bolesnija i sa sve primitivnijim idealno-tipskim uzorima. Takva im je muzika, slikarstvo, sport, film, jelovnik, piće, garderoba, iste pačje usne, antigravitacione grudi. Paradoks je, s druge strane, da svaki dobar koncert klasične muzike puni dvorane. Dakle, ima nade..." Ima li zaista nade? I kako vama izgledaju nove generacije? Šta ili koga oni slušaju?

Nade uvek ima, jer je Duh zauvek prisutan i neuporedivo je moćniji i u svojim pojavnim oblicima raznovrsniji od prizemnosti ljudskog poimanja postojanja. Mlade generacije dobijaju velike duhovne darove i jedino što im je potrebno jeste zdravo društveno okruženje, koje ih neće terati da beže i skrivaju se od sebe. Kao profesor kompozicije znam da su mladi ljudi, kada dođu na studije, potpuno čisti, naivni i puni radosti. Profesor ima veliku moć da ih oblikuje. Zato je u ovoj zemlji obrazovanje najvažnije - ako profesori imaju morala, znanja i ljubavi, takvi će postati, uz pomoć roditelja, i mladi ljudi.

 

Zaista smo svedoci da imamo prepune sale i tapkaroše na Beogradskom džez festivalu, kao i na značajnijim filmskim festivalima u Srbiji, ali u novinama za to nema prostora. Čini li vam se da mediji uporno odbijaju da predstave da u Srbiji ima ljudi koji ne slušaju i ne gledaju samo kič? I zašto to nije tiražno?

To je, u nekom smislu, globalni fenomen. Mehanizmi propagande, koje su izumeli i na svoj način usavršili nacistički i komunistički sistemi, danas su dobili perfidnije, ko bajagi demokratsko, obličje, koje je oličeno u slobodi javnog izražavanja. Da bi sloboda zaista to i bila, ona mora da podrazumeva nivo svesti koji ima volje i snage da čini izbore uvek u pravcu Dobra. Današnji mediji, pod velom slobode izražavanja, ne nude izbor, već prinuđuju publiku da hoda mračnom ulicom tuposti i niskih strasti, životinjskih poriva, a iza svega se krije mučko prisiljavanje na odustajanje od razmišljanja, koje se ostvaruje formiranjem uniformnih karaktera. Ali to ne čine samo mediji, već i politički sistemi u kojima živimo - pa, iako postoji privid individualizma, on je praktično gotovo sasvim ugušen. Ako pokušate da delujete drugačije od onoga što, kao poželjno mišljenje i delanje, propisuju razna ministarstva, fondacije i druge institucije, to će vam na ovaj ili onaj način biti onemogućeno (muzika, kao najapstraktnija od svih umetnosti, još je pomalo pošteđena ovog duhovnog ubistva). To je američki izum, koji se kao kužna bolest proširio gotovo čitavim svetom. Bez obzira na to da li su Tramp ili Obama u pitanju, da li nas opseda desničarsko silovanje ili retorika političke korektnosti, uvek se traži uniformno mišljenje, koje briše svaki san o individualnosti.

 

Nisam očekivala više od Tasovca, jer je bivši ministar, dok je bio direktor Beogradske filharmonije, prema većem delu svoje branše u Srbiji gajio ciničan odnos pun prezira i nipodaštavanja. Nažalost, nije se promenio ni kao ministar 

 

Jeste li više očekivali od Ivana Tasovca kao ministra kulture, pošto je čovek iz vaše "branše"? Šta je vaša sugestija novom ministru? I da li biste vi prihvatili tu dirigentsku palicu u kulturnom resoru, ako bi vas se nekad neko setio?

Nisam očekivala više, jer je bivši ministar, dok je bio direktor Beogradske filharmonije, prema većem delu svoje branše u Srbiji gajio ciničan odnos pun prezira i nipodaštavanja. Nažalost, nije se promenio ni kao ministar. Novog ministra kulture bih zamolila da obrati pažnju na to da je nama, u kulturi, kao i u svim drugim oblastima, potrebno da na vodećim pozicijama u institucijama budu nezavisni ljudi, ličnosti sa integritetom i umetničkim renomeom. Jedna od izvrsnih tekovina zapadnih društava jeste to da su tamo čelni ljudi u institucijama kulture obično izuzetni umetnici, neretko iz drugih zemalja, koji su nezavisni od (političke) sredine u koju dolaze, i jedino što imaju na umu je da, delovanjem u novoj sredini, obezbede što bolji kvalitet. Kod nas svi segmenti društva pate pre svega zbog korupcije i jednoumlja vlasti, pa je potrebno da se napravi ozbiljan sistem brana od ovih pošasti. Taj sistem mogu da izgrade samo pojedinci koji su duhovno i egzistencijalno nezavisni, koji imaju integritet. Nikada se ne bih prihvatila ministarske pozicije (stizali su ranije takvi predlozi), jer je životna energija ograničena, a meni je data da bih smišljala muziku, svirala, dirigovala, podučavala i, iznad svega, brinula o svojoj porodici i sopstvenom duhovnom rastu.

 

Najprominentniji i najizvođeniji srpski kompozitor ste na svetskoj muzičkoj sceni. Berlinski časopis Der Freitag uvrstio vas je svojevremeno među deset najperspektivnijih javnih ličnosti u svetu. Nastupali ste u brojnim inostranim filharmonijama i sa muzičkim virtuozima. "Zora D." je prva srpska opera koja je svetsku premijeru imala u inostranstvu. Od 2012. član ste Svetske akademije nauka i umetnosti. Znam da je to fraza, ali kakav je vaš osećaj kada ste priznatiji u svetu nego u sopstvenoj zemlji? I koliko to boli? Ili je to možda samo podstrek?

To je kompleksno pitanje, koje obrađujem već gotovo dve decenije. Do sada sam shvatila da najviše boli nepravda, koja se ogleda u tome što ljudi iz vašeg profesionalnog okruženja, zbog nedovoljnog znanja i predrasuda, apsolutno nisu u stanju da vas razumeju i prihvate (ovde ne mislim na muzičare izvođače - oni reaguju intuitivno i zbog toga tačno). Naravno, ovo nerazumevanje je ponekad ovenčano i bodljikavim vencem zavisti i ljubomore, ali najviše peče nepravda suštinskog neprihvatanja, koje je takvo zbog predrasuda koje onemogućavaju razumevanje. Ta nepravda boli, jer je neispravljiva.

 

A gde ili u čemu nalazite inspiraciju za stvaranje? Ko vas motiviše?

Vera i sve vrste duhovnih doživljaja.

 

Napisali ste elaborat o srpskoj muzičkoj baštini, koji, ako se ne varam, nigde nije objavljen. Tražili ste formiranje Centra za srpsku kulturu, ali ni on nije otvoren. Ko neće da čuje te vaše apele, molbe, zahteve?

Mislim da nije problem u tome ko neće da ih čuje, već apeli postaju nečujni zato što ih upućujem ja. Nekim mojim kolegama ne odgovara moja nezavisnost i nepristrasnost i ne bi im prijale situacije u kojima bih se o nečemu pitala, a sreća za obe strane leži u tome što mene takav uticaj ni najmanje ne zanima. Odlično je i to što uvek ima dovoljno prostora da svako deluje onako kako oseća da je celishodno. U SANU smo, na primer, uspeli da stvorimo jedan mali prostor koji je posvećen opsežnom radu na spasavanju srpske muzičke baštine, u okviru Odbora, čiji sam predsednik, a zasad imamo podršku Predsedništva, Izvršnog i drugih odbora SANU, Odeljenja muzičke i likovne umetnosti i drugih odeljenja, tako da smo za pet godina već dosta lepih i dobrih stvari učinili - do sada je izdato sedam kompakt-diskova sa delima nekih od naših najznačajnijih kompozitora, štampane su partiture, organizovani koncerti.

 

Sećam se da je bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović birao trenutak kada će doći u Beograd kako bi prisustvovao premijeri vaše opere "Dve glave i devojka". Da li bi Srbiji bilo bolje kada bi za predsednika države imala kompozitora ili nekog iz umetničkog miljea?

Ivo Josipović nije bio običan predsednik, on je kompozitor, a u isto vreme i doktor prava, profesor na Pravnom fakultetu u Zagrebu, jedan od najobrazovanijih i najumnijih ljudi koje poznajem. Mislim da, zasad, u Srbiji, mi nemamo intelektualca takvog kalibra, koji je voljan da se bavi politikom. Verovatnije je da ćemo ih naći u Americi, Australiji ili Zapadnoj Evropi.

 

Mehanizmi propagande, koje su izumeli i na svoj način usavršili nacistički i komunistički sistemi, danas su dobili perfidnije, ko bajagi demokratsko obličje, koje je oličeno u slobodi javnog izražavanja 

 

Često se čuju opaske da umetnici teško stižu do zvanja akademika. Ima li tu istine? I ko je još po vašoj oceni iz sveta muzike zaslužio da postane član SANU, a nije?

To je delimično tačno, a kada je tako, razlozi su često sakupljeni u subjektivan utisak, koji je, nažalost, ponekad suviše obeležen ideološkim umesto umetničkim stavovima. Od kompozitora, svakako je trebalo da Josip Slavenski i Aleksandar Obradović postanu akademici.

 

Koja kompozicija bi najbolje išla uz ovu i ovakvu Srbiju?

And now, something completely different! Je'n, dva: Circus polkaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

 

Kako izgleda vaša lista od tri ili pet najvećih kompozitora?

Prokofjev, Ravel, Debisi, Vivaldi, Šopen, Čajkovski. To mislim danas, a sutra bi lista sigurno bila nešto drugačija.

 

Šta vi najčešće slušate kada ne komponujete?

Rumunske Cigane i prirodu.

 

Koji koncert biste preporučili našim čitaocima?

Bilo koji koncert Berlinske filharmonije, a naročito onaj na kojem Lang Lang, uz dirigentsko vođstvo ser Sajmona Retla, izvodi III klavirski koncert Sergeja Prokofjeva.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Dušan
27.12.2016 - 10:52
Postoji nada
Velika je čast imati ovakvu osobu kao sunarodnicu pogotovo u ovom trenutku. Puno mi je srce kada pročitam ovako nešto. To je znak da postoji izlaz iz ove teške situacije.