Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

DOSIJE: MEMORANDUM SANU

Integralni tekst Memoranduma SANU (PRVI DEO)

Tekst o Memorandumu SANU "Ponuda beznađa", kojim je otpočela nova faza u jugoslovenskim odnosima, objavljen je 24. septembra 1986. godine. I 30 godina kasnije sadržina ovog nedovršenog i neredigovanog teksta za mnoge je nepoznanica. Nedeljnik zato objavljuje integralnu verziju na kojoj su radili akademici
Datum: 23/09/2016

Integralni tekst Memoranduma SANU (PRVI DEO)

Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni međunarodni sukobi, izazivaju duboku zabrinutost u našoj zemlji. Teška kriza je zahvatila ne samo politički i privredni sistem već i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave: nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepoštovanje zakona, rastuće nepoverenje među ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni egoizam. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodećih ustanova društva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praćeni su apatijom i ogorčenjem naroda, otuđenjem čoveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta mogućnost da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući ni tako katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice. Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema pravo da zatvara oči. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naučnog i kulturnog stvaralaštva u ovom narodu.

Srpska akademija nauka i umetnosti smatra se obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku saopšti svoja viđenja društvenog stanja sa ubeđenjem da time doprinosi traženju izlaza iz sadašnjih nedaća.

Priroda ovog dokumenta, međutim, ne dozvoljava udaljavanje od ključnih pitanja jugoslovenske stvarnosti. (U ta pitanja se nažalost mora svrstati neodređen i novijim zbivanjima silno aktualizovan težak položaj srpskog naroda).

 

KRIZA JUGOSLOVENSKE PRIVREDE I DRUŠTVA

 

1.

Privredna kriza traje već pet godina, a izlaz iz nje nije na vidiku. Sa proizvodnom stopom rasta društvenog proizvoda od 0,6% u periodu 1981-1985. godine, Jugoslavija se našla u društvu privredno najmanje uspešnih zemalja u svetu. Ni ostali pokazatelji razvoja nisu utešni. Nezaposlenost od preko jednog miliona zatvara perspektivu mladoj generaciji da u doglednom vremenu reši svoje egzistencijalno pitanje. Meru rasta zaposlenosti odredili su socijalni motivi. Međutim, takav porast u uslovima stagnacije proizvodnje imao je za posledicu sniženje produktivnosti rada. Bruto akumulacija i realan lični dohodak opali su za jednu trećinu. Suficit platnog bilansa, konačno postignut zahvaljujući politici realnog kursa i restrikcijama svih vidova potrošnje, jedini je pozitivan rezultat nastojanja da se kriza prevaziđe. No održavanje spoljnoekonomske likvidnosti valja ocenjivati u svetlu visoke zaduženosti, gubljenja ekonomske samostalnosti zemlje u vođenju ekonomske politike, a donekle i politike razvoja, kao i sve nesređenijeg stanja privrede, koja nikako ne uspeva da izađe na putanju efikasnog privređivanja. Iz takvog se stanja rasplamsava inflacija koja razara sve ekonomske kriterije i motive, pokazujući istovremeno nemoć društva da kanališe neukroćene privredne tokove.

Što vreme više odmiče, sve je jasnije da se izlaz iz krize ne može naći bez temeljnih promena u privrednom i političkom sistemu. Naročito zabrinjava što zvanična politika izbegava da prizna prave uzroke ekonomske krize, bez čega se ne mogu preduzeti ni prave mere za ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo što su ekonomske analize tačno utvrdile te uzroke. Suprotno pokušajima da se ovi uzroci svedu na neadekvatno reagovanje ekonomske politike u razdbolju 1976-1980. godine, analize su ukazale da začetke krize valja tražiti u šezdesetim godinama, kada privredni razvoj počinje da malaksava da bi 1980. godine bio konačno zaustavljen. Tadašnja privredna reforma imala je i dobrih zamisli, kao što su: debirokratizacija privrede, davanje većeg prostora tržištu, uklanjanje dispariteta cena, integracija jugoslovenske privrede u svetsku. Nažalost, samo je disparitet cena unekoliko smanjen, ali ne i potpuno otklonjen, dok ostale zamisli nisu bile ni delimično ostvarene. Tome nasuprot, nesrećne improvizacije u strategiji razvoja i neuspela rešenja u privrednom sistemu ne samo što su ostala, već su doživela još neuspelija uobličavanja sedamdesetih godina.

Privredni razvoj se našao na stranputici već u šezdesetim godinama, kada je 1964. g. opozvan Petogodišnji plan 1961- 1965. go dine, koji je, u nastojanju da otkloni uska grla, porast proizvodnje sirovina i energije postavio kao najvažniji zadatak. Dobro je poznato da ova uska grla ni do danas nisu otklonjena. Da nevolja bude naročito velika, postarala se strategija razvoja sa svoja dva krupna promašaja. Prvo, ona nije uvažavala osnovni zahtev optimalnog razvoja privrede da proizvodne činioce koristi srazmerno njihovoj raspoloživosti. Opredeljujući se za veću upotrebu društvenog kapitala, koji je kod nas najoskudniji činilac, strategija je u isti mah štedela živi rad koji je najobilniji činilac proizvodnje, Jugoslavija se u međunarodnu podelu rada nije uključila sa činiocem koji joj daje komparativne prednosti. Privredni razvoj je zbog toga neizbežno bio suboptimalan, a istovremeno je otvaran širok prostor za eksplozivno širenje nezaposlenosti. Drugi strategijski promašaj bio je u očekivanju da će porast realnog ličnog dohotka bez preduzimanja drugih mera biti snažan pokretač rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje. Međutim, primena ove koncepcije u jugoslovenskim uslovima ubrzo se pokazala kao pogreška sa mnogim ekonomskim posledicama.

Promašaja je bilo naročito mnogo u izboru osnovnih rešenja u privrednom sistemu. Pre svega, planiranje je temeljno razoreno. Za drugu polovinu šezdesetih godina petogodišnji plan uopšte nije donet, a kasniji petogodišnji planovi, bez neophodne podrške sredstava i mera, ostali su deklaracije koje nikog nisu obavezivale.Ukidanjem planiranja ugašene su koordinirajuće funkcije federacije, a sputavanjem snaga tržišta gušena je inicijativa privrede. Drugačije rečeno, niti je privreda usmeravana, niti je prepuštena zakonima samoregulisanja. Pokušaj da dogovaranje i sporazumevanje zamene plan i tržište pokazao se potpuno neuspešnim. Sistem u kome svi sa svima treba da se sporazumevaju o svemu nije imao ni kakvog izgleda da dobro funkcioniše. Zbog toga se moralo, više nego što to može biti delotvorno, apelovati na „subjektivne snage" i preduzimati političko-propagandne kampanje radi regulisanja privrednih tokova.

Decentralizacija, prvobitno zamišljena kao oslobođenje privrede od birokratskih snaga, izrodila se u dezintegraciju po teritoriji i po privrednim granama. Stvoreno je osam privrednih područja sa nacionalnim ekonomijama kao ideološkom podlogom. Jedinstveno jugoslovensko tržište bilo je time razbijeno. Republike i pokrajine su sve više zaokružavale i zatvarale svoje privrede.

Na ovu „republikanizaciju" privrede nadovezala se atomizacija postojećih preduzeća u vidu osnovnih organizacija udruženog rada. To je bio jedan od najmanje očekivanih koraka. Usitnjena preduzeća vapila su za integracijom, ne bi li iskoristila prednosti ekonomije velikog obima, a doživela su, sa osamostaljivanjem osnovnih organizacija udruženog rada, dalje usitnjavanje. Tako su dva vida dezintegracije odvukla privredu na antiistorijske puteve razvoja. Jednoj privredi se ništa gore ne može dogoditi.

Promašaji u strategiji razvoja, ukoliko se o osmišljenoj strategiji uopšte može govoriti, kao i mnogi nedostaci privrednog sistema izrazili su se u opadanju ne samo stope rasta proizvodnje i zaposlenosti, već i u kvalitetu privređivanja od čijeg je porasta, inače, zavisio i uspeh mnogih zamisli privredne reforme. Stopa rasta indvidualne produktivnosti rada u periodu 1966-1979. godine, kada se pokušalo sa uvođenjem intenzivnog razvoja, bila je niža nego u periodu ekstenzivnog razvoja 1953-1965. godine. Motivi radnika za povećanje produktivnosti rada nisu ojačani uprkos naglom usponu realnog ličnog dohotka. Ova za nosioce ekonomske politike neočekivana tendencija, koliko dokazuje neodrživost koncepcije da je porast lične potrošnje dovoljan da pokrene čitav razvoj, toliko otkriva neotklonjive slabosti oficijelno prihvaćene „dogovorne ekonomije" lišene ekonomske prinude na rad.

Produktivnost društvenog kapitala doživela je čak i goru sudbinu. Efikasnost investicija je posle 1965. godine počela brzo opadati. Promašaji u privrednom sistemu davali su pogrešne signale preduzećima i društveno-političkim zajednicama u donošenju investicionih i drugih odluka. Autarkija republičkih i pokrajinskih privreda nije vodila računa o optimalnoj strukturi jugoslovenske privrede, niti o opasnostima stvaranja suvišnih kapaciteta. Široko i nedovoljno promišljeno korišćeni su investicioni krediti koje je inflacija većim delom otpisivala. Obaveza da finansiraju opštu i zajedničku potrošnju iz dohotka sopstvene privrede navodila je opštine da bez mnogo razmišljanja ulaze u nove investicije.

Bilo zbog nedostatka informacija, bilo što osnovna struktura investicija nije planirana, izgrađeni su suvišni proizvodni kapaciteti. Atomizovana, za privredne grane i teritorije vezana akumulacija otvorila je širok front nedovršenih investicija sa dugim periodom gradnje, ukoliko su ove investicije uopšte bile dovršene. Usitnjena akumulacija u patuljastim bankama navodila je investitore da sa malim sredstvima ostvare što veći dohodak i zaposlenost, što je dovelo do izgradnje suvišnih kapaciteta u prerađivačkoj industriji i nedovoljnih proizvodnih kapaciteta za proizvodnju sirovina i energije. Površno proučeni projekti bili su uzrok velikih investicionih promašaja. Ekonomske i društvene sankcije za pogrešna ulaganja nisu postojale; političari su ostajali u senci iako su često odlučujuće uticali na investicione odluke.

Svi navedeni činioci niže efikasnosti investicija opredeljeni su privrednosistemskim rešenjima. Prema tome, promašaji u privrednom razvoju i privrednom sistemu, materijalizovani u opadanju ukupne produktivnosti privrede (produktivnosti rada i kapitala uzetih zajedno), osnovni su uzrok krize jugoslovenske privrede.

Odgovornost za krizu snosi i ekonomska politika sedamdesetih godina koja nije koristila prave mere za naknadna prilagođavanja. Neutralisanje uticaja opadanja ukupne produktivnosti i pogoršanja uslova razmene zbog skoka cena nafte, radi održavanja stope rasta proizvodnje, bez porasta inflacije i deficita platnog bilansa, iziskivalo je drugačiju raspodelu ukupnog dohotka na akumulaciju i potrošnju. Nepostojanje politike dohotka koja bi društveno uredila odnose između različitih vidova potrošnje bilo je utoliko sudbonosnije što ni jenjavanje izvoza nije sprečeno uobičajenom politikom realnog kursa dinara i drugim merama. Svi ovi nedostaci, naročito kada su se izrazili u spoljno ekonomskoj nelikvidnosti, prinudili su ekonomsku politiku na zakasnele restrikcije svih vidova potrošnje koje su mogle sprečiti dalje produbljavanje krize, ali ne i njeno izbijanje.

Uzroci privrednih nedaća ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filozofije kojom se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude, oslanjanje više na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponašanja, priznavanje živog rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvažavanje troškova i ekonomskih kategorija u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanično prihvaćene ekonomske filozofije i onih institucionalnih rešenja koja su u praksi imala utoliko teže posledice što su uživala ideološku podršku čak i onda kada su se očigledno sukobljavala sa zahtevima ekonomske racionalnosti. Između ostalog, i time se objašnjava trpeljivost prema ekonomski iskrivljenim odnosima, privrednoj patologiji i društvenom rasipništvu, što sve suviše dugo traje da ne bi ostavilo traga u načinu mišljenja i ponašanja privrede. Silni gubici privrede pokazuju da ni posle četiri decenije nije postao obavezan princip rentabiliteta, da nema ekonomskih sankcija za loše poslovanje. Subvencije privredi preko kredita, podruštvljavanje gubitaka, niska stopa amortizacije, popustljivost prema lošem kvalitetu proizvoda, dugogodišnje kretanje stope rasta realnog ličnog dohotka iznad stope produktivnosti rada stvorili su veoma lagodne uslove privređivanja unoseći na širokom planu razne oblike parazitizma u poslovanje privrede i van nje. Takvi uslovi mogli su opstati zahvaljujući porastu inostranih dugova koje će otplaćivati ne samo sadašnji, nego i budući naraštaji. Nagrađivanje prema rezultatima rada nije moglo biti ostvareno u privredi bilo zbog nerešenog pitanja primarne raspodele, bilo što mnoga preduzeća ubiraju rentu od društvenih sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju na radu, motivi radnika za povećanje produktivnosti rada morali su biti slabi. Povlađivanje neradu i drugi vidovi socijalne demagogije visoka su cena za društveni mir i održavanje materijalnih privilegija vladajućih slojeva. Imajući sve to u vidu, nije čudno što se u pooštravanju komotnih uslova privređivanja vidi napad na stečena prava, kao što to pokazuju otpor uvođenju ekonomski pozitivnih kamata i prioritet koji se daje isplati ličnih dohodaka.

Za otpor ovom pooštravanju privreda nalazi dobre razloge u velikim doprinosima koje daje za izdržavanje glomazne administracije, čiji troškovi predstavljaju nepodnošljiv teret za privredu. Zasićena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na ponašanje građana, koji su, zahvaljujući i zaduženju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja krize brzo podizali životni standard. Nagli porast lične potrošnje sa lako primetnim elementima rasipništva, ostao je u svesti građana kao zasluženi domet. Opadanje realnog ličnog dohotka, u čemu valja videti i njegovo prinudno usaglašavanje sa stvarnim nivoom produktivnosti rada, doživljava se kao nečije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna nužnost. Drugačije ne može ni biti ako se godinama u zemlji troši dohodak veći od stvorenog. Uzimanjem potrošačkih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim cenama, dodelom društvenih stanova i niskim stanarinama značajan deo građana dobijao je društvene subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopačeni ekonomski odnosi dugo traju i svuda su lako uočljivi. Zbog toga ih građani smatraju normalnim. Svaki je u takvim odnosima, polazeći od užih interesa, tražio svoj obrazac ekonomskog ponašanja koji je za određene grupe mogao biti i uspešan, ali je za društvo i privredu po pravilu bio poguban. Iskrslo je mučno pitanje kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, društvenog i ekonomskog položaja čoveka.

 

2. 

Odgovornost za budućnost Jugoslavije nalagala je da se sa izbijanjem opšte društvene krize prvo utvrde njene stvarne razmere i pravi uzroci da bi se odmah pristupilo iznalaženju mera za izlazak iz stanja recesije i neizvesnosti. Tako se, međutim, nije postupilo. Trebalo je da prođu tri godine da bi se u zvaničnim dokumentima upotrebio izraz ekonomska kriza. Do toga se došlo postupnim i nevoljnim priznanjem. U prve dve godine krize govorilo se o „malim", „kratkotrajnim", „prolaznim" nedaćama, a ponajviše o „teškoćama rasta". Ovakve ocene moraju se povezati sa tvrdnjama da privredni sistem ne treba bitnije menjati već ga samo dosledno sprovoditi. Kada su se te tvrdnje pokazale neodrživim, izišlo se sa tezom da je jugoslovenska kriza po razmerama veća nego što se prvobitno mislilo, ali da je po svojoj prirodi isključivo ekonomska, da su njeni uzroci u spoljnoekonomskom uticaju i neadekvatnoj ekonomskoj politici posle 1976. godine. Time je istovremeno učinjen pokušaj da se politički činilac izuzme kao moguć uzročnik privredne krize, da se insistiranjem na ekonomskoj politici kao glavnom vinovniku privredni sistem poštedi od kritičkog preispitivanja. Budući da ni taj pokušaj nije mogao trajno uspeti, učinjen je ustupak time što se najzad prešlo na analizu političkog sistema.

Nažalost, ta analiza je ne samo zaobišla ključna pitanja političkog sistema, već se u svom ekonomskom delu suprotstavila koncepcijama „Programa stabilizacije". Priznanje krize u etapama i ponovno njeno osporavanje, zbog čega se gubilo dragoceno vreme, izrazi su lutanja, neodlučnosti i nespremnosti zvanične politike da izvrši promene koje su novostvoreni uslovi zahtevali. Oklevanje da se sa pravom dijagnozom i blagovremenim merama dočeka kriza potkopalo je poverenje u državničku mudrost, političku hrabrost i iskrene namere ljudi koji vode javne poslove, kao i u njihovu spremnost da raskinu sa zabludama koje su dovele zemlju na rub propasti. Izbegavanje da se istini pogleda u oči i otpor da se bilo šta suštinski menja ogledaju se i u tome što su tek pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda bile donošene neke ekonomske mere koje su se sa manje potresa i sa većim učinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti.

No ništa tako ubedljivo ne govori o otporima nastojanju da se efikasno deluje kao činjenica da vlada ne sprovodi sopstveni Program stabilizacije. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili da je taj dokument mogao biti usvojen samo zato što je suviše uopšten da bi bilo koga konkretno obavezivao. Zbog toga se predviđalo da će njegovo sprovođenje u život naići na nesavladive prepreke u sukobima interesa republika, pokrajina i privrednih grupacija. Sa ostvarenjem ovih predviđanja rađa se i nedoumica da li je Program stabilizacije zaista bio zamišljen kao akciona osnova za sanaciju privrede ili mu je namenjena političko-propagandna uloga, sračunata na stvaranje utiska u javnosti da se nešto ozbiljno čini na traženje izlaza iz krize, dok se u stvari daje otpor neophodnim promenama. Stabilizacioni program, koji je izražavao realistički pristup privredi, doživeo je najveći udar od poznate Kritičke analize funkcionisanja političkog sistema, koja je rehabilitovala već napuštenu ideologiju „dogovorne ekonomije", u najvećoj meri odgovorne za nedaće jugoslovenske privrede. Jugoslavija je doživela i to da su zvanično usvojena dva dokumenta sa bitno različitim ekonomskim koncepcijama. Možda je za održavanje postojećeg stanja to najefikasnije rešenje, ali to ne može biti rešenje za izlaz iz krize jugoslovenskog društva.

Opravdanje za privredne teškoće i sporo reagovanje na krizu ponekad se traži u ograničenim znanjima ekonomske nauke i razmimoilaženjima ekonomista u ključnim pitanjima. Razmimoilaženja u mišljenjima ekonomista postoje i postojaće u svim zemljama i vremenima, ali je stvar vlade da se opredeli kojim će mišljenjima dati poverenje i da za svoje opredeljenje snosi odgovornost. Problem je, međutim, u tome što se od ekonomske nauke nije na pravi način ni tražilo mišljenje. Ona je bila prihvatljiva u meri u kojoj je racionalizovala zvanično zauzete stavove. Zbog toga odgovorne ličnosti nisu poklanjale dužnu pažnju blagovremenim upozorenjima i dragocenim predlozima koje je ekonomska nauka samoinicijativno davala. Sistematsko zapostavljanje znanja tokom čitavog posleratnog perioda malo je razumljiva, a još manje razumna pojava u socijali stičkom društvu, koje u principu nauku uzima za osnovu svog razvoja.

Zapostavljanje naučnih saznanja, osobito tokom poslednje dve decenije, valja shvatiti i kao sastavni deo podređivanja privrednog razvoja i ekonomskih racionalnosti jačanju i čuvanju policentrizma i monopola društvene moći republičkih i pokrajinskih vrhova kao nedeklarisanom cilju koji uživa apsolutni društveni prioritet.

Taj cilj proizlazi iz simbioze nacionalizma, separatizma i vlastoljublja, a ostvaruje se nastojanjem političkog činioca da, uz oslonac na republičku državnost, poveća svoju moć, da bude posrednik i arbitar u sopstvenoj privredi i društvu. Ovaj cilj je za širu javnost postao očigledan tek u novije vreme kada je zloćudna dezintegracija kao dominantna tendencija u privredi i društvu dobila zabrinjavajuće razmere. Opasnost da politički sistem evoluira u pravcu policentrizma ukoliko se to blagovremeno ne spreči stvaranjem radničkih saveta za privredne grane na nivou čitave Jugoslavije uočio je Boris Kidrič već 1950. godine.

Njegove sugestije, nažalost, nisu prihvaćene. Oglušilo se o njegovo upozorenje da, ukoliko se takvi saveti ne stvore, to vodi „u nekoliko državnih kapitalizama partikularističkih prema celini, birokratsko centralističkih prema radnim kolektivima". U Jugoslaviji danas postoji stanje od koga je Kidrič ponajviše zazirao.

Takvo stanje je plod evolucije od skoro tri pune decenije. Tokom pedesetih i prve polovine šezdesetih godina činilo se da su demokratizacija, zamena državnih organa samoupravnim i deprofesionalizacija politike stekli čvršću društvenu afirmaciju. Izgledi da se razvoj u tom pravcu nastavi bili su utoliko veći što je sa uravnoteženom strukturom investicija i boljim odnosom između koordinacije i inicijative, privreda beležila uverljive rezultate kako u porastu proizvodnje i zaposlenosti, tako i u kvalitetu privređivanja i rastu izvoza. Produktivnost rada brzo je rasla, efikasnost investicija je bila velika, a ekonomski odnosi sa inostranstvom skoro uravnoteženi. Kao da nikakva značajnija prepreka nije stajala na putu da se politički i privredni sistem izgrade na osnovama koje su dale ubedljive rezultate. Istina, i u tom periodu bilo je jasno prepoznatljivih nagoveštaja separatizma i nacionalizma u obliku krilatice „svakom svoje", „razjedinimo se da bi se ponovo ujedinili" i uporne kampanje protiv precenjenog i izmišljenog unitarizma.

Negativni obrt dogodio se sredinom šezdesetih godina kada su, neočekivano, ovi nagoveštaji postali vladajuće tendencije koje su zaustavile progresivan tok političkih promena. Neki skoro prevaziđeni odnosi ponovo su oživeli. Umesto da oslabe, kako se to očekivalo, vlast i država su ojačali u republikama, pokrajinama i opštinama. To je imalo za posledicu potcenjivanje ekonomskih racionalnosti i efikasnosti kao imperativnih zahteva savremenog, civilizovanog društva. Istina, i do privredne reforme iz šezdesetih godina politika je dominirala nad ekonomijom, ali je privredni razvoj bio najvažniji politički zadatak. No kada je politika postala sama sebi cilj, u ekonomiji se težište prebacilo sa privrednog razvoja na privredni sistem, sa formiranja dohotka na njegovu raspodelu, sa proizvodnje na potrošnju. Sve to ukazuje koliko se daleko otišlo u zanemarivanju privrednog razvoja, zapravo u odbacivanju iskustava razvijenih društava i suspendovanju ekonomske nauke. Takva mišljenja su našla najpotpuniji izraz u tezi da se zahtevi samoupravljanja i efikasnost privređivanja ne daju izmiriti.

Neuspeo pokušaj reintegracije železnica i drugih velikih sistema jedan je od čvrstih dokaza da se i najočiglednije ekonomske racionalnosti žrtvuju bez mnogo kolebanja ako sužavaju uticaj republičkih i pokrajinskih političkih vrhova. Međutim, u tome valja videti i snagu političkog voluntarizma koji je otklonio sve prepreke za svoje delovanje. Ozbiljne prepreke mogle su mu biti plan koji, jedanput donet, ne dopušta proizvoljnosti ni onom ko ga je doneo, kao i tržište, shvaćeno kao samostalnost privrednih subjekata u donošenju odluke. Upravo zato što su voluntarizmu bili smetnja, plan i tržište su neutralisani da bi se stvorio prostor ekonomiji koja se ne oslanja na ekonomske zakonitosti i ekonomsku prinudu nego sve odnose smatra arbitrarnim. U našim prilikama privredni sistem nema za osnovni zadatak da podržava privredni razvoj i da uvažava ekonomske racionalnosti, nego da služi jačanju političkog činioca. Pokazalo se da politički voluntarizam ne zastaje ni pred zakonima; ako mu se oni ispreče, on ih se jednostavno ne pridržava. Voluntarizam nesrećno udružuje neznanje i neodgovornost i te svoje osobine izdašno prenosi na privredu koju drži u zavisnosti i podređenosti. Nadređenost politike nad ekonomijom nikom ne treba više dokazivati. O tome otvoreno govore politički ljudi kao da nisu glavni vinovnici takvog odnosa.

Samoupravljanje nije zauzdalo politički voluntarizam. Razlog je jednostavan: ono je nametnuto voljom političkih vođa, za koje ne predstavlja nikakvu teškoću da mu povećaju ili smanje područje uticaja ili da unutar njega ostvare kontrolu. Teza da se samoupravljanje najpotpunije potvrđuje u osnovnim organizacijama udruženog rada u stvari je samo izgovor da mu se ne prepusti onaj suštinski (makroekonomski) delokrug u kome se donose društvene odluke od vitalnog značaja. Taj delokrug politički činioci ljubomorno čuvaju za sebe. Samoupravljanje je potisnuto u šezdesetim godinama i tu je začetak mnogih naših nevolja. Ono realno ne postoji na globalnom društvenom nivou, a nikad nije ni izgrađeno kao celovit demokratski sistem, niti su iz takvog stanja izvučene konsekvence. Zbog toga je samoupravljanje ulepšavajući princip, a ne podloga društva. Sistem je u celini nekonzistentan. U njemu nema ni pravog plana, ni pravog tržišta, niti prave države i pravog samoupravljanja.

(Nastavak OVDE)


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.