Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

DOSIJE: MEMORANDUM SANU

Integralni tekst Memoranduma SANU (DRUGI DEO)

I 30 godina kasnije sadržina ovog nedovršenog i neredigovanog teksta za mnoge je nepoznanica. Nedeljnik zato objavljuje integralnu verziju na kojoj su radili akademici
Datum: 23/09/2016

Integralni tekst Memoranduma SANU (DRUGI DEO)

Prvi deo Memopranduma (o privrednoj i ekonomskoj krizi) pogledajte OVDE

U nastavku Memorandum se bavi pitanjem političkog sistema i Ustava iz 1974. godine.

3.

Dezintegracija jugoslovenske privrede po privrednim granama i teritorijama kao antiistorijska tendencija neposredno proizilazi iz jedne šire i značajnije antiistorijske tendencije - pretvaranja federacije kakva je zasnovana u odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je institucionalizovana poslednjim Ustavom od 1974. godine. Istorija poznaje više primera preobražaja konfederacije u federaciju, kao prirodne posledice uočenih slabosti konfederacije, ali nijedan primer preobražaja u obrnutom pravcu.

Pretvaranje savezne države u državni savez utoliko je manje prihvatljivo što posle relativno čestih promena, koje su se posle rata dešavale, Jugoslavija sada ima tzv. „tvrdi" ustav čiju je promenu praktično teško izvesti. Jedanaest godina bilo je više nego dovoljno da se uoče ogromne teškoće koje su sve posledice konfederalizma u društvenom uređenju, zbog čega se nužno i Ustav našao u središtu kritike političkog sistema.

Najznačajniji element konfederalizma sastoji se u neophodnoj saglasnosti skupština svih republika i pokrajina da bi se donela bilo kakva, pa i najmanja promena ustava, kao i u zahtevu da se odluka u Veću republika i pokrajina smatra donetom samo ako za nju glasaju sve delegacije. U oba slučaja protivljenje jednog učesnika u odlučivanju ima karakter veta. Ako se imaju u vidu mogućnosti zakulisnih igara u težnji da se manjini nametnu rešenja, jednoglasnosti u načinu odlučivanja teško je učiniti principijelne ili bilo kakve druge prigovore, ukoliko se takvo odlučivanje odnosi na bitna pitanja društvenog uređenja, kako je to predviđeno Ustavom. Nevolja je, međutim, u tome što je jednoglasno odlučivanje iskočilo iz ustavnih okvira i bez dobrog razloga našlo mesta kako u mnogim zakonima i propisima tako i u odlučivanju unutar privrede, kulture i sportskih organizacija.

Afirmacijom republičke i pokrajinske državnosti uz istovremeno iščezavanje izvornih, koordinirajućih funkcija federacije otvorene su široke mogućnosti zadovoljavanja pojedinačnih interesa na teret opštih. Ustav je naizgled pokušao da to spreči deklarativnim zahtevom da republike i pokrajine moraju voditi računa kako o sopstvenom razvoju, tako i o razvoju čitave Jugoslavije. No, budući da je košulja bliža od haljine, pažnja se usredsredila na sopstveni razvoj, dok je razvoj celine u najvećoj meri bio zanemaren. Ravnoteža između užeg i šireg optimuma predstavlja teorijski neodrživu konstrukciju koja nije položila ispit prakse. Takve konstrukcije se nisu održale ni u drugim slučajevima. Nacionalno je nadvladalo klasno, a pokrajine su insistirale više na tome da su konstitutivni element federacije, nego da su sastavni deo Srbije. Ravnoteže ove vrste poslužile su kao sredstvo za umirenje zabrinutima za očuvanje državne i privredne celine zemlje, ali i kao ohrabrenje separatistima svih vrsta da u praksi idu dalje u ostvarivanju svojih ciljeva.

Element konfederalizma je i paritetan sastav Predsedništva SFRJ, kao i drugih najviših organa. U suštini konfederalna je i ustavna odredba da savezne zakone u načelu izvršavaju organi republika i pokrajina, što u praksi često vodi neizvršavanju zakona. Jako izražen elemenat konfederalizma je i u tome što republički i pokrajinski ustavi ne moraju biti saglasni sa saveznim ustavom, već samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Za otklanjanje eventualne suprotnosti nije predviđeno nikakvo pravno sredstvo. S druge strane, u slučaju uočene suprotnosti republičkog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda primenjuje se republički odnosno pokrajinski zakon.

Današnji politički sistem Jugoslavije sve je više protivrečan, disfunkcionalan i skup. On umnogostručava glomazne mehanizme vlasti na tri nivoa, omogućavajući silno narastanje birokratije i povećanje izdataka za opštu potrošnju. Bilo da je reč o političkim, bilo o ekonomskim pitanjima, sistem može poslužiti kao školski primer neefikasnosti. Odlučivanje u federaciji teče toliko sporo da i kada se donesu prave mere one zbog zakašnjenja imaju polovičan učinak. Zbog sukoba učesnika u odlučivanju često dolazi do potpune blokade i to ne samo na nivou federacije. Republika Srbija ne uspeva punih deset godina da donese republičke zakone. Nedovoljna elastičnost ispoljava se kako u donošenju novih odluka tako i u popravljanju ranijih rešenja. Sistem ne raspolaže mogućnostima brzog prilagođavanja novonastalim situacijama. Njegova inertnost ne dopušta jednostavne promene po kratkom postupku ako se potrebe za takvim promenama nametnu. Tome valja dodati i često ispoljenu nemoć saveznih organa da obezbede primenu saveznih zakona. Društveno uređenje se očigledno nalazi u stanju paralize.

Da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom društvu jačaju integracione funkcije, uz punu afirmaciju građanskih i ljudskih prava, prevazilaženje autoritarnih oblika vlasti i demokratizaciju odlučivanja, u našem političkom sistemu jačaju dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam, i autoritarna samovoljna vlast, koja masovno i na svim nivoima narušava opšte priznata ljudska prava. Sklonost ka deobama i usitnjavanju društvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske, integrišuće federacije zaklanja se iza lažne ideološke parole borbe protiv „unitarizma" i „centralizma". Ali prava alternativa „unitarizmu" i „centralizmu" nije nacionalni egoizam i policentrizam, sa vlastitim „nacionalnim" (u stvari republičkim i pokrajinskim) ekonomijama, nasilnim ograničavanjem nauke, kulture i obrazovanja na teritorijalne okvire i potčinjavanjem svih oblika društvenog života neograničenoj vlasti republičkih i pokrajinskih oligarhija. Istinska alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova usaglašen s principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su političke institucije na svim nivoima društvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u kome je odlučivanje određeno slobodnim, racionalnim, javnim dijalogom, a ne zakulisnom i „strogo poverljivom" kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zaštitnika posebnih nacionalnih interesa.

Ovakav odnos prema državi i naciji blokirao je prostor za razvoj samoupravljanja. Samoupravljanje je nerazvijeno i deformisano ne samo zato što je svedeno na nivo društvene mikro-strukture, već i zato što je potpuno podređeno organima otuđene vlasti - od opština do republika i pokrajina. Dezintegrisana radnička klasa je svedena na konglomerat kolektiva dovedenih u situaciju da se međusobno bore za raspodelu dohotka. Ne postoje organi samoupravljanja grupa preduzeća, grana i celokupne privrede koji bi racionalno regulisali proizvodnju i usmeravali privredni razvoj. Mnogobrojnim pravnim propisima sužen je na minimum slobodan prostor odlučivanja samoupravnih organa. Taj prostor je dalje reduciran samovoljnim intervencijama lokalnih vlasti u savezu sa tehnokratskim snagama. Paradoksalno je da u društvu koje sebe smatra socijalističkim radnička klasa nema mogućnosti da se organizuje niti da bude predstavljena u Saveznoj skupštini. Koliko je nacionalni i teritorijalni princip postao nadmoćan nad proizvodnim vidi se najbolje po odlučnosti kojom se odbacuje formiranje veća udruženog rada u Saveznoj skupštini.

Da bi se razumeo ovaj primat nacionalnog u današnjoj praksi Saveza komunista Jugoslavije treba uzeti u obzir uticaj Kominterne na KPJ između dva rata. Strategija Kominterne u tome periodu izvedena je iz ocene da se nakon izostanka proleterske revolucije u zapadnoj Evropi, komunističke partije u istočnoj, srednjoj i južnoj Evropi moraju osloniti na nacionalne pokrete, makar ovi bili i izrazito antisocijalistički i počivali na ideji nacionalnog a ne klasnog jedinstva. Staljin se lično angažovao u slamanju svakog otpora ovoj strategiji (na primer u slučaju jednog od osnivača KPJ, Sime Markovića). U tome duhu je rešenje nacionalnog pitanja formulisao i teorijski razvio Sperans (Kardelj) u knjizi "Razvoj slovenskega narodnoga vrprašanja", koja je uglavnom poslužila kao idejni obrazac razvoja Jugoslavije ka konfederaciji suverenih republika i pokrajina, što je najzad i ostvareno Ustavom od 1974. godine.

Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe nastupaju danas kao uporni branioci postojećeg sistema. Zahvaljujući političkom položaju svojih lidera u centrima političke moći, one su i pre i posle prelomnih šezdesetih godina imale inicijativu u svim pitanjima političkog i privrednog sistema. Po svojoj meri i potrebama one su krojile društveno i ekonomsko uređenje Jugoslavije. Ništa ne izgleda normalnije nego da one sada brane uređenje koje su uporno dugo stvarale, uređenje u kome vide ostvarenje najvećeg dela svojih nacionalnih programa.

Vladajuća ideologija u ovim dvema republikama obavezuje njihove političke lidere da se ne povlače pred ekonomskim interesima čitave zemlje, pa i sopstvenim ekonomskim interesima, ukoliko to ograničava njihovu političku autonomiju. Nikog ne treba ubeđivati da separatizam i nacionalizam deluju na društvenoj sceni, ali se nedovoljno shvata da su takva opredeljenja idejno omogućena Ustavom iz 1974. godine. Stalno jačanje i međusobno podsticanje separatizma i nacionalizma udaljilo je i nacije jedne od drugih, do kritične tačke. Manipulacije sa jezikom, uterivanje naučnika i kulturnih stvaralaca u republičke i pokrajinske torove, žalosni su znaci narasle moći partikularizma. Sve nove etnogeneze, koliko su nesrećni proizvodi provincijalno zatvorene i regionalnim ideologijama pritisnute nauke, toliko su simptomatične za udaljavanje ne samo od zajedničke sadašnjosti i budućnosti, već i od zajedničke prošlosti. Kao da je svima stalo da što pre i što dalje pobegnu iz kuće koja se ruši. Stanje duhova upozorava da se politička kriza približila kritičnoj tački potpune destabilizacije Jugoslavije. Kosovo je njen najočigledniji znak.

Nastupi na međunarodnoj sceni poput onog u Slivnici ne ostavljaju nikog u sumnji da su pretendenti na jugoslovensku teritoriju već definisali svoje interese. Birokratska decentralizacija koju su poslednjih decenija sprovodili posednici političke vlasti u ovoj zemlji istovremeno je i prepreka za razvoj demokratskih odnosa. Politički život u Jugoslaviji se sporo i ne naročito uspešno prilagođavao mirnodopskim i legalnim uslovima. Staljinističko i kominternovsko nasleđe još uvek snažno dejstvuje. Duboke tragove ostavili su odnosi unutar ilegalnog pokreta: konspiracija, unutrašnja hijerarhija, učešće malog broja ljudi u donošenju odluka, insistiranje na idejnom jedinstvu i bespogovornom prihvatanju i izvršavanju zadataka, teške kvalifikacije („frakcionaš", „neprijatelj") za bilo kakvo neslaganje ili prigovor usvojenoj političkoj liniji. Ako se tome doda težnja da se jedanput osvojena vlast odlučno brani, kako represijom, tako i negovanjem podaničke poslušnosti, onda biva razumljivo zašto su se putevi do istinske demokratije teško nalazili.

Nade u demokratski razvoj silno su narasle kada se u pedesetim godinama Jugoslavija izjasnila za debirokratizaciju privrede i društva, nudeći istovremeno program socijalističke demokratije u vidu društvenog samoupravljanja. Čuvenim stavom iz Programa SKJ... „da ništa nije toliko sveto..." nagoveštena je otvorenost prema novim idejama kojima nikakav dogmatizam ne bi smeo stati na put. Ovaj društveni program nije bio dovoljno razrađen da bi bio u svemu jasan, kao što to nisu bili ni putevi do njegovog ostvarenja, ali je i pored toga široko prihvaćen kao šansa za demokratski razvoj koji će imati sluha za savremene promene i dovoljno odlučnosti da se tim promenama blagovremeno prilagodi.

Takva očekivanja su se, međutim, do sada pokazala uzaludnim. Od sredine šezdesetih godina, dotada zapažene tendencije debirokratizacije naglo su splasnule da bi ustupile mesto decentralizaciji koja je po svojoj suštini bila birokratska. Današnji jugoslovenski politički sistem nema nijednu od prednosti savremenih političkih sistema. On nije ni liberalna demokratija, niti demokratija saveta, a nije ni prosvećeni birokratski sistem. Njemu nedostaju i politička sloboda i neposredno učešće građana u političkom životu i funkcionisanje sistema po unapred utvrđenim pravilima i normama. Celokupni sistem konstituisan je na principu aktivnosti vrhova političke hijerarhije i beznadežnoj političkoj pasivnosti naroda. Savezno veće Skupštine SFRJ savezno je samo po nazivu. I u njemu su predstavljene republike i pokrajine, a ne građani savezne države, nezavisno od republičke i pokrajinske pripadnosti. U Skupštini SFRJ ne postoji posebno veće (Veće udruženog rada) u kome bi bila zastupljena jugoslovenska radnička klasa. Neposredni izbori kao veliko civilizacijsko dostignuće ustupili su mesto posrednim izborima. Uvođenje delegatskog sistema pokazalo se kao nefunkcionalno. Političko manipulisanje građanima održava se uspešno i stalno. Narod se povremeno poziva da „plebiscitarno" potvrdi izbore koje je prethodno izvršila vladajuća hijerarhija iza političke scene. Nedemokratski izborni sistem dovodi birače u položaj da ne znaju koga biraju, bolje reći za koga glasaju, a delegate da nemaju kome da polažu računa za svoj rad.

U stvari, politički sistem Jugoslavije je mešavina ostataka stare političke države i autoritarne države nasleđene iz istorije tzv. „realnog" socijalizma na Istoku. Takva mešovita država nesposobna je za stvaranje, za neophodne promene i za prilagođavanje svojih institucija i ciljeva društvu koje se stalno menja. Blokirana politička organizacija postaje organizacija čuvanja status quoa, održavanje neproduktivne, neinventivne profesionalne politike i negativne selekcije lojalnih i nekompetentnih kadrova.

Demokratizacija je bitan uslov kako za izlaz iz duboke krize, tako i za neophodan društveni preporod. Jugoslaviji nije potrebna demokratija na rečima koja ništa ne menja, već demokratizacija svesti i društvenih odnosa. Zahtev za autentičnim demokratskim sistemom utoliko je značajniji što je naša društvena svest partikularistička i usitnjena. Istinsku demokratizaciju teško je zamisliti bez alternativnih koncepcija razvoja. Jedino pod pritiskom izgleda da će, zbog promašenih koncepcija ili neuspešnog rada, drukčija koncepcija i njeni protagonisti dobiti poverenje, moguće je postići toliko neophodnu odgovornost. Demokratski centralizam ima opravdanje ako manjina u procesu donošenja odluka bude ravnopravan partner u dijalogu, ako je argumentima poražena i nadglasana posle istinski demokratske rasprave. Tim putem se nije išlo. Svako drugačije mišljenje se proglašavalo za frakcionaško. Duboko usađenu nespremnost za promene najbolje pokazuje otpor predlozima da se za jedno izborno mesto stave dva ili više kandidata, iako to bez alternativnih koncepcija ne bi moglo ugroziti unapred utvrđenu političku liniju. Međutim, značaj eventualnog takvog poteza je ogroman ako se posmatra sa gledišta kadrovskog monopola političkog vrha koji bira delegate da bi ovi njega izabrali. Stanje je takvo da se unutar republika i pokrajina obrazuju neformalne grupe za osvajanje što uticajnijih položaja. Isto tako, i na nivou Jugoslavije umesto principijelne i argumentovane borbe mišljenja, formiraju se koalicije radi zadovoljenja republičkih i pokrajinskih interesa i samostalnog, monopolističkog položaja političkih garnitura u njima.

Postoje, međutim, i drugi vidovi političke skučenosti građana. Pokušaji da se učini toliko neophodan korak u pravcu oslobođenja misli i reči dali su do sada skromne rezultate. Ne da se, istina, sporiti da se u javnim glasilima slobodnije raspravlja, čak i o nekim temama koje su donedavno bile pod zabranom. Iz političkih izvora dopire poneki glas o potrebi dijaloga, o tome da u različitim shvatanjima ne treba gledati ništa neobično. To, nažalost, ne znači da javno izgovorena reč obavezuje nosioce moći. Javna reč je ostala potpuno nemoćna i ostaje bez ikakvog dejstva i kada saopštava krupne istine. Javno mnjenje nije korektiv, niti sagovornik u dijalogu.

Čak ni naučno i stručno mišljenje ne uspeva da se nametne svojim argumentovanim ocenama i sugestijama ako su one drukčije od utvrđenih mišljenja i stavova političkih činilaca. Koliko je uloga javnog mnjenja beznačajna, najbolje se vidi po lakomislenom zaduživanju u inostranstvu i velikom broju promašenih investicija. Kuriozitet je da se nije znalo koliko i kojim sve stranim poveriocima duguje Jugoslavija, pa se za utvrđivanje pravog stanja morala angažovati strana firma. Posebno je pitanje zašto se veličina duga skrivala od naroda. Danas se zna koliki je dug stranim poveriocima, ali javnosti nije poznato kolike je kredite dala Jugoslavija i da li se oni uredno vraćaju.

Rasprava o nuklearnim centralama pokazuje da se nastavlja sa nedemokratskom praksom u donošenju investicionih odluka i zaduženja u inostranstvu. No, nije reč samo o pojedinim odlukama nego i o odsustvu osnovne demokratičnosti u razrešenju nedoumice da li zadržati ili menjati politički i privredni sistem. Nije sporno da su javno i stručno mnjenje odlučno za radikalne promene, no takvo raspoloženje ostaje neobavezno za politiku. To je i najbolji dokaz da nisu izgrađeni demokratski kanali kojima se prenose obavezujuće poruke političkim vrhovima. Što se, pak, tiče verbalnih delikata i njihovog proizvoljnog tumačenja, nijedno društvo koje teži da bude demokratsko ne može biti ponosno na ta kompromitujuća sredstva represije.

Bio bi to civilizacijski, a ne samo demokratski zahtev da te represije zauvek nestanu. Pojačana represija bi itekako dobro došla u odnosu na privredni i drugi kriminal. Što represije ima suviše tamo gde ne treba, a malo gde je neophodna, razloge valja tražiti i u tome što se država rukovodi ideološkim pobudama i kriterijima kao primarnim. Dezorganizovana preko svake razumne granice, država se degenerisala u institucionalni oblik republičkog, pokrajinskog i opštinskog voluntarizma. Mnoge nevolje proizlaze iz toga što ne postoji dobro organizovana i demokratski kontrolisana država sa stručno kompetentnom i društveno odgovornom administracijom za sprovođenje usvojene politike. Za sada određene ekonomske funkcije države niko drugi ne može uspešno obavljati.

To se pre svega odnosi na dugoročno planiranje, fiskalnu i monetarnu politiku, kao i politiku dohotka. Ovakva država je neophodna društvu da bi se ono oslobodilo paralelnog odlučivanja. Kako stvari danas stoje, oni koji formalno nemaju vlast u stvari odlučuju, a oni koji formalno imaju vlast stvarno ne odlučuju. Društvo neće utemeljiti odgovornost ukoliko se ne oslobodi neformalnog odlučivanja koje je uvek van uvida i kontrole javnosti.

Kičmu političkog sistema čini Savez komunista Jugoslavije čije rukovodstvo ima apsolutni monopol društvene moći. Postoje pouzdana saznanja da se podleglo iskušenjima ovog monopola, da Savez komunista živi od revolucionarne rente, da je on u velikoj meri privatizovan, da u njemu postoji hijerarhizovana struktura profesionalnih kadrova koja se održava ličnom lojalnošću pretpostavljenima i bezuslovnom poslušnošću, da se demokratski centralizam svodi na to da rukovodioci odlučuju, a članstvo bespogovorno izvršava te odluke. SKJ je srastao sa državom. Od idejno vodeće, on je postao rukovodeća partija. Svi ovi nedostaci demokratije unutar Saveza komunista prenose se na društvo u celini. Pretenzije Saveza da bude društvena avangarda očigledno nisu u skladu sa nesređenim stanjem u njemu. Takvo stanje je moglo biti neposredan povod za svestrano preispitivanje svih odnosa u društvu, kao što se to pokušalo u SSSR-u i Kini posle smrti Staljina i Maocetunga.

To se, međutim, nije dogodilo. Potreba temeljnog preispitivanja se stalno osporavala, utoliko više što su tendencije pogoršanja to upornije zahtevale. Čak ni veći deo kratkoročnih mera sa neposrednim učinkom nije bio preduzet. Umesto energičnog delovanja vode se duge i neplodne rasprave koje stvaraju samo privid aktivnosti.

Na obilje uopštenih preporuka niko se više i ne osvrće. Ako postoji nebriga za probleme koji zbog hitnosti ne trpe odlaganja, ta nebriga je bila i veća za pitanja koliko je jugoslovensko društvo u tokovima savremene civilizacije i da li je dovoljno pripremljeno da se uključi u treću tehnološku revoluciju.

Ova pitanja se ne bi postavljala da se revolucionarni pokret nije pretvorio u partiju poretka, da pogled vladajućih snaga jugoslovenskog društva na sopstveno biće nije zbog toga postao duboko konzervativan. O strukturi društva i radničke klase uporno se održavaju davno formirana shvatanja koja bitno odstupaju od savremene stvarnosti. Konzervativizam se, naravno, ne ispoljava samo u isticanju mesta i uloge fizičkih radnika koje, uzgred budi rečeno, društvo nije afirmisalo u meri koliko je to potrebno i moguće u socijalizmu, već se ponajviše izražava u tome što se sa velikim podozrenjem gleda na stručnjake i stvaraoce koji i brojno i po svom kreativnom doprinosu dobijaju sve značajnije mesto u razvijenim zemljama. Radnička klasa ne može dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni deo smatra nepouzdanim saputnikom revolucije. Ograničeno poverenje koje se poklanja inteligenciji možda se najsudbonosnije vidi u gubljenju koraka sa tehničkim progresom.

Promišljanja o proizvodnim odnosima, donošenju investicionih odluka, organizaciji i razvoju proizvodnje ne izlazi iz misaonog horizonta druge tehnološke revolucije koja je na putu da siđe sa istorijske scene. Pravi trenutak za uključenje u treću tehnološku revoluciju je, po svemu izgleda, propušten. Nedostaci političkog sistema toliko su mnogobrojni i veliki da predstavljaju središte potresa u čitavom jugoslovenskom društvu.

Uklanjanje tih nedostataka mora započeti sa temeljnim preispitivanjem Ustava i to bez ikakvih predubeđenja i ideoloških opterećenja. Pobude za takva preispitivanja ne leže samo u slabostima političkog sistema, već i u suštinskim ekonomskim nedostacima Ustava, kao što su: neadekvatni sadržaji i institucionalizacije društvene svojine, pogrešno postavljeni odnosi između celine i delova, nefunkcionalnost samoupravnog mehanizma, naučna neutemeljenost principa dohotka, nedovoljno i nedosledno razvijen koncept plansko-tržišnog mehanizma, pogrešno opredeljeni položaj i odgovornost osnovne organizacije udruženog rada i sl.

U pravnoj nauci postoji visok stepen saglasnosti o tome da ustav svake zemlje mora biti kratak, sa jasno izloženim osnovnim načelima društvenog uređenja, precizno utvrđenim pravima i obavezama tako da ih svaki građanin može bez teškoća razumeti i lako upamtiti. Takav ustav nije samo plod iskustva i saznanja do kojih je došla pravna nauka, nego proizlazi i iz prava građana da u demokratskoj i civilizovanoj zemlji imaju takav ustav. Naš Ustav iz 1974. godine nije se držao navedenih načela. Težnja da se u svakoj prilici dokazuje originalnost u traženju društvenih rešenja, ukoliko nije u pitanju i svesno zamagljivanje, imala je za posledicu da Jugoslavija dobije najduži ustav na svetu. U njemu su našla mesta i takva minorna pitanja, kao što su način rešavanja stambenog pitanja vojnih lica ili kako se postavljaju poslovođe, - kojima je mesto u zakonskim ili podzakonskim aktima. Neodgovarajuća terminologija čini ustavni tekst nerazumljivim za obične ljude, i ne samo za njih. Rečenice sa preko sto reči, članovi koji obuhvataju više strana teksta, neujednačena i pogrešna upotreba termina ukazuju na nedozvoljeno nizak nivo zakonodavne tehnike. To istovremeno pokazuje da pravna nauka nije izvršila dovoljan uticaj na tekst Ustava.

 

Nastavak OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.